Književnost i Džon Mekdonald

Pisac Li Čajld o majstoru krimića

Kao autor serijala o Džeku Ričeru, istražujem vlastitu fascinaciju ovim piscem u emisiji na BBC Radiju 4, 21 nijansa noara: Li Čajld o Džonu D. Mekdonaldu

6595 pregleda 0 komentar(a)
Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Serijal o Trevisu Mekgiju Džona D. Mekdonalda jedan je od najboljih u kriminalističkom žanru. Ali prava kriminalistička misterija ovde je zapravo kako je on uopšte postao pisac.

Kao autor serijala o Džeku Ričeru, istražujem vlastitu fascinaciju ovim piscem u emisiji na BBC Radiju 4, 21 nijansa noara: Li Čajld o Džonu D. Mekdonaldu.

Oduvek me je intrigiralo - zašto bi dobrostojeći obaveštajni oficir kome je bila suđena prestižna korporativna kancelarija odlučio da postane siromašni pisac petparačkih priča? U radio-emisiji izvlačim vlastite zaključke, i u najboljoj tradiciji trilera, neću ih otkriti ovde.

Ali to je priča o čoveku koji je, vrativši se iz rata, pronašao ličnu slobodu za pisaćom mašinom.

Džon D. Mekdonald rođen je 1916. godine u privilegovanoj porodici više srednje klase u Šeronu, u Pensilvaniji. U vojsku se dobrovoljno javio 1940, gde je potom angažovan kao oficir, a kraj rata dočekao je kao ozbiljan potpukovnik s naočarima, u obaveštajnoj službi.

Bio je to vek Amerike: svuda se osećao neprikosnoveni napredak i pojavio se jedan potpuno novi tip ličnosti - direktor korporacije. Devedeset devet od sto muškaraca poput njega odlazilo je s diplomom Harvarda u Dženeral Motors, IBM ili Pentagon.

Umesto toga, Mekdonald je sedeo za oronulim kuhinjskim stolom i kucao 800.000 reči pre nego što je konačno uspeo da proda priču jednom časopisu za 25 dolara. Usput je izgubio 11 kilograma.

Getty Images

Dvadeset i jedna knjiga o Trevisu Mekgiju bile su inspiracija za mene.

Mekgi je usamljenik iz Floride koji živi na brodiću - takozvani konsultant za operacije spasavanja. Ako izgubite nešto, Mekgi može to da vam povrati, ali uvek za honorar u iznosu od pedeset odsto od vrednosti pronađenog.

Zapleti su sjajni, a raspleti uvek zadovoljavajući, ali Mekdonald se ne libi da naširoko piše o vlastitim bojaznima u vezi sa životnom sredinom i razuzdanim potrošačkim društvom. U tom pogledu bio je ispred svog vremena.

Bio je i inovator kad je u pitanju marketing. Čovek koji je toga i te kako svestan bio je dugogodišnji urednik i izdavač Oto Penzler.

„On je bio prva osoba za koju znam koja je zapisivala ime i adresu svakog obožavatelja koji mu je poslao pismo", kaže Penzler.

„Kad god bi mu izlazila nova knjiga, naložio bi asistentu da ispiše koverte i napuni ih lecima koji kažu: 'ovo je nova knjiga Džona D. Mekdonalda'."

„Bio je biznismen jednako koliko i pisac."

Ovo je fascinantno kao rana inkarnacija saveta za savremene pisce - uvek ažurirajte svoju mejling listu.

Romani o Trevisu koji sadrže zadati format boja u naslovu, od Dubokog plavog oproštaja iz 1961. do Usamljene srebrne kiše iz 1985. godine, bili su trijumf brendiranja. Naslovi su bili na prvi pogled prepoznatljivi mnogim njegovima obožavaocima.

Penzler kaže da je Mekdonald možda bio etablirani romanopisac, ali je isto tako bio diplomac sa Harvarda, čovek koji je razumeo biznis i koji je želeo da zaradi od svog rada.

BBC

Penzler dodaje: „Mislim da nije morao da zarađuje mnogo, poticao je iz donekle imućne porodice, ali ga je svakako zanimalo da promoviše svoje knjige."

Drugo veliko otkriće bila je zapanjujuća produktivnost pisaca kao što su Mekdonald.

Lično se po današnjim standardima smatram produktivnim, ali ne mogu da se poredim sa nekim od momaka iz ove emisije. Bilo je zadovoljstvo pričati sa Lorensom Blokom, piscem krimića čiji ogromni opus obuhvata davna vremena baš kao i današnja.

Blok kaže da nema pojma koliko je knjiga napisao, a procenjuje da je manje od 200, ali dobrano više od 100.

„Znam mnogo pisaca koji su bili jednako produktivni kao ja", kaže on.


Pogledajte video o buktjuberima i bukstagremerima: Oni čitaju i pričaju o knjigama


„Bob Silverberg, div naučne fantastike… pisao je dve knjige mesečno za jednog izdavača, još jednu za drugog, a ekvivalent četvrte knjige u pričama za časopise."

„Pisao je četvrt miliona reči mesečno."

Blok sugeriše da taj žestoki tempo pisanja uopšte nije bio neuobičajen. Ali za moderne čitaoce stoji jedno upozorenje.

Iako su marketing i briga za životnu sredinu možda bili ispred onog vremena, rodni odnosi definitivno nisu.

BBC

U dokumentarnoj emisiji, spisateljica i kritičarka kulture Suzan Ajzaks dopušta sebi glasni uzdah na Mekdonaldov opis jednog ženskog lika, ali izvlači zanimljiv zaključak o njegovoj sposobnosti da dočara zaokruženu stvarnost njihove pozadine i zanimanja - nešto što je nedostajalo mnogim žanrovskim delima tog vremena.

Ona kaže: „Umeo je da bude užasan - ali ne baš toliko često."

„Mislim da je bio relativno uravnotežen, doživljavao je žene kao ljude, ali ne sasvim, zato što je Trevis uvek morao da ih spašava."

„Za razliku od Džeka Ričera, za njega žene nikad nisu ravnopravne. Uvek su ranjene, uvek pate. U mnogim slučajevima, on ih spašava od zla koje sreću - a sreću mnogo zla."

Pročitao sam sve romane o Trevisu Mekgiju pet godina pre nešto što sam započeo vlastiti serijal o Džeku Ričeru i po prvi put sam mogao da nazrem „kostur ispod" pisanja.

Mogao sam jasno da vidim šta Mekdonald radi, kako me navodi da čitam dalje. Stekao sam utisak da ako želim da napišem knjigu, to i mogu.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk