"dekolonizacija"

Smrt i arheologija: Oksfordski muzej uklonio morbidnu postavku ljudskih glava

U sklopu muzejskog procesa „dekolonizacije", nekih 120 eksponata u vidu ljudskih posmrtnih ostataka pažljivo je uklonjeno iz izložbenog prostora.

9216 pregleda 3 komentar(a)
Foto: Pitt Rivers Museum, University of Oxford
Foto: Pitt Rivers Museum, University of Oxford

Osamdeset godina je posetioce muzeja „Pit Rivers" u Oksfordu, u Velikoj Britaniji, privlačio jedan segment njegove zbirke koji bi mnogi ljudi opisali kao šokantan i jeziv.

Izloženi eksponati uključivali su ratne trofeje u vidu lobanja i ljudskih glava veličine narandže koje su sakupljali evropski istraživači na putovanjima po Južnoj, Severnoj i Srednjoj Americi i Indiji.

Ali od 22. septembra ove godine to se promenilo. U sklopu muzejskog procesa „dekolonizacije", nekih 120 eksponata u vidu ljudskih posmrtnih ostataka pažljivo je uklonjeno iz izložbenog prostora.

Među njima su tsanse, smanjene glave koje su pravila amazonska plemena od tela njihovih palih neprijatelja i ratni plen u vidu lobanja pravljenih od zarobljenika koje je uhvatio narod Naga u severnoj Indiji.

One su bile među najvećim atrakcijama muzeja, ali umesto da omoguće dublje razumevanje drugih kultura, eksponati kao da su još više produbili stereotipe da su ti narodi „divljaci", „primitivni" ili „gnusni", kaže direktorka Laura Van Brekhoven.

„Stvar je u tome da se mnogo toga dešavalo na svega 200 metara od nas. Englezi su razvlačeni i porobljavani, a to nikad nismo izložili. Žene su žive spaljivane, a to nikad nismo izložili", kaže za BBC doktorka Van Brekhoven.

„Čovek bi mogao da se zapita zašto uvek izlažemo takozvana zverstva drugih kultura, a vrlo malo svoja vlastita?"

Trgovina glavama

Istorija smanjenih glava, kao i odluka da prestanu da se izlažu, složena je. Tsanse su od neprijateljskih glava pravile neke domorodačke grupe koje su živele u ekvadorskoj ili peruanskoj Amazoniji, prevashodno narod Šuar.

Lobanja je vađena, a koža kuvana sve dok se ne skupi. Lice je oblikovano vrelim kamenčićima, a kosa potom ponovo usađivana.

Evropski istraživači iz 19. veka koju su naišli na tsanse doživljavali su ih kao „egzotične kuriozitete" i brzo su se zainteresovali za njih.

Bili su više nego spremni da ih skupo plate. Tsansa je vredela jedan pištolj, najvišu cenu koju je neki predmet mogao da stekne tokom razmene.

I tako, iako smanjene glave prvobitno nisu bile simbol bogatstva, one su uskoro postale roba sa monetarnom vrednošću.

I iako su tsanse postojale mnogo godina pre toga, apetit kolekcionara za njima u Evropi potpirio je ovu novu, bizarnu trgovinu.

Vremenom je bogatstvo stečeno tom trgovinom učinilo Šuare mnogo moćnijim od njihovih neprijatelja, što je dovelo do plemenskih ratova i talasa lova na glave koji su doveli do još ubijanja, prema tvrdnjama doktorke Van Brekhoven.

Lažne tsanse sve su se više pravile od lenjivaca i majmuna kako je u Evropi rasla potražnja za njima.

„Ljudi su počeli da prave mnogo lažnjaka. I njih nisu uopšte nužno pravili Šuari, već ljudi iz gradova koji bi krali leševe iz mrtvačnica i smanjivali njihove glave", kaže ona.

Sveti običaji

Jedna od kritika na račun lažnjaka je da suština pravih tsansi nikad nije bila u „nasumičnom ubijanju ljudi ili vaših suseda", već sastavni deo svetog ceremonijalnog običaja sa dubljim značenjem, kaže Van Brekhoven.

Bio je to tretman koji se ukazivao samo najneustrašivijim vođama neprijatelja kako bi pleme, kako se verovalo, moglo da zarobi moć jedne od mnogih duša koje su Šuari, i njihovi rivali Ačuari, verovali da ljudi poseduju.

Savremeni Šuari tvrde da su njihovi preci smanjivali čak i glave vlastitih poglavica i tako im ukazali počast.

Mrtvima su se ušivali očni kapci i usta pamučnim nitima kao način da se njihov duh zadrži unutra.

Ritual se potom nastavljao kako bi smirio dušu žrtve a ona se učinila delom grupe, na taj način „povezujući neprijatelje, žive i mrtve."

Ali u vreme kad je ekvadorska vlada zabranila ovu trgovinu šezdesetih godina prošlog veka, značenje smanjenih glava u Evropi steklo je jednu vrlo drugačiju konotaciju.

„Stereotip divljaka"

Do tada su Šuari već razmenili sve tsanse koje su posedovali za neku drugu robu.

U zapadnjačkoj popularnoj kulturi, filmovi i knjige su amazonska plemena predstavljali kao svirepa, krvoločna, varvarska i necivilizovana.

Doktorka Van Brekhoven kaže da sakupljanje posmrtnih ostataka može da se doživi „i te kako kao sastavni deo kolonijalnog projekta" kojim se želela dokazati zapadnjačka nadmoć u odnosu na druge narode - i opravdati kolonijalizam.

„Prema akademskom projektu tog vremena, postojali su određeni narodi koji su bili divljaci. I onda oni prelaze u drugi stadijum, koji je varvarski.

I potom novi stadijum, koji je civilizovan. Na vrhu te lestvice su kolonizatori. I tako ste imali civilizovane kolonizatore i varvarske ili divljačke kolonizovane narode", kaže ona.

Ratni trofeji

Tsanse nisu jedini predmeti iz zbirke „Pit Riversa" koji ilustruju taj odnos, kaže direktorka.

Lobanje do kojih su došli narodi Nage tokom ratova u severnoj Indiji i preko granice u Mjanmaru, takođe dokazuju ovu tvrdnju.

Nage su verovale u skrivenu moć ljudske glave i ratnici Naga bi izlagali lobanje palih neprijatelja verujući da će im doneti blagostanje i izobilje.

Britanski kolonijalni učenjaci opisivali su Nage, koje su živele u relativnoj izolaciji, kao „nazadne" i „veoma nisko pozicionirane na civilizacijskoj lestvici".

Ali Tezenlo Tong, ekspert koji je opsežno proučavao ovu temu, kaže da zapravo nije bilo dokaza da su Nage lovile glave.

Obezglavljivanje se vršilo samo u kontekstu ratnih rituala i činilo se da je više izuzetak nego pravilo. Niti je to bila jedina stvar koja je definisala kulturu Naga.

Kolonijalna invazija teritorije Naga opisana je kao „jedno od najnajsilnijih poglavlja u istoriji britanskog osvajanja indijskog potkontinenta".

Ali percepcija koja je opstala u opširnim kolonijalnim spisima o predmetima sakupljenim iz tog perioda jeste stigma lokalnih „lovaca na glave", koja je preživela sve do današnjih dana.

Doktorka Van Brekhoven kaže: „Postoji deo društva koji istoriju doživljava kao činjenicu. Ali istoriju pišu pojedinci."

„Istoriju smanjenih glava, glava kao trofeja Naga, i mnogih drugih predmeta koje smo izložili, zabeležili su u našim spisima uglavnom beli elitni kolekcionari koji su odlazili tamo sa idejama koje su želeli da dokažu."

„Neprijatni razgovori"

I tako, za sada, tsanse, trofeji Naga i drugi posmrtni ostaci ostaće zaključani u skladišnim prostorijama „Pit Riversa".

Ova ustanova kaže da vodi razgovore sa predstavnicima domorodačkih naroda kako najbolje da ih predstave i da li uopšte treba da se vraćaju u izložbeni prostor.

Kontroverza podjednako prati same predmete kao i ulogu muzeja u pružanju publici određenog pogleda na druge kulture.

Iako su mnogi zapadnjački muzeji, kao što su Aušvic ili Sobibor, osmišljeni kao spomenici preko kojih zverstva moraju da ostanu upamćena, doktorka Van Brekhoven kaže:

„Muzej kao što je 'Pit Rivers' nikada nije tako zamišljen. Postoji velika razlika."

„Pit Rivers" je jedan od najvećih svetskih antropoloških, etnografskih i arheoloških muzeja, sa više od pola miliona eksponata - od kojih je izloženo oko 10 odsto - i svake godine ima 500.000 posetilaca.

Ali uz njegovu 130-godišnju istoriju i predmete blisko povezane sa britanskom kolonijalnom ekspanzijom, doktorka Van Brekhoven ponavlja da on ne sme da se „kloni neprijatnih razgovara".

Ona kaže da je odluka da se oni uklone iz izložbenog prostora dočekana sa pomešanim reakcijama na društvenim mrežama, gde su mlađe generacije mogle mnogo lakše da vide „kroz" rasističku poruku koja stoji iza njih.

Starije generacije su sklonije da reaguju negativno, kaže ona.

„To je neka vrsta neobičnog, zamršenog osećaja polaganja prava. Zašto mislite da polažete pravo na to da gledate smanjene glave u Oksfordu? I da vam bude dozvoljeno da ih tumačite isključivo kao nešto zversko?"


Pogledajte video o misterioznoj pećini istorijskih tajni


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk