Svemir i Rusija:

Aleksej Leonov - čovjek koji je mogao da bude prvi na Mjesecu

Njegova strast za umjetnošću učinila ga je pomalo netipičnim za "raketne ljude čeličnih očiju" koji su tokom 1960-ih činili korpus astronauta i kosmonauta

7097 pregleda 0 komentar(a)
Foto: Science Photo Library
Foto: Science Photo Library

Pionirski kosmonaut Aleksej Arhipovič Leonov bio je čovek kome su se divili i drugi astronauti i kosmonauti, a njegovi podvizi u orbiti bili su legendarni.

Takođe je smatran čovekom velike saosećajnosti, koji je bio duboko pogođen smrću kolega i prijatelja u revolucionarnom, ali opasnom nadmetanju u prostoru između supersila - SSSR i SAD..

Ipak, njegova strast za umetnošću učinila ga je pomalo netipičnim za „raketne ljude čeličnih očiju" koji su tokom 1960-ih činili korpus astronauta i kosmonauta.

Njegov hobi nije uvek odgovarao tehnokratskoj prirodi sovjetskog svemirskog napora.

Šef raketnog programa SSSR-a sedamdesetih godina, Vasilij Mišin, uveren je da je problem sa prvom svetskom svemirskom stanicom Saljut-1 bio izazvan jednom Leonovom olovkom za crtanje koja je lebdela u ventilacionom sistemu i zaglavila se.

Naknadna misija inspekcije stanice opovrgla je ideju.

Na kraju, Leonov će ostati upamćen kao prva osoba koja je šetala svemirom.

Ko je bio Aleksej Leonov?

Aleksej Leonov rođen je 1934. godine u malom selu Listvjanka u centralnom Sibiru.

Imao je tri godine kada je njegov otac pogrešno zatvoren bez suđenja tokom jedne od zloglasnih čistki Josifa Staljina.

Leonovi su bili etiketirani kao subverzivci, a komšije su ohrabrivane da pretraže njihov dom.

Aleksej je odbacio ovaj težak početak.

Pokazao je rano talent za umetnost, ali je do ranih dvadesetih na kraju diplomirao kao pilot - lovac.

Nedugo nakon diplomiranja, pozvan je da se takmiči za priliku da ode u svemir.

Bio je uspešan i pridružio se prvobitnoj klasi od dvadeset kosmonauta zajedno sa Jurijem Gagarinom, koji je trebalo da postane prvi čovek u svemiru u aprilu 1961.

U ovoj fazi niko nije znao kako će ljudsko telo odgovoriti na boravak u svemiru.

Tako su kosmonauti bili podvrgnuti režimu intenzivnog treninga koji je testirao njihove fizičke i mentalne granice. Leonov se priseća:

„Morali ste biti u fizičkoj formi. Svakog dana sam trčao najmanje pet kilometara i plivao sedamsto metara."


Prva šetnja svemirom

Pročitajte priču o prvoj šetnji svemirom i kako se misija zamalo nije vratila na Zemlju.

Rođen u sibirskom selu Listvjanka 1934. godine,

Leonov je bio dečak kada je njegov otac bio zatvoren u Staljinovim čistkama.

Pošto je dobio podstrek vlasti, komšije su se postrojile za pretres doma Leonovih - dok je porodica gledala.

Uprkos umetničkom potencijalu koji je pokazivao tokom odrastanja, Leonov je diplomirao kao pilot - lovac.

Nekoliko godina kasnije, izabran je za jednog od prvih u klasi SSSR-a od dvadeset kosmonauta, zajedno sa Jurijem Gagarinom koji je 1961. godine postao prva osoba u svemiru. Njih dvojica su postali najbolji prijatelji.

U martu 1965. Leonov je prvi put poleteo Voshodom-2, prvom misijom šetnje u svemiru.

Privezan za svemirsku letelicu kablom dužine skoro pet metara, skočio je iz vazdušne komore na naduvavanje, odgurnuo se i lebdeo iznad Zemlje.

Planeta se prostirala u svim pravcima poput veličanstvene panorame.

Leonov je 2014. godine za BBC rekao da se zbog toga osećao „poput zrna peska".

Ali prvi izlet van svemirske letelice nije prošao kako je planirano - Leonov je ubrzo primetio da mu se odelo nadulo.

„Ruke su mi iskliznule iz rukavica, stopala iz čizama. Odelo mi se olabavilo oko tela", rekao je Leonov.


Vratio se u letelicu, ali tek pošto je iz svog skafandera ispustio polovinu vazduha, zbog čega je osetio rane simptome dekompresijske bolesti, poznate i kao „zavoji".

Misija je naletela na druge vanredne situacije nakon šetnje svemirom, a kosmonauti su morali da se vrate na Zemlju ručnim upravljanjem, a ne automatskom kontrolom.

Uspelo je, ali letelica je sletela u zavejane planine Urala, daleko od predviđenog mesta sletanja.

Leonov i kolega član posade Pavel Beljajev morali su da izdrže izuzetno ledene uslove dok ih spasilačka grupa nije locirala.

Tokom Voshoda-2, Leonov je dokazao da ima „prave stvari" među adutima - mirno rešavajući složeni i životno opasan problem.

Nije iznenađujuće što je kasnije izabran za zapovednika prvog pokušaja Sovjetskog Saveza da sleti na Mesec.

Science Photo Library

Dok su se uspesi i neuspesi američkog programa Apolo odvijali pod oštrim okom javnosti, Sovjetski Savez je u tajnosti radio na sopstvenim mesečevim naporima.

Plan SSSR za sletanje na Mesec delio je mnoge sličnosti sa Apolom, ali postojale su i ključne razlike.

„Za razliku od Apola, naš lender je nosio samo jednog kosmonauta. Bilo je teže, naravno, ali tako je misija i zamišljena", rekao je Leonov u intervjuu za veb stranicu Muzeja nauke.

„Kada bih se približavao Mesecu, morao bih da šetam svemirom od modula za spuštanje sve do mesečevog lendera.

„U određeno vreme, svemirska letelica i modul za mesečev silazak bi se odvojili.

„Bio bih jedina osoba na mesečevom lenderu."

BBC

Rus se obučavao za sletanje na Mesec u modifikovanom helikopteru Mi-4.

Na sto deset metara iznad tla zaustavio je motor helikoptera i prizemljio ga u autorotaciju (gde se rotor okreće samo dejstvom vazduha koji se kroz njega kreće prema gore).

Na ovoj visini, helikopter je odgovarao vertikalnoj brzini sletanja tokom njegovog spuštanja na mesečevu površinu.

„To je luda ideja, izuzetno opasna. Ali, devet puta sam sleteo", rekao je Leonov 2014. godine za BBC dokumentarni film o kosmonautima.

Međutim, naporu je nanet udarac 1966. godine kada je Sergej Korolev, glavni dizajner i pokretačka snaga sovjetskog svemirskog programa, umro tokom nečega što je trebalo biti rutinska operacija.

Program je izgubio zamah posle njegove smrti.

Pored toga, Sovjeti nisu mogli da pokrenu svoju ogromnu Mesečevu raketu.

N-1 je bio visok sto pet metara i bio je odgovor SSSR-a na Nasinu lansirnu raketu Saturn 5. N-1 je imao prvu fazu napajanja od trideset motora raspoređenih u dva prstena, dok je Saturn V imao samo pet motora.

Dizajn N-1, sa mnoštvom manjih motora spojenih zajedno, značio je da ako samo jedan doživi destruktivni kvar, mogao bi ukloniti sve ostale.

To je značilo da je pouzdanost sistema za N-1 morala biti mnogo bolja od Saturna V.

Sva četiri lansiranja sovjetske rakete završila su katastrofalnim neuspehom.

Ali Leonov je i dalje bio uveren da bi, da je Korolev bio živ, problemi sa N-1 bili brzo ispravljeni.

Pošto su se Armstrong i Aldrin spustili u Mesečevo more spokojstva 20. jula 1969, SSSR je otkazao Mesečev program.

Kako se prvi čovek koji je zakoračio u svemiru zamalo nije vratio na Zemlju

Aleksej Leonov se nije osećao kao da je u pokretu dok se penjao prema spoljnoj strani svemirske letelice, petsto kilometara iznad Zemlje.

U stvarnosti, jurio je oko naše planete brzinama koje su mnogostruko brže od mlaznih letelica.

Prostrana, živopisna geografija naše planete pružala se pred njim - džinovsko platno kontrastnih boja i tekstura.

Bio je prvi od njegove vrste koji je video našu planetu u tako veličanstvenom aspektu.

Rusa je taj prizor brzo savladao.

„Jednostavno to ne možete da shvate.

„Samo tamo možete osetiti veličinu - ogromnu veličinu svega što nas okružuje."

Vest o prvoj šetnji svemirom primljena je sa šokom i oduševljenjem 18. marta 1965. godine.

Dogodila se usred bitke za prevlast u svemiru između SAD i SSSR.

Misija Voshod 2 pozdravljena je kao propagandni udar Sovjetskog Saveza i kao udarac američkom ponosu.

Ovaj trijumfalni narativ imao je malo sličnosti sa onim što se zaista dogodilo iza kulisa.

Leonov, je dao redak intervju za BBC u kojem govori o nizu hitnih slučajeva zbog kojih je povratak na Zemlju dostojan bilo kog holivudskog filma.

Nekoliko minuta nakon što je zakoračio u svemir, Leonov je shvatio da mu se odelo nadulo poput balona, sprečavajući ga da se vrati unutra.

Kasnije su kosmonauti za dlaku izbegli da budu zbrisani u ogromnoj vatrenoj stihiji kada se nivo kiseonika vinuo unutar letelice.

I pri povratku na Zemlju, posada je bila izložena ogromnim silama gravitacije, sletevši stotinama kilometara od cilja u zabačeni kutak Sibira naseljen vukovima i medvedima.

Posle toga, sovjetske vlasti nisu otkrile ništa o problemima.

Godinama je malo ljudi znalo istinu.

Ovo nije bilo neobično.

Američki uspesi i neuspesi odvijali su se u punom sjaju pažnje javnosti.

Ali Sovjeti su bili opsesivni u kontrolisanju poruka kroz tajnost i cenzuru.

Hokej na ledu zabranjen je pošto je povređeno nekoliko kolega vežbača.

Zamenjen je fudbalom, odbojkom i košarkom.

Putovanje u svemir izložilo je telo visokim silama gravitacije.

Tako su se polaznici vrteli u centrifugama, ponekad dok se nisu onesvestili.

Takođe su bili zaključani u komori za čulnu deprivaciju.

Ali atmosfera bogata kiseonikom u sobi učinila je da je iznutra opasno zapaljiva.

Valentin Bondarenko je 1961. godine slučajno bacio komadić vate natopljene alkoholom na grejnu ploču dok je trenirao u komori.

Obuzela ga je vatrena stihija, pa je preminuo u bolnici satima kasnije od stravičnih povreda.

Posle toga, inženjeri su prešli na korišćenje običnog vazduha.

Početkom 1963. godine kosmonauti su dobili poziv za OKB-1, glavni centar u Moskvi za projektovanje i izgradnju svemirskih brodova.

Pozvao ih je Sergej Korolev, šef svemirskog programa SSSR-a.

Svemirska letelica je izgledala slično svemirskim brodovima kojima su leteli Gagarin i drugi kosmonauti.

Ali jedna od njih bila je drugačija.

Opremljena je providnom cevi dužine oko tri metra i širine 1,2 metra - vazdušne komore.

Dok su se znatiželjni kosmonauti okupljali oko ovog neobičnog vozila, Korolev im se obratio:

„Mornar mora da zna da pliva u moru. Isto tako, kosmonaut mora biti u stanju da pliva u svemiru."

Zatim je izdvojio Leonova i rekao mu: „Ti, mali orle, obuci to odelo."

Posle posmatranja sa strane više od godinu dana, ovo je trenutak koji je Aleksej Leonov čekao.

Aleksej Leonov je dobio dva sata da uvežba šetnju svemirom u jednom od novih vozila.

Posle isteka vremena, morao bi da se javi Korolevu sa svojim utiscima o tome kako najbolje bezbedno izaći i ući u svemirsku letelicu.

„Moje srce je počelo da tuče", kaže Leonov.

„Kako bih mogao da izradim izveštaj?".

Leonov je brzo savladao nervozu i pristupio zadatku.

Posle brifinga, Jurij Gagarin mu je prišao napolju:

„Mislim da su te izabrali. Ti ćeš biti zadužen za šetnju svemirom."

Za misiju, nazvanu Voshod (Izlazak sunca) 2, potreban je šetač po svemiru (takođe navigator) i komandant za pilotiranje svemirskog broda.

Leonov je snažno lobirao da njegov prijatelj Pavel Beljajev sedne na mesto komandanta.

Uspeo je, uprkos zabrinutosti lekara zbog povrede noge koju je Beljajev zadobio tokom padobranske obuke.

Beljajev je bio deset godina stariji od Leonova i imao je iskustva u akcijama borbenog aviona u poslednjim danima Drugog svetskog rata, leteći protiv Japana sa ruskog dalekog istoka.

Bio je hrabar i sposoban.

Obuka za misiju je ozbiljno započela.

Par je morao da nauči kako da leti i upravlja svemirskom letelicom, kao i da simulira svaki trenutak svemirske šetnje u bestežinskim uslovima.

To se moglo učiniti samo na avionu Tupoljev-104 koji leti u nizu paraboličnih lukova. D

ok je avion prelazio vrh luka, putnici su doživljavali nultu gravitaciju po dvadeset pet sekundi.

Misija Voshod 2 sastavljena je u kratkom vremenskom okviru.

Sovjeti su bili nestrpljivi da izvedu šetnju svemirom pre Amerikanaca i znali su da Nasa priprema astronauta Eda Vajta za taj zadatak.

Dr Asif Sidiki, sa Univerziteta Fordam u Njujorku, bio je kritičan:

„Svemirski brodovi (Voshod) su izuzetno opasni jer nema dovoljno ugrađene sigurnosti, nema dovoljno tehnološkog viška.

Oni su jednokratni, gotovo isključivo u propagandne svrhe, a dizajnirani su da nadmaše Sjedinjene Države."

Georgij Grečko, kosmonaut koji je leteo u nekoliko sovjetskih svemirskih misija, kaže da su se obe strane takmičile:

„Odradili smo posao - bio je složen i rizičan.

„Želeli smo da budemo ispred SAD-a, a oni su želeli da budu ispred nas."

Ujutro, 18. marta 1965. godine, kosmonauti su se probudili za let.

Obavili su lekarski pregled, a zatim su izveli nekoliko rituala koji su nastali nakon Gagarinovog lansiranja.

Jurij je otvorio flašu šampanjca i natočio je u čaše da kosmonauti pijuckaju.

Zatim su potpisali flašu, obećavši da će popiti ostatak po povratku iz svemira.

Posle su mokrili na jedan od točkova autobusa koji ih je prevozio do lansirne rampe na Bajkonuru.

U sedam ujutru, raketni motori R-7 upalili su se i otisnuli dvojicu kosmonauta u nebo.

Po dolasku u orbitu, Beljajev je postavio vazdušnu komoru, dok je Leonov vezao sistem za održavanje u životu.

Tada se, udarivši Beljajeva šakom po leđima, kako bi ga ispratio, Leonov uvukao u vazdušnu komoru i zatvorio otvor za sobom.

Leonov je strpljivo čekao dok je Beljajev izjednačio pritisak u vazdušnoj komori sa nultim pritiskom u svemiru.

To bi pomoglo pročišćavanju gasa azota iz Leonovog tela, štiteći ga od dekompresijske bolesti, takođe poznate kao „zavoji".

Na kraju je dato „zeleno svetlo" da se potpuno otvori spoljni otvor.

Dok je Leonov gledao prema Zemlji, noć se pretvarala u dan, a Afrika mu je ispunjavala vidno polje.

Sergej Pozdnjakov, generalni direktor „Zvezde", koja proizvodi svemirska odela za ruske kosmonaute, kaže da je bilo teško znati kako će Leonov dalje reagovati:

„Glavna sumnja bila je u psihološkom stanju osobe koja je bila u svemiru.

U brodu imate zidove, imate komunikaciju sa Zemljom, zaštićeni ste."

„Ali otići u svemir... to je stres, po mom mišljenju, toliko visok da je nemoguće predvideti kako će se osoba ponašati u ovoj situaciji."

„Slobodno lebdenje"

Leonov se popeo do ruba vazdušne komore gde je filmska kamera pravila snimke njegovog istorijskog koraka u nepoznato.

Posmatračima u svemiru čini se da se Zemlja neprestano okreće ispod njih.

U stvari, i planeta koja se okreće oko svoje ose i kretanje svemirske letelice određuju koji su delovi Zemlje vidljivi dole.

Sa njegove tačke gledišta, Leonov je sada mogao da vidi Grčku, Balkan, Krim i Baltik.

Science Photo Library

Pogled ispod njega bio je zapanjujući - geografija naše planete izložena je u neverovatnoj panorami.

„Osećao sam da sam zrno peska."

Leonov je bio vezan za vazdušnu komoru pomoću pet metara duge „pupčane vrpce" koja je sprečila da odleti u svemir.

Kosmonaut je odlučio da testira ograničenja svog pokreta lansiranjem sa boka svemirske letelice.

Odmah se okrenuo, ali ga je kabl zaustavio.

Kada je Leonov dobio uputstvo da se vrati u letelicu, bio je napolju deset minuta.

Dokazao je da je sovjetsko svemirsko odelo delovalo u otvorenom svemiru.

Nerado se spremao za povratak.

U tom trenutku, kosmonaut je shvatio da nešto nije u redu.

Nedostatak atmosferskog pritiska u svemiru polako je doveo do toga da mu se skafander naduo poput balona.

„Odelo mi je postajalo deformisano, ruke su mi iskliznule iz rukavica, stopala iz čizama.

„Odelo mi se olabavilo oko tela. Morao sam nešto da preduzmem."

„Nisam mogao da se povučem pomoću kabla. I šta više, sa ovim neispravnim odelom bilo bi nemoguće proći kroz vazdušnu komoru."

Za pet minuta bio bi u Zemljinoj senci i zaronio u potpunu tamu.

Bez javljanja kontroli leta, kosmonaut je odlučio da ispusti polovinu vazduha iz svog odela kroz ventil u njegovoj postavi.

To bi rizikovalo da njegovo telo izgladni kiseonikom, ali ako ne bi mogao da se vrati unutra u kapsulu, ionako bi bio mrtav.

Leonov je ispuštao malo kiseonika da smanji pritisak.

Ali dok je to činio, počeo je da oseća prve nagoveštaje dekompresijske bolesti.

„Počeo sam da dobijam probode u nogama i rukama. Ulazio sam u opasnu zonu, znao sam da bi ovo moglo biti kobno."

Počeo je da mota kabl kako bi se izvukao nazad.

Kad je konačno stigao do vazdušne komore, gurnuo je kameru, uhvatio se za bokove i pravo se zaleteo glavom.

Ekstremni fizički napor izazvao je skok njegove temperature.

Sada je bio u opasnosti od toplotnog udara i nekontrolisanog znojenja. Kapljice su mu ispunile kacigu, zaklanjajući mu vid.

Leonov je prvo trebalo da uđe stopalima u vazdušnu komoru.

Pogrešan put značio je da se morao okrenuti u skučenom prostoru kako bi bio siguran da je „pupčana vrpca" unutra i da je otvor zaključan.

Kaže: „Bilo je najteže: ja sam u ovom odelu i morao sam da se okrenem u vazdušnoj komori. Ali od znoja nisam mogao da vidim ništa."

„Inače se ne znojim puno, ali tog dana sam smršao šest kilograma."

Pošto se sklupčao u svom glomaznom odelu, u tako uskom prostoru, Leonov se konačno vratio unutar letelice.

Seo je na svoje mesto pored Beljajeva i na brzinu skinuo kacigu kako bi mogao da obriše oči.

Vazdušna komora je sada odslužila svoju svrhu, ali kada su kosmonauti ispalili male eksplozivne naboje da bi je izbacili u svemir, udarac je izazvao rotaciju letelice.

Efekat je dezorijentisao kosmonaute, ali ništa se nije moglo učiniti da se ispravi.

Tada su postali svesni još jednog, ozbiljnijeg problema.

Instrumenti svemirske letelice pokazali su da se nivo kiseonika neprekidno penje alarmantnom brzinom.

Gubitak Valentina Bondarenka, čoveka koji je umro poslen ispuštanja parčeta vate, Sovjetima je zadao tešku lekciju.

Kako je pritisak kiseonika rastao, kabina Voshod-2 postala je opasno zapaljiva.

Kosmonauti su mahnito radili na snižavanju temperature i vlažnosti.

Ovo je zaustavilo nemilosrdni porast pritiska kiseonika, iako je neko vreme ostao visok.

Na kraju je nivo počeo da opada. Leonov objašnjava:

„Srećom, motori nisu izazvali varnice. Iskra bi izazvala eksploziju i mi bismo isparili."

Prošlo bi nekoliko sati pre nego što je došlo vreme da se Leonov i Beljajev pripreme za povratak na Zemlju.

Ali nekoliko minuta pre nego što su retro-rakete trebale da ispale, pokrećući spust kroz atmosferu, sistem automatskog ponovnog ulaska svemirske letelice je zakazao.

Kosmonauti bi morali da ispaljuju rakete ručno - nešto što nikada nije urađeno i zahtevalo je neverovatnu preciznost.

Ako je sagorevanje bilo prekratko, Voshod 2 bi udario u atmosferu pod premalim uglom, odbijajući se nazad u svemir.

Ali ako bi se sagorevanje nastavilo predugo, spustio bi se pod previsokim uglom. To bi prouzrokovalo njegov nagli pad suviše velike brzine - i bio bi uništen.

Sa pravilnim trajanjem sagorevanja, u pravo vreme, kapsula bi zaronila kroz atmosferu na putanji koja bi je sigurno prizemljila.

Raketiranje je išlo dobro, ali kosmonauti su imali malo kontrole nad tim gde će sleteti.

Najbolje čemu su se mogli nadati bilo je da će letelica sleteti negde na ogromnoj kopnenoj površini Sovjetskog Saveza.

Izgubljeni u šumi

Tokom spuštanja na Zemlju, modul opreme svemirske letelice, koji je sadržao motore i pogonsko gorivo, nije uspeo da se potpuno odvoji kako je planirano.

Kosmonauti su bili izloženi visokim silama gravitacije, dok su i oprema i spuštajući moduli svemirske letelice počeli da se prevrću.

Međutim, iskušenje se završilo kada je izgoreo kabl koji je povezivao module, oslobađajući kapsulu kosmonauta.

Modul za spuštanje lebdeo je kroz oblake na svom padobranu.

Spustio se u najdubljem Sibiru, usred šume breza i jele. Leonov se priseća:

„Sleteli smo i otvorili otvor. Vazduh je bio hladan, navalio je unutra.

„Postavili smo naš radio kanal i počeli da emitujemo naš kodirani signal."

„Tek nakon sedam sati, nadzorna stanica u Zapadnoj Nemačkoj javila je da su čuli kodirani signal koji sam poslao."

Obojica kosmonauta odrasli su na rubu šume i razumeli su njene opasnosti.

U njoj su živeli vukovi i medvedi, a mart je bio sezona parenja, kada su životinje bile najagresivnije.

Posle još nekoliko sati, kosmonauti su čuli nepogrešiv zvuk lopatica helikoptera.

Otišli su do čistine, gde su videli da je reč o civilnom helikopteru.

Pilot i posada su žarko želeli da ih spasu, bacivši merdevine od užeta.

Ali Leonovu i Beljajevu je bilo suviše klimavo da se penju u svojim teškim skafanderima.

Odbili su ponudu.

Posada helikoptera mora da je drugima rekla gde se muškarci nalaze.

Kad su druge letelice počele da kruže iznad njih, posade su bacale kosmonautima sve predmete: bocu konjaka - koja se razbila u trenutku kada je udarila u sneg - tupu sekiru i toplu odeću, od kojih je većina zapela u granama visokog drveća.

Privatni avioni su bili i jesu relativno česti u Sibiru, zbog velikih udaljenosti za putovanje.

Kako se smračilo, kosmonauti su shvatili da će morati da istisnu vlagu iz odela kako bi izbegli ozebline.

Leonov se toliko znojio u šetnji svemirom da mu se znoj sada spuštao u odelu, do kolena.

Nije bilo načina da se pokrije otvor grotla, pa su morali da se snalaze najbolje što su mogli kako su temperature padale na minus dvadeset pet stepeni celzijusa.

Leonov se seća da su se on i Beljajev probudili pod zvucima spasilačke ekipe koja se približavala:

„Sleteli su devet kilometara dalje i došli na skijama.

„Napravili su nam malu kolibu i doneli nam veliki kotao koji smo napunili vodom i postavili na vatru. Zatim smo se okupali u njemu."

Muškarci su morali da provedu još jednu noć u šumi, ali ovog puta u ugodnijem okruženju njihove nove brvnare.

Sledećeg dana, Beljajev i Leonov navukli su skije za put od devet kilometara do čistine na kojoj je helikopter čekao da ih odveze do grada Perma. Leonov se priseća:

„Kada smo izleteli odatle, spasioci su rekli da su videli vučje tragove oko svemirske letelice."

„Vukovi su vrlo pametni, došli su da pogledaju šta je sa neba sišlo na njihovu teritoriju."

Iz Perma su muškarci prebačeni nazad na Bajkonur, gde su ih na pisti dočekali Korolev i Gagarin.

Tokom razgovora o misiji, Leonov je morao da objasni zašto je prekršio protokol ispuštajući vazduh u svemir, a da nije rekao kontroli leta.

Odgovorio je: „Šta biste učinili da sam vam rekao? Formirali biste komisiju. Komisija bi izabrala predsednika, a predsednik bi razgovarao sa mnom."

„Znao sam da mi je ostalo još samo trideset minuta i nisam želeo da kontrola leta paniči."

Sergej Korolev, glavni svemirski dizajner, podržao ga je rekavši: „Aleksej je u pravu".

Pošto su se kosmonauti vratili, vlasti nisu ništa saopštile novinarima o problemima s kojima su se susreli u misiji.

Trebalo je mnogo godina da bi se saznala istina o prvoj, istorijskoj misiji šetnje svemirom.

Godinama su na Zapadu sovjetski svemirski program doživljavali kao manje sofisticiranog pretendenta nego Nasu, čija se dostignuća u doba sletanja na Mesec smatraju visokim kriterijumom u ljudskom istraživanju svemira.

Ali svemirski pioniri Sovjetskog Saveza krenuli su tragom - rizikujući, praveći greške, ali na kraju pomerajući granice ljudskog znanja.

„Ako postoje neki ljudi koji misle da je ono što smo uradili bilo primitivno, ne baš zanimljivo, ne vredi - pustite ih da lete u svemir, izađu u svemir i iskuse vazduh koji curi iz vašeg odela ili sigurnosni otvor koji odbija da se zatvori", kaže kosmonaut Georgij Grečko.

„Tada će shvatiti da su naš ponos i sreća zasluženi."

Science Photo Library

Lične tragedije

Leonova su tokom života pogodile mnoge tragedije.

Jedna je bila smrt njegovog dobrog prijatelja Jurija Gagarina u avionskoj nesreći.

Gagarin je 27. marta 1968. avionom Mig-15 poleteo iz vojne baze van Moskve kako bi na rutinskom letu ponovo potvrdio pilotske veštine.

Međutim, avion se nije vratio.

Leonov se pridružio potrazi za Gagarinom u šumi koja je okruživala bazu i identifikovao je svog prijatelja od ostataka njegovog tela.

U knjizi „Dve strane Meseca", koju je kasnije napisao u saradnji sa astronautom NASE Dejvom Skotom, Leonov je rekao da mu je Gagarin bio poput brata:

„Smrt nikada nije delovala bliže, niti strašnije", napisao je.

„U godinama koje su usledile, napravio sam mnogo crteža i slika tog groznog mesta pada. Iščupana stabla, dim, olupine."

Prvi svemirski šetač odbio je da veruje glasinama da je Gagarin pio ili zaključku zvanične istrage - da se avion sudario sa balonom.

Science Photo Library

Umesto toga, proveo je godine promovišući sopstvenu teoriju da se, u saglasju sa izveštajima očevidaca, na tom području svakodnevno testira nadzvučni mlaznjak.

Verovao je da je pilot aviona prošao preblizu Gagarinovom avionu dok je putovao nadzvučnom brzinom.

To je dovelo do prevrtanja i pada sistema MiG-a.

Godine 1969. Leonov je za dlaku izbegao povredu kada je dezerter sovjetske vojske otvorio vatru na limuzinu sa šoferom u kojoj je bio.

Automobil je putovao Moskvom u sklopu kolone sa sovjetskim premijerom Leonidom Brežnjevim, koji je bio meta atentatora.

Vozača limuzine ubio je jedan od metaka.

Početkom 70-tih, Rus je dobio zadatak da komanduje misijom na prvoj svetskoj svemirskoj stanici sa posadom, Saljut-1.

Međutim, glavna posada zamenjena je rezervnim timom kada je jedan od kosmonauta Valerij Kubasov tokom lekarskog pregleda pokazao moguće znake tuberkuloze (ispostavilo se da je to bila alergija).

Rezervni tim imao je malo vremena za trening pre lansiranja.

Leonov je protestovao zbog odluke, ali su ga pretpostavljeni odbili.

Science Photo Library

Misija Sojuz 11 pokrenuta je 1971. godine i sve je išlo dobro dok nije došlo vreme za povratak kosmonauta.

Kapsula Sojuz imala je otvore za vazduh između dva modula svemirske letelice.

Trebalo je da se automatski zatvore za ponovni ulazak, a zatim ponovo otvore kada se kapsula nađe na sigurnoj nadmorskoj visini.

Ali Leonov je sumnjao da su oni slabost dizajna i upozorio je posadu da ih zatvori ručno pre povratka na Zemlju.

Nažalost, postupak je propušten.

Otvori za ventilaciju otvorili su se pre vremena i sva tri kosmonauta su umrla za nekoliko sekundi dok je vazduh usisavan iz njihove kabine.

Leonov je kasnije napisao: „Iako nisam bio kriv, krivio sam sebe za ono što se dogodilo".

Nakon sletanja Apola 11 na Mesec, napetosti hladnog rata su popustile između SAD i SSSR-a.

U potezu koji je nekada bio nezamisliv, dve zemlje su se složile da sarađuju u svemirskoj misiji, nazvanoj testni projekat Apolo-Sojuz.

Dve supersile bi odvojeno lansirale svemirske letelice koje bi se potom usidrile u orbiti.

Science Photo Library
Getty Images

Leonov je zapovedao sovjetskom stranom misije, a pridružio mu se i Kubasov.

Američku stranu misije predvodio je Tomas Staford, veteran sa tri svemirska leta.

Pridružili su mu se Vens Brend i Dik Slejton, obojica na prvom letu u svemir.

Nakon povezivanja dve svemirske letelice, Leonov je prešao u zajednički modul za pristajanje i sačekao da NASA-ini astronauti otvore otvor.

Dočekao ga je Staford i, prvi put, Sovjet je uspostavio direktan kontakt sa Amerikancem u orbiti.

Tokom dva dana, letelica je ostala usidrena, trojica Amerikanaca i dvojica Sovjeta razmenili su zastave i poklone, međusobno se posetili u letelicama i zajedno jeli.

Svaka posada morala je da nauči jezik one druge - a Leonov će se kasnije šaliti da su posade govorile ruski, engleski i „oklahomski", pozivajući se na Stafordov akcenat u Oklahomi.

Misija je bila prvi minijaturni korak ka većoj saradnji u svemiru između dve nacije.

Utrt je put za druge zajedničke aktivnosti na sovjetskoj svemirskoj stanici Mir i, na kraju, na Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS).

Posle misije Apolo-Sojuz, Leonov je postao glavni kosmonaut i bio je zamenik direktora Centra za obuku kosmonauta „Jurij Gagarin" van Moskve, gde je nadgledao instrukcije posade.

Preminuo je u moskovskoj bolnici Burdenko posle duge bolesti.

Iza njega su ostali supruga Svetlana i ćerka Oksana.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas