Stonvol: Neredi koji su promijenili milione života

BBC

Kad je jedne vrele njujorške noći pre 50 godina šest policajaca izvršilo raciju na gej bar u vlasništvu mafije, nisu ni sanjali da će njihova dela dovesti do pokreta koji je preoblikovao živote čitavih generacija koje dolaze.

Mark nije bacio ciglu te noći. I nije se suprotstavio policajcu. Ali imao je nešto jednako moćno kao projektil - kod sebe je imao kredu.

Dobio ju je uz uputstva od prijatelja Martija dok je vladao haos ispred bara Stonvol, gde je policija gađana novčićima i flašama.

Ovaj tinejdžer beskućnik potrčao je ulicom da naškraba tri reči na trotoar. Potom je isto uradio na zidu od cigala malo dalje niz put.

Tri reči. „Sutra uveče Stonvol".

Ta prosta poruka koju je napisao Mark bio je pokušaj Martija Robinsona da raširi vest, da se postara da spontani čin otpora preraste u nešto veće. Sat vremena ranije policija je upala u ovaj bar u Grinič Vilidžu drugi put iste nedelje, ali ovaj put u petak u jedan po noći kad je bio prepun.

Oko 200 gostiju - lezbejki, gejeva, transrodnih osoba, odbeglih tinejdžera i dreg kraljica - izbačeno je na Kristofer Strit. Masa se ostrvila na policajce koji su morali da se sklone unutra kako bi se spasli. Gejevi su se navikli da beže od policije, ali ovaj put su oni bili u ofanzivi, a uniformisani ljudi u defanzivi.

Pokret borbe za prava gejeva nije se rodio te noći, ali se rasplamsao zbog onoga što se dešavalo u satima i danima nakon što je bačen prvi novčić. I sva dostignuća ostvarena od tada, kao što su bračna jednakost i blagonaklonije društvo, duguju nešto mladima koji su se suprotstavili policiji i aktivistima koji su se organizovali nakon toga.

Stonvol se naziva momentom Roze Parks za prava gejeva. I baš kao što je 14 godina ranije odbijanje Parks da ustupi mesto u autobusu u Alabami belcu imalo efekat oživljavanja pokreta građanskih prava 14 godina pre toga, tako je i Stonvol pojačao pritisak za ravnopravnost gejeva.

U Americi šezdesetih, gejevi i lezbejke bili su praktično odmetnici od zakona, živeći u tajnosti i strahu. Lekari su ih proglašavali ludima, verske vođe amoralnima, vlade neupotrebljivim na poslu, TV reportaže i policija grabljivcima.

Šta ih je, dakle, nateralo da odjednom uzvrate udarac u noći 27. juna 1969. godine?

Bes koji se skupljao godinama

U vreme izbijanja pobune, dobrovoljni seksualni odnosi između muškaraca ili žena bile su protivzakoniti u svim saveznim državama u SAD-u sem u Ilinoisu. Gejevi nisu mogli da se zaposle u saveznoj vladi ili vojsci, a otvoreno deklarisanje oduzelo bi vam dozvolu za rad u mnogim profesijama, uključujući pravo i medicinu.

Zakoni u državi Njujork bili su posebno strogi uprkos - ili možda delom zbog - velikog broja gejeva i lezbejki koji su se doseljavali u Njujork iz svih delova SAD-a. Hiljade njih hapšeni su svake godine u ovom gradu zbog „protivprirodnog bluda", prostitucije ili skaradnog ponašanja. Imena nekih od njih objavljivana su u novinama, što je značilo da sigurno gube posao. Kontrolisalo se čak i šta nosite na sebi - manje od tri komada odeće koji se smatraju odgovarajućim za vaš pol mogli bi da vam stave lisice na ruke.

Osećalo se ogromno nezadovoljstvo zbog toga što gejevi nisu imali političku moć da to spreče, kaže Vilijam Eksridž, profesor prava na Jejlu. „Bilo je to kao bure baruta koje je samo čekalo da eksplodira."

Mladi gejevi i lezbejke nisu želeli da pišu pisma svojim odbornicima da bi izdejstvovali promene ili da potpisuju peticije, kaže on. Umesto toga, oni su se ugledali na antiratni pokret, pokret za prava Afroamerikanaca i onih koji su se zalagali za oslobođenje žena. Njihova strategija bila je prosta. „Izađite na ulice i pravite probleme. Napadajte, napadajte, napadajte."

Za njih nije bilo mesta u barovima i noćnim klubovima. Lokalni zakoni o alkoholu u Njujorku tumačeni su tako da je serviranje alkohola gejevima i lezbejkama moglo da vam zatvori lokal sa dozvolom, zato što je to značilo da je mesto tolerisalo „neprimereno" ponašanje.

Ples sa nekim istog pola mogao je da se protumači kao „skaredno" ponašanje.

Pritisak na gradske gej barove krenuo je početkom šezdesetih. Mafija je preuzela vođenje većine njih, naplaćujući više za razvodnjena pića i potplaćujući vlast. Uprkos iskorišćavanju mafije, gosti Stonvola smatrali su ga svetilištem, retkim mestom za slobodno samoizražavanje i iskazivanje nežnosti. Takođe, bilo je to retko mesto sa plesnim podijumom.

Kako su racije postale sve češće u leto 1969. godine, pred same izbore za gradonačelnika, Stonvol je postao očigledna meta. Vodili su ga kriminalci, a prodavao je alkohol bez dozvole. Kolale su i glasine da mafija ucenjuje njegove imućne mušterije. Ali kako je policija pojačala kontrolu, nije imala pojma u šta se upušta - osećanje nepravde bilo je praktično opipljivo, ne samo od skorašnjih racija, već i zbog brojnih osvetničkih napada u međuvremenu.

Najtoplije noći toga leta, ovoj hrpici piljevine bila je potrebna samo jedna varnica.

„Uzvratili smo udarac"

Šest policajaca - uključujući one koji su predvodili odeljenje za javni moral njujorške policije - prešlo je Kristofer Strit i ušlo u bar, u kom su se već nalazile njihove kolege na tajnom zadatku. Popalila su se sva svetla, ugasila se muzika i policija je naložila ljudima da pokažu isprave na izlasku iz lokala.

Izbačeni gosti izlili su se na ulicu. Ispočetka je atmosfera bila vesela, kaže Robert Brajan, koji je u to vreme imao 23 godine. On je stigao na lice mesta ubrzo posle početka racije. „Ljudi su se smejali i zbijali šale. Izlazili su iz bara praveći poze i klanjajući se."

Raspoloženje se promenilo, kaže on, kada je jednu dreg kraljicu napao policajac nakon što ga je ona udarila torbicom.

Ljudi su počeli da bacaju novčiće na policajce. Dodatno je eskaliralo kada je jedna lezbejka izašla iz bara i opirala se kad su policajci pokušali da je strpaju u kola. Umesto centa i četvrt dolara, projektili su tada postali kamenje i flaše.

Dok su se policajci povlačili unutra, počeli su da hvataju ljude i da ih tuku, kaže Brajan, koji je zamahnuo nogom ka jednom policajcu pre nego što je otrčao dok mu se za petama neuspešno našao jedan drugi. Kad se vratio, policajci su bili zatočeni u zgradi i - kasnije su obelodanili - plašili se za svoje živote. Bilo je ih svega šačica, a sada se ispred okupilo nekoliko stotina demonstranata.

Kanta za smeće ubačena je kroz prozor, a benzin za upaljače koristio se za paljenje letećih projektila. Iščupan je parking sat i upotrebljen kao jarac za razbijanje ulaznih vrata.

„Bio je to emotivan trenutak nabijen adrenalinom, potpuno iracionalan", kaže Brajan. U vazduhu se osećao mentalitet rulje, kaže on, a on se osećao kao u nekakvom snolikom stanju, delajući bez ikakvih stega. „Sam Bog zna da nikad ne bih šutnuo policajca da sam bio sam. Konačno smo počeli da uzvraćamo udarac i bili smo ushićeni zbog toga."

Stigla je policija za razbijanje demonstracija da bi spasla kolege, ali se nasilje nastavilo pre nego što je konačno uminulo. Najmanje jedan policajac završio je u bolnici sa povredama glave, a uhapšeno je 13 demonstranata.

Ta bitka bila je okončana, ali neki od prisutnih su znali da posle ovoga više ništa neće biti isto. Naredne noći se okupila još veća masa - možda potpomognuta Robinsonovom kredom, ali i kampanjom sa lecima koji su se delili tokom dana. Naredne večeri bilo je još nasilnije, a policija je imala energičniji pristup, upotrebivši suzavac. Zapaljene su kante za smeće i bacane na njih. Protesti su se nastavili još naredne četiri noći, a posebno nasilni bili su u sredu.

Ali pitanje koje je mnogima bilo na pameti kad se pobuna okončala bilo je - šta dalje?

Prvi koraci do slobode

Kad se Marta Šeli (25) popela na fontanu u parku blizu Stonvola tačno mesec dana posle nereda, plašila se za vlastiti život. Ali imala je da prenese važnu poruku masi od nekoliko stotina ljudi - izađite iz senke i „šetajte da vas svi vide".

„Bilo je zastrašujuće", kaže ona, sada sa 75 godina dok se priseća toga dana. „Bila sam u Harlemu kad je ubijen Martin Luter King i čitava stvar uništena. Znala sam da bi mogli da pucaju u mene."

Na njeno insistiranje i posle zapaljivog govora Martija Robinsona, svi zajedno su prošetali do Stonvola, neki noseći ešarpe boje lavande, držeći se za ruke i skandirajući: „Prava za gejeve!" Kad su stigli, poručila je masi da se raziđe, jer se plašila izbijanja novog nasilja.

Bilo je to prvi put da su gejevi otvoreno šetali Njujorkom zahtevajući jednakost. Nekoliko godina su se održavali godišnji protesti u Filadelfiji ispred Većnice nezavisnosti, u organizaciji Društva Matašin, prve velike organizacije za prava gejeva. Ali bio je to veoma pristojan događaj, kaže Šeli.

„Išla sam u Filadelfiju. Žene su morale da nose haljine. Mrzela sam to iz dna duše. Šetkali smo okolo sa transparentima, a turisti su nas gledali kao da smo stigli iz Zoološkog vrta dok su jeli sladoled. Pomislila sam: 'Ovo nisam ja, ovo je lažno.'"

Pre Stonvola, aktivisti su želeli da se uklope u društvo i da ne talasaju. Ali posle izbijanja pobune, ljubazne molbe za promenom pretvorile su se u besne zahteve. Demonstracije koje su organizovali Šeli i Robinson nemaju isti značaj u istorijskim knjigama kao veliki marš za prava gejeva naredne godine, koji je danas poznat kao prva Parada ponosa.

Ali ipak su bile izuzetno značajne. Načinjen je prvi, hrabri korak.

Organizovanje

Ovo novo raspoloženje najbolje se ogledalo u nečemu što je postalo najvažnija pokretačka snaga proistekla iz Stonvola - Gej oslobodilački front (GLF). Nastao je u roku od nekoliko nedelja i bio je više labavi savez nekoliko grupa nego jedinstveni entitet.

Ime je bila posveta Nacionalnom oslobodilačkom frontu koji se borio protiv SAD-a u Vijetnamu. Kad je ime predloženo na sastanku, Šeli je bila toliko oduševljena da je žestoko udarila rukom po svojoj flaši piva, raskrvarivši se. „Neredi ne bi postigli ništa da se nismo organizovali posle njih", kaže ona.

GLF je potrajao svega nekoliko godina, ali je u to vreme ostavio veliki trag, zalažući se za gomilu raznih pitanja.

„Najvažnije od svih bila je kontrola nad vlastitim telom", kaže Šeli. „To podrazumeva seksualno oslobođenje, oslobađanje od regrutacije, ženska reproduktivna prava, slobodu da se uzimaju droge a da se ne ide u zatvor zbog toga, kao i ekonomsku slobodu." I anti-rasizam, dodaje ona - sva ta prava morala su da važe za svakoga, bez obzira na rasu, veru ili nacionalnu pripadnost.

GLF je sklapao saveze sa vodećim pobunjeničkim grupama toga vremena, kao što su, na primer, Crni panteri. Njihovi članovi organizovali su prvu Paradu ponosa i osnovali novine po imenu Kam aut! koje je Šeli lično prodavala na ulici.

Sastanci GLF-a bili su haotični i postojale su duboke nesuglasice oko toga kuda dalje. Ali njegov nastanak obeležio je početak nove ere, koja je dovela do talasa novih aktivističkih grupa kao što su Alijansa gej aktivista (GAA) i do radikalne lezbejske grupe Lavender Menis, čije je Šeli bila jedna od osnivačica.

Godinu dana kasnije osnovan je GLF u Londonu i pokret je tako postao globalan.

Prva Parada ponosa

Danas postoje hiljade Parada ponosa širom sveta. Ali one su krenule skromno - ideja o radikalnijem maršu na kom se zahtevaju prava nastala je ubrzo posle Stonvola među troje prijatelja za večerom, kaže Elen Broidi.

Dan oslobođenja Kristofer Strita, tačno godinu dana posle Stonvola, kretao je iz Grinič Vilidža i išao duž Šeste avenije sve do Central Parka. Izveštaji u to vreme procenili su da je učestvovalo između 3.000 i 15.000 ljudi.

Najuzbudljivije u vezi sa svim bio je broj ljudi koji se pridruživao usput, kaže Broidi. „Suštinska poruka je bila: 'Mi smo tu. Mi smo kvir, naviknite se.' Ali ja sam osećala da je sve ovo više od toga. Suština je bila u obraćanju ljudima i preuzimanju naše uloge u revoluciji."

„Mislim da niko od nas nije šetao da bi ostvario pravo da služi u vojsci ili da stupi u brak." Suština je manje bila u pravnoj promeni, a više u rušenju represivnog sistema, kaže ona.

Neki ljudi su uzimali časove samoodbrane, toliko su bili sigurni da će izbiti nasilje. Ali nije ga bilo. Drugi američki gradovi uskoro su uradili isto, a London je održao prvi marš dve godine kasnije.

„Bilo je to prirodno i neophodno", kaže Broidi. „Da se nije desilo prvo u Njujorku 1970. godine, desilo bi se u Londonu ili Madridu ili Meksiko Sitiju."

Danas je politička poruka i dalje prisutna, ali je Parada ponosa više slavljenje gej kulture, sa muzikom i korporativnim sponzorima.

Broidi smatra da se nešto izgubilo tokom tog procesa. „Mislim da je mnogo moćnije bez pokretnih platformi i bez Sitibenka i Ameriken erlajnsa. Jeste, to je znak napretka, ali na izrazito kapitalističkom tržištu."

Ostvarena dostignuća

Posle te prve Parade ponosa, brzina napretka se pojačala. U narednoj deceniji ukinute su savezne zabrane za zapošljavanje gejeva i lezbejki, a medicinska profesija odustala je od dugogodišnjeg verovanja da je homoseksualcima potrebno psihijatrijsko lečenje.

Harvi Milk postao je prvi otvoreni gej izabrani zvaničnik 1977. godine u San Francisku. Dve godine kasnije, oko 100.000 ljudi uzelo je učešće u nacionalnom maršu na Vašington - verovatno u tom trenutku najvećem gej okupljanju u istoriji.

Mnogi zakoni protiv sodomije ukinuti su osamdesetih, što je praktično ozakonilo homoseksualnost, iako su morale da prođu decenije pre nego što je gej brak postao priznato pravo na saveznom nivou 2015. godine. Pravni napredak pratila je promena i u stavovima - tri četvrtine Amerikanaca danas na gej odnose gledaju blakonaklono.

Ove 2019. godine i dalje postoje bitke koje moraju da se vode - gejevi i dalje mogu da dobiju otkaz na poslu u mnogim državama. A borci za prava kažu da Trampova administracija vraća zemlju unazad ukidajući neke od teško osvojenih sloboda.

Ali dolazak prvog otvorenog gej kandidata za predsednika sugeriše da je generalni pravac putovanja i dalje samo u jednom mogućem smeru. Možda najveći znak napretka jesu neobično prezime Pita Batiđiđa i njegove norveške jezičke zavrzlame koje izgleda da izazivaju više radoznalosti nego njegova seksualnost.

Niko ko se te noći tukao sa policijom ili marširao ulicama nije mogao da predvidi šta će sve biti ostvareno u međuvremenu. Vredi stoga primetiti koliko je proisteklo iz te policijske racije na jedan mafijaški bar, kaže Dejvid Karter, autor knjige Stonvol: Neredi koji su izazvali gej revoluciju, koja se smatra potpunim svedočanstvom o onome što se desilo.

„Veoma je neočekivano i veoma retko u ljudskoj istoriji da jedan potpuno spontani čin promeni pravac ljudske istorije nabolje."

Nije to bila prva gej pobuna protiv policije - kao što se nedavno prisetio Los Anđeles Tajms, policajci su gađani krofnama 10 godina ranije - ali bila je najznačajnija.

„Jedan mikroskopski događaj pretvorio se u masovni pokret - to je istorijski značaj Stonvola", kaže Karter. Ali, on ima i jedno dublje značenje, smatra on. „Ovi trenuci imaju značaj velike inspiracije, takav je kad pogledate američku istoriju slavni govor Martina Lutera Kinga 'Usnio sam jedan san' u Memorijalnom centru Linkolnu. Isto je kad su marinci podigli zastavu nad Ivo Džimom."

Ali za razliku od tih drugih slavnih priča, priča o Stonvolu se ne predaje u mnogim školama. Nje se zato ipak sećamo na druge načine - na filmu, u knjigama, pa čak i po istorijskom nasleđu. Oblast oko Stonvola je 2016. godine proglašena nacionalnim spomenikom, a prošle nedelje se Njujorška policija javno izvinila za raciju.

Šta je Mark uradio sledeće

Šta se u međuvremenu desilo sa Markom Segalom, tinejdžerom kome je njegov prijatelj Marti dao parče krede?

U vreme kad je policija upala u Stonvol, on je boravio u Njujorku tek šest nedelja i živeo je u hrišćanskom hostelu za šest dolara po noći.

Otpor za njega nije bio ništa novo - njegov prvi čin pobune usledio je kad je kao mladi jevrejski dečak odbio da peva „Napred, hrišćanski vojnici" u školi u Filadelfiji. Njegova baka ga je odvela na prvi miting boraca za građanska prava kad je imao 13 godina.

A ispred Stonvola te noći on je pomislio: „Borimo se za svoja prava, baš kao što su to tokom istorije radile žene, Afroamerikanci i drugi." Policija je te noći bila simbol, kaže on. „Oni su bili sinagoga, porodica kojoj ne mogu da kažem, razlog zašto sam morao da napustim grad koji sam voleo da bih se preselio u Njujork. Oni su predstavljali religiju, medije, vladu. Sve ljude koji su nas gurnuli u stranu."

Ali Stonvol nije bio samo tuča, bio je i duh i pružio mu je smisao, kaže on. Zarekao se da će ostatak života provesti na novom zadatku. Ovaj ga je prvo odveo u GLF, gde je pomagao u vođenju njegovog odeljka za rad sa mladima. A prihvatio se i druge misije - da gejeve učini onoliko vidljivim koliko je to moguće u glavnotokovskoj Americi. To je radio preko strategije javnih upada. Ili kako su bili poznati, „peckanja".

On je 1973. godine upao u udarnu informativnu emisiju CBS-a koju je vodila novinarska legenda Volter Kronkajt i 60 miliona ljudi ga je videlo kako nosi transparent sa natpisom: „Gejevi protiv predrasuda CBS-a".

Potom je osnovao gej novine u Filadelfiji i uskoro postao pionir gej novinarstva, a njegov rad na sticanju jednakosti doneo mu je audijenciju sa predsednikom Barakom Obamom.

Pre nego što je dobio ono parče krede pre 50 godina, kao tinejdžer bez igde ičega, nije mogao ni da zamisli put koji ga čeka - u samoj zemlji ili u vlastitom životu.

„Nisam ni sanjao da ću jednog dana plesati sa svojim mužem u Beloj kući. Dakle, ono što bih poručio nekome ko je mlad i razmišlja da se javno deklariše jeste: 'Sanjaj samo velike snove'."