Momčilo Otašević za "Vijesti": Ne razmišljam o tome šta bi bilo, kad bi bilo - Vijesti.me
NAŠ GLUMAC O PRINOVI KOJU OČEKUJE, OMILJENOJ TV SERIJI...

Momčilo Otašević za "Vijesti": Ne razmišljam o tome šta bi bilo, kad bi bilo

"Često naiđem na komentar „Ne gledam domaće filmove“. Ja baš gledam, sve što stignem, jer me zanima što radimo, što se dešava, kako napredujemo. Mislim da je film dio kulture jedne zemlje i da po tome možemo dosta stvari otkriti o njoj. Tako da volim domaću produkciju, i serije i filmove i predstave"

Jednog od najvrednijih crnogorskih glumaca Momčila Otaševića na malim ekranima nedavno smo mogli da gledamo u seriji „Čista ljubav“, koja je postala popularna širom regiona.

Cetinjanin kojeg je šira publika upoznala kroz serije kao što su „Budva na pjenu od mora“ i „Kud puklo da puklo“ vjenčao se nedavno sa hrvatskom koleginicom Jelenom Perčin, a bračni par očekuje i dijete, ali to ga izgleda ne usporava. Već večeras će biti na daskama CNP-a u predstavi „Ekvinocijo“. O svemu tome glumac je pričao za „Vijesti“. 

Kakve su reakcije do sad stigle do tebe kad je u pitanju "Čista ljubav"?

Niko se ili ne usudi ili se rijetko desi da mi neko kaže mu se nikako nije dopalo. Desi se i da mi kažu: „Nije mi se nikako dopalo, ali ti si mi dobar“. A ovaj put, kao i većinu puta, do mene dođu ti pozitivni utisci i pozitivne stvari, a iskreno mišljenje meni bitnih ljudi: producenta, reditelja i ljudi čije mišljenje mi je bitno je veoma dobro. Ja sam takođe zadovoljan, dobio sam ulogu negativca poslije dosta pozitivaca koje sam igrao u serijama ili na filmu, uopšte pred kamerom. Tako da sam zadovoljan tom drugom glumačkom stranom koju sam konačno dobio da odigram. 

Momčilo Otašević
Momčilo Otašević

Kako je biti u ulozi negativca, koje su osnovne razlike?

Najosnovnija po meni je to što kad igram pozitivca ja trpim, a svi drugi rade, igraju, zezaju se, posebno u komediji. U drami još i ajde, pozitivac tu ima za što da se bori. A sad sam ja radio, a drugi su morali da trpe, da tako kažem. Kad kažem trpjeti, ne mislim to u nekom negativnom smislu, već to znači trpjeti radnju, situaciju, igrati dobrog momka koji ne smije da napravi loš potez. A ja igram negativca kojem je sve dozvoljeno, a pritom ga publika voli jer sve radiš, nemaš nikakvih skrupula. Mislim da je u tome glavna razlika. Kad sam negativac ja radim, drugi trpe. Kad sam pozitivac, ja trpim, drugi rade. 

Koliko imaš uticaja na razvoj likova koje igraš, konsultuješ se sa rediteljima i producentima o tome?

Svakako sa rediteljima na setu uvijek. Jer obično bude četiri reditelja kad se snima serija za Novu TV i peti koji je glavni, koji ima zvanje kreativnog producenta, ali koji je u suštini glavni reditelj i sa nama dogovara, precizira, postavi to na noge što se kaže... Tako da sa njima komuniciram puno, ali nemamo mi puno uticaja, ako uopšte i imamo na pisanje, jer je opet sve to jedan kompletan mehanizam. Tu je tim pisaca, recimo da ih bude desetak u jednoj seriji, pa već nakon nekog vremena mogu i da prepoznam da je drugi čovjek koji je pisao neku epizodu prije radio i epizodu kasnije... A par puta kad sam nešto uspio da utičem, bili smo svi srećni, kad se neka moja molba ispoštovala. Kad smo razgovarali o tome što će se dešavati sa mojim likom, ja sam dolazio tako sa nekim predlozima koji nisu u scenariju, ali koji su se njima učinili zanimljivim. Na kraju je tako taj Damir iz „Kud puklo da puklo“ samo onaj pozitivac – dobri dečko iz mjesta i neki frajer, nego je bio momak iz Ostrovca koji muva te djevojke koje dolaze u to selo na svoj način, potpuno čudan. Tada sam zamolio da kad se Damir sretne sa ženama, one njega zavode, a da se kasnije on hvali po selu kako ih je zaveo. Ili da, pošto sam kao glavni frajer u seriji, da trčim ispred cure u koju sam zaljubljen unazad i da padnem kao klada ispred nje. I tu sam tražio nešto drugo, samo da nije to što je danas klasičan pozitivac. U pozorištu je to druga priča, zanimljivije je i ljepše i tu se ima što odigrati. Na serijama mi nekako nije više gušt, mada volim glumu pa se spasim, ali sam srećniji kad imam još nešto da odigram. 

Momčilo Otašević
Momčilo Otašević

Rad na serijama zahtijeva veliku vremensku posvećenost, da li ti je žao što zbog toga propuštaš neke projekte ili voliš da si vezan tako na duže vrijeme za nešto?

To se veoma često desi, ali to je kocka, ali moraš da doneseš odluku na startu. I ako sam donio odluku da radim određenu seriju, ako sam potpisao ugovor, to je to – onda ne mislim što bi bilo, kad bi bilo, nego uporedo kako se otvara nova situacija pokušavam da iskombinujem sve što mogu i što želim. I u suštini uvijek dam maksimum. Što bi mi Cetinjani rekli, iscimam se na nekoliko frontova da bih sve postigao i nekako stižem. Uvijek mi je žao što moram da propustim neku predstavu ili drugo snimanje, ali nekako se onda dešavaju situacije kao sad: čim sam završio snimanje serije „Čista ljubav“ bukvalno je prošlo pet dana, a ja sam bio u CNP-u i počeo da radim na novoj predstavi "Ekvinocijo". Tako da doziram kameru i pozorište, čini mi se vrlo lijepo, volio bih da je malo više pozorišta, ali eto do sad je u mom životu i karijeri to bilo tako. 

Šta najviše voliš kod rada na serijama?

Teško pitanje. Osim finansijskog dijela, koji je kod serija uvijek bolji nego kod filma ili predstava, zato što se snima mnogo duže, ja po osam mjeseci radim seriju od 160 epizoda. „Kud puklo da puklo“ smo radili praktično dvije godine. Lijepo je to što upoznam nove ljude i što konstantno treniram ispred kamere. Namjerno kažem treniram, jer to postane poseban način života kad krenete u snimanje, kad je to pet ili šest dana nedjeljno. Od pet i po ujutro sam već budan, a kući dolazim u sedam i po uveče. To zahtijeva posebnu disciplinu, život čitav se mijenja, bar meni. Osim gomile teksta, gomile scena, lokacija, desi se da moram da odigram koju predstavu u CNP, u Gradskom, u Tivtu, u Beogradu... Ali mislim da taj trening glumački najviše volim. Toliko sam epizoda snimio, tu su već hiljade scena u pitanju, tako da to dođe kao jedan veliki kondicioni trening. Nakon toga kad snimam film brži sam, brže kontam stvari i znam što reditelj hoće, što direktor fotografije tu ganja, jer sam prethodnih osam mjeseci proveo ispred kamere. Ja sad znam kad mijenjaju objektiv što ćemo da radimo i što je bitno tu, znam milion nekih stvari koje ranije nisam znao i čini mi se da napredujem, ako ništa onda makar tehnički. 

Da li će prinova u tvojoj porodici uticati na to da budeš manje posvećen poslu?

Momčilo Otašević
Momčilo Otašević

Nešto nisam ni razmišljao o tome. Ne znam, mislim da ću biti jednako posvećen poslu, samo ću imati još jedan predivan razlog da živim i da stvaram. Vidjećemo, moj plan je da radim, i moj i njen. Mi moramo raditi, glumac mora da radi – i da bi nas bilo i da bi mogli od nečega da živimo. Ne znam, jedva čekam sve to, pa ćemo vidjeti kako će se odraziti na posao. 

Mediji u Hrvatskoj često pišu o tebi, čak i oni tabloidni, znači li to da si veća zvijezda tamo nego kod nas?

Nemam pojma, jer rijetko to ispratim i uglavnom sam izbjegavao da pričam o privatnom životu. Sad sam, eto, kad sam se oženio eto da ispoštujem neke ljude sa kojima sam ranije sarađivao, prema kojima sam na neki način imao obavezu, a i da zaustavim neke glupave priče koje su krenule i koje nisu bile tačne. Lakše mi je bilo da ja kažem sve i da se onda ponovo povučem, da živim svoj život i uživam u tome, a da ne pričam o privatnom životu. Generalno ne obraćam previše pažnju na to da li sam zvijezda, poznata ličnost... Ja evo upravo sjedim u kafiću na Cetinju, pijem kafu, ja sam Momo – Cetinjanin, nisam nikakva zvijezda. Znaju ljudi da sam glumac, tu sam iz grada, ali je sve kao vazda što je bilo. 

Globalno gledano živimo u zlatnom dobu serija, koliko pratiš tu inostranu produkciju?

Masu. Ovako kad snimam po cijeli dan i kad sam dosta zauzet obično uveče pogledam epizodu neke serije, odigram nešto na soniju, pročitam tekst za sjutra i spavanje. Izdvojio bih „Peaky Blinders“ kao remek djelo, četiri sezone po šest epizoda je izašlo do sada, što i nije neki veliki broj epizoda, a to je meni u startu obećavalo da su se još detaljnije i studioznije bavili sa tim i bio sam u pravu sa tom pretpostavkom. To je po meni najbolja serija svih vremena. Po mom ukusu. 

Gdje te još možemo gledati u narednom periodu?

Evo krenula je predstava "Ekvinocijo" u CNP-u po tekstu Iva Vojnovića, u režiji Ivice Kunčevića. A ja odmah nakon toga nastavljam snimanje filma Ivana Bakrača „Poslije zime“. Eto domaći film za koji ćemo svi da ginemo i da se potrudimo da to uradimo što najbolje možemo. Svi smo raspoloženi, orni, srećni što radimo sa mladim čovjekom koji ima ideju i trudićemo se da je sprovedemo do kraja. Baš se radujem tome, a biće u filmu sva četiri godišnja doba, tako da smo snimali oko Nove godine, snimamo sad, snimaćemo u julu i u oktobru i onda opet u decembru. Biće zanimljivo, nisam odavno imao u filmu neku takvu vremensku razliku tokom kojem mi ne što ćemo ostarati za tih pola godine, nego ćemo biti drugačiji. Tako da se nadam da ću to vidjeti i na platnu i to me raduje.

Moramo se obratiti širem auditorijumu

U Crnoj Gori se posljednjih godina sve češće snimaju serije, ali stanje te scene generalno nije idealno, šta je potrebno da se to promijeni?

Momćilo Otašević
Momćilo Otašević

Kad uzmemo u obzir broj stanovnika i novac koji je tu igri i broj glumaca, mislim da su te proporcije dosta korektne, koliko se radi i snimi. Jer opet, malo smo tržište i mislim da se moramo obratiti širem auditorijumu, a čini mi se da se to dešava sve više.

Ako ništa drugo, sigurno se moramo bazirati na ovaj prostor od Vardara do Triglava, a ako bog da i dalje. Mislim da je to jedino rješenje. Jer nas je šesto i kusur hiljada, kad bi vidjeli koliko ljudi ide u bioskop to će biti jedna brojka, evo lupam neka bude sto hiljada ljudi... U regionu je neophodno da sto hiljada ljudi pogleda neki film, da bismo rekli da je taj film nešto napravio. Što znači da je nama potrebno da svi ljudi koji idu u bioskop pogledaju film. Sad dajem najbanalniji primjer, ali shvatićete. Možda i griješim, ali mi se čini da nije tako. Mali auditorijum je u svakom smislu, kao i tržište, teško je doći do ozbiljnijeg novca, do producenata...

A ozbiljan novac je potreban danas za snimanje, sve to košta, sva ta tehnika, produkcija... Često naiđem na komentar „Ne gledam domaće filmove“. Ja baš gledam, sve što stignem, jer me zanima što radimo, što se dešava, kako napredujemo. Mislim da je film dio kulture jedne zemlje i da po tome možemo dosta stvari otkriti o njoj. Tako da volim domaću produkciju, i serije i filmove i predstave. Uglavnom ljudi kažu: „A kako to može u strani film“, mi poredimo naše budžete koji su od sto do trista hiljada eura, u Hrvatskoj su od milion do tri miliona, a u Evropi od sto miliona do trista miliona. Opet lupam sad cifre, možda nisu tačne, ali naši budžeti su deset puta manji od bilo čega stranog. A kao što rekoh, sve to košta, to je jednostavno biznis.


Najčitanije iz sekcije Film/TV