Kao u svakom preduzeću, (u balkanskom kartelu) postojala su tačno utvrđena radna mesta, svako je bio zadužen za određenu vrstu posla.
Jedan deo ekipe bio je zadužen za koordinaciju ostalih članova i prenošenje konkretnih naloga organizatora grupe. Drugi deo činili su članovi koji su nabavljali kokain i prebacivali ga na prekookeanske brodove. Članovi posade i mornari od poverenja bili su važna karika u organizaciji, jer su bili zaduženi za transport kokaina do Evrope.
Na kraju, poslednju „ruku” u švercu činili su dileri koji su kokain prodavali na tržištu neke evropske zemlje. Grupa je imala i blagajnike, zadužene za finansije, koji su članovima organizacije davali plate, isplaćivali putne troškove i gotov novac potreban za svaku operaciju, beležeći pri tome sve prihode i rashode kompanije.
Svako je obavljao svoj deo posla i doprinosio uspešnom funkcionisanju grupe. Zauzvrat, dobijao je velike sume novca kao nagradu za odanost i trud. Za dva do tri meseca angažovanja na poslovima s kokainom u Južnoj Americi članovi organizacije prosečno su primali oko 150.000 evra, kako je tužiocu rekao Draško Vuković, član grupe koji je postao zaštieni svedok.
Da li je Šarić bio glavni?
Tužilaštvo za organizovani kriminal iz Srbije zaključilo je da se na čelu grupe nalazio srpski državljanin crnogorskog porekla Darko Šarić. On je optužen da je osmislio poslovanje i funkcionisanje grupe. Šarića je tužilaštvo smatralo šefom organizacije, ali su neki od zvaničnika, poput direktora srpske policije, kasnijim izjavama uneli sumnju u to da je on bio najbitniji šef balkanskog kartela.
Šef ćelije ove organizacije u Argentini, prema informacijama tamošnje policije, bio je Nenad Novaković, koji je prilikom dolaska u ovu zemlju koristio lažni hrvatski pasoš na ime Anto Jurić. Od trenutka kada je stigao na argentinski aerodrom 13. avgusta 2009. godine policija je pratila svaki njegov korak. Argentinski sudija Marselo Akvinski dostavio nam je fotografije snimljene tokom praćenja. Na njima se vidi da su ga tog dana na aerodromu sačekala trojica ljudi, među kojima i Boško Nedić, šef milanske ćelije. Nedić je, nakon zaplene kokaina u vili u Pizi, u februaru 2009, pobegao iz Italije. Svi zajedno su prvo seli u „Mekdonalds” kod aerodroma, a zatim su se odvezli džipovima. Na fotografijama se pojavljuje i Marko Pandrc, koji je posetio Milano nakon Nedićevog bekstva i iznajmio stan. Policija je fotografisala i sastanke koje su imali s lokalnim kriminalcima. Članovi grupe u Argentini bili su stavljeni pod iste mere pod kakvim su ih držali policajci u Italiji, uključujući i praćenje preko GPS lokatora i prisluškivanje telefona.
U liftu 490 kg kokaina
Sve te mere su, pored zaplene na jahti „Maui”, dovele do pronalaska i veće količine droge krajem novembra 2009. godine. Argentinska policija je u Buenos Ajresu, prateći i članove organizacije, stigla do kuće u kojoj je grupa čuvala 490 kilograma kokaina. U oknu lifta nalazila se skrivena pregrada u kojoj su čuvali drogu, upakovanu na isti način kao onu koja je pronađena u „Mauiju” i u zaplenama u Italiji - u balone raznih boja. Uz vojnički način života, članovi grupe bili su i veoma oprezni u komunikaciji. Međusobno su se oslovljavali pseudonimima, a svako od njih je dobijao unapred smišljeno lažno ime koje su koristili da bi sakrili stvarni identitet. Tako je Anastazije Martinčić oslovljavan nadimcima Nindža, Mali i Bond, Miloš Cajić je bio Jorgos, Nedića su nazivali Žuća, Žuti i sl.
Često su nabavljali nove mobilne telefone i brojeve, kako bi izbegli eventualno presretanje poziva. Smišljali su posebne šifrarnike za razmenjivanje telefonskih brojeva koji su korišćeni u komunikaciji.
Osmislili bi reč od deset slova, a svako slovo je označavalo jedan broj. Na taj način su jedni drugima, umesto brojeva telefona, slali reči koje naizgled nemaju nikakvo značenje. Prema objašnjenju tužioca Saše Ivanića, brojevi 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 0 zamenjivani su neko vreme slovima B, O, G, N, E, R, S, U, Z i I. Tako je, na primer, reč IRERIZUUG u stvari bila šifra za broj telefona 065609883. Šifrarnike bi promenili s vremena na vreme. Grupa je komunicirala i razmenom pisanih poruka koje su „predavali iz ruke u ruku“, kao i putem i-mejl naloga. Nalozima su imali pristup pojedini članovi organizacije, a mejlovi nikada nisu poslati, već su čuvani kao neposlate (draft) poruke.
Piši što zapetljanije
Jedno od njihovih pravila, prema navodima tužilaštva, glasilo je: „Probaj napiši što zapetljanije, a pri tom vodi računa da ne preteraš da bi mogla druga strana da razume.”
Ipak, šverceri droge su znali i da zabrljaju u komunikaciji. Zahvaljujući jednom telefonskom razgovoru BIA uspela je da dešifruje nalog mejla i počela da prati pisanje poruka na njemu. Naime, jedan od saradnika rekao je da mu je nova adresa „Garidru“ („Drugari“, šatrovački) i „Godište posle mojega“. Kako je BIA u to vreme već prisluškivala telefonske razgovore, te znala da to govori član organizacije Vuković, koji je rođen 1977. godine, nije imala mnogo problema da shvati da je nova adresa „Drugari 1978“ i da počne da prati prepisku. Preko ove adrese, tužilaštvo je uspelo da dođe do informacija koje se odnose na aktivnosti grupe neposredno pre zaplene droge i oslikavaju atmosferu koja je u grupi nastala kada su počela hapšenja članova. Između ostalog, pronađena je i poruka u kojoj je Vuković obavestio kolegu o problemima pri prebacivanju kokaina s „Mauija”: „Ođe je katastrofa, sve smo dodali Nindži, a on dva dana sa tim tamo ovamo i sinoć se zamalo nismo podavili, oluja bila tako da posla nema…”
Zapljene u Italiji i Urugvaju uništile veliki dio organizacije
Pored sveg opreza, razbijanje narko-ćelije u Milanu, a zatim međunarodna akcija poslije zaplene droge na „Mauiju”, uništila je velik deo ove organizacije. Akciju zaplene dve tone droge u Urugvaju izvele su američka Agencija za borbu protiv narkotika (DEA), srpska obaveštajna agencija BIA, argentinska i urugvajska policija. Srpska policija je bila isključena iz operacije zbog sumnji da su odatle „curile informacije”.
Nisu bili pozvani ni Italijani da učestvuju, jer su u DEA i BIA smatrali da im oni nisu potrebni za tu operaciju. Iako su italijanski policajci ostvarili veliki uspeh u razbijanju milanskog ogranka grupe i bili dobro upoznati s kriminalnom organizacijom balkanskih švercera, nisu bili obavešteni o pripremanju akcije u Južnoj Americi.
PRIREDIO: D.M.
(U sjutrašnjem broju čitajte o sastanku Dudića sa agentima srpske tajne policije)
"Vijesti" u nastavcima objavljuju najinteresantnije djelove bestselera "Šarić - Kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu", srpskog novinara Stevana Dojčinovića, u izdanju Samizdata. Knjiga se može kupiti u knjižarama Narodne knjige...
Bonus video:
