„Sebe sam oduvek videla sa fotoaparatom u rukama", kaže Kristina Stanisavljević Popović.
Danas Beograđanka, Kristina je odrasla u Negotinu u porodici fotografa. Njen otac je nekada držao nekoliko radnji u gradu poznatih pod imenom Foto Nidža.
Radi već dvadeset godina, a nedavno je dospela u medije jer fotografiše i - sahrane.
- Tradicionalna Grobarijada u Požarevcu: Muzika, kovčeg i kočije
- Na sahrani greškom posluženi kolači sa marihuanom
- Sahranjivanje osoba sa HIV-om u crnim vrećama: „Izgubila sam muža, a i dalje moram da lažem rodbinu"
Fotografi na sahranama, međutim, nisu novost - kao što sada pozivaju nju, ranije su zvali i njenog oca.
„Interesovanje za fotografisanje sahrana postoji, ali nemamo precizne podatke o praktikovanju", potvrđuju iz Infocentra JKP Pogrebne usluge za BBC na srpskom.
Miris detinjstva podseća na miris nove fotografije
Kristina opisuje detinjstvo provedeno u očevoj radnji kao jedan od najlepših perioda u životu.
„Laboratorija za razvijanje filmova je bila u kući i često sam gledala kako fotografije nastaju", priča 43-godišnja Kristina.
Njen otac je „slikao sve i svašta", kako kaže.
„Bilo je fotografija iz svih segmenata života, pa i sa sahrana", priseća se Kristina.
Tetka Petra Pana i fotografije za poslednje zbogom
Krenuvši očevim stopama, Kristina je počela da snima rođendane, manje proslave, krštenja i sahrane.
„Kada bih slikala dečje rođendane, često bih se maskirala i govorila deci da sam tetka Petra Pana.
„To je obično prolazilo kod mlađe dece, ovi stariji bi me odmah provalili", kaže.
Kada je počela da fotografiše sahrane, mnogi su je pitali kako to može da radi.
„Ne mogu da kažem da sam oguglala, jer je svaki put - novi put", objašnjava Kristina.
Poslednjih godina, sve je više poziva za sahrane.
„Ljudi me uglavnom kontaktiraju preko preporuke", kaže Kristina.
Zovu uglavnom oni koji ne žive u Srbiji ili žele da fotografije pošalju porodici u inostranstvo.
„Uglavnom su to stariji ljudi koji ne koriste kompjutere", kaže Kristina.
Kako izgleda Kristinin radni dan
Kaže da nema posebnih priprema za posao, ali da ipak ne može da kaže da joj je svejedno i da je situacija ne dotiče.
Kad dođe na sahranu, uvek prvo stavi fotoaparat oko vrata, izjavi saučešće i zapali sveću.
„Potom fotografišem opelo, popa i porodicu".
Najteže joj pada kada pop kaže porodici da se oprosti od pokojnika, te kad grobari spuštaju sanduk u raku.
„Oni jecaju, plaču... Mnogo im je teško. Tada mi krenu suze na oči, zamuti mi se pogled, ali se trudim da slikam što više", kaže ona.
Po završetku sahrane, snimi još nekoliko fotografija.
Kristina kaže da dobija više pohvala za rad, ali i uvreda, poput „Marš, sotono" ili „Kako te nije sramota, bogatiš se na tuđoj nesreći".
„Ne razumem komentare ljudi koji mi pišu takve gadosti.
„Ne možemo svi da budemo doktori, bankari i krotitelji lavova. Neko mora da fotografiše sahrane", zaključuje Kristina.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
