Mnogi ljudi istinski ne vole da budu sami. Osećaju se usamljeno. Za druge, međutim, usamljenost ume da bude izvor ekstaze. Novinarka BBC-ja Šabnam Gruval razgovarala je sa pustinjakinjom iz škotskih vresišta i otkrila priču o Amerikancu koji je okrenuo leđa svetu kad jedva da je izašao iz tinejdžerskih godina.
Te 1986. godine dvadesetogodišnji Kristofer Najt odvezao se u šumu u ruralnom Mejnu. Ostavio je kola kraj puta i, ponevši sa sobom osnovne potrepštine za kampovanje, prosto odšetao u šumu. Nije iz nje izašao 27 godina.
Nakon što se namerno izgubio, Najt je na kraju nabasao na lokaciju koja će postati njegov dom, malu čistinu u gusto pošumljenoj oblasti oko jezera Nort Pond. Razvukao je šatorsko krilo između stabala, podigao mali najlonski šator i tu se skrasio. Bio je potpuno skriven, uprkos tome što se nalazio na nekoliko minuta hoda od jedne od stotine letnjih koliba rasprostranjenih po kraju.
Najt je preživeo provaljujući u te kolibe i mesne kancelarije, kradući zalihe. Uzimao je samo ono što mu treba - hranu, sredstva za kuvanje, odeću, čizme, baterije za lampe i mnogo knjiga. Trudio se da pravi što manje štete, ali veliki broj provala - kojih je tokom godina bilo više od hiljadu - izazvao je nervozu kod nekih vlasnika koliba. Na kraju mu je policija postavila zamku i uhvatila ga na delu.
Pisac Majk Finkel posetio je Najta u zatvoru dok je pisao knjigu Stranac u šumi: Izuzetna priča o poslednjem pravom pustinjaku. Postavio mu je očigledno pitanje: „Zašto?" Zašto je okrenuo leđa svetu i odlučio da živi potpuno sam?
„Kris Najt kaže da je osećao veliku nelagodu u društvu drugih ljudi. Pomislio sam da je možda postojala neka konkretna radnja koja ga je na to navela. 'Jesi li počinio neki zločin? Je li te nečega bilo sramota? Je li postojala neka konkretna radnja?' A on je insistirao da nije bilo ničeg sličnog. Rekao je da je poriv da bude sam bio kao gravitacija, telo mu je prosto poručivalo da mu je prijatnije kad je sam sa sobom."
Taj poriv je na kraju bio toliko jak da je odlučio da provede skoro tri decenije ne progovorivši ni sa kim. Dobro, zamalo. Obratio se samo jednoj osobi - rekao je: „Zdravo" planinaru koji je jednog dana nabasao na njega.
Uprkos oštrim zimama u Mejnu, gde temperature znaju da padnu i do -20 stepeni Celzijusa, Najt kaže da nikad nije zapalio vatru da dim ne bi privukao nečiju pažnju.
„Postoje mnogi aspekti priče Kristofera Najta od kojih vam pamet stane", kaže Finkel.
„Da odete jedne zimske noći u šume Mejna, kampujući u tankom najlonskom šatoru i da ne zapalite vatru, bio bih prilično impresioniran. Da to uradite na nedelju dana, bio bih zapanjen, a na mesec dana teško bih vam poverovao. A ovaj čovek je to radio tokom čitavih 27 zima."
Najt je rekao Finkelu da je umesto toga odlazio da spava rano, oko sedam sati uveče, nameštao alarm na tri ujutro, u najhladnije doba noći. Tad bi ustajao i hodao sve do jutra, kako bi se zagrejao.
Finkel ga je potom pitao šta je radio da mu prođe vreme.
„Jedan manji deo vremena čitao je knjige, rešavao ukrštene reči... Ali na to nije trošio većinu vremena. Radio je ono što bismo vi i ja okarakterisali kao: ništa."
Ako vam je ideja da sedite sami, na jedno pola sata, i da nemate šta da radite - zamislite da ste zaglavljeni sami, recimo u liftu, dok vam je telefon ostao na radnom stolu - pomalo zastrašujuća, pokušajte da zamislite kako bi vam bilo da ste osuđeni na malu čistinu u šumi, danima, nedeljama, mesecima, godinama...
„Kad sam zatražio od Krisa Najta da mi objasni to ništa, imao je da mi ispriča neke veoma zanimljive stvari", kaže Finkel.
„Prvo, nijednog trenutka, u svih tih 27 godina, nije mu bilo dosadno. Nikad se nije osećao usamljeno. On kaže da se osećao upravo suprotno tome. Kaže da se osećao potpuno i intenzivno povezano sa svime na svetu. Bilo mu je teško da kaže gde se njegovo telo završava, a šuma počinje. Rekao je da je osećao potpuno zajedništvo sa prirodom i spoljnim svetom."
Zvuči kao mistično iskustvo, ali ono koje nisu izazvale psihodelične droge već samoća.
Kristofer Najt je proveo sedam meseci u zatvoru zbog krađe i odlučio da ne priča ni sa jednim drugim novinarem sem sa Majkom Finkelom. Ali ja sam imala mnogo više pitanja, te sam guglala pustinjake i pronašla jednog koji je rado želeo da razgovara sa mnom.
Sara Metjlend živi u samoći u Škotskoj u prostoj i prelepoj kući koju ja sama sagradila. Sa njenih ulaznih vrata vide se kilometri i kilometri krajolika, praznog i vetrovitog vresišta. Ona je hrišćanka, ali za razliku od zvaničnih hrišćanskih pustinjaka - koji i dalje postoje - nju ne nadgleda lokalni sveštenik.
Ona kaže da mnogi ljudi misle da je biti pustinjak sebično.
„Ako kažem da želim da pođem brodićem na plovidbu oko sveta i za to će mi trebati dve godine, svi kažu: Oh, kako je to uzbudljivo! A ako kažem da želim da sedim u rođenoj kući i da ne razgovaram ni sa kim dve godine, ljudi kažu: Imaš li problema sa mentalnim zdravljem? ili Zašto si toliko sebična?"
Ona dodaje, sarkastično: „Šalim se da je želeti biti sam loše, tužno i ludo. Amoralno je zato što je sebično. Tužno je zato što ćeš se osećati loše i ludo je zato što mora da si težak ludak."
I kako onda ona odgovara na pitanje zašto to radi? Šta ona dobija od provođenja dugih vremenskih perioda sama i u tišini. Odgovor je, kaže ona, „ekstaza".
„Tišina je mesto na kom mogu da nađem ekstazu. Dolazim do nje samo u tišini i većina ljudi koju znam postižu je samo u tišini. To je fenomenalan osećaj. Znate, šetate i odjednom samo kažete: Da! To je izuzetno snažna reakcija. Potpuno pozitivna."
Iako misli da nije dostupna samo religioznima, za nju je ekstaza povezana sa Bogom.
„Pokušavam da stavim sebe u takav položaj da mi bude dostupan dar mistične molitve, jer je prisustvo Boga jedno strašno lepo iskustvo. Mislim da je to nebeski! U bukvalnom smislu. Mislim da tako izgleda biti na nebu, doživeti taj izuzetan osećaj ispunjene intimnosti - taj osećaj koji čovek želi od seksa, biti istovremeno u potpunosti svoj i u potpunosti sa nekim drugim, mislim da to molitva radi meni. To je jedan poseban oblik intimnog razgovora sa drugim, a sasvim slučajno taj drugi je Bog."
Mejtlend kaže da morate da budete neko vreme sami pre nego što počnete da doživljavate to osećanje, ali ponekad se i neke druge stvari dese kad ste sami.
U Knjizi o tišini ona piše o vlastitim iskustvima sa samoćom i iskustvima drugih ljudi. Ona navodi različita ali veoma uobičajena iskustva ljudi koji su proveli duge periode sami. Među njima su gubitak inhibicija i pronalaženje istinskog sebe kad niste ljubazni ili pokušavate da ugodite drugima. To često može da bude čačkanje nosa, glasno pevanje ili propuštanje da se obučete.
Ili o nečemu što zove „čulna intenzifikacija", što je za Mejtlend podrazumevalo čak i da joj čulo ukusa postane izuzetno naglašeno.
„Hrana je imala izvanredan ukus. Ali nije da je imala izvanredan ukus na neki misteriozni način, već je samo imala JAČI ukus. Ovsena kaša, dakle, imala je ukus OVSENE KAŠE. Ali to je uticalo i na intenzitet doživljavanja fizičkih stvari, kao što je kupka. Kupe su bile fantastične - nisu bile samo neka topla voda, postale su krajnje luksuzno iskustvo. Kad bi vam bilo hladno, bilo bi vam neverovatno hladno, ili biste bili neverovatno mokri, i prosto biste OSETILI te stvari."
A onda je počela i da čuje razne stvari.
Auditivne halucinacije zapravo su uobičajeno iskustvo za pustinjake, a ona je čula zvuke ogromnog hora, koji peva na latinskom, kako dopire iz male sobe u maloj kući u kojoj je živela.
Mejtlend je uživala u većini ovih i drugim efektima samoće, ali samo zato što je ona odabrala da živi tako. Ona misli da bi neko koga tu drže protiv njegove volje, u zatočeništvu u samici, mogao umesto predivnog hora da čuje ružne glasove koji mu govore da nanese sebi bol. Ili bi njegova čulna intenzifikacija mogla da znači da zvuk povlačenja vode u toaletu postaje bolno glasan i neizdrživ. Štaviše, jedan specijalni izvestilac UN-a za mučenje zatražio je da se zatvaranje u samice zabrani.
Ali čak i u svakodnevnom životu, biti sam ume da bude veoma teško. Mejtlend ističe da ljudi često iskuse tišinu prvi put tek kad im umre voljena osoba ili kad dođe do raskida veze. Ona smatra da bi bilo bolje kad bi ljudi još u detinjstvu naučili da samoću doživljavaju kao nešto pozitivno.
„Uvek kažem da se ne koristi 'Idi u svoju sobu da budeš malo sam' kao kazna. Možete to da koristite kao nagradu. 'Draga, bila si dobra čitav san. Puno si pomagala. Zašto sad ne odeš u svoju sobu na jedno pola sata i budeš malo sama.'"
Za Kristofera Najta, pustinjaka iz Mejna, samoća i tišina bili su nagrada. On je želeo da proživi život na tom malom prostoru u šumi, da umre među drvećem, ne ostavivši ništa za sobom.
„U ovo doba Fejsbuka i društvenih mreža, to je osoba koja bukvalno nije želela ništa da se zna o njoj", kaže Majk Finkel. „Nije imao čak ni foto-aparat. Nije vodio dnevnik. Ništa. Želeo je da živi potpuno nepoznat i zamalo mu je pošlo za rukom."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
