Fudbal i Ukrajina

Mirčea Lučesku - trener kluba čiji ga navijači mrze

Istorija sukoba Dinama iz Kijeva i Šahtjora iz Donjecka proteže se još na vrijeme Sovjetskog Saveza, kada je Dinamo bio ultimativna snaga ukrajinskog fudbala

10334 pregleda 3 komentar(a)
Rumunski trener Lučesku je u julu mjesecu došao u Dinamo iz Kijeva, klub koji je niz godina bio njegov najveći rival, Foto: Getty Images
Rumunski trener Lučesku je u julu mjesecu došao u Dinamo iz Kijeva, klub koji je niz godina bio njegov najveći rival, Foto: Getty Images

Zamislite da tvorac velikog Mančester junajteda ser Aleks Ferguson preuzme Liverpul. Zvuči nemoguće?

Ipak, to je otprilike scenario koji se prošlog leta desio u Ukrajini, kada je Dinamo iz Kijeva odlučio da se kocka sa Mirčeom Lučeskuom, definitivnim simbolom njihovog najvećeg rivala Šahtjora iz Donjecka.

Navijači oba kluba nisu mogli da veruju sopstvenim očima kada je 23. jula i zvanično potvrđena ova vest.

Teško je reći ko je bio ogorčeniji.

Za one koji su bliski Šahtjoru, ovaj prelazak je bio kao izdaja, dok su najverniji navijači kijevskog Dinama takođe odbijali da prihvate novog trenera.

Njihovo saopštenje je bilo vrlo otvoreno:

„Želeli smo da verujemo da se radi o šali, ali ispostavilo se da je klupski menadžment izgubio zdrav razum, osećaj za čast i samopoštovanje".

„Pljunuli su u lice navijača Dinama i sada moraju u potpunosti da shvate kakve će biti posledice".

Ali posle 17 kola ukrajinskog prvenstva, pokazalo se da je odluka uprave kluba iz Kijeva bila dobra.

Dinamo vodi na tabeli sa 40 bodova, četiri više od drugoplasiranog Šahtjora, a duel 17. aprila mogao bi da odluči o prvaku za sezonu 2020/21.

Zašto navijači vide Lučeskua kao tolikog neprijatelja?

Zato što se on sam tako pozicionirao i to na više načina tokom 12-godišnjeg boravka u Šahtjoru koji je okončan 2016.

Njegova misija je bila da jednostavno skine Dinamo sa vrha i to je obavio na vrlo direktan način.

Istorija sukoba dva tima proteže se još na vreme Sovjetskog Saveza, kada je Dinamo bio ultimativna snaga ukrajinskog fudbala.

Većina sovjetskih republika je tada imala po jedan klub koji je praktično predstavljao „nacionalni tim".

U Gruziji je to bio Dinamo iz Tbilisija, u Jermeniji Ararat iz Jerevana, Nefči Baku u Azerbejdžanu, Dinamo iz Minska u Belorusiji.

Ukrajina je imala nekoliko klubova u Prvoj sovjetskoj ligi, ali Kijev je bio taj koji je preuzimao sve talentovane mlade lokalne fudbalere koji bi im se svideli.

Imali su podršku vlasti i to je jedino bilo bitno.

To se naročito očitavalo u vreme vladavine legendarnog Valerija Lobanovskog. Uzmimo, na primer, 1986. godinu.

Dinamo je te godine osvojio Kup pobednika kupova i Lobanovski je istog trenutka pozvao ni manje ni više nego 12 fudbalera iz ovog tima u reprezentaciju za Svetsko prvenstvo (Lobanovski je bio i jedan od selektora reprezentacije Sovjetskog saveza).

Samo dvojica Ukrajinaca koji su na tom takmičenju predstavljali Sovjete su igrali za neki drugi klub: Oleg Protasov i Genadi Litovčenko iz Dnjepra iz Dnjepropetrovskog.

U svakom slučaju, obojica su bili namamljeni u Kijev nakon vrlo kontroverznog transfera 1988. godine, koji je još jednom potvrdio da Lobanovski može da dovede svakog igrača kojeg bi poželeo.

Drugi ukrajinski klubovi su morali da žive u senci Kijeva - tog jedinog, svemogućeg džina.

Pošto je sovjetska imperija propala, Dinamo je nastavio da dominira lokalnom scenom.

Osvojili su 11 titula između 1993. i 2004, a s vremena na vreme su uspešno nastupali i u Ligi šampiona.

Jedan čovek je bio željan da zaustavi sve to.

Rinat Ahmetov, najbogatiji biznismen u zemlji, je postao predsednik Šahtjora iz Donjecka 1996, kada je uložio ogroman novac u nameri da klub pretvori u supersilu.

Rudari u sovjetskoj eri nikada nisu bili ni blizu vrha i Dinamo ih nikada nije ni video kao pretnju - sve dok nisu postali upravo to.

Bilo je potrebno neko vreme, a ključni potez je bio dovođenje Lučeskua za trenera, 2004. godine.

Getty Images

Ahmetov je pokušao da Rumuna dovede u Donjeck i ranije.

Lučesku, koji je trenersku karijeru započeo još 1979. u rodnoj zemlji, do tada je radio u nekoliko klubova u Italiji i Turskoj, uključujući i Milan i Galatasaraj.

Šahtjor je za svoju istrajnost bio nagrađen.

Lučesku je sa njima osvojio titulu već prve godine.

U prvih 10 godina sa klubom, Šahtjor je osam puta bio šampion, Kup Uefa su osvojili 2009, dok su domaći Kup dizali pet puta.

Usput, napravio je i neke revolucionarne promene.

I dok je stil igre Dinama iz Kijeva bio tradicionalno baziran na brzini i fizičkoj snazi, Lučeskuov Šahtjor je odlučio da im parira igrom kratkih pasova.

Bezbroj brazilskih zvezda je prodefilovalo zahvaljujući fantastičnoj skauting mreži koju je nadgledao Lučesku i Dinamo je počeo da zaostaje.

Šahtjor je predstavljao i sadašnjost i budućnost.

Za navijače tima iz Kijeva, koji su iznenada postali autsajderi, to je bila gorka pilula koju su morali da progutaju.

Usput, Lučesku nije bio delikatan i nežan u tom trijumfalnom nizu.

Protiv Dinama se borio svim srcem, bio je neumoljiv, kritikovao ih je na svakom koraku kroz medije i uživao u toj medijskoj podršci.

Rumun je konstantno tvrdio da Kijev ima povlašćen tretman i pokušavao da Šahtjor predstavi kao dobre momke koji su u sukobu za silama zla.

Trijumfe je predstavljao kao potpuno neočekivane.

Politički ugao je takođe bio veoma bitan.

Šahtjor je bio najvažniji klub u istočnoj Ukrajini, delu zemlje koji je istorijski bio mnogo bliži Rusiji.

Na zvaničnom vebsajtu kluba, na primer, kao glavni jezik je bio postavljen ruski, pre nego ukrajinski.

Napetosti između ova dva regiona su oduvek bile značajne, ali su posle događaja iz 2014. postale nepodnošljive.

Te godine, pobuna protiv Viktora Janukoviča, proruskog predsednika Ukrajine, vođena je od strane pro-zapadne Vlade, ali je Rusija iskoristila priliku da zauzme poluostrvo Krim i da naoruža pobunjeničke grupe koje su okupirale delove industrijalizovanog istočnog dela Ukrajine.

Šahtjor je bio prinuđen da napusti Donjeck i svoj moderni stadion, ali je nastavio da predstavlja svoj grad u egzilu. Oni sada igraju u Kijevu.

Lučesku nije oklevao u zauzimanju strana, pa je to nastavio da radi i kada je napustio Šahtjor 2016. godine.

Do tada je preporođeni Dinamo već osvojo dve uzastopne titule.

Lučesku je odlučio da je došlo vreme za pokret, pa je preuzeo Zenit is Sankt Peterburga, klub čiji je sponzor ruski državni energetski gigant Gasprom.

Da bi se shvatio kontekst, dovoljno je pomenuti slučaj najboljeg ukrajinskog odbrambenog igrača Jaroslava Rakitskog koji je, nakon transfera iz Šahtjora u Zenit 2019. godine, izbačen iz nacionalnog tima.

„Aklimatizacija nije bila komplikovana.

„Rusija i Ukrajina su za mene ista zemlja. Oni su slučajno razdvojeni, ali za ljude iz moje generacije obe zemlje su delovi bivšeg Sovjetskog saveza", rekao je Lučesku.

Mnogi navijači Šahtjora mogli su da se prepoznaju u tim rečima, ali su za navijače Dinama iz Kijeva one bile neprihvatljive.

Getty Images

Boravak u Zenitu je bio mnogo kraći nego što je Lučesku očekivao, jer je bio otpušten nakon katastrofalne prve sezone prepune beskrajnih svađa sa igračima, menadžmentom, sudijama i novinarima.

Zatim se vratio u Tursku, gde je početkom ovog veka već osvajao uzastopne titule sa Galatasarajem i Bešiktašom, ali njegov novi posao selektora nacionalnog tima nije bio uspešan.

Lučesku nije uspeo ni u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, ni u takmičenju Lige nacija, pa je ovu ulogu napustio u februaru 2019. godine.

Činilo se da je to kraj puta za 73-godišnjaka. Umesto toga, njegov dugogodišnji prijatelj i asistent Aleksandru Spiridon je rekao:

„Mirčea će naći novi posao. Možda se čak i vrati u Ukrajinu".

Navijači Šahtjora su bili vrlo uzbuđeni zbog te izjave, ali je Rumun izjavio:

„To ne bi bio dobar potez.

„Šahtjor sada ima uspešnog trenera, ja sam imao velikog uspeha u Donjecku i stvorio sam sistem koji i dalje funkcioniše".

„Nema šanse da se vratim tamo".

Godinu dana kasnije, zaista se vratio u Ukrajinu.

Ali ne u Šahtjor.

Getty Images

U godinama posle odlaska Lučeskua, Šahtjor je osvojio četiri titule, a Dinamo je postao očajan.

Nekadašnji legendarni igrači Aleksandar Hackevič i Oleksej Mihaljičenko nisu kao menadžeri uspeli da dignu klub, pa je vlasnik Igor Surkis odlučio da potpuno promeni pravac kojim se išlo.

Lučesku je bio viđen kao potencijalni spasilac, zahvaljujući reputaciji i iskustvu.

„Surkis ne poznaje dovoljno evropski fudbal", kaže novinar portala Tribuna Ilja Novikov.

„On shvata da treneri iz Dinamovog sistema ne mogu da mu donesu trofeje, ali ne razmišlja o opcijama kao što je trener Slavije iz Praga Jindrih Trpisovski, jer mu takva rešenja nisu bliska".

„Ruski treneri nisu dolazili u obzir zbog političke situacije. Lučesku je bio neko ko mu je bio poznat, sa velikim uspesima iza sebe i to je bio glavni razlog za njegovo imenovanje".

Ultrasi iz redova Dinamovih navijača su bili brutalni.

„Izbor 74-godišnjeg trenera koji je redovno govorio protiv Dinama je neprihvatljiv", napisali su u svom saopštenju.

„Zahtevamo od svih zaposlenih u Dinamu koji drže do sebe da podnesu ostavke".

Njihov javni protest je bio toliko snažan da se činilo da su stvorili neizdrživi pritisak.

Lučesku je otkazao kompletan dogovor samo četiri dana posle potpisivanja, pre nego što je i stigao u Ukrajinu.

Surkis je odbio da prihvati ostavku.

Lično je napisao pismo Lučeskuu, ubeđujući ga da ostane:

„Emocije nekih navijača ne mogu da budu odlučujući faktor za budućnost kluba".

I tako je Lučesku sleteo u Kijev, spreman da započne nezamislivu avanturu.

A samo pre godinu dana Lučesku je oštro kritikovao legendu kluba Lobanovskog, koji je umro 2002. godine.

Tvrdio je da je njegovo mesto na listi najvećih trenera magazina Frans Fudbal nezasluženo. Ukrajinac je na toj listi zauzeo šesto mesto, dok je sam Lučesku bio „tek" 41.

„Veoma sam iznenađen plasmanom Lobanovskog", rekao je Lučesku.

„Kada je otišao iz domovine, nije postigao baš nikakve rezultate".

To je izazvalo bes navijača Dinama.

Sada je zauzeo potpuno drugačiji stav.

Čim je sleteo u Kijev, žurno je otišao da položi cveće ispod statue Lobanovskom i rekao: „Veoma ga poštujem".

Zanimljivo, klub je pokušao da ovu posetu što više sakrije - verovatno očekujući da najostrašćeniji navijači to neće videti kao iskren gest.

Njihova opozicija u svakom slučaju nije umanjila svoje stavove.

Za vreme prvog ligaškog meča protiv Olimpika iz Donjecka, koji se igrao pred praznim tribinama u Kijevu, navijači su uspeli da preplave teren, uzvikujući uvrede Surkisu i novom treneru tokom meča u kojem su pobedili sa 4:1.

Čak ni pobeda od 3:1 u prvom značajnom testu - protiv Šahtjora u ukrajinskom Superkupu - nije utišala proteste.

Oni su nastavljeni svakog dana.

„Ne zanimaju me, razmišljam samo o mojim igračima i njihovom učinku.

„Kao profesionalac, ne pokazujem emocije", rekao je Lučesku.

Njegova dela su, možda, govorila jače od samih reči.

Lučesku je izabrao da živi u Dinamovom trening kampu, ne bi li izbegao svaki kontakt sa navijačima, a atmosfera u timu je bila daleko od normalne.

„Šteta zbog toga. Mi igramo za naše navijače i želimo njihovu podršku", rekao je mladi krilni napadač Georgij Citaišvili.

„Znam da je moj odnos sa navijačima Šahtjora poprilično narušen, ali samo sam želeo da se ponovo osećam živim".

Kaže da mu je zaista mi je nedostajao fudbal i da ovakvu ponudu nije mogao da odbije.

Iako čini sve da se distancira od prošlosti, u ovako duboko podeljenoj zemlji to izgleda nemoguće.

Lučeskuova uloga u nekada neprijateljskom klubu i dalje iznenađuje i moraće još mnogo vremena da prođe pre nego što on počne da osvaja srca navijača.

U oktobru je postao najstariji trener u istoriji Lige šampiona sa 75 godina.

Moguće je da je u isto vreme i najomraženiji.


Pogledajte video o fudbalerkama koje umeju sve sa loptom


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas