A Evropska unija?
Da li je tu riječ o federaciji ili konfederaciji?
Prije svega, najprije da primijetimo da je ovdje riječ o krucijalnom pitanju.
Onda, isto može i da se napravi praktičnijim, da se preformuliše na sljedeći način: Da li države koje postaju članice EU stupajući u istu stupaju u federaciju ili konfederaciju?
Sad, kako to već biva - a i kako se nekako može i očekivati u jednoj oblasti u kojoj se još čeka odgovor na najvažnije pitanje - odgovori su različiti, zavisno od profila autora, njegove pristrasnosti ili nepristrasnosti, zavisno od toga da li su u pitanju funkcionalisti, neofunkcionalisti, intergavernmentalisti ili federalisti, pa ako se hoće i od intelektualnog integriteta.
To je jedno. Osim toga, pitanje je da li odgovor na postavljeno pitanje može biti neki manihejski, kada se uzme u obzir da je praksa integracija posve heterogena, takva da uključuje koncepte koji su, inače, uzajamno isključivi. Tako, bar na ovom početnom nivou analizovanja, izgleda kao da bi moglo biti da se i na pitanje - da li je EU federacija? - i na pitanje - da li je EU konfederacija? - nekontradiktorno odgovori potvrdno.
Razlog za to je jednostavan: aktuelna konfiguracija Unije konstituisana je istovremeno i od federalnih i od nekih konfederalnih sastavnina. Takođe, tokom više od šest decenija, integracije se nijesu kretale pravolinijski, već su nekad više išle u pravcu naznačenom federalnim ambicijama, nekad, pak, taj je pravac bio više konfederalistički. Po britanskom autoru Polu Tejloru, EU se od osnivanja 1950. pa do 1954. g. nalazila u „federalnoj fazi“, dok se od 1969. pa do 1975.g. (t.j. kada je objavljen Tejlorov esej na koji referišemo) nalazila u „konfederalnoj fazi“.
Takođe, doprinijeće i to da se saopšti da je ovo pitanje, ova dilema federacija: konfederacija, danas, da tako kažemo, osavremenjena - ili prosto: preformulisana - tako što je u literaturi o evropskim integracijama postavljena u oblik dileme: Intergavernmentalizam ili višerazinsko upravljanje?
Sa svime do sada navedenim u vezi... interesantno je da je Joška Fišer, tadašnji ministar inostranih poslova Njemačke, došao do zaključka da je EU, ovakva kakva je sada, vrlo slična USA u vrijeme kada je to bila konfederacija.
Evropska federacija
Zapitali smo da li je EU federacija ili konfederacija. Takva zapitanost je aktuelna. Nalazi se da je ovakva zapitanost pogotovo aktuelna u najnovije vrijeme, tačnije od septembra 2012. godine, kada je tadašnji prvi čovjek Evropske komisije Baroso održao „federalistički govor“ u Evropskom parlamentu u Strazburu, objavljujući zvanično namjeru Komisije da se Evropska unija transformiše u federaciju.
Naravno, ova namjera da se EU transformiše u federaciju, to jest da se izgradi neka federalna Evropa, uopšte nije nova, niti to sad znači da EU nije federacija, pa je tek treba načiniti federacijom. Jer, EU je nesumnjivo već neka vrsta federalne formacije, pa Barozov govor prije treba razumjeti u smislu poziva da se ta federalna formacija dovrši. To dovršavanje bi podrazumijevalo i velike amandmane u odnosu na Lisabonski ugovor. Zaprave, te konstitucionalne izmjene bi bile toliko obuhvatne, toliko korjenite, da to više ne bi bili amandmani, već jedan novi ugovor. Barozo je i to eksplicitno najavio rekavši: „Stvaranje ove federacije će na kraju zahtijevati novi ugovor“.
Da bacimo letimičan analitički pogled u tom pravcu. Kako bi to izgledalo? Kako bi izgledale promjene, pravne i političke, potrebne da bi se realizovala ova namjera Evropske komisije da Evropsku uniju federalizuje, te da tu federalizaciju formalizuje?
Uzmimo ključne institucije u EU. Kako bi iste izgledale ukoliko bi bile federalizovane? Kako bi, recimo, izgledao federalizovani Evropski parlament (EP)?
Razumije se, kao prvo bi imao dva doma. To je glavno, glavna promjena implicitna u mogućoj federalizaciji EP. U jednom domu bi bili zastupljeni narodi država članica, dok bi u drugom bile zastupljene države članice. Slobodno možemo reći da bi tako federalizovani parlament mnogo naličio na američki kongres, odnosno, less or more na bilo koji parlament neke nacionalne države ustrojene u formi federacije.
Još da tome dodamo da popriličan broj predloga - bilo da ti predlozi dolaze od nacionalnih političara, briselskih tehnokrata ili uticajnih autora - idu u tom pravcu, na ovaj ili onaj način predlažu bikameralizaciju EP.
Vjekovne fantazije
S druge, pak, strane, treba obratiti pažnju na činjenicu da, za razliku od Evropskog parlamenta, neke druge ključne institucije EU, zapravo, ne bi ni morale da budu federalizovane, prosto zato što iste već jesu de facto - ali i de jure - federalne. Uzmimo primjer Suda pravde Evropske unije.
Svega nekolicina autora, među svim brojnim autorima proučavaocima EU, sporila bi tvrdnju da ovaj Sud predstavlja federalnu instituciju. Argumenata toj tvrdnji u prilog ima na pretek. Pomenimo, kratko, slučaj Franković. Ovaj slučaj je „naširoko veličan kao napredak u pravcu evropskog federalizma zasnovan na odbrani individualnih prava“, piše o tome Edvard T. Svejn u tekstu pod naslovom „Subsidijarnost i lični interes: Federalizam u Evropskom sudu pravde“.
Federalizacija Evrope je već uveliko u toku. Samo, da ne bi izgledalo da je to neki najnoviji trend, da je to tako samo u najnovije vrijeme. Zapravo, zamisao da se konstruiše jedna realna evropska federacija je veoma stara. Naime, „kretanje u pravcu federacije može se pratiti unazad sve do Danteovog spisa „Monarhija“ i pokušaja Pjera Duboa iz 1306.g. da ustanovi permanentnu, kontinentalnu vojnu alijansu“, kako o tome piše uticajni proučavalac evropskih integracija Ernst B. Haas. Od tada, tokom vjekova, do danas, mnoštvo pojedinaca, grupa i organizacija se zalagalo za ustanovljenje neke forme federacije, kontinentalnih proporcija. I ako ćemo pravo, šta bi drugo bilo to što se naziva „Evropska unija“ ako ne realna realizacija tih vjekovnih fantazama o federaciji.
Bonus video:
