BBC program Pogled na Afriku (Africa Eye) uvukao se u lance trgovine ljudima

Crno tržište Najrobija: Bebe se kradu po narudžbi i prodaju za samo 300 funti

U Najrobiju se vrbuju ranjive žene kako bi nahranile razvijeno crno tržište za bebe

8955 pregleda 68 reakcija 2 komentar(a)
Rebekin sin je ukraden tokom noći. „Nadam se da će se jednog dana vratiti", kaže ona, Foto: BBC
Rebekin sin je ukraden tokom noći. „Nadam se da će se jednog dana vratiti", kaže ona, Foto: BBC

Bebe se kradu po narudžbi u Keniji da bi se nahranilo razvijeno crno tržište.

BBC program Pogled na Afriku (Africa Eye) uvukao se u lance trgovine ljudima koji prodaju decu za samo 300 funti (oko 335 eura).

Autori: Piter Murimi, Džol Ganter i Tom Votson.




Rebekin sin ima oko deset godina. Mogao bi biti u Najrobiju, gde ona živi, ili bi mogao biti negde drugde. Mogao bi, oseća ona u srcu, biti mrtav.

Poslednji put kada ga je videla, Lorens Đozaja, njen prvorođeni sin, imao je godinu dana. Ona je imala 16 godina.

Bilo je oko dva sata ujutru, jedne noći u martu 2011. godine, a Rebeka je bila pospana od udisanja maramice umočene u kerozin - jeftine droge na gradskim ulicama.

Udisala je kerozin jer joj je to dalo samopouzdanje da ide kod neznanaca i prosi. Kada je imala 15 godina, Rebekina majka više nije mogla da je izdržava niti da plaća školarinu, a onda je ona napustila školu i kliznula u život na ulici.

Upoznala je starijeg muškarca koji joj je obećao da će je oženiti, ali joj je umesto toga napravio dete i nestao.

Sledeće godine se rodio Lorens Đozaja i Rebeka ga je odgajala godinu i nekoliko meseci, dok te noći nije zaspala i više ga nikada nije videla.

„Iako imam još dece, on mi je bio prvorođenče, od mene je napravio majku", kaže, dok joj se suze slivaju niz lice.

„Tražila sam ga u svim dečijim centrima, u Kjambuu, Kajoleu, i nikada ga nisam pronašla."

Rebeka i dalje živi na istim ulicama u Najrobiju. Sitna je, oštrih jagodica i kratke, čvrsto upletene kose.

Sada ima još troje dece - devojčice od osam, šest i četiri godine. Jednom je, kako je rekla, najmlađu devojčicu zgrabio muškarac koji se motao okolo.

Tvrdio je da ga je jedna jednogodišnja devojčica zamolila da joj kupi sok. Rebeka ga je, kako je rekla, posle toga pratila do automobila, gde je čekala žena. Sutradan se vratio.


BBC

Ne morate da se trudite da biste pronašli slične priče po ulicama u kojima živi Rebeka, zajedno sa ostalim beskućnicima iz Najrobija.

Esterin trogodišnji sin nestao je u avgustu 2018. godine.

„Nikada nisam pronašla mir otkako sam izgubila dete", kaže. „Tražila sam ga sve do Mombase."

Prošlo je pet godina otkako je Kerolin dvogodišnji sin kidnapovan usred noći. „Toliko sam ga volela", kaže. „Oprostila bih im ako bi mi samo vratili dete."

U Najrobiju se vrbuju ranjive žene kako bi nahranile razvijeno crno tržište za bebe.

Tokom jednogodišnjeg istraživanja, Pogled na Afriku pronašao je dokaze o kidnapovanju dece od majki beskućnica i njihovoj prodaji za ogromnu dobit.

Otkrili smo ilegalnu trgovinu decom u uličnim klinikama i bebe koje su ukradene po narudžbi u velikoj vladinoj bolnici.

U pokušaju da razotkrijemo one koji zloupotrebljavaju vladine položaje, dogovorili smo se da napušteno dete kupimo od bolničkog službenika, koji je legitimnim papirima preuzeo starateljstvo nad dvonedeljnim dečakom pre nego što ga je direktno prodao nama.

Kradljivci beba kreću se od ranjivih oportunista do organizovanih kriminalaca, a često su oba elementa zastupljena.

Među oportunistima su i žene poput Anite, teške pijanice i narkomanke koja i sama živi na ulici i van nje i zarađuje krađom dece žena poput Rebeke, ciljajući majke sa novorođenčadima mlađim od tri godine.

Pogled na Afriku je saznao za Anitu preko njene prijateljice koja je želela da ostane anonimna.

Prijateljica, koja je tražila da je zovu Ema, rekla je da je Anita imala različite metode kidnapovanja dece na ulici.

„Ponekad će prvo razgovarati sa majkom, da pokuša da sazna da li majka zna šta planira da uradi", kaže Ema.

„Ponekad će drogirati majku, dati joj tablete za spavanje ili lepak. Ponekad će se igrati sa detetom."

„Anita ima puno načina da dođe do dece."


BBC

Predstavljajući se kao potencijalni kupci, tim Pogleda na Afriku je zakazao sastanak sa Anitom u pabu u centru Najrobija u koji su dolazili ulični prodavci.

Anita nam je rekla da je bila pod pritiskom šefice da ukrade još dece i opisala je nedavnu otmicu.

„Majka je bila nova na ulici, činilo se da je zbunjena, nesvesna šta se događa", kaže. „Poverila mi je dete. Sad imam dete."

Anita je rekla da je njena šefica lokalna poslovna žena koja je od sitnih kriminalaca kupovala ukradene bebe i prodavala ih za profit.

Neke od mušterija bile su „neplodne žene, pa je ovo za njih svojevrsno usvajanje", kaže, ali „neke ih koriste za prinošenje žrtve".

„Da, koriste se za žrtvovanja. Ova deca jednostavno nestanu sa ulice i nikada se više ne pronađu."

Taj mračni nagoveštaj odjeknuo je nečim što nam je Ema već kazala, da je Anita rekla da neki kupci „decu vode na rituale".

U stvarnosti, pošto Anita proda dete, malo zna o njihovoj sudbini.

Kaže da ih prodaje poslovnoj ženi za 50.000 šilinga za devojčicu ili 80.000 šilinga za dečaka - 350 ili 550 funti.

To je otprilike uobičajena cena krađe deteta na ulici u Najrobiju.

„Poslovna žena, ona nikada ne govori o tome šta radi sa decom", kaže Ema.

„Pitala sam Anitu da li zna šta ta žena radi sa njima, a ona mi je rekla da je nije briga da li će ih odvesti na veštičarenje ili bilo šta drugo. Sve dok ima novca, ona ne pita."

Ubrzo posle prvog sastanka, Anita je nazvala da dogovori još jedan.

Kad smo stigli, sedela je sa devojčicom za koju je rekla da ima pet meseci i da je upravo ugrabila nekoliko trenutaka ranije, pošto je osvojila majčino poverenje.

„Dala mi je na sekundu i ja sam pobegla sa njom", kaže.

Anita je rekla da je imala kupca koji je čekao red za kupovinu devojčice za 50.000 šilinga. Ema, naš izvor, pokušala je da interveniše, rekavši da je upoznala kupca koji može da plati 80.000 šilinga.

„To je dobro", kaže Anita. „Zaključimo dogovor za sutra."



Sastanak je bio zakazan za pet popodne. Budući da je život deteta bio u opasnosti, Pogled na Afriku je obavestio policiju koja je pokrenula operaciju hapšenja Anite i spasavanja deteta, pošto ju je naš kupac upoznao.

Verovatno je to bila poslednja prilika da se zaštiti ova devojčica pre nego što nestane.

Anita se nikada nije pojavila i, uprkos tome što smo danima pokušavali, nismo uspeli da je pronađemo.

Nedeljama kasnije, Ema joj je konačno ušla u trag.

Prenela nam je da je Anita rekla da je pronašla boljeg kupca koji je ponudio više i da je novac iskoristila za izgradnju dvosobne limene kuće u jednoj od gradskih sirotinjskih četvrti.

Dete je nestalo. Policija i dalje ima otvoren dosije o Aniti.

„Pretpostavimo da to uradimo"

Ne postoje pouzdani statistički podaci o trgovini decom u Keniji - nema vladinih izveštaja, nema sveobuhvatnih nacionalnih istraživanja.

Agencije odgovorne za pronalaženje nestale dece i praćenje crnog tržišta nemaju dovoljno resursa i nemaju dovoljno osoblja.

Jedna od retkih mera zaštite majki čija su deca kidnapovana je nevladina organizacija Nestala deca Kenije, koju je osnovala i vodi Marijana Munjendo.

Tokom četiri godine rada, organizacija je radila na oko 600 slučajeva, rekla je Munjendo.

„Ovo je vrlo veliko pitanje u Keniji, ali je zanemareno. U organizaciji Nestala deca Kenije dotakli smo tek vrh ledenog brega."

To pitanje „nije bilo prioritetno u akcionim planovima odgovora za socijalnu zaštitu", kaže ona.

Delimično je tako i zato što je ovo zločin čije su žrtve uglavnom ranjive, žene bez glasa poput Rebeke, koje nemaju resurse ili društveni kapital da skrenu pažnju medija ili pokrenu vlasti da preduzmu mere.

„Premalo izveštavanja u snažnoj je vezi sa ekonomskim statusom žrtava", kaže Munjendo.

„Nedostaju im resursi, mreže i informacije da bi mogle negde da odu i kažu: 'Hej, može li neko da se bavi mojim nestalim detetom'?"

Pokretačka snaga crnog tržišta je istrajna kulturološka stigma oko neplodnosti.

„Neplodnost nije dobra stvar za ženu u afričkom braku", kaže Munjendova.

„Očekuje se da imate dete, a to bi trebalo da bude dečak. Ako to ne možete, možda će vas izbaciti iz kuće. Pa šta radite? Ukradete dete."



Žena u toj situaciji će najverovatnije biti u kontaktu sa trgovcem ljudima poput Anitine šefice, koja koristi ranjive ljude poput Anite da kidnapuju decu na ulici.

Ili su možda povezani sa nekim ko ima pristup bolnici.

Prema istraživanju Pogleda na Afriku, lanci trgovine decom deluju unutar zidina nekih od najvećih vladinih bolnica u Najrobiju.

Preko našeg izvora obratili smo se Fredu Leparanu, kliničkom socijalnom radniku u bolnici Mama Lusi Kibaki.

Leparanov posao je da zaštiti dobrobit ranjive dece rođene u bolnici Mama Lusi. Ali naš izvor je rekao da je Leparan direktno umešan u trgovinu ljudima.

Izvor je dogovorio susret sa Leparanom i rekao mu da zna za ženu koja očajnički želi da kupi dete pošto nije uspela da zatrudni.

„Imam ovog dečaka u bolnici", odgovara Leparan. „Ostavili su ga pre dve nedelje i više se nisu vratili."

Prema našem izvoru, ovo nije prvi put da se Leparan dogovara o prodaji deteta.

„Poslednji slučaj me je uplašio", kaže Leparan na sastanku koji je zabeležio Pogled na Afriku.

„Pretpostavimo da to uradimo, želim plan koji nam kasnije neće praviti probleme", kaže.


BBC

Decu poput napuštenog dečaka iz Leparanove ponude trebalo bi odvesti u vladin dečji dom dok ne budu zvanično smešteni kod hranitelja koji su bili podvrgnuti proveri porekla i socijalne zaštite.

Kad ih ljudi poput Freda Leparana ilegalno prodaju, niko zapravo ne zna gde će završiti.

Predstavljajući se kao žena po imenu Rouz, reporterka na tajnom zadatku koja radi za Pogled na Afriku upoznala je Leparana u kancelariji u blizini bolnice.

Leparan je postavio nekoliko površnih pitanja o Rouzinom statusu. Rekla je da je udata, ali da nije mogla da zatrudni i da je pod pritiskom porodice njenog muža da rodi.

„Jeste li pokušali sa usvajanjem?", pita Leparan.

„Razmišljali smo o tome, ali čini se da je to malo komplikovano", odgovora Rouz.

Sa tim se Leparan složio. Cena bi bila 300.000 šilinga - 2.000 funti.

„Ako nastavimo sa ovim poslom, bićemo samo nas troje - ja, ti i on", kaže, pokazujući na Rouz i našeg izvora. „Moj problem je verovanje nekome. Veoma je rizično. Mnogo me brine."

Rekao je da će biti u kontaktu kako bi dogovorio prodaju.

Adamin izbor

Između uličnih kidnapera poput Anite i korumpiranih zvaničnika poput Leparana, postoji još jedan sloj u poslu trgovine decom u Najrobiju.

U nekim od siromašnih gradskih četvrti mogu se naći ilegalne ulične klinike sa porođajnim sobama za buduće majke. Ove improvizovane klinike su poznato mesto trgovine bebama na crno.

Sarađujući sa lokalnom novinarkom Juditom Kanaitom sa radija Geto, Pogled na Afriku se obratio klinici u najrobijskoj četvrti Kajole, u kojoj žive hiljade najsiromašnijih stanovnika grada.

Prema Kanaiti, trgovina bebama cveta u Kajoleu.

Klinikom kojoj smo se obratili upravlja žena poznata pod imenom Meri Auma, koja je rekla da je radila kao medicinska sestra u nekim od najvećih bolnica u Najrobiju.

Kanaita se predstavila kao kupac. Unutar klinike dve žene su već imale porođaj.

„Ova, trudna je osam i po meseci, skoro je spremna za porođaj", kaže Auma šapućući. Ponudila je da nerođeno dete proda Kanaiti za 45.000 šilinga - 315 funti.

Auma nije izgledala zabrinuto za dobrobit majke posle porođaja. „Čim dobije novac, otići će", kaže odmahujući rukom. „Jasno poručujemo, oni se nikada ne vraćaju."

BBC

Žena na klinici o čijoj nerođenoj bebi je Auma pregovarala o prodaji tog dana bila je Adama.

Adama je bila bez novca. Poput Rebeke, nju je napustio muškarac koji joj je napravio dete, a trudnoća ju je koštala posla na gradilištu kada više nije mogla da nosi teške vreće cementa.

Tri meseca joj je stanodavac davao milostinju, a zatim je izbacio i zaplenio imovinu.

Tako je Adama odlučila da proda bebu. Meri Auma joj nije ponudila 45.000 šilinga koje je pokušala da nama naplati. Rekla je Adami da je dogovor za samo 10.000 - 70 funti.

„Njena klinika je bila prljava, koriste malu posudu za krv, nemaju lavor, i krevet nije bio čist", kaže Adama kasnije, u intervjuu u njenom selu. „Ali bila sam očajna i nisam imala izbora."

Adama je rekla da joj je baš na dan kada smo ušli u kliniku Meri Auma izazvala porođaj, bez upozorenja, dajući joj tablete da proguta.

Auma je imala kupca i želela je da proda bebu. Međutim, porođaj nije bio gladak. Dečačić je imao problema sa grudnim košem i Auma je rekla Adami da ga odvede na lečenje u bolnicu Mama Lusi.

Posle dve nedelje, Adama je otpuštena sa bebom. Poslala je poruku Aumi, a Auma nama.

„Rođen je novi paket", napisala je. „45.000."



Na klinici, Adama se ponovo susrela sa Aumom i njenim pomoćnikom.

„Rekli su da beba izgleda dobro i, ako je klijent želi, treba da bude odvedena odmah", kaže.

Adama je napravila bolan izbor - da proda dete. Sada se preispitivala.

„Nisam želela da prodam bebu nekome ko ne bi mogao da se brine o njemu ili nekome ko kupuje bebe da bi ih koristio za druge stvari", kaže kasnije.

Tako je Adama tog dana napustila kliniku noseći sinčića. Umesto prodaje, ostavila ga je u vladinoj dečijoj bolnici, gde će on čekati hranitelje i, nadala se, bolji život.

Nikada nije dobila novac koji joj je bio potreban. Sada živi sama, daleko od Najrobija, a ponekad sanja svog sina i budi se u ranim jutarnjim satima i razmišlja o njemu.

Ponekad, ako ne može da zaspi, hoda putem po mraku dok ne nađe nekog drugog budnog. Ali, ona ne žali zbog svog izbora.

„Osećam se spokojno što sam dala svoju bebu vladi", kaže, „jer znam da je na sigurnom".

Bolnička prodaja

Fred Leparan, klinički socijalni radnik u vladinoj bolnici, nazvao nas je da bi nam rekao da je identifikovao dečaka kojeg se majka odrekla i kojeg želi da ukrade za nas.

Dečak je bio jedno od troje dece u bolnici gde je čekao premeštaj u obližnji dečji dom. Leparanov posao bio je da osigura da bezbedno stignu tamo.

Leparan je znao da, kada bebe napuste bolnicu Mama Lusi, postoji mala šansa da će neko tamo proveriti da li su stigle u dom.

U bolnici je Leparan popunio potrebne papire i razgovarao sa osobljem koje nije imalo pojma da se tokom njihove smene krade dete.

Rouz, reporterka na tajnom zadatku, čekala je u autu napolju. Leparan je bolničkim sestrama rekao da radi za dom za decu i zamolio ih je da mu izvedu bebe.

Delovao je sve više zabrinuto, ali je uveravao naš izvor da ih sestre neće slediti.

„Ne, ne mogu, imaju posla", kaže. Tada je rekao timu da brzo ode. „Ako nastavimo da ćaskamo ovako, neko može posumnjati", kaže.


Nekoliko trenutaka kasnije, tim se odvezao iz bolnice Mama Lusi sa troje dojenčadi u autu i uputstvima da samo dvoje isporuče u dečji dom.

Odatle je treća beba mogla ići bilo gde, bilo kome.

Tajni tim je sve troje dece bezbedno isporučio kući, gde će biti zbrinuta dok se ne postigne dogovor o legitimnom usvajanju.

Kasnije tog popodneva, Leparan je pozvao Rouz da se sastanu i naložio joj da na sto položi dogovorenih 300.000 šilinga.

Uputio ju je da poseti nutricionistu. „Jedino na šta treba paziti je dečakov ožiljak od vakcine", kaže.

„Takođe, budite oprezni. Budite veoma oprezni."

BBC se suočio sa Fredom Leparanom zbog ovog posla, ali je on odbio da komentariše. Bolnica je takođe odbila zahteve za komentar, a izgleda da je Leparan zadržao posao.

Takođe smo obavestili nevladinu organizaciju za prava deteta o ilegalnoj uličnoj klinici Meri Aume u Kajoleu, koja je zauzvrat obavestila policiju.

Ali izgleda da Auma i dalje posluje. Nije odgovorila kada smo joj izneli svoje navode.

Pokušali smo da svoje navode prenesemo Aniti, ali činilo se da je još jednom nestala u senci ulice.


BBC

Za majke čija su deca ukradena, nikada neće biti stvarnog rešenja. Većina nastavlja život u limbu, nadajući se da će ponovo videti svoje dete, a znajući da verovatno nikada neće.

Rebeka bi dala „sve" da vidi svog sina, kaže. „Ako je umro, volela bih i ja da znam."

Prošle godine je čula da je neko video dečaka u udaljenom naselju Nairobija koji je izgledao baš poput njene najstarije ćerke, sestre Lorensa Đozaje.

Rebeka je znala da to verovatno nije istina, nije imala načina da stigne do tog naselja i nije imala pojma gde da ga traži.

Stigla je do lokalne policijske stanice, ali nije mogla da dobije pomoć, kaže, i na kraju je odustala.

„Postoji jedna u milion šansi da će ove žene ponovo videti svoju decu", kaže Marijana Munjendo iz organizacije Nestala deca Kenije. „Mnoge majke sa ulice su i same deca i one se iskorištavaju u svojoj ranjivosti."

Ljudi poput Rebeke često se ne smatraju saosećajnim žrtvama zločina, kaže Munjendo.

„Niko ne bi trebalo da pretpostavlja da ljudi na ulici nemaju osećanja, da ne zaslužuju pravdu. Imaju osećanja.

„Način na koji vam nedostaje dete ako živite u prigradskom naselju isti je kao i način na koji vam nedostaje dete ako ste majka na ulici."

Neke bebe ukradene sa ulice završiće u tim prigradskim naseljima. Ponekad Rebeka razmišlja o bogatijim ženama koje su ih platile - o tome šta je potrebno za podizanje deteta za koje znate da je ukradeno od nekoga drugog.

„Šta oni misle?", kaže. „Kako se osećaju?"



Fotografije: Brajan Inganga


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas