Na kraju naše ulice, na uglu Karađorđeve i Vuka Mićunovića, bila je zgrada jedinica, prva temeljno sagrađena kuća u Nikšiću posle stravičnog engleskog bombardovanja 1944.
Dok su padale bombe na grad, ljudi su pitali čiji su avioni, bila je magla, a lunatik iz naše ulice, Stevan Vuković, kaže: ne znam čiji su avioni, ali bombe su naše.
U zgradi jedinica, prvi ulaz, treći kat, živeli su Bulgakovi, Nina i Viktor, beli Rusi. Nina je iz Odese, Viktor iz Petrograda. Nina je bila profesor latinskog i francuskog, pevala devojkom u crkvenom horu grčke crkve u Odesi.
Nina je hodala kao da lebdi. Viktor, inženjer šumarstva, u dobrim godinama, a još uvek atleta. Na zidu dnevne sobe ikona Svetog Nikole, crtež tušem njihovog sina Andreja. Portret devojke s crvenom naušnicom. Andrej je studirao arhitekturu u Beogradu... (Viktor Bulgakov je još u Rusiji bio prijatelj sa Nikolajem Krasnovom. Arhitektom. Po dolasku u Jugoslaviju, Krasnov je dosta radio. Njegova su dela Palata Ministarstva šuma i ruda u Beogradu, Pozorište Manjež, Državni arhiv, zgrada Banske uprave na Cetinju...) Na zidu još i fotografija mladog Viktora, boksera, belog Arčija Mura.
Nikog nikad i ništa nisam slušao u ulici, to pođi, molim te, za novine, za cigarete, šećer u kockama... Ali kad bi gospođi Nini došao ugalj, ili bih sam ubacio ugalj u njihov podrum ili bih pozvao još drugara, Dragana Vučinića, Toma Filipovskog ili Peću Milatovića. Viktor je zasadio mlade kestenove u dvorištu gde smo igrali lopte. Uredio je dvorište, dobili smo tobogan, klackalice, vrtešku... I gledao je Viktor s balkona kako rastu kestenovi. Viktor je nama, dečacima iz Karađorđeve, Narodnih heroja, Vardarske i Vuka Mićunovića, pričao o Sindelaru, Stojaspalu, Zamori, Oliveriju, Žengeleru, Macoli, Pioli, Planički, Hitrecu... a najviše o najdarovitijem sovjetskom i ruskom igraču Eduardu Streljcovu. U toku priprema za Svetsko prvenstvo u Švedskoj 1958, reprezentacija je dobila dva slobodna dana. Na jednoj dači u Podmoskovlju bila je zabava. Kći visokog državnog funkcionera poželela je da bude što bliže Streljcovu, ruskom Džejmsu Dinu sa šarmom Pečorina. Streljcovu se nije svidelo ponašanje kćeri visokog službenika. I, umesto na Svetsko prvenstvo, Streljcov je optužen za silovanje i osuđen na Sibir. Dobio je petnaest godina. Izdržao je sedam godina, imam njegovo pismo majci i crteže u boji koje je majci slao. Kad se vratio iz logora, njegov Torpedo postao je prvak SSSR. Streljcov nije igrao na Svetskom prvenstvu 1958, 1962. i 1966. A da je igrao u Čileu, generacija Jašin, Šesternjev, Ostrovski, Voronjin, Kotrikadze, Metreveli, Meshi, Ponedeljnik, Neto, Ivanov, Husainov, Serebrjanikov, SSSR bi igrao u finalu s Brazilom ili Jugoslavijom, govorio je Viktor Bulgakov, beli Rus i SSSR. Nije igrao Eduard Streljcov na tri svetska prvenstva, a zbog njega se Svetsko prvenstvo 2018. igra u Rusiji: Dribling je kolijevka munje i dečaka... mladost srca iz donjega sveta. Zna li to Vladimir Vladimirovič? Vladimir Vladimirovič Majakovski zna. Vladimir Vladimirovič Nabokov zna. Vladimir Vladimirovič Putin - sumnjam. Mala mala fusnota: u knjizi Druge obale, Nabokov na kraju svedoči da je bio slab golman.
Svetsko prvenstvo u Rusiji odigrava se zbog pisma Ljermontova S. A. Bahmetovoj (Petrograd, početak avgusta 1832):
Draga Sofija Aleksandrovna,
Preglupo je stanje kad je čovek prinuđen da zabavlja samog sebe... biti vlastita dvorska budala...
Bolje vlastita nego dvorska.
U našoj ulici već dvesta godina živi porodica Makrid. Moj drug Đorđe Makrid, njegov praded bio je lekar knjaza Nikole. Otac Bato završio je veterinu u Zagrebu. Majka Anka, devojačko Pilić, rođena u starom Splitu, predavala mi je istoriju, bila je izvrstan profesor. Njena sestra Blaga donela je mojoj sestri Mari i meni Tolstojeve priče za decu. Priče o dva psa, o Buljki i Miltonu. Priča za decu Šta se dogodilo s Buljkom u Pjatigorsku:
Iz kozačkog sela nisam otputovao pravo u Rusiju, već najpre u Pjatigorsk, i tamo sam proveo dva meseca. Miltona sam poklonio kozaku lovcu, a Buljku sam poveo sa sobom u Pjatigorsk. Pjatigorsk se zove tako zato što stoji na brdu Beštau. Beš na tatarskom znači pet a tau voda. Iz tog brda izvire topla sumporovita voda. Voda je vrela, kao da ključa, i iznad mesta, na kojem izbija iz brda, stalno lebdi para, kao iznad samovara. Čitav kraj u kojem se nalazi grad neobično je prijatan. Iz brda izviru topli izvori, ispod brda protiče reka Potkumok. Na brdu - šuma, unaokolo - polja, a u daljini se stalno vide velike Kavkaske planine. Na tim planinama sneg se nikada ne topi, i one su uvek bele, kao šećer. Jedna velika planina Elbrus, kao bela glava šećera, vidi se odasvud kad je vreme vedro. Na vrele izvore ljudi dolaze da se leče; i oko izvora napravljene su senice, zakloni, unaokolo su izgrađeni vrtovi i staze. Svako jutro svira muzika i svet pije vodu ili se kupa i šeta.
Sama varoš nalazi se na brdu, a ispod brda je predgrađe. Ja sam živeo u tom predgrađu, u malenoj kući. Kućica se nalazila u dvorištu, a ispred prozora bio je vrtić, a u vrtu su stajale gazdine pčele - ne u trmkama, kao u Rusiji, već u okruglim pletarama. Pčele su tamo tako pitome da sam ja svakog jutra s Buljkom sedeo u tom vrtiću među košnicama.
Buljka je šetao između košnica, čudio se pčelama, njušio, osluškivao kako zuje, ali je tako oprezno išao oko njih, da im ne smeta, da ga one nisu dirale.
Jednog jutra vratio sam se kući sa izvora i seo u baštu da popijem kafu. Buljka poče da se češe iza ušiju i da zvecka ogrlicom. Zveket uznemiri pčele i ja skidoh ogrlicu s Buljke. Ne prođe mnogo vremena, začuh iz grada s brda neobičnu i strašnu buku. Psi su lajali, zavijali, skamukali, ljudi su vikali, i ta buka spuštala se s brda i sve se više približavala našem predgrađu. Buljka prestade da se češe, spusti svoju široku glavu s belim zubima među prednje bele šape, isplazi i jezik, da bi mu bilo ugodnije, i mirno je ležao kraj mene. Kad on začu buku, kao da dokuči šta se događa, načulji uši, iskezi zube, skoči i poče režati. Buka se približavala. Baš kao da zavijaju, skamuču i laju psi iz čitavog grada. Ja izađoh na kapiju da vidim, dođe i moja gazdarica. Upitah je: „Šta se događa?” Ona reče: „Idu robijaši iz kaznionice - tamane pse. Nakotilo se mnogo pasa i opštinske vlasti su naredile da se poubijaju svi psi u varoši.”
- Znači, i Buljku će ubiti ako im padne šaka?
- Neće, nije naređeno da se ubijaju psi sa ogrlicom.
U međuvremenu, dok smo razgovarali, robijaši dođoše do našeg dvorišta.
Napred su išli vojnici a za njima četiri robijaša u okovima. Dvojica robijaša držala su u rukama dugačke gvozdene čaklje a dvojica tojage. Pred našim vratima jedan uhvati čakljom džukca, dovuče ga na sredinu ulice, a drugi ga robijaš stade udarati tojagom. Pseto je stravično skvičalo, a robijaši su nešto vikali i smejali se. Robijaš koji je držao čaklju okrenu psa, i kad se uveri da je crkao oslobodi čaklju i stade se osvrtati da vidi nema li još pasa.
U tom času Buljka pojuri strmoglavce, kao što je kidisao na medveda, i nasrnu na tog robijaša. Meni sinu kroz glavu da on nema ogrlice i povikah: „Buljka, nazad!” - i dovikivah robijašima da ne ubijaju Buljku. Ali se robijaš, kad ugleda Buljku, zakikota, vešto zamahnu čakljama i priklešti ga za bedra. Buljka mu izmače; ali ga robijaš privuče sebi i doviknu drugome: „Udri!” Drugi zamahnu tojagom i Buljka bi ostao na mestu mrtav, ali se istrže, koža mu se razdera na boku i on, podavivši rep, s crvenom ranom na nozi, strmoglavce projuri kroz kapidžik, u kuću, i zavuče se ispod kreveta.
Spasao se zahvaljujući tome što mu se koža razderala čitavom dužinom tamo gde ga je prikleštila čaklja.
Svetsko prvenstvo u Rusiji 2018. zbog Vlaste Velisavljevića, doživotnog člana Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Vlasta Dorćolac: Tražio bih prijem AP Dorćol u Ujedinjene nacije, u Savet bezbednosti, u NATO, u Savez ruskih država. I sve to u jednom danu.
Velisavljević, rođeni glumac, glumac za danas i sutra, glumac sa džez sluhom... Igrao je sa Viktorom Starčićem, Marijom Crnobori, Rahelom Ferari, Milanom Ajvazom, Bosiljkom Boci, Stojanom Dečermićem, Đuzom Stojiljkovićem, Brankom Plešom, Ljubom Tadićem, Stevom Žigonom, Mišom Janketićem, Radmilom Andrić, Jelisavetom Sablić, Vojom Brajovićem, Irfanom Mensurom, Milanom Gutovićem... Nebojšom Glogovcem, Anitom Mančić, Draganom Mićanovićem, Nikolom Đuričkom, Radovanom Vujovićem... Velisavljević jest glumac i kad nije na sceni, uvek besprekorno doteran. Precizni nehaj. Vlasta Velisavljević je jedan od tri najdarovitija pripovedača koja sam sreo u životu. On pripoveda sa uživanjem, uvek blag osmeh. Uživam slušajući te priče u Salonu Jugodrpa: Prvi put sam svetlost velike pozornice osetio kad sam, dečakom, slušao Šaljapina. Moj otac je bio hauzmajstor u Kolarčevoj 3. Na toj adresi stanovala je ruska grofica Sofija Sergejevna Miškina. Kad dođe u Beograd, Šaljapin se tako malo družio s groficom. Noću su u Beogradu sve kapije morale biti zaključane. Zvoniš... Moj otac je kasno noću otvarao vrata Fjodoru Šaljapinu i Bas mu je dao dve karte. Loža do kraljevske. Slušao sam Šaljapina 1935. Kažu da je išao u rusku crkvu na Tašmajdanu. Sveštenik Vitalij Tarasjev bio mu je prijatelj i Šaljapin bi zapevao sa ruskim ženskim horom...
Pošto su nacisti ušli u Češku, tih noći su se gasila svetla u celom Beogradu. A u prozorima su se palile sveće. Taj veliki hor sveća bio je pošta i molitva za bratsku Češku Republiku.
Kad je Vlasta Velisavljević bio mladić, u Beogradu je bilo više pozorišta nego danas: U Rodinom pozorištu igrao se nacionalni repertoar, repertoar s pevanjem i pucanjem, kao Seoski lola na sceni kod Žagubice. Svaka veća državna firma imala je svoje pozorište. Gradsko saobraćajno preduzeće tada se zvalo Direkcija tramvaja i osvetljenja, imalo je svoju pozornicu tamo gde su tramvajske šupe na Bulevaru kralja Aleksandra. Pozorište je bilo i na Kolarcu. Bila je čuvena letnja pozornica na Kalemegdanu, gde sam gledao Dunda Maroja i Viktora Starčića kao Pometa. Radničko pozorište u Nemanjinoj, tu su igrale najlepše glumice. Mi, dečaci s Dorćola, išli smo da ih gledamo... Onda mi se posrećilo da na Terazijskoj sceni u Humorističkom pozorištu igram s najlepšom, Ljubicom Sekulić. Lepotica je bila Olgica Spiridonović. Kakva je lepotica bila Deniza Mokranjac, govorila je više jezika. U vreme okupacije nosila je kajez čarape i samouvereno išla preko Terazija. Išla je s muštiklom. Nemački oficiri, u bašti hotela Moskva, ustajali su da je pozdrave... Vreme okupacije najviše pamtim po svom drugu Aronu sa žutom trakom. Kad su njegovu porodicu peli na nemački kamion, baš tu na uglu Braće Baruh i Dušanove, pokušao sam da mu dodam školsku torbu u nadi da ćemo se družiti kad se vrati. Nikad više nisam ništa čuo o Aronu. U ranom detinjstvu išli smo do sinagoge, tamo na uglu Visokog Stevana i Jevrejske, slušali smo sefardske pesme. Kad su Nemci ušli u Beograd, sravnili su tenkovima sinagogu. I sad tačno mogu stati na mesto gde je pevao hor Jevreja.
U vreme okupacije krali smo ugalj i drva sa nemačkih vagona. Bila je velika stud. Bio sam u jednom nemačkom logoru kod Dortmunda. Iz baraka išli smo na posao u fabriku granata. Težak posao, ali mladost sve podnese. Kad sam išao da naplatim robijanje, Nemci su imali sve to precizno zapisano. Tamo gde je bio logor, sad je jezero. Promenio se pejzaž, ali sam prepoznao mesto gde je bila baraka. Udisao sam onaj logorski vonj. Tamo gde smo tamnovali, sad je malo pozorište. A Sorin, koga sam igrao, kaže: bez pozorišta ništa. U vreme dok sam bio na Pozorišnoj akademiji, uhapšen je moj prijatelj i kum, pukovnik, načelnik katedre na Vojnoj akademiji. Slovenac. Neki oficiri šurovali su sa Rusima, on je bio jedan od njih. Voleo sam da se igram sa njegovom decom i često sam uzimao knjige iz njegove biblioteke: Gorkog, Ljermontova, Baratinskog, Feta, Čehova. Mislim da me je obedio, ne mislim, video sam to u dosijeu, iako su imena zatamnjena, znam da me je optužio jedan profesor sa moje akademije. Prošao sam stanice u pustinji do Golog otoka. Najviše sam batina dobio na Banjici. Tukli su nas islednici, pa bi dolazili bokseri da nas dovrše. Bio sam i u Gradiški... Kad sam se vratio posle tri godine, nastavio se Goli otok. Imao sam uredno plaćenu kartu i seo da gledam predstavu u Pozorištu na Terazijama. Nije važno koja je to bila predstava, došao je upravnik pozorišta, kao kapo, i izbacio me iz pozorišta. Viđam tog Zeku, šeta po Kalemegdanu. I pogledamo se... Upravnik Narodnog pozorišta u Mostaru bio je Safet Ćišić, taj gospodstveni čovek pozvao me u svoj ansambl. Za umetničkog direktora došao je Skender Kulenović, beg u poeziji i u životu. Išao sam s njim u ribolov. U Mostaru sam se družio sa fudbalerima Veleža, sa Zelenikom, koji je imao najjači šut u Jugoslaviji, sa žustrim i opasnim Bolfekom. U Velež je došao iz Sarajeva, to je bila retkost u to vreme. Za Mostar su igrali uglavnom Hercegovci. Družio sam se sa Muhamedom Mujićem, bio je veliki igrač.
U Tuzli je tih godina postojao prelazni rok za fudbalere, košarkaše, i za glumce. Potpisao sam ugovor na tri godine.
(Nastavak sljedeće subote)
Bonus video:
