u novembru 1995. okončan rat u bih

Dejtonski sporazum, 25 godina kasnije: "Šta mi znači primirje kada su mi otac, majka i brat ubijeni"

Više od 100.000 ljudi izgubilo je život tokom sukoba, dok je polovina predratnog stanovništva Bosne - skoro dva miliona ljudi - ostala bez domova

12153 pregleda 10 komentar(a)
Predsjednik Srbije Slobodan Milošević, predsjednik Hrvatske Franjo Tuđman i predsjednik BiH Alija Izetbegović potpisuju Dejtonski sporazum, Foto: AP
Predsjednik Srbije Slobodan Milošević, predsjednik Hrvatske Franjo Tuđman i predsjednik BiH Alija Izetbegović potpisuju Dejtonski sporazum, Foto: AP

„Stižu vesti o primirju, kažu potpisan sporazum. A ja se pitam šta meni znači primirje kada su mi otac, majka i brat ubijeni samo nekoliko meseci uoči potpisivanja", kaže za BBC na sprskom Hasan Nuhanović.

U trenutku mirovnog potpisa, zajedno sa još hiljadama izbeglica, Hasan je bio u Tuzli.

Na 30 kilometara vazdušne linije od njih su masovne grobnice.

„Ali, istina, kada je potpisan mir, to mi je otvorilo put da pokušam da saznam šta se desilo mojoj porodici", kaže Nuhanović.

Posle tri nedelje pregovora u novembru 1995. iza čvrsto zatvorenih vrata u američkoj vojnoj bazi u Dejtonu u Ohaju, sporazum koji je okončao više od 40 meseci rata u Bosni i Hercegovini i zvanično je potpisan u decembru iste godine u Parizu.

Više od 100.000 ljudi izgubilo je život tokom sukoba, dok je polovina predratnog stanovništva Bosne - skoro dva miliona ljudi - ostala bez domova.

Mnogi su skloni da kažu da neke stvari u Bosni i Hercegovini ni dan danas ne funkcionišu upravo zbog komplikovanih okvira Dejtonskog sporazuma, dok drugi tvrde da i ono malo što u ovoj državi radi - radi upravo zbog dogovora koji je dugo pripreman.



„Dete rođeno od tri majke"

Glumca Josipa Pejakovića, iako je najduži deo opsade proveo u Sarajevu, vest o sporazumu je zatekla u Minhenu.

„Bio sam u Minhenu u kolima kada sam čuo na radiju da je potpisan Dejtonski sporazum", kaže Pejaković za BBC na srpskom.

„Počeo sam da trubim i onda sam izašao iz kola i sa drugim ljudima koji su videli moje bosanskohercegovačke tablice počeo da se grlim i ljubim."



Kaže da je prvobitnu euforiju i sreću zbog primirja ubrzo zamenila strepnja zato što je razumeo da politička realnost koja proizilazi iz Dejtonskog sporazuma neće imati utemeljenje u realnom životu i potrebama ljudi.

„Međutim, kada sam se par dana kasnije vratio u Sarajevo bilo mi je jasno da je to jedno dete rođeno od tri majke.

„Mnogima je odmah je bilo jasno da to nema dobru budućnost, nije bilo potrebe da sporazum čitamo tri puta."

Pomešana osećanja

Za Hasana Nuhanovića, period od masakra u Srebrenici do potpisa Dejtonskog sporazuma predstavlja apstraktna, maglovita i gotovo nebitna tri meseca.

Ipak, pamti dan primirja kada je konačno posle troipogodišnjeg rata u Bosni potpisom u Dejtonu, a kasnijom verifikacijom u Parizu, stavljena tačka na krvoproliće.

„Naravno da smo mi preživeli iz srebreničkog genocida priželjkivali da mir bude potpisan.

„Bilo je na hiljade mrtvih, milioni pogođeni ratom i taj potpisani mir je zaustavio užasno krvoproliće.

„Bilo je oko 35.000 nestalih, od toga čak 30.000 Bošnjaka.

„Očekivali smo da će ti ljudi sada početi da se vraćaju. To se nije dogodilo."

Nije mogao, kaže, da se odupre jezivom osećaju da je pripadao onom delu stanovništva koje je u smislu broja i načina, doživeo najveći pokolj jula 1995. godine, neposredno pred potpisivanje sporazuma.

„Pitao sam se zašto se ovo nije dogodilo pre tri meseca? Ili pre godinu dana ili pre tri? Bila su mi pomešana osećanja."

Prvi Bošnjak

Zahvaljujući tome što je za vreme rata radio kao prevodilac za Ujedinjene nacije, danas 52-godišnji Nuhanović je prvi Bošnjak koji je posle Dejtonskog sporazuma ušao u Srebrenicu.

„Postojala je ta neka iluzija da će se moja porodica sada, kada je rat završen, vratiti, izaći iz šume."

Nažalost, nije tako bilo.

„Nije me zanimalo ko ih je ubio, nikada razgovori nisu išli u tom pravcu, jer tu nailaziš na zid ćutnje.

„Ja sam samo želeo da znam na koji način su ubijeni".

„Naletim na jednog Srbina koji mi kaže da mi je majka ubijena u Vlasenici, i meni se učini da je on bio tamo kada se to dogodilo.

„I kažem: reci mi samo je l' nož ili metak?

„Metak, kaže on. Eto, barem sam to saznao", prepričava Nuhanović.

'Nismo verovali da će mir nekada doći'

PAUL J. RICHARDS/AFP/Getty Images

Radmila Todorović živi u Banjaluci.

Kada je potpisan Dejtonski sporazum imala je 20 godina i bila je u Doboju.

Kada se priseća dana oko i posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma kaže da je sa jedne strane doživela nalet sreće, ali da sa druge, osećaj zebnje i straha nije nestao.

„Samim tim potpisivanjem doživeli smo navalu sreće", kaže ona za BBC na srpskom.

„Jasno se sećam tog dana i mislim da je bar kod nas u Republici Srpskoj bilo toliko pucanja da je sav arsenal istrošen to veče. Svi su toga dana bili srećni.

No, već sledećeg dana, rodila se zebnja.

„Toliko dugo smo bili u ratu da nismo verovali da toga sada više nema."

„Nismo verovali da će mir nekada doći", priseća se ona.

„U toku rata meni nije bilo jasno zašto se rat uopšte i vodi", pita se i danas Radmila Todorović.

Kaže da pripada „generaciji koja je odgajana bez nacionalnih prefiksa".

„To nikome nije bilo bitno i onda kada je rat počeo imala sam osećaj da se svi brane od nekog tamo drugog.

„Odjednom su mi, preko noći, komšije postali neprijatelji i meni je to bilo stvarno teško da razumem."



Rada je živela na liniji teritorijalnog razgraničenja.

Pucnjava, rafali i zvižduci metaka bili su svakodnevnica poput odlaska u samoposlugu.

„Oko četiri godine mi smo živeli kao da ništa nije postojalo pre toga i kao da ništa neće postojati posle toga.

„U toj atmosferi prosto nismo verovali da će ikada doći mir."

Ali kada je napokon potpisan mir mesecima posle toga do nje su stizale negativne stvari koje su budile dobro poznat osećaj strepnje, nespokoja i nemira.

„Rat je prestao, to je bilo sjajno, ali u suštini bilo je jasno da smo svi izgubili nešto ili nekoga i svi smo bili nezadovoljni, sve strane.

„Ta činjenica je pobuđivala strah da bi sve to moglo da se vrati."

Strah je i dalje tu, kaže Radmila.

„Zapravo, imam osećaj da je primirje, iako traje evo već 25 godina samo privremeno, a da je rat ono realno stanje za ovaj prostor."



'Mi, zapravo, živimo poluživot'

Politikolog Igor Štiks za BBC na srpskom kaže da se često mogu čuti takve najave o „zameni teritorija", ali da su u političkoj realnosti male šanse da se tako nešto i dogodi.

„Ja ne mislim da se stvari dešavaju po automatizmu", kaže Igor Štiks koji je izbegao iz Sarajeva pre potpisivanja Dejtonskog sporazuma.

Političari, naglašava, vole da se igraju idejom da kad se završi priča sa Kosovom, onda prelazimo na drugo poluvreme u BiH.

To se, naravno, neće baš tako lako dogoditi iako neki sanjaju o tome i misle da treba to da urade kako bi imali veću zemlju, uveren je on.

Prema njegovim rečima, neko možda i može da pokuša da ostvari tu ideju, ali to onda znači da će velika većina građana živeti još lošije ili još u većem broju napuštati zemlju.

BBC

Hasan Nuhanović kaže da je mnogo puta poželeo da ode iz Bosne, i sa novom porodicom započne novi život.

Ali jezivo srebreničko iskustvo kroz koje je prošao mu nije dozvolilo da ode.

„Da mi je ostao makar neko živ, recimo brat ili majka, moj život bi bio potpuno drugačiji u poslednjih 25 godina, od potpisa Dejtona.

„Pazite, ja nisam imao izbor. Potpisan je Dejton, a meni nema oca, majke i brata i šta meni ostaje?"

Razmišljao je o odlasku iz Bosne da „olakšam život novoj porodici i odem negde gde bi nam bilo lepše i bolje."

„Ali nisam mogao zato što mi nema oca, majke i brata i ja treba sada da ih tražim.

„I tražio sam ih, tome sam posvetio život."



Život u limbu

„Taj deo stanovništva, kojem ja pripadam, totalno je hendikepiran u smislu da mi zapravo živimo poluživot", kaže Nuhanović.

„Umesto da bude kao u nekom filmu, koji ima svoj tok, ali ipak poslednji deo filma ima neku vrstu logičkog raspleta.

„Međutim, mi čekamo ali raspleta nema. Naša realnost ima manje logike od filma.

„Pa zar ne bih ja danas 25 godina posle Dejtona trebalo ćerki da kažem da nema razloga da se brine? Da država u kojoj živi, neće doći u pitanje?".

Svakog jutra ima istu strepnju.

„Ne mogu da joj kažem da može mirno da spava zato što ja poslednjih deset godina ustajem ujutru, na kiosku kupim novine i na naslovnoj stranici piše: 'Milorad Dodik izjavio da će se Republika Srpska odvojiti'.

„Onda reagovanja, političari iz Federacije odgovorili Dodiku da se ne igra, kažu ako se ti odvajaš to znači rat. To se dešava u kontinuitetu."



Da su strah i nedostatak slobode osnovni životni model u celoj Bosni misli i Radmila Todorović.

Čini joj se da je odmah posle potpisivanja u Dejtonu bilo više slobode nego danas.

„Zato što, u stvari, jeste potpisan mir kada su u pitanju puške i meci, ali u suštini rat nikad nije prestao.

„Stvaraju se napetosti, stvaraju se neprijateljstva, smanjuje se poverenje i faktički ti nisi slobodan čovek.

„Živimo u nekakvom limbu, u diskreditovanoj realnosti", mišljenja je Todorović.

Glumac Josip Pejaković ocenjuje da su starije generacije „izgubile bitke koje smo vodile".

„Nismo uspeli da sačuvamo jednu divnu državu i zbog toga se izvinjavamo sadašnjoj generaciji koja će nam, nadam se jednog dana, oprostiti što nismo umeli bolje".


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas