Grad koji leži na najvažnijem putu

Život u Nagorno-Karabahu: Lačin - "bure baruta" pod kontrolom ruskih vojnika

U ovo doba godine, na početku proljeća, ovim bespućima se može proći samo terenskim vozilima, poput vojnih

21878 pregleda 24 reakcija 6 komentar(a)
Foto: BBC
Foto: BBC

Azerbejdžan je skoro tri decenije čekao na povratak Lačina, malog grada na jugozapadnoj padini Karabahskog planinskog lanca.

Grad leži na najvažnijem putu ovog regiona koji povezuje prestonicu Nagorno-Karabaha Stepanakert (Azerbejdžanci grad zovu Hankendi) sa Jermenijom.

U narednih nekoliko godina, ovo bure baruta kontrolisaće ruski vojnici, koji su u Lačinu uspostavili svoja pravila.

Iza kapija vojnog kontrolnog punkt u gradiću Goradiz vodi put ka teritorijama koje je Azerbejdžan povratio.

Pre samo pola godine, nije bilo moguće putovati sa istoka na zapad putem koji prati vijugavu levu obalu reke Araks, dok se na desnoj naziru naselja sa druge strane granice - u Iranu.

U ovo doba godine, na početku proleća, ovim bespućima se može proći samo terenskim vozilima, poput vojnih.

Sviće. Dan je tmuran i spušta se magla.

U prvih sat vremena putovanja, kroz prozor auta vide se tragovi nedavnih sukoba - vojna oprema, napušteni tenkovi i uništene zgrade - kilometrima unaokolo nema nijedne nerazrušene građevine.

Za vreme Prvog karabahskog rata (1988-1994), Azerbejdžanci su izbegli iz svojih kuća.

Uništeni zidovi, razbijeni prozori, sravnjene ograde i zarđale kapije svedoče da se nikada više nisu vratili.

Tek na pola puta do Lačina, u blizini sela Goturbulag, ukazuje se prva zgrada koja nije porušena u borbama.

Pre samo četiri meseca, na ovom mestu stajala je tabla na jermenskom jeziku sa nazivom sela „Agadzor".

Tabla danas leži pored puta, u blatu, a u kućama gde su do skoro živeli Jermeni obitavaju azerbejdžanski vojnici.

S obzirom na rizik da je tlo minirano, civilima za sada nije dozvoljen pristup na ovu teritoriju.

Nakon tri sata putovanja stiže se do sledećeg kontrolnog punkta.

Preko rampe su utvrđenja opasana bodljikavom žicom, prerušeni blindirani transporter i vojnik koji farbom iscrtava crveno-bele pruge po blokovima koji presecaju put.

Sa strane stoji tabla ispisana crvenim slovima na žutoj pozadini: „Lačinski bezbednosni koridor. Mirovne snage Ruske Federacije", a nekoliko ruskih zastava viori se nad punktom.

Getty Images

Kako bi azerbejdžanski vojnici mogli da prođu kontrolni punkt, moraju usaglasiti prolazak sa ruskim mirovnjacima.

„Na početku su se Azerbejdžanci bunili što im je za prolaz potrebno usaglašavanje sa našim mirovnim snagama", kaže za BBC ruski servis sagovornik iz Ministarstva odbrane Rusije, koji je upoznat sa situacijom.

„Formalno gledano, ovo je njihova teritorija, ali naši mirovnjaci su dobro pripremljeni ljudi koji su im objasnili da su to uslovi sporazuma koji je potpisao predsednik Azerbejdžana. Tako da, molim vas, ispoštujte uslove. Uglavnom su se posle ovakvih reči sva negodovanja završavala".


Rat u Nagorno-Karabahu: Kako je počeo sukob Jermenije i Azerbejdžana


Put pun leševa

Ruski vojnici su zabranili fotografisanje punktova, a odbijaju i da odgovore na pitanja novinara.

Strahuju da stanu pred kameru, ali su u neformalnom razgovoru pristali da ispričaju kako žive.

Mnogi od njih se tri meseca nalaze u kontrolnim punktovima visoko u planinama. Nedostaje im komunikacija sa spoljnim svetom.

„Nije nam dozvoljeno da koristimo internet. Jedino što imamo za zabavu je televizor, ali ovde ne hvata nijedan kanal, tako da više dođe kao ukras. Ponekad gledamo filmove na CD-u", kaže jedan od vojnika koji je zamolio da ostane anoniman.

„Ja, evo, čitam knjige u slobodno vreme. Trenutno čitam „Veličanstveni izvor" Ajn Rand, ali uskoro ću je završiti. Nažalost, nemam novih knjiga. Imamo neke, ali te mi se ne sviđaju. Baš volim Remarka. Znate, kod njega ima i rata i ljubavi".

Kada ne dežuraju, vojnici slobodno vreme provode vežbajući na vratilu.

Po dobrom vremenu trče, ali u planinama su česte magle.

Najveća opasnost su mine - neke su u zemlji od sukoba početkom devedesetih, a druge su se pojavile u proteklih šest meseci.

Getty Images

U decembru je jedan ruski vojnik stao na minu nedaleko od grada Šuša, koji su Azerbejdžanci povratili (Jermeni ga nazivaju Šuši).

Ministarstvo odbrane je saopštilo da je vojnik preminuo u bolnici.

Prethodno je drugi ruski vojnik, koji je bio deo grupe za pretragu i razmenu tela mrtvih, takođe stao na minu, ali je preživeo.

Meštani govore da je još jedan mirovnjak zadobio povrede prilikom deminiranja, ali njegovo ime ne znaju.

„Najstrašnija stvar koju sam video ovde je rad na pronalaženju tela sa Crvenim krstom", priznaje jedan od učesnika misije za pronalaženje nestalih.

„Išli smo i na minska polja, zatekli smo leševe koje su šakali počeli da razvlače. Sećam se kada smo došli da radimo u Šušu, a tamo ceo put u leševima. Mladi jermenski momci između 18 i 19 godina. Užas", priseća se.

„Treba odati počast azerbejdžanskim vojnicima", smatra on.

„Svojim očima sam video da su sahranili mnoge mrtve Jermene kada su zauzimali nove položaje, spasavajući tela od šakala. U slučajevima kada nisu uspeli da ih sahrane, nalazimo samo delove i pojedinačne kosti".

„Kao u vrtiću"

Ulice Lačina su puste.

Prema zvaničnim podacima, u gradu trenutno živi svega 80 meštana, a ostalo su vojnici.

Svi oni nerado govore sa novinarima, a ukoliko se dogodi da nešto ispričaju, onda mole da ostanu anonimni.

Bez posebne dozvole, u Lačin za sada jedino mogu ući jermenski državljani sa pasošima.

Kolona azerbejdžanskih vojnih vozila triput nedeljno prolazi koridorom i snabdeva jedinice sa sedištem u Šuši i drugim punktovima koji se sada nalaze pod kontrolom Bakua, prestonice Azerbejdžana.

Kolona je pod pratnjom ruskih mirovnih snaga, ali kada se dođe do uskog dela planinskog puta zaraćene strane provociraju jedna drugu.

Dok azerbejdžanska kolona prolazi, obilazi je automobil jermenskih registracija.

Muškarac na suvozačevom mestu telefonom snima šta se događa i pokazuje Azerbejdžancima srednji prst.

Ruski mirovnjaci sa začelja traže da se taj automobil zaustavi, ali ih vozač ignoriše i nastavlja kretanje. Zaustavljaju ga kod obližnjeg punkta.

Lokalno stanovištvo kaže da nije retkost da i Azerbejdžanci pokušavaju da pokažu ko je gazda - voze se po Lačinu sa istaknutom zastavom.

Kada se takve situacije dogode, snimci gotovo iste sekunde osvanu i na društvenim mrežama, što raspiruje nova trvenja.

Nekoliko meseci nakon što se rat završio, ljudi se navikavaju na novi poredak.

Ruski mirovnjaci nemaju pardona prema onima koji krše red, pa ne čudi što su se strasti smirile.

„Jedna strana pokušavala je drugoj da pokaže čija je teritorija. To su činili na tako idiotske načine - u toku vožnje počnu da se plaze. Ma, vrtić", kaže meštanin.

Nisu samo sukobi između Jermena i Azerbejdžanaca jedini problem koji stoji pred ruskim mirovnim snagama.

Ponekad su vojnici u poziciji da odlučuju o sudbini domaćih životinja - na primer ovaca, koji prete da ugroze mirovni sporazum.

Dugi niz godina, pastiri su ovuda terali ovce na ispašu, ne obraćajući nešto naročito pažnju na državne granice, jer su tada čitavu teritoriju u okrugu kontrolisale jermenske snage.

Danas se sa one strane Lačinskog koridora nalaze punktovi azerbejdžanskih vojnika.

„Pomagajte, molim vas! Ovce su ponovo otišle u maglu, njih 300! Brzo zovi mirovnjake, preći će na drugu stranu. Tako nam prošli put Azerbejdžanci nisu vratili dvadeset grla!"

Sledećeg dana stado ovaca ponovo je prešlo put mirovnjaka.

Pastir je životinje poterao preko puta minut pre nego što će azerbejdžanska kolona tuda proći.

Time je izbegnut međunarodni skandal, a vozilo pod pratnjom preplašilo je ovce zvukovima sirene.

„Beznačajni" ljudi

Izrezbarena, drvena vrata jermenske crkve Svetog Vaskrsenja su zaključana.

Hram je zatvoren od kraja novembra, ali meštani dolaze da se pomole čak i pred zatvorenim vratima.

Zato su na izbočinama duž hrama poređana dogorela kandila i sveće.

„Molili smo sveštenika da dođe, barem nedeljom, ali ne dolazi. Verovatno se plaši", kaže meštanin.

Automobil mirovnjaka juri putem.

„Skreni udesno, propusti kolonu", komanduju preko megafona iz kola.

Lokalni mlekar se zaustavlja uz ivicu puta.

Stižu Azerbejdžanci.

Meštani govore da su ruski mirovnjaci u početku proveravali sva vozila, bez izuzetka - bojali su se provokacija ili oružanih sukoba, pa su zato pre svega tražili oružje.

Sada pregledaju selektivno - uglavnom proveravaju kamione i minibuseve. Kažu da na taj način pokušavaju da spreče pljačke.


Azerbejdžan i Jermenija: Kako su se sukobi oko Nagorno-Karabaha proširili na ulice širom sveta


BBC

„Naša porodica ovde ima tri kuće. Nisu u centru, nego maltene kilometar od autoputa. Ne možemo tamo svaki dan pa smo vrata stavili pod katanac. Nedavno je sin tuda prošao i kaže da su vrata odmah srušena. Pre toga su već jednom razbili vrata kuće mog drugog sina", kaže prodavačica u Lačinu, Aida Baljikjan, koja već nedelju dana ne može da se vrati kući.

Mirovnjaci, naravno, održavaju red, ali, kako objašnjava Aida, pljačkaši su vešti i tačno znaju kada treba da dođu kako bi izbegli patrolu.

Drugi žitelji Lačina dodaju da su se pljačkaši poprilično osilili - u sred bela dana počeli su da rastavljaju krovove kuća.

Sve to trajalo je dok nisu pucali na njih - od tada su krađe prestale.

BBC

„Jedno znam, a to je da ovo rade naši, a ne Azerbejdžanci", objašnjava Aida.

„Ne rade oni to zbog dobrog života. Čak električne žice skidaju da bi ih prodali i preživeli. Samo žele da žive".

„Niko ne zna šta i kako će biti dalje. U susednom selu dogodilo se da su samo došli u ponoć i rekli meštanima da moraju napustiti selo. Ljudi nisu znali šta da ponesu sa sobom", kaže.

Larisa, zajedno sa mužem, drži jednu od dve prodavnice od dve koje rade u gradu.

Mušterije su joj preostali meštani i ruski mirovnjaci.

BBC

„Ništa se mi ne pitamo - odlučuju velike države, a nama preostaje da nekako živimo sa tim, da pronađemo način da se prilagodimo. Ko smo mi da bismo znali šta će biti dalje".

Larisa kaže da nikada nije napuštala Lačin, jer svuda može doći do rata, a i „kuda da ode iz rodnog grada".

Ne planira da ode čak ni sada kada je grad prazan i kada je prema mirovnom sporazumu postao deo Azerbejdžana.

Kaže da će ovde živeti do kraja, dokle god to bude moguće.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas