Na pločniku Memorijalnog centra Abraham Linkoln u Vašingtonu uklesane su tri reči: „Ja imam san".
Izgovorio ih je 28. avgusta 1963. godine Martin Luter King Mlađi, koji će postati tek jedan od dvojice Amerikanaca čiji se rođendan slavi kao nacionalni praznik.
Luterove reči odzvanjaju i danas u eri pokreta „Crni životi su važni" i u jeku antirasističkih protesta širom Sjedinjenih Američkih Država, i podsećaju na dugu istoriju borbe za jednakost i građanska prava Afroamerikanaca.
„Ja imam san da će moje četvoro dece jednoga dana živeti u zemlji u kojoj niko o njima neće donositi sud na osnovu boje kože, nego na osnovu njihovih osobina. Danas imam san...", izgovorio je Luter pred oko 250.000 ljudi na skupu „Marš na Vašington za poslove i slobodu".
- Važi li zakon i za policajce: „Neverovatno koliko im sudovi gledaju kroz prste"
- Smrt Džordža Flojda: Tri činjenice koje objašnjavaju bes u Americi
- Fejsbuk i Tviter stroži prema Trampovim objavama
Pred memorijalom Abrahama Linkolna
Bila je sreda.
Reka ljudi se slivala ka vašingtonskom parku Nešnal Mol, na još jedan u nizu, ispostaviće se, najmasovniji protest te godine.
Od maja do avgusta 1963. u više od 200 američkih gradova, organizovano je 1.340 protesta.
Prvobitno mesto održavanja bilo je stepenište kod zgrade američkog Kongresa, ali je odlučeno da skup bude pomeren ispred Linkolnovog memorijala - politički manje osetljive lokacije, odakle se lakše upravljalo demonstrantima.
Na ideju za organizovanje velikog političkog skupa u Vašingtonu prvo su došli Filip Rendolf i Bajard Rastin 1961. Dve godine kasnije, u realizaciji su im pomogli i drugi aktivisti.
Afroamerikanaca je bilo najviše, ali su im se u borbi za građanska prava, pridružili i ljudi drugih nacionalnosti i veroispovesti.
Prisutne su bile i brojne poznate ličnosti poput oskarovaca i oskarovki Čarltona Hestona, Marlona Branda, Sidnija Poatjea, Džoan Vudvord i Rite Moreno, muzičara Harija Belafontea, Semija Dejvisa Džuniora, Bobija Darina, a bilo je i sportista - prvog profesionalnog tamnoputog bejzbol igrača u Americi - Džekija Robinsona i NBA košarkaša Bila Rasela.
Na protestu su svirali Bob Dilan i Džoan Baez, kao i američki folk trojac Piter, Pol end Meri.
Atmosfera je bila vesela. Ljudi su pevali, molili se, grlili, smejali i aplaudirali.
Iako je bio na protestu, afroamerički muslimanski borac za ljudska prava Malkolm Litl, poznatiji kao Malkolm Iks, kritikovao je ovakav način protestovanja, a marš nazvao „farsom".
„Ja imam san"
Pored istaknutih vođa pokreta za građanska prava, iz takozvane „Velike šestorke", na protestu su govorili i drugi aktivisti, verski lideri i sindikalisti.
Poslednji je mikrofonu pristupio 34-godišnji doktor Martin Luter King Mlađi.
Na stepeništu ispred Linkolnovog memorijala, održao je sedamnaestominutni govor - „Ja imam san".
- Jednostavno pitanje koje razotkriva rasizam u Americi
- Stripadžije iz Veselog četvrtka na udaru zbog crnog kauboja i antirasizma
Isprva nije naišao na dobru reakciju okupljenih, pa je gospel pevačica Mahalija Džekson uzviknula „pričaj im o snu Martine", ukazujući na frazu koju je nekoliko puta ranije upotrebio.
Martin Luter King je tada rešio da odustane od pripremljenog govora, i, pružajući ruku ka nebu, uzviknuo:
„Ja imam san da će jednog dana ova nacija ustati i doživeti pravo značenje svoje vere".
Okupljeni su uz slogane „Jednakost sad" i „Pobedićemo", počeli da uzvikuju i „Sanjaj".
Govor je završio prizivajući slobodu za „svu božju decu - belce, crnce, Jevreje, protestante i katolike", koju će dočekati „držeći se za ruke i pevajući" staru crnačku duhovnu pesmu.
„Napokon slobodni, napokon slobodni. Hvala svemogućem Bogu, napokon smo slobodni", bili su stihovi kojima je King završio govor.
Pogledajte video o tome kako je Muhamed Ali govorio o problemu rasizma
Napetosti u Beloj kući i Kenedijevo: „Ovaj je prokleto dobar"
Reagovanje Džona Kenedija, koji je ceo događaj pomno pratio na televizoru iz Ovalne sobe, u zapadnom krilu Bele kuće, bila je - „dobar je, prokleto je dobar".
Međutim, američka administracija se nimalo nije radovala protestu.
Prvi odgovor na najavljeni „Marš na Vašington", bio je pritisak na „crne vođe" da odustanu od njega.
Na sastanku u junu 1963. godine - u Beloj kući, Kenedi je rekao Martinu Luteru Kingu i ostalim liderima pokreta za građanska prava da ne želi „veliku predstavu u prestonici" jer će to zakomplikovati napore za donošenje Zakona o građanskim pravima.
Ovaj dugoočekivani zakon, koji bi ukinuo segregaciju - rasistički sistem aparthejda u većem delu američkog juga, prethodno je najavljen s namerom da se ljudi sklone sa uličnih protesta.
Pošto su pregovori propali, predsednik Kenedi je naredio najveću mobilizaciju bezbedonosnog državnog aparata od Drugog svetskog rata, ne bi li sprečio da demonstracije prerastu u masovne nerede.
Razrađena su najmanje 72 scenarija, ako nešto krene po zlu.
Uoči marša, centar Vašingtona je vrveo od policije, a svaka državna institucija je bila zaštićena.
Očekivao se veliki broj hapšenja, pa su lokalne sudije dežurale.
Iz okružnog zatvora je privremeno evakuisano 350 osuđenika, da bi se oslobodio prostor za uhapšene, dok je isto toliko kreveta oslobođeno otkazivanjem bolničkih operacija.
Život u Vašingtonu je privremeno stao, a borbena gotovost je bila na najvišem nivou.
Vladine kancelarije su zatvorene, zaposlenima u administraciji je savetovano da ostanu kod kuće, a nastupila je i 24-časovna zabrana prodaje alkohola, prva od ukidanja prohibicije 1933.
Do jutra 28. avgusta pet vojne baze na periferiji Vašingtona, sa oko 4.000 naoružanih vojnika, bile su spremne za akciju.
U vojnoj bazi Brag, u Severnoj Kariloni, u stanju pripravnosti bilo je 15.000 vojnika specijalne jedinice Strikom (STRICOM), dok je 30 helikoptera dovezeno u nekoliko kasarni u istočnim saveznim državama.
Ukoliko bi izbili neredi, naređenje je glasilo da vojnici prvo uzvrate praznim puškama i bajonetima u kanijama, zatim suzavcem, a tek onda napunjenim puškama i golim bajonetima.
Prema nekim podacima u parku Nešnal Mol bilo je oko 250.000 ljudi, a među njima bezmalo 150 agenata Ef-Bi-Aj-a, koji su radili u dosluhu sa drugim agentima tajnih službi.
Ostali su bili postavljeni na najvišim tačkama u okolini, uključujući i Linkolnov memorijal.
Nedeljama ranije je FBI pojačao prismotru i nadzor aktivista, što je podrazumevalo i prisluškivanje Martina Lutera Kinga.
Tražili su da kancelarije širom zemlje obaveštavaju koliko lokalnih crnih aktivista planira put za Vašington i da li su povezani sa komunističkim organizacijama.
Kako su protest i Luterov govor promenili Ameriku?
Naposletku, protest je okončan bez incidenata.
Tokom dana su uhapšene samo tri bele osobe.
Kenedi je posle marša, u Beloj kući, primio lidere i govornike sa protesta, iako je istog jutra odbio prijem jer nije želeo da bude povezan sa demostracijama za koje se sumnjalo da mogu da postanu nasilne.
Godinu dana nakon Marša na Vašington - 1964, donet je Zakon o građanskim pravima, kojim je zabranjena rasna diskriminacija i segregacija prilikom zapošljavanja.
Usledio je još jedan talas borbi naredne godine, ovoga puta za pravedniji izborni sistem. Obeležila su ga tri marša u Alabami, od Selme do Montgomerija, dužine 84 kilometara.
Kongres je leta 1965. godine usvojio novi Zakon o pravu na glasanje, čime je zabranjena rasna diskriminacija pri glasanju i obezbeđena još jedna pobeda pokreta za građanska prava.
Pogledajte video o slučaju rasima u Novom Sadu
Ko je bio Martin Luter King Mlađi?
Rođen je kao Majkl King Mlađi - 15. januara 1929. godine, u svešteničkoj porodici, u Atlanti na jugu SAD.
Tada je u južnim američkim državama na snazi bila segregacija - odvajanje objekata, usluga i mogućnosti po rasnoj osnovi, kao i Zakon Džima Kroua koji je osporavao jednaka prava za crnce.
Upisao je koledž sa 15 godina, a sveštenik baptističke crkve u Montgomeriju, u Alabami, postao je 1954. godine.
Godinu dana kasnije doktorirao je na Univerzitetu u Bostonu sa disertacijom „Upoređivanje koncepcije Boga u razmišljanjima Pola Tiliča i Henrija Nelsona Vimena".
Iste godine u Montgomeriju, Rosa Parks je odbila da sedne u odvojeni deo autobusa, što je dovelo do masovnog 13-mesečnog bojkota javnog prevoza, koji je predvodio King.
Vrhovni sud je naredne, 1956. godine, ukinuo rasnu segregaciju u javnom prevozu.
Tokom bojkota je bio hapšen, a na kuću mu je bačena bomba. U zatvoru je za života bio 29 puta.
Zamalo je poginuo kada ga je 1958. godine u Njujorku mentalno obolela crnkinja ubola nožem, a 1963. godine ga je napao beli suprematista na bini, u Birmingemu u Alabami tokom jednog od njegovih mnogobrojnih antirasističkih govora.
Inspiraciju za nenasilan otpor crpeo je od Mahatme Gandija. Pod Kingovim vođstvom pokret za građanska prava je u borbi za crnačka prava usvojio mirne proteste, građansku neposlušnost i druge nenasilne taktike.
Zbog zalaganja da nenasilnom borbom dođe do socijalne pravde za Afroamerikance i druge potlačene ljude, dobio je Nobelovu nagradu za mir 1964. godine.
Ubijen je 4. aprila 1968. godine, na terasi motelske sobe u Memfisu, gde je doputovao da podrži štrajk crnaca i odriži govor kojim je naslutio šta bi mu se moglo desiti.
Imao je 39 godina.
Američki predsednik Džimi Karter posthumno ga je 1977. godine odlikovao „Medaljom slobode", a 2004. je dobio kongresnu Zlatnu medalju.
Od 1986. godine svaki treći ponedeljak u januaru, slavi se kao Dan Martina Lutera Kinga Mlađeg, čime je, pored Džordža Vašintona, postao tek druga osoba čiji se rođendan proslavlja kao državni praznik.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
