“U našem oslobodilačkom ratu, jedan od bitnih uslova uspjeha je poznavanje stanja kod neprijatelja i njegovih namjera uopće s jedne strane, a s druge strane ne dopustiti neprijatelju da sazna naše stanje i naše namjere. To je zadatak naše obaveštajne službe. Obaveštajna služba predstavlja najmoćnije oružje komandovanja…” Josip Broz Tito
Da je vrag ponovo odneo šalu shvatila sam u kasno leto 2014. godine, nakon prvih vanrednih izbora, dakle kada je PPV (prvi potpredsednik Vlade) postao premijer Srbije i imenovao nove ministre. U trenutku kada sam to shvatila pored mene je sedeo reditelj Janko Baljak i pažljivo slušao isto što i ja. A ko je, kako i zašto sedeo preko puta nas, prevazilazi okvire ovog teksta. I, donekle, mog razuma. Jankovo prisustvo značilo mi je iz dva razloga: na neki način imala sam svedoka da nisam sasvim poludela, a mogao je i da me pridrži u slučaju da se onesvestim.
Nije prošlo ni 100 dana te nove Vlade, a pojavili su se prvi nagoveštaji budućeg totalitarnog režima kroz naizgled smešnu pojavu: u privatnim razgovorima predsednika Vlade nisu više zvali premijer, Vučić, ni Aleksandar, ni Aca. Već ovako: “Videćemo šta kaže Država”, “Pitaćemo Državu”, govorili su tiho njegovi saradnici. Država, to je On, razume se. Gotovo istovremeno, izašao je čuveni tekst mladog filozofa Kaića, tzv. spisak unutrašnjih neprijatelja, koji je uključivao i nas tviteraše; sa malih ekrana nestali su “Utisak nedelje” i drugi programi; strah je nežno ulazio u Srbiju, dok se polako ali sigurno rađao novi Vođa.
Ne znam kako je u Crnoj Gori, ali naš Vođa mnogo voli citate. Ovaj Titov iz uvoda nije citirao, bar ne javno, ali sigurno bi se raznežio kada bi pročitao, jer on je i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. Obećao je da će podneti ostavku na ovu funkciju ali kako, kako? Pa to je najzabavniji deo igrice! A ta se igrica u Srbiji igra decenijama, čuj decenijama – više od veka! Uzgred, u opisanom trenutku iz prvog pasusa nisam se onesvestila, ali jesam osvestila do kog nivoa je ova igrica došla.
Pored neograničene propagande, Vođa je ubrzo ovladao i sajber prostorom - u cilju iste te propagande, između ostalog. Naravno, prethodno je morao da uvede cenzuru, jer kako bismo imali iluziju o “slobodnom prostoru” i “neograničenoj slobodi reči”? Sloboda koju imamo na društvenim mrežama sve više ide u prilog cenzuri, kao olakšica u opštoj kontroli obaveštajnih službi našeg Vođe. Što je kontrola mejnstrim medija postajala snažnija – to je “sloboda” na društvenim mrežama postajala veća. Gotovo svi neistomišljenici na jednom mestu. Posao je mnogo lakši.
Poslednjih nedelja dolazimo do predizbornog “bonus” nivoa pomenute igrice: do podataka, mišljenja, stavova, netrpeljivosti, kontakata, dogovora ili sukoba; planova ili dilema birača ili opozicije…. Do svih informacija za koje su nekada službama bili potrebni meseci, pa i godine teškog rada – sada se dolazi za nekoliko minuta.
A Vođa ni u svojim noćnim morama ne namerava da izgubi ove izbore za predsednika. Kako, uopšte, izbore može da izgubi čovek koji pod svojom kontrolom ima medije, novac, državnu upravu, huligane, sve tajne službe i još nas pride?
Ako nam je jedino internet “ostao”, onda bi valjalo da bar do izbora prestanu svađe, podmetanja, optužbe za krađu slogana, prepucavanja i borbe raznih sujeta; valjalo bi da prestane “šerovanje” dezinformacija, destruktivnih sadržaja i svake gluposti koju nam podmeću. Valjalo bi razumeti da nada može da postoji tek kada čin nadanja sami učinimo mogućnim. Samo tako će se ljudi ohrabriti da masovno izađu na izbore.
(Bojana Maljević je glumica i producentkinja, u slobodno vrijeme "tviteraš, ološ, strani plaćenik")
Bonus video:
