Mudrac kojeg je smrt oživjela - Vijesti.me
RADIVOJ CVETIĆANIN O RADOMIRU KONSTANTINOVIĆU

Mudrac kojeg je smrt oživjela

Preživljavao je dramu zaborava kao dramu smrti. Ova je rečenica zapravo parafraza njegovih riječi. I tako je bilo sve do same stvarne smrti i pogreba

Palanački duh” kaže Konstantinović, “duh je jednoobraznosti”, u palanci “izvrgnuto je ruglu sve što je pojedinačno, s mržnjom na svaku različnost, pravo na protivurečje uskraćeno je”.

Konstantinović je posebna pojava moderne srpske kulture. Navešću jedan pasaž iz moje knjige „Konstantinović. Hronika“ iz kojeg se, verujem, lako da videti u čemu je ta Konstantinovićeva posebnost.

Radivoj Cvjetićanin
Radivoj Cvjetićanin

“Dete profesora univerziteta, ministra i kraljevog učitelja, koje je progovorilo ne na srpskom nego na francuskom, daroviti i hiroviti đak, bokser, 1944. pozadinac u ratu za oslobođenje Beograda, omladinski akcijaš, pesnik, novinar, tzv. saputnik Komunističke partije, književni, likovni i filmski kritičar, pisac književnih manifesta, romanopisac, književni istoričar, urednik, dramatičar, savetnik ministra, filozof, memoarist, angažovani intelektualac napokon - predvodnik antimiloševićevske Druge Srbije tokom krvavog raspada Jugoslavije. Beketov prijatelj. Prijatelj Bore Ćosića, ali i Miće Popovića, Krleže i Žike Stojkovića, Žike Berisavljevića i Ivana Stambolića, Kasima Prohića i Ota Bihaljija Merina, stanovnik Subotice, Beograda, Ivanjice i Rovinja. Hedonist i asketa. Višestruki laureat i zaboravljen čovek. To je Konstantinović, kad pročitate ovu „Hroniku“. U njenom starom, dobrom značenju, reč renesansni pristaje upravo njemu: čovek je obilnog dara. On nije pisac jedne knjige i jedne teze. Tvorac je, naprotiv, raznovrsnog, klasičnog dela srpske književnosti i filozofije. Pisac stranica nedostižne lepote, mudrosti i vedrine.”

Rekoh vam da ćete iz ovog što sam pročitao lako videti u čemu je Konstantinovićeva posebnost, ali sam se odmah ugrizao za jezik: tipično konstantinovićevski kazano, i mogli ste videti, i niste. U citiranome je pasažu ono naime što bi ostalo kad bi se pod presu stavilo osamdeset i kusur godina Konstantinovićevog života, i pedeset godina pisanja. Šta se ipak iz toga ne vidi dovoljno dobro, to je jedna napetost koja je postojala tokom čitave njegove egzistencije stvaraoca. Jedna, rekao bih, manihejska sudbina, razapeta i raspolućena baš u toj i tolikoj meri da je Konstantinović od jednih doživljavan kao bog, a od drugih kao đavolov izaslanik. I to je ono što je od njega napravilo ne samo posebnu pojavu, kako sam rekao, nego i slučaj u srpskoj kulturi.
Prošle jeseni upravo je tako bio naslovljen okrugli sto povodom moje knjige u beogradskom Institutu za filozofiju: Slučaj Konstantinović.

”Slučaj Konstantinović”

Nekim konstantinovićevcima - kad su videli najavu toga okruglog stola - reč slučaj bila je malo hrapava. Držali su da reč slučaj ne pristaje uz Konstantinovića, jer da ga na neki način skandalizuje. Zašto skandalizuje? Vi mlađi učesnici ovoga razgovora nemate neposredna sećanja - mi stariji ih imamo - na vremena kad je u bivšoj državi reč slučaj u kulturi bio skoro obavezno i javni i politički skandal. Nekad veći, nekad manji, ali skandal. Predrag Matvejević ima knjigu o ako se ne varam 27 slučajeva. I pre svega se radilo o ideološkim sporovima, ređe o estetičkim ili nekim drugima. Sporove su pratile hajke, javne blamaže i čistke. To je ono što danas po prilici rade tabloidi. Otud izvesno podozrenje da je Konstantinović dopao i te sudbine slučaja, da su i filozofi rešili da ga u skladu sa običajem ovoga vremena - tabloidiziraju.

Radomir Konstantinović Filosofija palanke
Radomir Konstantinović Filosofija palanke

Ja uzimam da je korišćenje reči slučaj danas mnogo nevinije nego što ove bojazni sugerišu, svakako udaljeno od okolnosti iz prošlih vremena, koje sam spomenuo. Ali, moram ipak reći da izvestan šum postoji, i da ga nismo potpuno oslobođeni. Čak sam mislio da kažem da postoji izvesna nelagoda, da postoji nelagoda kad se kaže Slučaj Konstantinović. Učini se čoveku da se radi o nečem problematičnom, upitnom, kontroverznom. Postavimo recimo analogna pitanja: postoji li Slučaj Andrić? Ili: postoji li Slučaj Crnjanski? Naravno da ne. Ne postoje ta imena kao slučajevi. Da li sam siguran u ovo što kažem - čujem već pitanje. Uglavnom jesam. Percepcija tih imena je da su ona neporočna, da su skoro anđeoska, i da su ona to sve više što istorijski više stare. Ali je doživljaj Konstantinovića izgleda drugačiji.

Ako bih ipak sledio tu fatalističku logiku - makar privremeno - imao bih reći sledeće: Konstantinović, u smislu: pisac Konstantinović, rođen je kao slučaj, i umro je kao slučaj. Njegov prvi roman (“Daj nam danas”) skraćen je od izdavača na pola, i tek onda štampan. Njegov prvi programski rad “Naše nužnosti” bio je razlog da se ukine časopis (“Mladost”) u kojem je objavljen. Njegova šetnja sa Otom Bihaljijem, 1952, oko Bledskog jezera - šetnja jednog mladića i jednog zrelog intelektualca - koju je Bihalji opisao, i opis objavio, bila je povod da Oskar Davičo napiše da akteri te šetnje “šalju socijalizam do sto đavola”. Opasna optužba. Konstantinovićeva zbirka pesama, prva i jedina, bila je povod da ga napadne glavni ideolog Titovog režima Milovan Đilas. Ni manje, ni više. Zamislite danas ono strogo vreme i onog golobradog mladića kojeg ismeva neko sa samog državnog vrha. Nije čudno što je Konstantinović smesta digao ruke od poezije.

Nije se onda čuditi ni tome što se nepogrešivo sećao tih momenata, decenije decenije kasnije - kad je u Domu omladine Beograda, 1995, govorio, na primer, o svom uverenju.

Radomir Konstantinović, Miroslav Krleža
Radomir Konstantinović, Miroslav Krleža

Ili kad je Konstantinović kritikovao Sartra, da zloupotrebljava literaturu za propagandu svojih političkih ideja - novosadska Tribina mladih ustala je u odbranu Sartra od Konstantunovića; od Konstantinovića koji je samo koju godinu ranije bio optuživan da je egzistencijalista. U ono doba, takođe ozbiljnom optužbom, iako danas ona deluje folklorno smešno. Predrag Palavestra - idemo dalje - konstruisao je antikonstantinovićevsku paradigmu kao nešto tuđinsko u srpskoj kulturi, nešto što “ne pušta žilu u našu zemlju”. Čovek koji je prošle godine dobio nagradu sa imenom Živojina Pavlovića - Radomir Smiljanić - pisao je povodom Nolitovih Pedeset romana da kako može biti u toj antologiji roman - Konstantinovićev roman “Daj nam danas” - kad ne govori o “srpskom čoveku”. Skačem sa slučaja na slučaj kao sa bundeve na bundevu (što bi rekao Crnjanski) da ubrzam priču i da kažem nešto što je u vezi sa ovim krajevima: a tek kakav je slučaj bilo to kad mu žiri Njegoševe nagrade nije hteo dati Njegoševu nagradu jer da je navodno prisvajao neke crnogorske pisce za srpsku književnost u grandioznom istraživanju “Biće i jezik”. Ili kad je nasuprot redakcionom odboru edicije Srpska književnost u sto knjiga, na čijem je čelu bio Ivo Andrić, tražio da se neizostavno štampa Dragiša Vasić u izboru proze o Prvom svetskom ratu. Bilo je to 1965, kad je za literarno protežiranje Dražinog ideologa trebala luda, neviđena hrabrost. Slučaj je bio - skoro afera - i kad je pokazao naklonost prema Titu, i to samo u nekrologu, nikad pre, kasnije u dve-tri benigne prilike. Slučajeva je bilo još: kad je dramatično (“Čujete li šta se priča”, govorio je sa radio talasa) odbacio koncepciju bosanskog duha u literaturi koju je propovedao Muhamed Filipović govoreći da je Bosni više nesreće doneo Andrić nego sve vojske koje su preko nje prelazile. Slučaj je naročit postao u radovima Mila Lompara koji su razmatrali “titoizam i sekularno sveštenstvo”: Lompar je razvio čitave teorije o tzv. srpskom stanovištu i duhu samoporicanja u kojima će Konstantinović - nakon smrti - biti središnji predmet kritike i difamacija: Belzebub jedne demonologije, kako sam to u tri reči formulisao u mojoj knjizi, što će mladi slušaoci lako dešifrovati.

No, svejedno, slučaj nad slučajevima je Filosofija palanke. Kad se 1969. pojavila ona je bila kulturni šok, a kad je drugi put oživela, u vreme novih naših ratova, ona je već bila ratni cilj. Hrvatski pisac Slobodan Šnajder kaže da su im tad junaci - njegovog Hrvatskog Fausta i Konstantinovićeve Palanke - došli pod prozor. Pripisane su toj knjizi najzlobnije ideje - da cepa Srbiju i srpski narod nadvoje. I ne bi se o Konstantinoviću - čini mi se - govorilo kao o slučaju da nije bilo Filosofije palanke. Naročito je sa dolaskom Miloševićevog doba počelo njegovo guranje u stranu. I političko, i književno. Sve bismo ti oprostili, samo da nisi išao u Sarajevo, balijama na noge, kazao mu je na jednom aerodromu, u prolazu, Dobrica Ćosić. Da podsetim: Konstantinović je pružao najveću moguću moralnu podršku Sarajevu dok je grad bio pod opsadom srpskih snaga. Nije bolje stajao Konstantinović ni kad su na vlasti bili demokratski nacionalisti, kako je on zvao Koštunicu i Tadića: jednako odbačeno. Živeo je kao unutrašnji emigrant. Ne stoji bolje ni danas, u institucijama vlasti Srbije, mada ga predsednik Srbije malo-malo citira kao svog učitelja života. To je svojevrsna hipokrizija.

Preživljavao je dramu zaborava kao dramu smrti. Ova je rečenica zapravo parafraza njegovih reči. I tako je bilo sve do same stvarne smrti i pogreba, kada po svojoj volji nestaje u plamenu krematorijuma, daleko od javnosti pa i od prijatelja, “kao Empedokle u vulkanu Etna”, kako je rekao jedan autor.

Ali, paradoksalno, smrt ga je oživela. Ako ne popularan - to nikad nije bio - postao je trendi pisac. Ali pisac. Vratio se zapravo iz statusa slučaja u status pisca. Profesor sa Univerziteta Notingem, Vladimir Zorić, kaže da je danas sećanje na Konstantinovića najvitalniji i najraznovrsniji komemorativni lokus (lieu de mémoire) u srpskoj kulturi. Dodaje da je jedina paralela, ali na drugom polju, sećanje na Đinđića. Ako ovaj moj današnji istup ima neku svoju teleologiju, onda je ona u tome da se to sećanje - u našoj krhkoj kulturi sećanja - širi i produbljuje.

”Naše nužnosti”

Elem: Konstantinović, rođen u Subotici, 1928. Otac Mihailo, nosilac Albanske spomenice, posle Velikog rata doktorirao prava u Lionu, u vreme sinovljevog rođenja docent na subotičkom Pravnom fakultetu. Majka Radojka, devojačko Popović, nesvršeni student prava. I ona studirala u Lionu.

Kršten u subotičkoj pravoslavnoj Crkvi Vaznesenja Gospodnjeg; kum na krštenju Nedeljko Divac, predratni političar. Radomir bio ateista, mada poštovao očevu slavu Svetog Đurđa, i kad je otac umro nosio slavski kolač na osvećenje.

Konstantinovići su poreklom iz Čačka, odnosno - još dalje - iz Sandžaka. Radomirov deda bio nadničar. Pesnik Jovan Dučić prišivao im je da su bili Cincari, ali nisu.

Otac 1935. dobija premeštaj za Beograd, gde dve godine kasnije postaje redovni profesor Pravnog fakulteta. Potom, 1939, ulazi u jugoslovensku vladu Dragiše Cvetkovića. Tvorac je Sporazuma Cvetković - Maček, kojim je u okviru Kraljevine stvorena Banovina Hrvatska. Profesor je maloletnom Kralju Petru. Odbacuje pakt sa Hitlerom, koji su napravili regent Pavle i Vlada, i daje ostavku na položaj ministra. Ne ulazi u pučističku vladu generala Simovića, 27. marta 1941. Sa početkom rata i okupacijom zemlje odlazi u emigraciju.

Desniari spaljuju Filosofiju palanke
Desniari spaljuju Filosofiju palanke

Radomir s majkom i sestrom ratne godine provodi u Ivanjici, Čačku i Beogradu. Profesor književnosti Spasoje Vasiljev zapaža Konstantinovićev književni talenat, i ohrabruje ga da piše. Sačuvana je sveska velikog formata u kojoj je, đačkim rukopisom, Radomir napisao roman „Nina“; nastajao je između 28. januara i 2. maja 1943. u okupiranom Beogradu. Tokom rata, 1942, takođe je nastala i njegova prva pesma, koju je, 1946, pod naslovom „Kao i lane“ objavio u časopisu Mladost.

Septembra 1946. upisuje se na Filozofski fakultet Beogradskog univerziteta, na grupu za južnoslovenske jezike i književnost. Studije apsolvirao, nikad nije diplomirao.
1947. član je Glavnog štaba omladinske radne akcije na pruzi Šamac - Sarajevo, zadužen za agitaciju.

Časopis Mladost 1947. objavljuje mu prve književne prikaze.

U sukobu Tita i Staljina, 1948, jasno na strani Tita. Kasnije govorio da se Jugoslavija nije stvarno oslobodila 1945. nego 1948. kad je rekla ne Moskvi.

Stariji saradnik u Književnoj redakciji Radio Beograda od 1. maja 1949. Formalno zaposlen na radiju do 1951. To je njegovo jedino zaposlenje u životu. Dve godine.

Avgusta 1949. počinje vezu sa Kaćom Samardžić, starijom devet godina, suprugom kritičara Elija Fincija, majkom dvoje dece. Živeće s njom u braku, do njene smrti 1996.

Člankom „Nekoliko utisaka s kongresa pisaca“ pravi otklon od doktrine socijalističke umetnosti. Objavljuje ga u januarskom broju Mladosti, 1950.

U Komunističku partiju Jugoslavije primljen 1950, i pored očevog „buržoaskog porekla“.

Brošura Đura Jakšić izlazi 20. maja 1950. kao prva njegova knjiga.

U martu 1951. iz štampe mu izlazi zbirka pesama Kuća bez krova. Milan Bogdanović o Konstantinovićevoj poeziji piše u Književnim novinama, kao o „ofanzivi poetskog nesmisla i besmisla“, stavljajući ga u idejno problematičnu grupu sa velikim pesnicima Dušanom Matićem i Vaskom Popom.

Piše uvodnik „Naše nužnosti - pismo prijatelju u znaku nadolazeće godine“ za novogodišnji broj časopisa Mladost. To je 1952. Uvodnik postao manifest slobodne umetnosti, i predmet oštrih partijskih reakcija.

Debituje te godine s prozom, u časopisu Svedočanstva. Glavni partijski ideolog Milovan Đilas u Književnim novinama piše da „takvih pjesama i stihova i proze a la Radomir Konstantinović može da se piše na kilograme, jer se za stvaranje takve literature ne traži ama baš ništa, a ponajmanje talenta, i znanja i napora“.

Po povratku iz vojske, 1953, napušta Komunističku partiju. Krajem 1954. izlazi mu prvi roman Daj nam danas, upola kraći od originalne verzije, i odmah ulazi u najuži krug kandidata za Ninovu nagradu.
U februarskom broju Savremenika, 1955, Predrag Palavestra piše da je roman utemeljen na nečem tuđem, uspostavljajući jednu paradigmu koja Konstantinovića smatra tuđincem u srpskoj kulturi.

Miloš I. Bandić ocenjuje roman kao „jedinstven“. Upoređuje Konstantinovića sa Džojsom. Roman dobija godišnju nagradu Udruženja književnika Srbije.

Zastanimo i recimo: Konstantinoviću je 27 godina.

Drugi roman, Mišolovka, izlazi u leto 1956.

I Mišolovka je u užem krugu kandidata za Ninovu nagradu za roman godine.

U Parizu, u junu 1957, poznanstvo i prvi susret sa Beketom.

Semjuel Beket
Semjuel Beket

Beket, 1958, u Beogradu, sa Konstantinovićem; Kaća Samardžić, Konstantinovićeva supruga, prevodi Beketov roman Moloa.

Čisti i prljavi, treći Konstantinovićev roman, izlazi oktobra 1958. u Sarajevu. I Čisti i prljavi u najužem izboru za Ninovu nagradu.

Javlja se prvi put, 1960, u Enciklopediji Jugoslavije, sa enciklopedijskom jedinicom o Vojislavu Iliću. Kasnije će pisati i o Lazi Lazareviću.

(Predavanje održano u CANU, Podgorica, 9. oktobar 2018; kraj u narednom broju)


Najčitanije iz sekcije Zabava