DJECA I PORODICA

"Kao bebu su me pronašli umotanog u majčin kaput - ali ko sam ja"

Nekoliko dana prije Božića, 1942. godine, muška beba je doneta u policijsku stanicu blizu Vestminsterske palate u Londonu

34154 pregleda 4 komentar(a)
Foto: Phil Coomes
Foto: Phil Coomes

Toni Mej je imao samo nekoliko nedelja kada je ostavljen pokraj reke Temze u Londonu, usred Drugog svetskog rata. Duže od sedamdeset godina nije znao ko su mu roditelji. A onda je detektiv za DNK razotkrio istinu o njegovoj prošlosti.

Nekoliko dana pre Božića, 1942. godine, muška beba je doneta u policijsku stanicu blizu Vestminsterske palate u Londonu.

Pronašli su je umotanu u svetloplavi ženski kaput na Viktorijinom nasipu, putu duž kog se nižu stabla i povremene klupe, i koji se proteže severnom obalom Temze.

Procenjeno je da je dečak star oko jednog meseca i dodeljen mu je rođendan, pošto se niko nije pojavio da ga traži. Takođe mu je trebalo i ime. U to vreme je običaj bio da se iskoristi mesto na kom je dete pronađeno - tako da je on postao Viktor Benks.

„Oduvek sam se pitao ko su oni, znate. I zašto su me napustili, mislim da je to osnovno pitanje."

Toni Mej sedi u staroj naslonjači u svom stanu u Sent Olbansu, severno od Londona. Na stočiću kraj njega leži gomila džez diskova, a na zidovima su fotografije trubača.

„Nekad sam vodio klub u džez kraju", kaže on. „Svirali su nam muzičari koji su nastupali u Roni Skotu."

Toni je u sedamdesetim. Iako se kreće obazrivo po stanu, glas mu je snažan. Pokazuje mi jednu od slika na pretrpanom kaminu.

„Moji mama i tata, Artur i Ajvi, nisu imali braće i sestara, tako da smo njihove prijatelje nazivali stričevima i tetkama. Bili su divni prema meni."

Taj par usvojio je Viktora Benksa dok je bio beba, 1944. godine, i promenio mu ime u Toni Mej. Zatim su usvojili malu devojčicu po imenu Elenor, koja je postala Tonijeva sestra.

Toni se seća da su mu rekli da je usvojen kada je imao oko sedam godina.

„Nije to bilo ništa strašno. Ali sećam se da je moja sestra išla naokolo i svima govorila da smo usvojeni, e toga sam se mnogo stideo."

Dok je odrastao, Toni se posebno vezao za oca.

„Moj tata je bio veoma bistar, ali iako se mnogo zanimao za sport, u tome uopšte nije bio dobar. Kada je shvatio da meni to ide, svake večeri je mene i mog prijatelja Mika trenirao kriket".

„Došao bi kući iz banke - mogu da ga vidim sad sa njegovim šeširom i kišobranom - i sišao bi u vrt da nam pomogne. A vodio me je i da gledam velike sportske događaje na stadionu Vajt siti u Londonu".

„Postao sam dobar igrač kriketa i školski sportista, zbog toga što je verovao u mene. A kad ste usvojeni, potrebno vam je da drugi veruju u vas."

Tonijevi roditelji su retko pričali o tome.

„Sećam se da je, dok sam bio tinejdžer, tata pokucao na vrata moje sobe i pitao me kakvu to muziku slušam", kaže Toni.

„Bio je to Džon Koltrejn na tenor saksofonu, svirao je balade. Tata je rekao: 'Da li puštaš tu tužnu muziku zato što si usvojen?', a ja sam odgovorio: 'Ne tata, ovo je muzika svetske klase koja se sluša svugde'.

„On je rekao: 'O, onda u redu'. I to je bilo to, više o tome nije bilo priče."

Toni je tek na dan venčanja, u 23. godini, saznao da su ga pronašli kao bebu.

„Tata mi je prišao nakon ceremonije", kaže on.

„Rekao mi je da će me, kada se vratim s medenog meseca, čekati koverta sa rezultatima testova i potvrdom o usvojenju".

„Rekao je: 'Na njoj se nalazi reč koju možda ne znaš, nahoče. Čisto da znaš'. Dugo nisam shvatao šta to znači. Tek sam mnogo kasnije shvatio da sam bio napušten."

Toni se posvetio bankarstvu, poput oca, a zatim je otišao u vojsku. I on ima dvoje dece.

Kada se osvrne na prošlost, pita se da li je to što nije znao svoje poreklo uticalo na njega, uprkos onome što je rekao ocu o muzici koju je tog dana slušao.

„Mnogo sam se brinuo da će nešto poći po zlu i ulagao sam dodatni trud da sve bude kako valja. To znači da sam znao da će revizori, kad se pojave na poslu, pronaći sve čisto i uredno.

„Iako se lako smejem, šalim i zevzečim, nisam taktilna osoba. Rekao bih da emocije u velikoj meri zadržavam za sebe. Ali zato dušu umem da isplačem dok gledam ragbi utakmicu."

Tek posle smrti usvojitelja, Toni je bio spreman da istraži svoje poreklo. Prvo se obratio Londonskom arhivu, gde je sa čuđenjem otkrio da mu nije dozvoljeno da pregleda dokumentaciju o usvojenju.

Pravila su u to vreme zahtevala da socijalni radnik u njegovo ime ode tamo i napravi pisane beleške.

Iz dosijea se videlo da je, nakon što su ga 19. decembra 1942. pronašli na Viktorijinom nasipu, odveden u staru policijsku stanicu Kenon rou, blizu Vestminsterskog mosta - ali nigde nije bilo navedeno ko ga je pronašao i u koje doba dana.

Pošto je pregledan u bolnici u Čelziju, premestili su ga u obdanište Izni u Veru, u Hertfordširu, što dalje od mogućeg bombardovanja.

Mali Viktor se prvi put sreo s Arturom i Ajvi Mej u Izniju. Pre nego što im je bilo dozvoljeno da ga usvoje, starali su se o njemu godinu dana i Toni je vidno potresen dok čita izveštaj o stanju deteta iz tog vremena.

„Datum posete: 5. novembar 1943. Da li je dete dobro zbrinuto? Odgovor glasi: 'Ona sve svoje vreme posvećuje bebi i on dobro reaguje na individualnu negu i počinje da se zanima za ljude i predmete.' Da li su podnosioci zahteva zadovoljni detetom? 'Veoma su zadovoljni i oduševljeni što imaju svoju bebu.'"

„To je prelepo", kaže Toni, tapkajući prstom po stolu kako bi to naglasio.

Pisma iz Tonijevog dosijea otkrivaju da su se Mejevi obraćali vlastima kako bi saznali nešto više o njegovoj prošlosti. Odgovor je bio konačan - izvršena je iscrpna istraga u cilju pronalaženja roditelja, ali napori nisu urodili plodom.

Dospevši u ćorsokak, Toni je svoju priču izneo u medije, u nadi da bi neko mogao nečeg da se seti. Sredinom devedesetih pojavljivao se na radiju, televiziji i u novinama.

Neke medicinske sestre koje su tokom rata radile u obdaništu Izni su se javile, ali Toni nije saznao ništa o okolnostima svog rođenja.

„Odustao sam. Pomislio sam: 'Niko ne može da učini više od ovoga, tako da je to - to'", kaže on.

A onda se, pre četiri godine, pridružio grupi za nahočad na Fejsbuku. Tu su razmenjivali priče o svojim životima i teorije o tome zašto su napušteni.

Toni je pomislio da bi mogao biti rezultat veze između Britanke i američkog vojnika. Procenjuje se da je oko 22.000 takve dece rođeno između 1942. i 1945.

„Pronašli su me u Londonu, a znam da je to područje na kom su se takve stvari događale", kaže on.

Svoju teoriju je izneo drugima iz grupe na Fejsbuku, i taj potez mu je promenio život.

Njegovu objavu je videla Džulija Bel, genetički genealog koja pomoću DNK pronalazi američke vojnike, očeve dece začete tokom Drugog svetskog rata.

Džulijin prvi uspeh je taj što je otkrila koji je vojnik bio njen deda.

„Moja majka je to žarko želela da sazna. Njen otac je umro 2009, ali imala je petoro braće i sestara, koji su živeli širom SAD. Šalju joj poklone za rođendan."

Džuliju je lično iskustvo navelo da se pozabavi drugim slučajevima vojnika, ali sada je tragala za novim izazovom.

„Slučajevi sa američkim vojnicima u inostranstvu su mi postali suviše jednostavni. Sva ta deca su znala ko su im majke, samo nisu poznavala očeve. Pomislila sam: 'Kako bi bilo pokloniti podatke o poreklu nekome ko ne zna nijednu od te dve strane?'"

Kada je počela da pregleda slučajeve nahočadi naišla je na Tonijevu objavu na Fejsbuku, tako da mu se predstavila i ponudila besplatnu pomoć.

„Rekao sam sebi, što da ne?", kaže Toni.

„Znate, pokušao sam sve, pa ako želite, slobodno probajte i vi. Nisam verovao da će imati uspeha. Kako bi i imala na osnovu tako malo informacija?"

A bio je u pravu kad je tvrdio da je slučaj težak; zapravo, bio je to najteži slučaj s kojim se Džulija uhvatila u koštac.

Džulija je prvo pretražila novinske arhive i tamo je pronašla mali članak od 20. decembra 1942. u kom se izveštava o tome da su pronašli Tonija.

Pisalo je: „Plavooki dečak, star četiri nedelje, umotan u svetloplavu jaknu, deo ženskog kostima, pronađen je napušten na Nasipu."

Džulija se pitala da je to, možda, znak da je Toni ostavljen u žurbi, te da cela stvar nije bila planirana.

Posle toga se okrenula DNK, koja je, po njenom mišljenju, mogla da pomogne u rešavanju Tonijevog slučaja.

Bilo je to 2016, kada je došlo do znatnog porasta broja ljudi u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu koji su se služili DNK testovima kako bi otkrili porodičnu prošlost.

Prvi korak je bio da pošalje uzorke Tonijeve pljuvačke jednoj od privatnih kompanija koje nude proveru poklapanja DNK sa ostalim klijentima iz svoje baze podataka.

Količina DNK koju delimo sa drugima meri se u centimorganima. Broj se kreće od jednocifrenog, kod dalekih rođaka, do 3,400 centimorgana, kod roditelja i deteta.

Test je pokazao da bi žena po imenu Debora, iz Toronta, mogla biti Tonijeva rođaka, treće koleno, sudeći po količini zajedničke DNK. Ali ova obećavajuća veza bila je ćorsokak.

Džulija je shvatila da je Debora najverovatnije povezana s Tonijem po očevoj strani, a Debora je tvrdila da ne znala ko joj je bio otac.

Nakon Debore, Tonijeva najbliža rodbina bila je Džun, četvrto koleno, iz Škotske. To je značilo da s Tonijem najverovatnije deli pretke koji su živeli nekad u devetnaestom veku.

„Džun je posedovala detaljnije porodično stablo i bila je voljna da ga podeli sa mnom", kaže Džulija.

Kako bi saznala koji par predaka Toni i Džun dele, Džulija je istražila baze podataka kompanija koje se bave testovima poklapanja DNK i pronašla nekoga ko je bio rođak iz istog kolena i Toniju i Džun.

„To se zove triangulacija", objašnjava Džulija.

„Pronašla sam par predaka koji su živeli šezdesetih godina devetnaestog veka i koji su bili zajednički za sve tri osobe. Zatim sam napravila mapu sa svim mogućim linijama potomaka, sa svim brakovima i svim rođenjima.

„Potražila sam ljude dalje duž tih linija, žive potomke, i zamolila ih da urade DNK test. Svaki put sam pronalazila sve bliža poklapanja, što mi je pomagalo i usmeravalo me, primicalo me cilju."

Kad pominje bliža poklapanja, Džulija misli na rođake bliže Toniju na njegovom porodičnom stablu, one koji dele veću količinu DNK s njim.

Najčešći DNK test proverava par hromozoma nasleđenih od svakog od roditelja (osim para polnih hromozoma), ali Džulija je takođe Tonija podvrgla testu koji ispituje mitohondrijalnu DNK, koja se prenosi s majke na dete preko jajne ćelije.

Taj test je nagovestio snažnu vezu s majčine strane sa Lanarkširom, u središnjim škotskim nizijama.


DNK testiranje

Svaka ćelija u našem telu sadrži molekule DNK, spakovane u strukture nazvane hromozomi, koje sadrže uputstva potrebna za razvoj tela, preživljavanje i razmnožavanje.

Najčešći DNK test bavi se hromozomima iz jezgra ćelije, a posebno onima nasleđenim od oba roditelja (22 „autosomalna" para hromozoma). Test upoređuje vas sa svakim u bazi podataka ko s vama deli direktnog pretka, dosežući do oko sedam generacija unazad.

Kod muškaraca je takođe moguće testirati Y hromozom, koji se prenosi s oca na sina i pomaže nam da identifikujemo očevu liniju.

Majčina linija se može proveriti testiranjem DNK u mitohondrijama - ćelijskim organelama zaduženim za stvaranje ćelijske energije. Ta DNK se prenosi s majke na ćerku u jajnoj ćeliji.


Bio je to spor i naporan posao, ali pretkraj 2018. godine Džulija je identifikovala par za koji je smatrala da bi mogli biti Tonijevi baka i deda s majčine strane, i koji su živeli u Kirkaldiju, severno od Edinburga.

Njihov sin je živeo u Škotskoj, zvao se Bil, bio je u svojim devedesetim i nije želeo da se podvrgne testiranju.

Međutim, Bilova ćerka Ketlin je pristala kada je čula Tonijevu priču. Rezultati su pokazali da je Ketlin gotovo sigurno njegova prva rođaka.

„Najverovatnije je da je Tonijeva majka bila Bilova sestra", kaže Džulija.

„Bil je imao sestru po imenu Meri, koja je umrla 1988. godine. Meri je imala dvoje dece - sina Pitera, koji je umro 2006, ali i ćerku Šinu, koja je i dalje živa."

Nakon dugog premišljanja, Šina je pristala da se sretne s Džulijom.

„To se desilo u januaru 2019", kaže Šina dok sedi prekoputa mene u svom stakleniku u Keteringu, u Northemptonširu.

„Moja rođaka Ketlin mi je objasnila ko su Džulija i taj čovek koji traži svoje roditelje. Pomislila sam da taj Toni, ko god bio, zaslužuje da pronađe porodicu, ali mi nije bilo jasno kakve ja imam veze s tim.

„Došla je i rekla je: 'Osamdeset posto sam sigurna da je vaša mama i Tonijeva majka.' Ostala sam potpuno u čudu, nisam znala ništa o tome!

„Pomislila sam: 'Kako je moja mama mogla to da učini?' A zatim sam pomislila: Kako li joj je bilo kad je zaključila da mora nešto takvo da preduzme?' Da je samo mogla da popriča s nama."


Šina je pristala da se testira i tako je potvrđeno da je ona zaista Tonijeva polusestra. Džulija je posetila Tonija da mu saopšti vesti.

„Kada je došla, kod mene je bio jedan prijatelj i on je sve zapisivao. Trebalo je sve to svariti", kaže Toni.

„Čudno, ali radovao sam se manje nego što sam očekivao. Nije to ostavilo tako snažne posledice kao što sam mislio. Ali onda sam čuo da je Šina voljna da se upozna sa mnom, to je bio veliki bonus."

Šina i njen muž, Džordž Hejg, žive samo nekoliko sati vožnje od Tonija i pristali su da se sretnu s njim i Džulijom u hotelu.

„To mi je bilo prosto neverovatno. Da zagrlim ćerku žene koja me je ostavila, da je ona spremna da se vidi sa mnom", kaže Toni.

„Šina mi je dala album prepun starih porodičnih fotografija. Bilo je prelepo. Ona je sjajna cura."

Šina je odmah primetila nešto poznato na Toniju.

„Kad je ušao, pomislila sam: 'Evo moje majke kako mi se primiče.' Zastrašujuće je podsećao na nju. Nisam mogla da sklonim pogled s njega."

S vremenom je šezdesetpetogodišnja Šina pomogla Toniju da stekne potpuniju sliku o njihovoj majci.

Meri se udala za Šininog oca 1946. i dobila je dvoje dece. Preselili su se u Rodeziju, sadašnji Zimbabve, kada je Šina imala dve godine.

Međutim, vratili su se u Ujedinjeno Kraljevstvo nakon što je njen otac povređen u saobraćajnoj nesreći. Nikad nije izašao iz bolnice i Meri je sama podizala Pitera i Šinu.

„Imala je težak život, ali je bila dobra osoba. Učinila bi sve za drugoga", kaže Šina.

„Odavno mi nije tako nedostajala kao ove godine."

Za to vreme, Džulija je i dalje pokušavala da pronađe Tonijevog biološkog oca. Otkrila je da je Meri imala prethodni brak, o čemu Šina nije imala pojma.

„Džulija nam je rekla da se majka 1. avgusta 1942. udala za čoveka iz Kirkaldija po imenu Džejms, ali da je podnela zahtev za razvod 1946", kaže ona.

Pošto je Toni rođen krajem novembra ili početkom decembra, Džulija je znala da je Meri bila u petom mesecu trudnoće u vreme venčanja.

Iako DNK nije naznačila posebno snažnu škotsku liniju s Tonijeve očeve strane, Džulija je odlučila da prati taj trag.

Otkrila je da se Džejms posle razvoda od Meri oženio i dobio ćerku po imenu Anita. Kada su se obratili Aniti i izneli joj Tonijevu priču, njena reakcije je sve iznenadila.

„Prvo što nam je rekla bilo je nešto kao: 'Hvala bogu da je dobro'", kaže Džulija.

Anita tvrdi da je otkriće Tonija konačno razrešilo porodičnu misteriju koja ju je mučila veći deo života.

„Čula sam deliće te priče, ali nikad nisam bila sigurna da je tačna", kaže ona.

„Imala sam između osam i deset godina. Čula sam podignute glasove i prisluškivala sam iza vrata. Čula sam: 'O, grozno je to što je beba ostavljena.' To je kazala moja majka, a otac je uzvraćao nešto kao: 'Nisi bila tamo. Bilo je jezivo, bila je u užasnom stanju i htela je da skoči s mosta, morao sam da je umirim.'"


Nije jasno da li je Džejms znao da je Meri trudna kada su se uzeli, ali Anita kaže da je njen otac insistirao na tome da beba nije njegova.

Po njenom mišljenju, to je dovelo do svađe između Džejmsa i Meri u Londonu. U to vreme, Džejms je bio u vojsci i služio je na južnoj obali.

Možda je Meri došla iz Kirkaldija sa bebom, da ga poseti?

„Pretpostavljam da je beba zbog toga ostavljena", kaže Anita.

„Moj otac je sklonio Medi [Meri] od bebe, kako bi je smirio, i možda - mislim da se sećam da je majka rekla nešto kao: 'Zar se nisi vratio da proveriš da li je i dalje tamo?' Sećam se da je odgovorio: 'Naravno da jesam, ali beba očito nije više bila tamo.'"

Ovo je izveštaj iz druge ruke, iznet decenijama kasnije, ali on svejedno sugeriše da su Meri i Džejms imali veze sa napuštenom bebom na Viktorijinom nasipu. Čin za koji njihova deca misle da je ostavio dubok trag na njihove celokupne živote.

Meri je stalno govorila ćerki, Šini, da je njen brat Piter bio blizanac, ali da je druga beba rođena mrtva. Šinina rođaka je nedavno priznala da je jednom prilikom pitala baku o toj mrtvorođenoj bebi.

„Moja baka je bila prisutna na Piterovom rođenju i rekla je da je to čista glupost, postojala je samo jedna beba. Tako da sada pretpostavljamo da je to naprosto moja majka tražila smisao u svemu tome", kaže Šina.

Anita tvrdi da je njen otac, Džejms, bio oduševljen kada je dobila tri devojčice, a nije delovao opušeno pored muških beba.

„Mnogo nas je podržavao i pomagao. Ta crta se uopšte nije uklapala i mislim da je osećao pritisak", kaže ona.

„U stvari, u poznim sedamdesetim je pokušao da oduzme sebi život i lečen je od teške depresije. Mislim da je incident sa bebom iz 1942. nosio sve te godine u sebi i osećao je krivicu i sramotu. Mislim da je to doprinelo pokušaju samoubistva."

I Šina i Anita žale što njihovi roditelji nisu saznali da su Tonija pronašli i da je usvojen.

Anita se podvrgla DNK testiranju kojim je potvrđeno ono što je njen otac stalno tvrdio, on nije bio Tonijev otac. Stoga se Džulijina potraga nastavila.

Pretraživala je baze podataka o DNK i pravila razna porodična stabla, služeći se podacima o rođenjima, sklopljenim brakovima i smrti.

Suzila je potragu na dve porodične linije iz Jorkšira i Hertfordšira. To je značilo da otac verovatno nije američki vojnik, što je Toni u početku pretpostavljao.

A onda, samo nekoliko meseci pošto je pronašla Tonijevu majku, Džulija je osvojila džekpot u potrazi za njegovim ocem. Otkrila je brak iz 1906, koji je, činilo se, povezivao dve porodice. Brak je iznedrio sina po imenu Erik.

„Pronašla sam čoveka po imenu Erik Visbi i pomislila sam da bi on mogao da bude otac. Obratila sam se živim rođacima, koji su mi rekli da je otišao u Australiju", kaže Džulija.

„Erik je umro 2004. i imao je sina po imenu Ken, koji je umro 2011. Ali Ken je imao ćerku po imenu Lisa i ona je pristala da uradi DNK test."

Lisa živi u Vodongi, na granici između Novoj Južnog Velsa i Viktorije.

„Guglala sam ime Džuluje Bel, kako bih se uverila da nije posredi prevara", kaže ona preko Skajpa.

„Danas ne možete biti sigurni. A zatim sam pomislila: 'Pa, neće ništa da škodi. Pristala sam i ona mi je poslala test."

Rezultati su stigli mesec dana kasnije i u njima je potvrđeno da je ona Tonijeva nećaka. To je značilo da je Džulija u pravu, te da je Erik Visbi zaista Tonijev otac.


Kako je to Džulija izvela

Počevši 2016. godine, Džulija Bel je identifikovala Tonijeve rođake s majčine strane, pa je preko njih rekonstruisala taj deo porodičnog stabla, što ju je dovelo do Meri, Tonijeve majke, i do Šine, njegove žive polusestre, s kojom se Džulija srela u januaru 2019.

U potrazi za Tonijevim ocem, Džulija je ustanovila da je Merin prvi muž, Džejms, bio prisutan u trenutku kada je Toni ostavljen, ali da on nije njegov otac.

Pažnju je tada usmerila na dve porodice u Jorkširu i Hertfordširu, te na čoveka po imenu Erik Visbi.

Erikova unuka, lisa, uradila je DNK test u proleće 2019. i rezultati su pokazali da je ona Tonijeva nećaka, i time je slučaj zatvoren.


Toni je s oduševljenjem primio vest da ima porodicu na drugom kraju sveta.

„Imam oca koji je otišao u Australiju i sada sam preko interneta razgovarao s očevom unukom, koja je tamo. To su veliki zgodici", kaže on.

Lisa je Toniju ispričala malo o njegovom ocu.

„Erik je bio pomalo povučen, katkad bi poveo mog brata, oca i mene na pecanje", kaže ona. Bio je slikar i dekorater, i selio se po celoj državi Viktorija. Nakon što je njegova žena, Lisina baka, umrla, oženio se jednom od njenih prijateljica.

Ali kako je Erik Visbi, poreklom s juga Engleske, upoznao Meri Hanter iz Škotske?

Lisa je posegla za dedinom dokumentacijom iz rata i otkrila da je služio u vojnoj administrativnoj jedinici tokom Drugog svetskog rata.

Godine 1942. je bio stacioniran u Edinburgu, 11 milja od Merinog rodnog mesta Kirkaldija, sa druge strane estuara reke Fort.

U to vreme Meri je imala 22 godine i živela je s roditeljima, dok je Erik imao 35 godina, kao i ženu i sina u Brajtonu.

Kako je, onda, došlo do tog neočekivanog spoja? Pitali su Merinog brata, Bila - koji je u međuvremenu umro u 93. godini - da li se seća bilo čega iz tog vremena.

„Setio se jednog starijeg tipa koji bi odsedao u kući, pošto je on delio sobu s njim", kaže Šina.

„Bio je petnaestak godina stariji od mame i on kaže da misli da je ona bila u vezi s njim. Ali se ne seća da je ostala trudna, kao ni rođenja bilo kakve bebe."

Šina i Džordž pretpostavljaju da je Erik službeno smešten u porodicu Hanterovih, te da je verovatno radio na isplatama radnika u fabrici municije u gradu.

Ali, da li je Erik ikad saznao da je Meri zatrudnela? Lisa dolazi do neprijatnog otkrića.

„Pozvala sam majku da joj ispričam o Džuliji i svemu tome, a zatim je moja mama pričala sa Džonom, očevim prijateljem. I Džon je kazao kako mu je tata govorio da misli da ima polubrata, da to predoseća. Ne znam kako je tata došao do te informacije. Volela bih da je živ, pa da ga pitam o tome."

Erik Visbi je otišao iz Škotske 1943, nakon što je iz finansijske službe prešao u obaveštajnu. Godine 1944. bio je stacioniran u Indiji.

„Nije voleo da priča o ratu i mi ga nismo ispitivali o tome. Njegove papire smo pronašli u fioci", kaže Lisa.

Šina smatra da se njena majka našla u nerešivoj situaciji.

„Bilo da je znao za bebu ili ne, Erik je bio oženjen i prilično stariji od moje mame. A onda je otišao u Australiju. Mislim da se skroz izvukao", kaže ona.

„Ljuta sam i ogorčena što je moja majka osetila potrebu da sve to sakrije. Pomisao na to kroz šta je prolazila ostatak života potpuno mi slama srce."

Toniju su otkrića pomogla da bolje razume zašto je ostavljen na Nasipu. Ali kaže da nikad nije krivio majku zbog toga što ga je napustila.

„Voleo bih da mogu da joj kažem kako mi je žao što je to morala da učini", kaže on.

„Bio sam siguran da me ne bi ostavila bez dobrog razloga."

Dr Merilin Krošo sa Univerziteta u Jorku decenijama radi s ljudima koji su usvojeni ili začeti semenom donora. Ona upozorava ljude da dobro razmisle pre nego što se odluče na putovanje kao što je Tonijevo.

„Ja u potpunosti smatram da dete ima pravo da sazna odakle potiče", kaže ona.

„Ali uvek savetujem ljude da ne srljaju u to, da zastanu i dobro razmisle. Porazgovarajte sa partnerom o tome. Jeste li spremni za sve novosti koje ćete možda saznati?

„Nešto će vas izuzetno zadovoljiti, ali isto tako možete naići na biološke roditelje koji odbijaju da stupe u kontakt s vama. Nemate predstavu o tome šta se dešava u životu ljudi kojima se obraćate. U svakom smislu stupate na nepoznat teren."

Toni kaže da će štošta zauvek ostati nepoznato, kao recimo to da li je rođen u Škotskoj ili u Londonu, ali da je „zadovoljan onim što sada zna".

Njegov odnos sa polusestrom je sve bliskiji. Šina i njen muž, Džordž, upoznali su Tonijevu sestru, Elenor, a Toni je otišao na koncert u Londonu na kom je pevala Džesika, njegova nećaka.

Toni se sada raduje što će Šinu i njenu porodicu upoznati sa svojom decom i unucima.

„Kada mi je Džulija rekla da je dobila rezultat, ostao sam pomalo u čudu", kaže Toni.

„Ali sada sam upoznao moju polusestru, dopisivao sam se s nećakom u Australiji. Drago mi je što ću upoznati sina i ćerku sa Šininom porodicom. Sve to mi je podarilo nov život."


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk