Ovom znaku pripadaju čarobnjaci i zanesenjaci - Vijesti.me
“VJEŽBANKA DANILO KIŠ”

Ovom znaku pripadaju čarobnjaci i zanesenjaci

Za čitaoce Arta donosimo odlomak iz nove knjige Boža Koprivice koja je promovisana nedavno na FIAT-u u Podgorici; riječ je o fragmentu iz najobimnije cjeline, “Pismo Danilu Kišu”

Kiš u radnoj sobi
Kiš u radnoj sobi (Foto: Pinterest)

Volim redove secesijskih, oronulih kuća u senovitim ulicama Subotice. U tim kućama još je arija iz vremena Austrougarske monarhije. Volim trgove u ovom gradu i vekovnu Dudovu šumu. Ne umem to da objasnim, ali u dušama tih starih kuća u Subotici slutim onaj tamni bunar koji prepoznajem u Ševi Dežea Kostolanjija.

Jutros smo krenuli iz Beograda. U autobusu japanski, ruski, slovački jezik. Volim taj žamor, pogotovo ako nije glasan. Gledam: pusta ravnica. Ona izaziva da hodate do horizonta. Hodaš po jednom elementu, po zemlji, a nadaš se da tamo, na kraju, možeš dodirnuti drugi element, nebo, vazduh. I pun mesec dlanom. To je zov, to je izazov samoubici. Na ulazu u Suboticu, u mom sluhu pesma Katarine Frostenson:

Blizu Subotice

Za Danila Kiša
Divlji psi. Tračnice. Kukuruzna polja oko Subotice
Bijelo sunce
Tragovi cirkusa u glini, kolčevi u zemlji
Svjetlo plamenaca u zraku
Arka nasukana u predjelu, jedan čovjek
Sa jagnjeći mrkom kosom gleda otud
Sa tvog trospratnog tijela gledaš preko polja
Govoriš šta vidiš: čije je polje
Polje se vraća kao kad ste bili
Prije rata, bili ste samo kosovi
Hrapav glas nestaje u magli
Plavocrni jezik, naše vozilo

Nehama i ja izlazimo iz autobusa i krećemo prema taksistima, a sa suprotne strane ulice, Bulevara oslobođenja, maše nam Boško Krstić, on je napisao odličan roman o tvojoj prvoj adresi, i još dosta povrh. Pokazuje nam u daljini, ponad krovova, pasarelu sa koje si gledao vozove kako se križaju u pravcu sever-jug. 

Stojimo u Ulici oslobođenja, nekad Senćanski put (uvek pomešam redosled). Pred nama lep drvored, al’ nema divljih kestenova. Na temeljima kuće i dvorišta u kome Danica i ti stojite pored oleandra i česme sagrađena je stambena zgrada u kojoj živi Boško Krstić. Pokazuje nam deo vašeg dvorišta, tu je trava zelenija, nema bunara, ali nije presahnuo. N. snima te vlati, tvoje vlati trave, pa drvored na ulici. 

U blizini Boško nam pokazuje Upravu Državne železnice, u kojoj je službovao Eduard Kiš. Pozdravljamo se s Krstićem i odlazimo na našu subotičku adresu, Beogradski put 9. Oko podneva bazamo po gradu, sedimo u bašti kafane Vrt. Dok hodamo ulicama Subotice, mislim kako je ovuda išao Geza Čat ili moj prijatelj Skale Gvozdenović, osamdesetih godina prošlog veka najbolji odbojkaš na svetu. Odrastao je u blizini moje gimnazije u Nikšiću. Na Trgu slobode vidimo se sa golmanom Spartaka Tomislavom Taušanom.

On je čudo od energije i radoznalosti, a prešao je osamdesetu. Već je kasno poslepodne i ulazimo u knjižaru Danilo Kiš. Pijemo piće sa vlasnikom Mirkom Kovačem. Mala šetnja po knjižari, svako traži svoju knjigu. N. mi donosi roman Montanovo zlo, koji je napisao Enrike Vila-Matas, knjiga se otvorila na 31. strani:

Sledeća knjiga o kojoj je trebalo da napravim prikaz bila je - upravo ponovo objavljena - Enciklopedija mrtvih Danila Kiša. Reč je o devet priča, a ona najčudnija - njegova izdužena senka pratiće me čak do čileanske zemlje, što ću ubrzo saznati - počivala je na stvarnoj činjenici: u pitanju je priča o čoveku koji je tokom nekog izleta bio primoran da provede noć u bednom motelu usred šume; neočekivano, u snu, videvši sve do najsitnijih detalja, prisustvovao je ubistvu koje će se dogoditi tri godine kasnije u istoj sobi u kojoj je on tog trenutka spavao; žrtva će biti čovek po imenu Viktor Arno, advokat. Zahvaljujući tome što se i dalje sećao sna, ubica je bio pronađen.

Koja je knjiga mene našla, ne sećam se. Možda Pesme Bore Radovića, nisam siguran. Voleo bih da je to bila pesma „Mleko i med”. Sad, dok ovo diktiram Neveni B., ni jedno ni drugo nismo mogli da se setimo advokata Viktora Arnoa iz priče „Ogledalo nepoznatog”. Možda se on samo javlja kad Enrike Vila-Matas čita tu Kišovu priču. Biva to u književnosti.

Odlazimo na Palić da se vidimo sa Otom Tolnaijem. On je majstor priče koju je nemoguće zabeležiti jer se otvara u fusnote i fusnote. To je ona Šeherezadina nit koja očarava i pleni. To je za taj jedan trenutak i od te šare ostaje trag i na vodi i na nebu. Sutradan je poplavio naš Beogradski put i mi smo se brodom Fickaraldo sa kapetanom Klausom Kinskim vratili u Beograd.

U Subotici sam prvi put bio u junu 1967. Igrali smo na Velikom turniru u malom fudbalu. Jugoslovenski turnir: Zagreb, Rijeka, Split, Bitolj, Niš, Kranj, Gornja Radgona, Nikšić... Pobedili smo u finalu Radnički iz Niša, na penale. Iz Palićkog jezera, noć uoči finala, izronila je moja sestra Ofelija i rekla mi da ću pobediti. I uz tvoju pomoć, uz pomoć priče „Livada, u jesen”: Odjednom, sa zapada, izranja iz trava moj otac, zamahujući visoko svojim štapom, i zastaje na samoj ivici utabanog polja, tamo gde je bio šator s majmunima. Sagnuvši se, on počinje svojim strogim i znalačkim pogledom da ispituje na cveću pogubni učinak jeseni. Onda mu se pogled zaustavlja na parčetu zgužvane hartije koja sasvim štrči iz ove botanike i odudara svojim bledim mrtvilom od bujne živosti jesenjeg zelenila (...) 

Bila je to stranica istrgnuta iz nekog nemačkog kuvara kojim su se, bez sumnje, služili cirkusanti i „atlete”, kako bi sačuvali gumenu elastičnost svog tela i čeličnu snagu svojih mišića: Umak od kiselice. Vrti glavom moj otac, s izrazom ljutnje i prezira, jer se, očigledno, ne slaže sa ovim nemačkim kuvarom, čija se besmislenost sada, u ovim ratnim danima, najtragičnije oseća (...)

Eto, zato se on sad mršti, zato nastavlja da čita s ironičnim osmehom na usnama. I Žunja je s horom bila u Subotici. Pevali su u Čantaviru. U Subotici je za tih noći bio i Nandor Hidegkuti, centarfor tatarske konjice Ferenca Puškaša. U Subotici sam tog juna postao prijatelj sa mladim majstorom na violini Rajtom Janošem, a u kafani Trščara sa Janošem su svirali i segedinski citraši. Svi u mojim, sad strašnim godinama - sedamdesetim. Dao sam odlučujući penal. Znam da sam ovo negde napisao, ali neka ostane i ovde.

Poslednjeg jutra u Subotici sedim za onim stolom u bifeu železničke stanice gde smo dočekali jutro u septembru 1979. N. odlazi u čekaonicu i na peron. Vraća se i kaže da je u čekaonici videla jedan čudesan bicikl. I, evo, Geza Čat, genijalni Geza Čat, lekar, plemeniti ludak, samoubica:

Sve sam to tamo otkrio, za vreme užasnih trideset besanih noći, dok mi je glava gorela kao žeravica i dok sam dahtao od neprekidne želje za vazduhom. Jezivo je bilo! Zatim sam otkrio da sam smrtno bolestan, i nema pomoći...

Ipak nagonim sebe gvozdenom voljom da pišem. Moram da pišem. Ako pisanje i ne bude više nikada za mene životna delatnost, bar neka bude igra.

P. S. U februaru sam zamolio Nehamu Majsner (nosi me u srcu kao kamen u bubregu) da napravi tvoj horoskop po uzoru na horoskop Eduarda Sama iz Peščanika:

D. K., 22. februar 1935.

Rođen u dvanaestom zodijačkom znaku, Ribe (Mesh i Pisces). Određuje ga planeta Neptun, viša oktava Venere. Planeta božanskog nadahnuća, pouzdanja, vizija, snova, obmana. Odlikuje ga sinkopiran damar i najdublja čežnja za istinom. Osim Neptuna, suvladar Riba je Jupiter, a Jupiter je egzaltiran, cveta u Raku. U znaku Eduarda Kiša.

Elemenat? Voda.

Genetika? Morska, počinje sa nestalog Panonskog mora.
Sunce na drugom stepenu znaka Ribe pripada 67. Pentadi, kojom upravlja anđeo EJAEL. Njegova glavna osobina je težnja ka uzvišenosti. Ovaj anđeo daruje utehu u nevolji i podstiče mudrost.
Smisao znaka? Snaga nad samoćom. Sunce se u Ribama ne plaši samoće. Tašt je, ali ima kontrolu. Hrabar u najodsudnijem trenutku. Njegova volja je metafizička. Muzikalna.

Opšti smisao znaka? Apsolutna vera u vanvremensku, u večnu ljubav. Težnja ka kosmičkoj celini. Ovom znaku pripadaju čarobnjaci, mađioničari, zanesenjaci, Merlin.

Simbol? Svetionik na ostrvu. Lopta u moru. Sunce koje se ogleda u moru. Zalazak sunca. O tome će napisati pesmu, pesmu o samoubistvu.

Eksponirani delovi tela? Stopala, ruke, Adamova jabučica, kosa, nos, nervi.

Znak po srodnosti? Rak. Njihova veza je večna. Povezani su vodom.

Tendencije? Razumevanje, saosećanje, preuzimanje uloge žrtve, spasioca unesrećenih, nemoćnih i sumašedših. Lenjost, defetizam, isključivost.

Funkcije? Sanjati, stvarati, preobraziti se, prosvetliti se, lebdeti u večnosti, roniti na dah.

Akcija? Verovati, posvetiti se, privržen biti, lutati, tražiti uvek više, više od sebe.

Predmeti? Ugašena sveća, lampa, lopta, globus, svaki, svaki krug.
Scenografija? Magla i tamna noć po kojoj hode veliki glumci, slavni pomorci i klovnovi.

Mesto? Ostrvo, šuma, trg ispred katedrale, dno okeana, hotel, bolnica, stadion na kraju grada (onaj stadion na kojem maratonac trči svoju poslednju trku), crkva na ulazu u grad, crkva na izlazu iz grada, livada, bistro, pozorišni bife.

Cvet? Beli lokvanj.

Neptunov ciklus prati i književnost D. K. Od rođenja su prošle osamdeset četiri godine, a u osamdeset četvrtoj godini se susreću svi veliki ciklusi. Posebno Neptunov drugi krug (2 x 42) i Jupiterov sedmi krug (7 x 12). A ko može stat naspram Neptuna, Jupitera i Danila Kiša.

Još jedan P. S. Ivana je kum u našoj familiji, u našoj obitelji. Po njenom zahtevu, tražio sam neki lekarski izveštaj sa kontrole (na magnetnoj rezonanci) sadašnjeg stanja mog mozga. Imao sam pre dve-tri godine neku operaciju na mozgu. Znam da se vidi. Onda su izronili fragmenti tvojih rukopisa i prevod pesama Đerđa Petrija. To je znak da okončam ovo pismo u ponedeljak, danas je četvrtak, igra Partizan. Jer je ponedeljak večan, Večni ponedeljak:

Otkako je ponedeljak
- na neizmerno čuđenje
organizatora, štaviše
uprkos svakom očekivanju -
uspešno protutnjao,
one siće
koje više nisu mogle ni da se
sete rastućih teškoća
utorka, srede, četvrtka,
a i veličanstvena katastrofa
petka je
ostavila u njima samo toliko traga da
„praštale su štanicle”:
počeše da kritički procenjuju
slobodnu subotu i
cvetnu nedelju
(a odrasli nisu znali ni to
koji je dan,
išli su u korak sa svojim dobom
i - poput njihovog doba - ravnodušno
provirivahu iz rupe)
samo su zabavišta i jaslice udarali besno nogama:
zašto en-den-gorak-utorak, zašto
bleda sreda, zašto
ti - raka četvrtaka, i zašto
gorak-utorak prelazi u veliki petak
a između velike, odnosno svete nedelje
razumnu granicu
možeš povući samo iz dinamičke
perspektive pepeljave srede, a što se
takozvanog „posnog”
utorka tiče - uopšte se nisu lišavali mesa, odnosno
uopšte nije bilo meso
ono čega su se odrekli.
A još nerođeni
s gađenjem su pratili
celu tu komediju
tvrdeći da je sve to pusta izmišljotina
sve dok se priča o tim stvarima
a ne kaže se jasno i glasno:
duži petak
od subote.
Odrasli ni posle toga
nisu znali
koji je dan, ali su javili
organizatorima da je navodno
neprestano dan.
Organizatorima u golemoj vremenskoj zbrci puče
pred očima: danas je juče;
zato počeše
da eksperimentišu sa godišnjicama, govoreći
ovako: „Danas je 150 godina od juče.”
Zatim pređoše sa okruglih
brojeva na eliptične brojke (Sutra će biti 132 godine juče i tako dalje)
ali oni iz zabavišta, oni iz jaslica,
i oni još nerođeni
kao i (nažalost)
odrasli ljudi
počeše da izvode opscene pokrete
svojim vremežderima,
svojim peščanim satovima,
napuniše prdežima
vekotvorne bazdušne balone,
nasraše kao staro tele Telestare,
izlepiše zidne govnovine,
vucarahu tranjesparente
i prdove
po trgu Tisućljetnog Trenutka, i
jednako se dernjahu:
Koji je dan danas? Koji je dan danas?
Od uvođenja večnog ponedeljka
na tisućljetnom trgu
Večnosti (pre toga trgu Trenutka)
zelene se plase ledine
oko živih figura.
Ljutić vrišti, zvončić zvoni:
ponedeonik! ponedeonik!
Samo grobari mrmljaju za sebe:
ponedeljak, utorak, sreda,
četvrtak, petak,
subota, i spustivši zarđale kante
sred suncem ozarenog groblja:
nedelja.

Danas, u nedelju, desetog avgusta, u bašti kafane Poslednja šansa, tri prijatelja, Mijo Raičević, Petar Jevremović i najmlađi Ivica, koji može da pronađe ploču i film koji poželiš. Zamolio sam ga da mi nađe izvrstan film Put u život Nikolaja Eka. Taj film smo gledali u nedelju tisuću devetsto sedamdeset devete, a koji je bio mesec - ne mogu da se setim. Film o besprizornima koji su lutali Rusijom posle Oktobarske revolucije. Da smo im se ti i ja pridružili, da su nas sačekali, besprizorni bi pobedili i svet bi danas izgledao drugačije. Živeo Put u život i nek ide sve u kurac.

Tvoj B.

(Iz Pisma Danilu Kišu)


Vidi sve komentare