„Raznoliki su i mnogi bolovi koji zadešavaju ljude na ovoj zemlji, gdje se ljepšom dušom dublje jeca, ali kog je jedan sam' od ovih istinskih velikih bolova zadesio, brat je moj i prijatelj".
Ta rečenica Iva Andrića poslednjih nekoliko dana, sa jedne od zgrada razrušenih u decembarskom snažnom zemljotresu, gleda stanovnike Petrinje.
Znaju Petrinjci dobro o čemu Andrić priča - dobro su upoznali bol i jecalo se, ali je ta patnja mnoge i zbližila. Umeju nedaće to da učine.
„Verujem da književnost leči od života i problema u životu. Književnost je zapravo život, a život je književnost", kaže za BBC na srpskom Martina Grbeša iz Petrinje, autorka akcije Pronađi smisao u gradu.
- Zemljotresi na Balkanu: Zašto ovoliko trese
- Zemljotres u Hrvatskoj: „Moje životinje nikad ne bih ostavio"
- Šta povezuje zemljotresom razorene Majske Poljane, Beograd i Zagreb
U potresu jačine 6,2 stepena Rihterove skale, koji je 29. decembra pogodio Petrinju i okolinu, poginulo je sedmoro ljudi, među kojima je i dvanaestogodišnja devojčica.
Mesec dana kasnije Martina je ruševine u centru grada izlepila književnim citatima.
„Bilo mi je važno da citati govore o ljudima, o svakodnevnici i o gradovima", ističe Grbeša, inače profesorka hrvatskog jezika i književnosti.
„Jer grad nisu samo građevine, grad su ljudi", dodaje.
Šta se desilo?
Grbeša u razgovoru za BBC kaže da joj ideja za akciju došla „vrlo stihijski i nepromišljeno".
„Posle čitavih mesec dana preživljavanja i snalaženja kako preživeti, htela sam da delujem u smeru onoga što jesam i što radim - a to je književnost", navodi ona.
„Književnost je obeležila ceo moj život, to je nešto što volim, živim i radim".
Zato je izabrala, kako kaže, 25 „svevremenskih citata" i njima ukrasila ruševine.
Najviše ima Krleže, ali i Andrića, Selimovića, pa i Tolkina, a Grbeša ističe da ih nije birala po nacionalnoj ili žanrovskoj pripadnosti.
„Ovi citati, kada ih preslikate u bilo koje vreme, savršeno mogu da opišu situaciju u kojoj se nalazimo i koju živimo. Naročito Krležini i Andrićevi", ističe.
„Krležine reči, na primer, savršeno važe za Petrinju, tako da ljudi koji žive ovde tek sada shvataju koliko je on bio u pravu koliko je zapravo bio dobar".
Cilj akcije je kulturna revitalizacija Petrinje, kaže.
„Pitanje je samo koliko će ljudi dati književnosti priliku da ih ona nauči životu, jer ona to zaista može", ističe 29-godišnja Grbeša.
„Ovaj grad se može revitalizovati na mnogo načina, ali ako svaki pojedinac stremi u svom smeru, ka nečemu za šta živi i što voli, mogla bi čuda da se naprave", dodaje.
Kako kaže, samo je važno da se ide napred, a ne unazad.
„Tako bismo u dogledno vreme u ovom porušenom gradu mogli da napravimo, dobijemo i ostvarimo nešto dobro".
- Ambasador Hrvatske u Beogradu: „Žalosno je da nas poplave i potresi poučavaju da smo ljudi"
- Zemljotres u Hrvatskoj: „Moje životinje nikad ne bih ostavio"
- „Jauci i plač su bili jezivi i mnogi su ostali celu noć napolju" - svedočenja o zemljotresu u Hrvatskoj
Međutim, čitavu akciju umalo da upropasti neprijatelj protiv kojeg nema spasa - kiša.
„Dvoumila sam se jer su papiri u pitanju, ali sam sebi rekla 'kad sam ih odštampala polepiću ih, pa šta ostane - ostane'.
„Išla sam nasumično centrom grada i lepila - nije bitno koji je citat gde, jer je čitav uži centar grada velika priča, samo svako to značenje treba da prepozna u sopstvenom kontekstu. U tome je stvar", dodaje.
Zemljotres
To 29. decembra 2020. godine treslo se tlo širom Balkana.
Epicentar zemljotresa bio je u Strašniku, naselju u sastavu Petrinje, a veliku štetu pretrpela su i sva okolna mesta.
Od sedam žrtava zemljotresa pet je iz obližnjeg naselja Majske Poljane.
Grbeša je u to doba godine na malom godišnjem odmoru jer deca ne idu u školu tokom praznika.
„Taj dan je bio sasvim normalan, ležala sam na krevetu, listajući mejlove za školu i spremajući se za tuširanje. Odlagala sam to, odlagala i onda je udarilo".
Odmah je, u čarapama i potkošulji, izletela napolje, kaže.
„Imala sam samo četiri cigarete u džepu - to mi je zapravo bio najveći šok, prvo sam potražila cigarete i to nešto što ću zauvek pamtiti…
„Da nije bilo više tih vražijih cigareta, da sam samo u glupim čarapama i potkošulji izletela napolje - a u dvorištu pored živi moj učenik kojem predajem.
- Kako je Francuz pesmom Hrvatici rasplakao Balkan
- „Užasno je teško, silovana sam sa sedam godina" - slučaj iz Srbije pokrenuo lavinu ispovesti u regionu
- Heroji koji su prkosili ratu - zašto 25 godina kasnije o njima i dalje malo znamo
„Eto o čemu sam razmišljala u tako grotesknoj situaciji - kako nemam grudnjak, da me učenik kojim slučajem ne vidi i da nemam cigareta".
Grbeša zbog tog dana, kako kaže, više nikada neće odlagati tuširanje.
U poslednjih mesec dana su, kaže, ona i njeni sugrađani doživeli mnogo toga, ali nije potonula jer uvek stremi ka tome da treba gristi i grebati.
„Uvek ću odmahnuti rukom, reći 'dogodilo se to što se dogodilo, ajmo dalje'. Pa ne možemo sediti nad tome i plakati…
„Danima smo bili na ulici, spavali smo u autima, ali nekako smo uspeli sve okrenuti na dobre vibracije.
„Bili smo svi zajedno, družili smo se, sedeli smo oko vatre i čekali da li možemo kući. Tako su ti dani prošli, osetili smo to zajedništvo", navodi.
Život posle zemljotresa
Život je u međuvremenu uradio ono što najbolje zna - nastavio se.
Međutim, centar Petrinje i dalje je zatvoren dok nadležni vrše dalja ispitivanja i popravke, zbog čega tamo ima manje ljudi nego ranije.
Ipak, to ne znači da je Petrinja grad duhova, kako se ponekad može čuti u medijima, ističe Martina.
„Neobično nam je to, jer je taj centar grada nekada - pre mesec dana - vrveo od automobila i ljudi, a sada toga nema.
„Onda novinari prođu kroz deo koji je zatvoren i kažu to je grad duhova, nema nikoga. Pa logično da niko ne želi da se zadržava tu kad preti opasnost od urušavanja zgrada, ali ljudi i dalje žive u okolnim ulicama".
Petrinja, ističe, ne može da bude grad duhova kad u njoj „postoje ljudi koji se ujutru bude, peru zube, doručkuju, idu na posao, vraćaju se kući, spavaju i žive svoje živote".
„To me jako boli kad neko tako kaže", navodi.
Ipak, pribojava se da bi grad mogao da ostane samo građevina, a ljudi mogli da odu, ako se u skorije vreme nešto ne uradi.
„Toga se plašim, jer grad nisu građevine, grad su ljudi".
U danima i nedeljama posle zemljotresa, Petrinja, kao i čitava oblast Sisačko-moslavačke županije, dobila je veliku podršku i pomoć iz čitavog regiona.
Tu se ponovo vraćamo na istinski veliki bol, dušu koja jeca i to ko je kome brat i prijatelj, sa početka teksta.
Martina kaže da je u mesec dana od zemljotresa prvi put doživela da vidi crno-belu karakterizaciju ljudi.
„Postojale su dve krajnosti, nije bilo sredine. Ili beskrajno bezrezervno dobri ili bezrezervno gnusni ljudi. Mada je i sa njima dobro, jer barem znate na čemu ste.
„Dobri ljudi učinili su sve da pomognu, a onda smo i mi, kao primaoci te pomoći, sve to širili dalje".
Ali takođe je videla kako neki ljudi „profitiraju od svega, kako pune skladišta i rade to što rade, a mogao ih je zemljotres zgromiti da nikada više ne izađu iz kuća".
O knjigama
BBC: Šta su to knjige?
Martina: Knjige su život. To je to, nema dalje. Nema potrebe filozofirati, zvati teoretičare književnosti. Svako ko je ikada napisao neku knjigu u nju je uneo ceo svoj život, deo sebe, svoje osobe, svoga bića i postojanja. To je to, jednostavno je.
BBC: Omiljena knjiga?
Martina: Jao, nemojte me to pitati, to je kao da pitate mamu koje joj je najdraže dete. Mislim nije isto, ali je veoma teško izabrati. Prvo što mi padne na pamet je Isušena kaljuža Janka Polića, njegov jedini roman.
BBC: Onda barem neka preporuka?
Martina: Iz poslednjih godinu dana istakla bih Kristijana Novaka - Črna mati zemlja i Ciganin ali najljepši. Nov, savremen autor, fantastično.
- „Kraljica zločina": Misterija stogodišnje popularnosti priča Agate Kristi
- O „ocu epske fantastike": Zašto su Tolkinove priče i dalje tako popularne širom sveta
- O zmajevima i ljudima: Pet serijala epske fantastike koje ne smete propustiti
Šta dalje?
Martina se posle svega vratila pred školske klupe i đake, što je nešto čime je oduvek želela da se bavi.
„U hrvatski jezik sam se zaljubila u petom razredu, zbog učiteljice, prekrasne žene, za koju se videlo da je sa uživanjem nama klincima, balavurdi, prenosila znanje.
„Treba joj skinuti kapu do poda", ističe.
Zbog toga je pre pet godina završila upravo hrvatski jezik i književnost, a nedavno je ponovo diplomirala - ovog puta bibliotekarstvo.
„Interesuje me užasno mnogo stvari i ja bih sve odjednom, a ne može. Tako je drugi fakultet isplivao, a ja uvek kažem da želim da učim dok sam živa, pa dokle ide".
Na pitanje da li će biti još sličnih akcija, Martina kaže da ne zna.
„Kod mene to dođe stihijski - večeras mogu da se probudim u tri ujutru i da mi nešto padne na pamet. Tako funkcionišem".
Jedna stvar je posebno muči.
„U poslednje vreme sam u tako groznoj frci i zbrci da barem dva-tri meseca nisam ništa pročitala - strahota i sramota.
„Da, čitam neke stručne stvari, jesu to knjige, ali ne možda ono što bih volela".
A kako vidi period koji je pred njom?
„Samo smatram da ne treba moralno i mentalno padati, treba gledati dalje, što zvuči vrlo jednostavno, ali zapravo je vrlo, vrlo teško.
„Sve što se događa oko nas, političke igre, sve to te demotiviše, pušta te da se daviš u kaljuzi i močvari - zato je važno naći kliku koji će vas goniti napred".
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
