Danil iz Šudikove (?– posl. 1592)
Već četrdeset godina spavam s ljubavnicom čije ime znaju svi moji drugovi između najudaljenijih tačaka mog života, Meksiko Sitija i Tokija. Ona se zove Gospođa Postmoderna, iako je, kad smo počeli vezu, bila dvaput starija od mene.
„Kakva korist od našeg perverznog odnosa?“, upitala me je 1978. g.
„Prije dvije decenije, kad si rođen, već sam imala gomilu romansijera darovitijih od tebe. Stižeš iz malog jezika i gadno ćeš se provesti u mojoj postelji. Srpski i hrvatski nacionalisti, po kojima on ironično nosi ime, spremaju se da ga razbiju k’o zvečku. A onda će taj tvoj srpskohrvatski biti popularan kao seoska kurva, jer će ga poseljačiti zavičajne, etnografske poete, da više niko neće znati ni kako se taj jezik uopšte zove. Tvoja karijera će planuti dokle sastaviš krhotine i vratiš mu staru snagu.“
Nekoliko godina kasnije, uprkos svemu, grijalo me je njeno apostolsko krilo u Parizu. Nosio sam u svom srcu hipike, mlada ekstremistička talasanja u Njemačkoj, istočnoevropske disidente i, naravno, voljenog apostatu Đilasa. More mi je bilo do koljena.
U Pragu sam učio od onih čiji direktni učitelji nose imena: Edmund Husserl, Vsevold Mejerholjd, Jan Mukarřovský, Roman Jacobson.
Strašna ljubavnica nadgledala je sve moje romane o jugoslovenskoj kalvariji: Blizance, zatim City Club, tanušno djelce Pokopani čujte, i, najzad, Pauke.
Kad je krenuo roman Pseudo, feljtonski, u Pobjedi (1990), jedan stari romansijer, koji je smatrao da pisac uopšte ne treba da se udaljava od građanskog rata, da će tu naći odgovore na sva pitanja, a postmodernizam ubrajao u otrovnu drogu Zapada, dobacio mi je s prezirom:
„Nema većeg pseuda od Tebe samog! Vi, današnji, valjate se u blatu dekadencije!“
Znao sam da me on mnogo ne miriše. Ipak, ja sam dalje spavao sa Gospođom Postmodernom: u mojoj bokeljskoj hacijendi na Mulu, u potkrovlju u Podgorici, u vikendicama prijatelja kraj panonskih ritova, u prostranim seoskim kućama Bohemije, u misirskoj pustinji...
Četiri decenije su preduge za bilo koju strast. Ako je neko rob ove zavisnosti, onda sam to, izgleda, ja. Gospođa je već mrtva, ali moja malenkost ne želi da prizna. Velike žene žive dugo posle svoje smrti. „Želim da Vas nagovorim po svaku cijenu“, rekao sam joj o Božiću 2013. u Österreichische Nationalbibliothek u Beču, „da testirate minorne kompilatore u dolini Lima, Tare i Pive. Oni su, uprkos pogromima, premostili semiotičku krizu 16. vijeka od smrti crkvenoslovenskih pisaca do rođenja Bokelja!“
Držao sam u jednoj ruci Psaltir, sa vaskrsnim troparima i pashalijama, pisan 1592. u skriptoriju Šudikova (danas Berane), pohranjen tu u Beču. U drugoj sam imao akribičnu studiju o crkvenoslovenskim rukopisima u Austriji: Glagolitische und kyrillsche Handschriften in Österreich (G. Birkfellner, Beč, 1975).
„Ovaj minorni autor, Danil iz Šudikove, zaslužuje Vašu pažnju!“
„Ko je Danil iz Šudikove?“, začulo se hermeneutičko pitanje iz groba.
Stari pisac
Danil iz Šudikove, kazao sam, ili mi se učinilo da sam kazao, bio je najplodniji pisar (pisac) u drugoj polovici 16. v. od onih koji su ostali poslije razura utanjene crnojevićke vlastele i turskih pogroma. Moram ga nazvati starim piscem, jer se na tu nevolju on sam vajka, pošto ga je izdao vid, pa mora koristiti naočale do kojih se u to doba teško dolazilo („Pisah ne svojim očima, nego sa tuđim“).
Od njega do nas doprlo je šest knjiga: Četvorojevanđelje (1588); Minej (1588); Minej za februar-mart (1589); Apostol (1590); Psaltir (1592); Trebnik (1592). Tri od njih danas su pohranjene u Beogradu, jedna na Cetinju, jedna u Beču (ona koju sam držao u rukama). Posljednja, Trebnik, leži u Narodnoj biblioteci Bugarske u Plovdivu.
Primjerak je izgleda dosta putovao, kao kakav crkveni bestseler, jer ga 1647. nalazimo u manastiru Brestovica sa bilješkom na jednoj stranici o turskom napadu na Zadar.
Danil je pisao na crkvenoslovenskom. No, taj izraz više nije imao onu snagu, niti status jednog od četiri svjetska jezika, pored hebrejskog, grčkog i latinskog, koji su uživali Šudikovčevi prethodnici stoljeće-dva ranije. Nema sumnje da ga je u starosti svijest o smrti tištala dvostruko, što od života, što od jezika koji mu je kopnio pod perom kao snijeg i prah.
Turci su, doduše, tek mnogo godina kasnije zapalili manastir (1738), o čemu je potvrdu našao Ljuba Stojanović u skriptoriju manastira Dovolja (1903), ali je Danil ionako pred kraj 16. v. bio više pisac smrti nego života. Znamo da je rukopis Apostol, sa floralnim izdancima na Djelima apostolskim, g. 1721. još uvijek bio u Šudikovi, odakle je evakuisan u manastir Podvrh i tu otkriven dva i po stoljeća kasnije (1985). Paleografi i arheografi koji su Danila otkrili, Katarina Mano-Zisi i Nadežda Sindik, poznaju ga po individualnom diktusu i po bogatstvu grafijskih varijanti kao profesionalca pismenosti.
Gospođa Postmoderna
Vi, Gospođo Postmoderno, rekao sam, veoma ste konjukturni kao diskurs sa Šudikovčevom epohom pisanja i umiranja!
Znao sam da je Gospođa, u poslednjoj fazi vlastitog umiranja, svoju misao skrenula ka nestanku autora iz teksta (Maurice Blanchot, Roland Barthes). Bavila se ludilom koje hvata institucije i države kao žive ljude (Michel Foucault). Skrenula je u vode posljednjeg palimpsesta (Umberto Eco) i u kriminalističku restaruracuju retorike. Ošinula je po šizofreniju kapitalizma i državne pljačke (Gilles Deleuze, Jan Francois Lyotard). Poentirala je otkrićem da je renesansa (Šudikovčevo doba) bila, u stvari, filološka revolucija.
Jedan svoj rukavac Gospođa je katalizovala u manuskripte i manuskriptologiju.
U tom kanalu, posredstvom moje malenkosti, nju interesiraju „renesansni“ prethodnici Danila iz Šudikove: Vuk Prezbiter (? - posl. 1517), Radoslav Pop (? - posl. 1524), Nikifor Jeromonah (? - posl. 1537), Sava iz Zastupa (? - posl. 1545), Jovan Dijak (? - posl. 1552), Savatije Đakon (? - posl. 1568), Visarion Inok (? - posl. 1580).
Nikad nisam zažalio što sam se s njom „valjao u blatu dekadencije“. Danila, minornog kompilatora u žiški postmodernog interesa za fragment, vidim u korpusu u kom postmodernizam sabira makar i najmanje pisce smrti i sugeriše, da ih čitamo, kao familijarne hroničare kalvarije njihovih narodâ.
Vidim ga, najzad, kao povod da Gospođa Postmoderna baci pogled, „svom besnom silinom svoga genija“, kako je Stanislav Vinaver govorio za Rablea, na čitavo pokoljenje minornih pisaca od propasti Crnojevića do uzleta Bokelja. To prokleto pokoljenje čini neki čudan Internet od dolina Lima, Morače, Tare, Pive i njinih isihastičkih skriptorija. Ono zaslužuje poštu postmodernizma.
Vidim to pokoljenje, najzad, kao priliku da ga ona počasti - makar u Pseudo Postmodernizmu - titulom autorâ, a ne prepisivačâ.
Da se među njenim apostolskim bedrima, dakle, nađe mjesta i za male pisce jedne velike smrti.
Bonus video:
