„Nedelju dana pre Minhena, moja majka je prala njihove dresove, da bi sledeće nedelje glancala kovčege“, kaže Ken Ramsden, navijač Junajteda, koji je tada imao 12 godina.
U subotu, 6. februara, navršile su se 63 godine od avionske nesreće u Minhenu koja je odnela živote 23 ljudi, među njima i osam fudbalera Mančester Junajteda, posle zaustavljanja zbog dolivanja goriva po povratku sa utakmice Kupa šampiona u Beogradu.
Njegova majka Ajrin i tetka Džoan su radile u vešernici na stadionu Old Traford u Mančesteru.
Ramsden će narednih 50 godina imati karijeru u Junajtedu kao programski urednik, predstavnik za štampu i sekretar kluba - sve do trenutka kada se penzionisao 2010. godine.
Ali njegovo sećanje na to vreme ostalo je živo i danas nam daje fascinatan i veoma ličan uvid u te nedelje pre i posle nesreće - kao i na način na koji je klub počeo da se oporavlja posle svega.
- Najveća tragedija italijanskog fudbala
- Kako je Solskjer promenio Mančester Junajted
- Kad Crveni đavoli nalete na ćirilicu: „Zašto samo Mata piše normalno“
Želite li da čujete ishod žreba? Idite u vešernicu
U trenutku kada je Junajted odleteo u Beograd, mladi sastav Meta Bazbija je bio dominantan tim u Engleskoj.
„Bazbijeve bebe" su osvojile titulu u Prvoj ligi 1956. sa 11 bodova prednosti i to sa timom u kojem je prosek godina bio 22.
Ponovo su je osvojili naredne sezone.
Moja tetka Džoan, koja sada ima 93 godine, je radila u kiosku koji je prodavao osvežavajuća pića u danima kada su igrane utakmice.
Sekretar kluba, Volter Krikmer (koji je poginuo u Minhenu) je rekao mojoj tetki da klub otvara vešernicu i pitao je da li zna još nekoga ko bi radio tamo.
Bilo je to tako jednostavno. Bez ikakvog razgovora za posao.
To mora da se desilo 1955. ili 1956. i sve se zbivalo u podrumu, odmah pored svlačionica.
Kada bi kiša padala intenzivno, sve bi bilo poplavljeno. Da vam kažem, desilo se to nekoliko puta.
U to vreme, najveći broj fudbalera je trenirao na Old Trafordu. Osoblje nije bilo brojno.
Kada sam im se pridružio 1960, bilo nas je možda 10 ili 11 i to je bio čitav klub.
Znale su svakoga i, naravno, znale su igrače. Svakog dana su ih viđale.
Dolazili bi u vešernicu da iskukaju šolju čaja, da popuše cigaretu ili da pozajme novine.
Bobi Čarlton, Dankan Edvards, Mark Džons - svi su oni došli u klub negde sa strane, pa su zbog toga ponekada bili pomalo izgubljeni i pomalo usamljeni.
U mojoj mami i tetki su videli neku mirniju stranu života. Prijateljsku stranu.
Ako bi na kragnama njihovih košulja bilo tragova ruža za usne, oni bi ih nosili u vešernicu na pranje.
Tako je to otprilike izgledalo.
U to vreme se žreb za FA Kup uvek održavao na BBC-ju. Svi bi zastali da čuju rezultate tog žreba.
U klubu je postojao samo jedan radio i on se nalazio u vešernici.
Igrači bi se motali onuda da bi čuli rezultate izvlačenja parova. Bilo je to takvo mesto.
- Rio Ferdinand - nestašni momak iz Pekama koji je promenio engleski fudbal
- Oglasio se Matić: Ne mogu, podseća me na bombardovanje
- Od Partizanovih beba do džinova sa Old Traforda
Dresovi prvog tima visili na ulici
Igrači su za mene bili velike zvezde, ali su na stadion dolazili autobusom ili na biciklima.
Išli su u iste radnje kao bilo ko drugi.
Mi smo živeli u Salfordu. Edi Kolman - još jedan od poginulih u Minhenu - se rodio i živeo u Salfordu, negde u blizini parka Longford.
U vreme školskih praznika ja bih dolazio do stadiona, kao i mnogi drugi klinci, samo da bih se motao tuda.
Nismo mogli da uđemo na stadion, ali smo stajali tamo ispred i čekali da igrači dođu ili da izađu.
U svakom slučaju, u to vreme, kada bi moja majka i tetka prale veš, obično bi ih kačile da se suše na štrihu razvučenom između stadionskih zidova i ograde koja je išla uz prugu.
Da li sada možete da zamislite da neko kači dresove da se tako suše?
Moja mama bi izašla napolje sa korpom punom dresova i kada bi me videla, uvela bi me na stadion.
To bi ispunilo moj dan.
Sva druga deca su gledala kako ulazim na stadion. Odvela bi me u vešernicu i napravila sok.
Igrači i treneri su silazili dole. Ja sam bio na sedmom nebu.
Sećam se da sam jednog dana iz nekog razloga bio u svlačionici. Tomi Tejlor i Dejvid Peg su ušli.
Tomi je zapalio cigaretu - nešto što danas, naravno, ne možete da uradite.
Ispustio je šibice, a ja sam brzo skočio na pod da mu ih dodam.
Pogledao sam ga odozdo, a on se smejao i gurkao Pega: „Vidi ovo malog glupana".
Subotom uveče, igrači bi plesali na trgu.
Navijači su tamo mogli da ih vide. Ili u radnjama gde se jela riba sa krompirom.
Nedeljom popodne smo mogli da odemo do parka Longford u Stretfordu i da ih tamo vidimo kako igraju fudbal sa decom.
Šetkali bi se tamo, neko bi doneo loptu i oni bi se pridružili klincima. Tako je bilo nekada.
- Priča o ser Metu Bezbiju - od rata, preko kobnog leta iz Beograda, do dinastije
- Kako je Didije Drogba pomogao da se zaustavi građanski rat u Obali Slonovače
Udarne vesti? Danima smo ih čekali
Junajted je dobio Crvenu zvezdu sa 2:1 na Old Trafordu u prvoj utakmici četvrtfinala.
U sredu popodne su izvukli remi, 3:3 u Beogradu, prošli dalje i zatim se ukrcali na čarter let da bi se vratili kući.
U snežnom Minhenu su sleteli ne bi li dolili gorivo u svoj avion.
U trećem pokušaju da uzleti, njihov Erspid Ambasador avion je pao, prošao kroz ogradu na kraju piste i udario u kuću.
Nismo znali mnogo toga o meču, samo ono što smo videli u novinama.
Sledećeg dana, mora da je bilo oko četiri sata popodne, mama je došla sa posla, a ja sam se upravo vratio iz škole.
Neko je došao na vrata. Bio je to dečak iz susedne ulice.
Znao je gde moja mama živi, pa je došao da joj kaže da je čuo na radiju da se desila avionska nesreća.
Moja majka ga je izgrdila i poslala kući uz reči da se tako grozne stvari ne smeju pričati.
Nije mogla da poveruje da je to istina.
Ali u narednih nekoliko sati i dana, istina je izbila na videlo.
U nekoliko navrata sam bio u muzeju. Tamo su izložene raširene novine.
Prilično je neverovatno kako se sporo odvijala cela priča.
Jednog dana je bilo onako, sledećeg bi bilo nešto bolje, a narednog gore.
Trebalo je da prođe pet ili šest dana da priča bude u potpunosti ispričana.
Sećam se da sam u petak bio u školi i da su krenule glasine u dvorištu da je Tomi Tejlor preživeo.
Bio je to u stvari novinar Frenk Tejlor.
Ljudima kasnijih generacija je danas komplikovano da shvate kako su vesti sporo pristizale i kako ih je bilo jako malo.
Sećam se da je prošlo dosta vremena pre nego što se cela priča pojavila.
- Zašto je Nemanja Matić odlučio da kaže „zbogom" reprezentaciji Srbije
- Čovek koji je izgradio Enfild i Stamford Bridž
Glancale su kovčege - jer su želele nešto da rade
Nešto posle nesreće, počela su da stižu i mrtva tela.
Postoji dosta snimaka koji prikazuju kako stižu na aerodrom u Mančesteru i kako ih spuštaju na zemlju.
Fiskulturna sala, koja se nalazila pored svlačionice, je bila pretvorena u privremenu mrtvačnicu.
Tu su tela ostala izvesno vreme.
Moja mama i tetka su glancale kovčege. Delom zato što su želele nešto da rade.
Siguran sam da im glancanje nije bilo potrebno, ali pošto su bili tako bliski sa njima, bio je to odraz pažnje, brige za njima, kao kada su bili živi, pa su zato i nastavile sa tim.
Uvek me je pratilo to da su jedan dan prale njihove dresove, a da su zatim sledeće nedelje polirale kovčege.
To je čudesno čak i sada, šezdesezetak godina kasnije, kada malo razmislite o tome.
Od rata nije bilo prošlo mnogo vremena.
Niko nije došao i rekao „kako se osećate, da li ste dobro?"
Nije se tako radilo 1958. Samo bi nastavio da radiš ono čime si se bavio do tada.
Povratak na teren, 13 dana kasnije
„Kad god se igrao fudbal, žalilo se za Junajtedom", rekao je predsednik kluba Harold Hartman za potrebe kataloga koji je pratio odigravanje prve utakmice Junajteda nakon Minhena.
Neverovatno, ali to se desilo 19. februara, samo 13 dana posle nesreće.
Junajted je pobedio Šefild Venzdej sa 3:0 u trećoj rundi FA Kupa i prošao dalje, sve do finala te godine, kada je izgubio od Boltona.
Živeli smo u Salfordu, pa nam je do stadiona trebalo možda 15 minuta pešačenja.
Moja mama bi za svaki meč dobijala po dve karte, pa smo tata i ja išli na utakmice.
Spuštali smo se ulicom Traford, a iz pravca terena je dolazilo više ljudi nego što je prema njemu išlo, jer je stadion već bio pun.
Borili smo se sa masom navijača da se probijemo. Bilo je nestvarno.
U nama se nakupila velika tuga i tragedija, a imali smo priliku da odemo na utakmicu na kojoj ćemo moći da vičemo i da navijamo.
Bilo je to katarzično, čini mi se.
Ali, bila je to i neverovatna spoznaja da klub nastavlja dalje.
Bilo je to, pretpostavljam, neko olakšanje.
Šefild Venzdej je mogao i da se ne pojavi. Nisu imali nikakve šanse.
Bilo mi ih je žao. Svima ih je bilo žao.
Nisu smeli da pobede. Bili smo nadmoćni.
- Evaristo - fudbalski majstor koga su voleli i Real i Barselona
- „Luda družina" iz Kadiza koja ruši velikane
Ljudi su radili za džabe da bi klub opstao
Sedmorica fudbalera su poginula pred meč koji je Junajted igrao sa Venzdejem, dok je Dankan Edvards umro nekoliko dana kasnije.
Menadžer Met Bazbi je bio u jako lošem stanju i dva puta mu je davana pričest.
Njegov pomoćnik Džimi Marfi nije putovao sa timom jer je u to vreme vodio Vels, pa je on preuzeo vođenje tima do kraja sezone.
Potpisao je ugovore sa novim igračima i promovisao neke iz mladog tima, ali tim, razumljivo, više nije bio u formi, pa su sezonu završili na devetom mestu.
Golman Hari Greg i defanzivac Bil Fouks su se vratili kući relativno brzo - Džimi Marfi je otišao tamo i doveo ih natrag.
Obojica su igrali protiv Venzdeja i ja sam bio zadivljen Harijevom i Bilovom snagom da tako brzo ponovo zaigraju.
Nismo mi izgubili samo osam igrača. Džoni Beri i Džeki Blenčflauer su preživeli, ali nikada više nisu zaigrali.
Sve u svemu, ne zaboravite da je klub počeo da gradi ovaj tim pre Minhena.
Bilo je tu igrača kao što su Šej Brenan, Vilf Mekginis, Roni Koup, Fredi Gudvin, Aleks Doson, Majk Pirson. Nekoliko zaista uspešnih igrača.
Da budem sasvim pošten prema njima, njihove karijere su bile žestoko pogođene činjenicom da su bili bačeni u vatru pre nego što su bili spremni za to.
U nekoj drugoj prilici, za to bi bilo potrebno još par godina.
Posle utakmice sa Šefild Venzdejem, kao da se vratila neka normalnost u klub.
Nekada pomislim na jednog od mojih prethodnika, Lesa Oliva, pomoćnika sekretara koji je poginuo u nesreći. Imao je 28 godina.
Les je iznenada gurnut u ovu neverovatnu situaciju. Klub je imao vrlo malo ili nimalo ljudi u rukovodstvu.
Redari i ekipa zadužena za održavanje terena su dolazili uveče, posle radnog vremena.
Radili su bez naknade, samo bi otvarali poštu, sortirali potraživanja za kartama i slično.
Klub je funkcionisao uz pomoć štapa i kanapa.
Novca nije bilo. Nije bilo finansijske podrške ni sa jedne strane, nije bilo nikog ko bi preuzeo klub.
Pisma su se samo otvarala i čitala, bila bi zavođena i ostavljana na gomili, karte su bile sortirane.
Bio je to veoma spor i naporan posao.
Kako su uspevali da se izbore sa svim što se tada dešavalo, za mene je i danas misterija.
Sve što su ljudi mogli da vide su bili duhovi Minhena - pa su i prestali da dolaze
Neki govore kako je nesreća od Junajteda napravila jedinstven slučaj.
Ja volim da mislim kako nas je učinila veoma skromnim.
Mislim da se od Minhena osećaju posebna naklonost i ljubav prema Mančester Junajtedu.
Znam iz iskustva da je nakon Minhena veliki broj ljudi prestao da dolazi na stadion.
Ima onih koji kažu da su „postali fanovi tek posle Minhena".
Za neke to možda i može da se kaže, ali mnogi su prestali da dolaze na stadion jer nisu mogli da podnesu da dođu i da gledaju, kako oni kažu, duhove Minhena.
Ovo možda i nije tako poznata stvar, kao neke druge, ali činjenica je da mi je veliki broj ljudi tokom godina priznao da njihovi očevi ili stričevi više nisu mogli da podnesu dolazak na stadion.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
