“Biračke gomile, to jest kolektiviteti koji treba da izaberu nosioce nekih funkcija, predstavljaju heterogene gomile. One pre svega ispoljavaju slabu sposobnost zaključivanja, odsustvo kritičkog duha, razdražljivost, lakovernost i sklonost ka pojednostavljivanju.” Gistav Le Bon
Sećate se montipajtonovaca i one filmske epizode kada su proglasili Mesiju, kojeg su krenule da prate horde sledbenika? Mesija je pokušavao da im objasni da prestanu tako da se ponašaju, da se lepo kao ljudi raziđu, a ne da ga prate kao neko stado. Govorio im je: “Vi morate biti drugačiji!” a oni su odgovarali: “Mi moramo biti drugačiji!”… “Svi ste vi pojedinci!” a oni su naglas ponavljali: “Mi smo svi pojedinci!” i nastavljali su da ga prate u stopu. Čuo se samo jedan glas koji se uporno bunio i tiho govorio “JA NISAM!”
Ovu duhovitu scenu detaljno je opisao sociolog Bauman, u knjizi “Fluidni život”, rekavši da je gomila pojedinaca ljutito gledala oko sebe KO je taj disident koji govori “JA NISAM!”. Ti “drugačiji pojedinci” bili su spremni da ga linčuju - ali nisu lako mogli da ga pronađu u masi ljudi koji liče jedni na druge.
Na društvenim mrežama su takođe prisutne osobine gomile: razrdražljivost, povodljivost, preteranost u osećanjima, banalizacija informacija i preovlađujući uticaj vođa. Različitih vođa. Tako možemo zaključiti da biračke gomile liče jedna na drugu, samo da “naša gomila” misli da je sastavljena od “drugačijih pojedinaca”.
Na primer, juče je izašao “Vučićev spisak” intelektualaca, umetnika, sportista i poznatih ličnosti - koji ga podržavaju. Na listi je oko 650 imena. Masa “drugačijih pojedinaca” na društvenim mrežama spremno je dočekala ovaj Vođin “odgovor” na “Apel 100” – spisak 100 javnih ličnosti koje su krajem 2016. godine uputile apel Saši Jankoviću da se kandiduje za predsednika (treba pomenuti da je potom taj apel potpisalo nekoliko hiljada ljudi).
Mnogi “drugačiji pojedinci” pokušavali su juče da objasne razliku između ove dve liste. Kažu, ovih 650 niko nije ni pitao da li žele, niti im je iko ponudio bilo kakav izbor - jer im egzistencija zavisi od Vođe. Dok je “100 ljudi za Jankovića”, misleći svojom glavom, samoinicijativno podržalo svog kandidata. Jedni su, kao, morali - a drugi su sami hteli. Bilo je tu i težih, grubljih ili gorih objašnjenja nekolicine “drugačijih pojedinaca”, a neka se mogu svrstati i u kultur-fašizam. Dakle, ne slažem se sa tim. Mislim da je tih 650 ljudi tu i te kako svojom voljom – što stvar, po svemu sudeći, čini još gorom.
Nisam komentarisala tu listu. Imam potrebu da se osvrnem samo na jedan segment. Smatram skandaloznim da se na listi podrške jednom izvesno autokratskom režimu - koji je duboko zagazio u totalitarizam - nađe toliki broj dekana, profesora, akademika i doktora nauka. Jer obrazovanje je dobro samo kada služi svojoj svrsi i bilo kakav kontekst u kojem je obrazovanje nešto drugo - kontekst u kom dekani i profesori postaju oruđa i alatke – to obrazovanje nužno degradira. Pogotovo imajući u vidu problem plagiranih doktorata i lažnih diploma, o kom ta većina nije zauzela stav.
Naravno, i u “Apelu 100” postoje profesori u penziji, ili oni koji su još nastavnici. Ali nisu stavljeni u taj stravični i “masovni” kontekst niti bi, cenim, dopustili da budu samo alat u bilo čijem radu. Naročito ne oruđe autoritarnog vladara. Zato sa njima nemam problem. A ne zato što su pametniji, bolji, lepši ili zato što među njima ima mojih prijatelja. Dakle to je, za mene, najmučnija stvar na “Vođinoj listi”. Toliko mučna, da su komentari, poređenja i ismevanje “poznatih” suvišni i neretko neukusni. Svako ima pravo da pruži podršku kome god hoće. Svi imaju pravo, ali ja nemam obavezu sve da razumem! To je dovoljno.
Radi izbegavanja svake sumnje – nisam bila potpisnik “Apela 100”. Nisam želela iz nekoliko razloga. Za malobrojne koje zanima, ovaj je možda najvažniji. Bila sam koautor i producent serijala “Moje pravo”, koji govori o pravima građana - kroz primere rada Institucije zaštitnika građana, na čijem je čelu deset godina bio Saša Janković. Smatrala sam da bi bilo neukusno da ja molim ili “apelujem” da se zaštitnik kandiduje za predsednika. To ne bi bilo ni profesionalno, naročito jer su se ti potpisi prikupljali dok serijal nije bio ni emitovan, a odavno je snimljen. Ostaviću po strani druge razloge zbog kojih sam takav apel, u tom trenutku, smatrala pogrešnim.
Ali radi izbegavanja još veće sumnje: nisam “disident” koji viče “JA NISAM”. Glasaću za Sašu Jankovića. Da li je uopšte bilo potrebno da ovo napišem? Sve šta sam u poslednje dve godine rekla i napisala o Jankoviću, uključujući i sve “nacrtano” kroz serijal “Moje pravo” - smatram značajnijim i jačim od mog “prisustva” u kampanji. Takođe, sve šta govorim, uprkos brojnim “neprijatnostima”, o Vođi i “rezultatima” svih njegovih vlada - stav je koji se ne može promeniti. Naprosto, jer mislim da se fašizam ne menja. Nezavisno, nisam nikada učestvovala u političkim kampanjama (ali jesam na svim studentskim i građanskim protestima). Odvojeno od svega, ne bih ni bila korisna u kampanji. Često bih govorila da to nije dobra kampanja i da treba drugačije da se radi. To niko ne voli.
Ali nije ideja da se bavim kritikom, nego da pomognem ponekom neopredeljenom biraču. Sedam dana uoči izbora apatija je i dalje velika. Mnogi su “očekivali više” od Jankovića ili od cele opozicije. Ne znaju da li će izaći na izbore. Nekolicina je još zbunjena kampanjama. Zašto?
Poruke koje sadrže “kvalitetne argumente” (na čemu je zasnovana recimo Jankovićeva kampanja) imaju veći uticaj u uslovima takozvane visoke uključenosti. To je važno kada zaista postoje medijske slobode i otvoren dijalog - tada argumenti imaju značaj. Ljudi učestvuju u debatama, procenjuju iznesene argumente i formiraju stavove kao rezultat svih procesa u kojima primaju različite informacije. Toga nema. Mrak je veliki. U narodu preovlađuje “niska uključenost”.
U uslovima “niske uključenosti” (kakva je u Srbiji bar tri godine), ljudi jednostavno prihvataju ono što im se već dugo “nudi” i u daleko manjoj meri su pod uticajem kvalitetnih argumenata. Mediji su zatvoreni, dijaloga nema, narod je na bensedinima ili na rijaliti programima. U takvim uslovima - veći uticaj imaju površne, zabavne i privlačne poruke ili izvori iz kojih dolaze. Poruke koje se šalju kroz medije “biračkim gomilama” više potvrđuju mišljenja - nego što ih menjaju. I to je naš problem, koji opozicija nije primetila, ili bar nije na vreme.
Zato je Vučićeva kampanja takva, ma koliko se smejali njegovim jezivim spotovima. Zato je Beli “izazvao haos”. Zato su kampanje opozicije mahom pogrešne i zbog toga, pored ostalog, postoji osećaj da “ne rade ništa”, da “nije dovoljno” i da “nemamo izbora”. Naravno, i ono dobro što urade ne može se primetiti u ovolikom medijskom mraku. Uslovi su neravnopravni (već sam govorila o tome da ne razumem što uopšte učestvuju na ovakvim izborima koje, uz sve, niko neće ni kontrolisati).
Rezultati izbora najčešće su recipročni u odnosu na ulaganja u predizborne kampanje. I to je zastrašujuće. Jer Aleksandar Vučić danas ima sve medije. Jedino što nas može spasiti je velika izlaznost i ozbiljna kontrola izbora. Sad bi trebalo da kažem nešto optimistično, puno nade.
Uz izvinjenje Vudiju Alenu što menjam jednu njegovu reč (umesto čovečanstvo pišem Srbija): “Više nego bilo koji drugi put u istoriji Srbija je na raskrsnici. Jedan put vodi do očaja i potpunog beznađa. Drugi, do potpunog istrebljenja…” Pa šta je optimistično u ovim rečima?
“Put očaja i potpunog beznađa” zahteva priznanje opozicije da nije urađeno gotovo ništa. Jedino uz suočavanje sa prošlošću možemo da krenemo od početka. A taj početak, kad god da se desi, jeste pun očaja. Ali pre svega podrazumevam svest da nećemo ni imati priliku da krenemo tim putem - ni da se suočimo, ni da uradimo nešto - ako Vođa pobedi u prvom krugu. Onda imamo samo “Put do potpunog istrebljenja”. Ako se to dogodi, a šanse nisu male, imaćemo priliku da čitamo mnoge “liste” u narednih pet godina, bar.
Alternativa je isuviše loša da bi uopšte ušla u razmatranje? Ne slažem se sa tim! Ništa se ne može meriti sa tim da jedan čovek ima apsolutnu vlast. Bilo koji jedan čovek! Znamo da se u predizbornim kampanjama nije uradilo dovoljno. Znamo da poruke i argumenti nisu doprli do mnogih. Zato pokušajte da objasnite apstinentima koje poznajete da treba da izađu na izbore 2. aprila. Neka glasaju za koga god žele, samo neka izađu. I znate, sećate se, onako kako smo vukli za rukav neke bake i komšinice da ipak ne zaokruže Slobu…. e, to. Nisam zadovoljna ovakvim razmišljanjem, ali ne nalazim bolje rešenje.
Da bi se pobedio Vođa treba da glasaju svi: oni koji vole i poštuju neke kandidate; oni koji im veruju ali i oni koji ne veruju; oni koji ne razmišljaju mnogo o politici ali i oni koji će “zapušiti nos” dok glasaju. Onaj kritičkog duha ali i onaj koji je postao “duh koji hoda”. A takvih je, na svu žalost, mnogo. Biće dobro ako bar neki među njima kažu u sebi “JA NISAM DUH KOJI HODA!”, ako uspeju da dođu na izborno mesto i zaokruže kandidata po svojoj savesti. Srećno svima.
(Bojana Maljević je glumica i producentkinja, u slobodno vrijeme "tviteraš, ološ, strani plaćenik")
Bonus video:
