Sećam se da sam kao mladić ponekad slušao razgovore mog oca i njegovih prijatelja o vremenu njihove mladosti u međuratno doba i da sam im zavideo verujući da je moralo biti uzbudljivo odrastati u periodu od 1918. do 1938, kada su se tri velike ideologije - liberalizam, komunizam (u svojim mnogobrojnim uzajamno isključivim varijantama) i fašizam - nemilosrdno sukobljavale u Evropi i širom sveta. Ne samo da se ponuda tih moćnih ideologija duboko razlikovala, nego su i ulozi bili visoki. Izbor jedne ili druge ideologije (ili jedne od frakcija, u slučaju komunista) mogao je voditi pravo u ilegalu, zatvor ili smrt. Snaga neke ideologije ne meri se samo njenim širenjem već i rizicima na koje su ljudi spremni u njeno ime.
Naravno, moja ushićenost i zavist bili su ublaženi saznanjem da su mladi ljudi poput mog oca živeli u senci svetskog rata. Ali možda je baš život na ivici provalije doprinosio uzbuđenju. Možda je vera da ćemo pobedom nad fašizmom sprečiti da on osvoji svet i gurne ga u razaranje i krvoproliće davala tu dodatnu draž životu koji je bio sačinjen podjednako od teorije i prakse.
Upoređivao sam uzbuđenja njihovog vremena sa periodom koji sam smatrao intelektualno sterilnom epohom konfrontacije dva nepomična bloka, američkog kapitalizma i sovjetskog komunizma. S jedne strane je stajala Amerika sa svojim simulakrumom ideologije koja se najbolje može opisati kao pragmatizovani utilitarizam (nešto što vas teško može zavesti), a koju su branili ljudi u dosadnim odelima, sa čudnim naočarima, iz porodičnih kuća u izolovanim gradskim predgrađima. S druge strane je stajalo oronulo zdanje državnog socijalizma koji nije proizveo nijednu novu ideju od 1925, a branili su ga sumorni birokrati sa fedora šeširima i svetlosivim čarapama i cipelama. Jedino je Treći svet nudio tračak nade, novine i uzbuđenja. Kuba pod Castrom, Egipat pod Naserom, Indonezija pod Sukarnom, Gana pod Nkrumahom - to je po mom uverenju bio jedini deo sveta u kome je još bilo energije i mladosti. (Znamo da su se njihove priče uglavnom loše završile; ali krajem 60-ih i početkom 70-ih to nije izgledalo tako.)
Pat pozicija između dve okoštale ideologije okončana je pobedom liberalnog kapitalizma, čime je počelo doba ideološkog mrtvila. U periodu unisonog mišljenja, pensée unique, i njegovog odrvenelog jezika od 1990. do 2010. činilo se da smo praktično prepisali sve najgore što je Sovjetski Savez imao da ponudi: gotove formule lažnog jedinstva svih i svega pod prosvećenom vladavinom liberalne buržoazije. Kao i u sovjetskim režimima, proglašeno je da su sve kontradikcije navodno razrešene, jednom zauvek. Novih pitanja nema, a na stara smo dobili odgovore. Čitav svet je žurio da postane velika Danska, mesto na kome se nikada ništa zanimljivo ne događa.
Ali taj okoštali intelektulani svet je eksplodirao sa krizom 2008. godine, širenjem političkog islama i usponom Kine. Raspao se iz dva razloga: (1) nije bio u stanju da rešava stvarne probleme i kontradikcije i umesto toga se zadovoljavao nuđenjem gotovih generičkih rešenja, i (2) prihvatio je pogrešnu pretpostavku da ljudi žele da žive bez ideoloških izbora. Ukratko, ne samo da je sve manje verovatno da će se čitav svet pretvoriti u Dansku (Bliski istok je u previranju poslednjih 4.000 godina i sasvim je moguće da će to biti još toliko), nego je sve jasnije da svet ne želi da živi u društvu lišenom ideoloških izbora, podela i sukoba. Ponovo živimo u zanimljiva vremena. To je naročito uzbudljivo za mlade ljude, jer je pred njima bogata ponuda ideoloških izbora: liberalizam, novi socijalizam, nacionalizam, politički islam, kineski politički kapitalizam i verovatno još ponešto. U vreme kada je moj otac bio mlad postojale su tri snažne, konkurentske i veoma moćne ideološke cerealije dostupne svima na najbližoj pijaci ideja. Za vreme Hladnog rata ponuda je svedena na dve, prilično nezanimljive vrste. Onda smo u trenutku koji je zabeležio Fukuyama ostali sa samo jednom vrstom bezukusnih cerealija u ponudi. Na ideološkim policama nije bilo ničeg drugog, kao na praznim policama moskovskih samoposluga 1975. Ali danas je ponuda raznih ukusa i vrsta ponovo u procvatu. Ponuda je velika, a izbor samo vaš. Ulozi, srećom, nisu tako visoki kao u međuratnim godinama u Evropi i svetu. Ljudi više ne žele da ginu za svoje ideje. Ali intelektualno uzbuđenje i previranja su ponovo tu. Moji studenti imaju sreće. Dobro je biti mlad u zanimljiva vremena, uprkos onoj često ponavljanoj kineskoj kletvi.
***
Original naslova ovog teksta glasi „We had everything before us, we had nothing before us“, što je citat sa početka „Priče dva grada“ Charlesa Dickensa: „It was the best of times, it was the worst of times, it was the age of wisdom, it was the age of foolishness, it was the epoch of belief, it was the epoch of incredulity, it was the season of Light, it was the season of Darkness, it was the spring of hope, it was the winter of despair, we had everything before us, we had nothing before us, we were all going direct to Heaven, we were all going direct the other way…/Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to doba mudrosti, bilo je to doba ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha sumnje, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Mraka, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve pre nas i ništa pred nama, svi smo išli pravo u Raj, svi smo išli na suprotnu stranu…“
(Global inequality; Peščanik.net; prevod: Đ. TOMIĆ)
Bonus video:
