prvi veliki napad izveden prije nešto više od 100 godina

Prvi svjetski rat i oružje: Koliko je zapravo bio smrtonosan otrovni gas

Gas je ubrzo postao rutinsko obilježje rovovskog rata, užasavajući vojnike više nego bilo koje drugo konvencionalno oružje

8733 pregleda 1 komentar(a)
Foto: Science Photo Library
Foto: Science Photo Library

Prvi veliki napad gasom u ratu izveden je pre nešto više od 100 godina u današnjoj Poljskoj.

Gas je ubrzo postao rutinsko obeležje rovovskog rata, užasavajući vojnike više nego bilo koje drugo konvencionalno oružje.

Ali da li je stvarno bio toliko smrtonosan kao što govori njegova strašna reputacija?

Dok se peo na vrh crkvenog tornja u Bolimovu, zapadno od Varšave, general Maks Hofman iz nemačke Devete armije očekivao je ptičju perspektivu vojnog proboja - i novog poglavlja u ratovanju.

Datum je bio 31. januar 1915. godine i on se spremao da prisustvuje prvom velikom napadu gasom u istoriji.

General Hofman je gledao dok je 18.000 gasnih bombi padalo po ruskim linijama, svaka ispunjena ksilil bromidom, ranim oblikom suzavca.

Ali rezultati su ga razočarali.

„Očekivao sam mnogo bolje rezultate od primene ove municije u - kao što smo tada zamišljali - toliko velikim količinama.

„U ono vreme se nije znalo da velika hladnoća potire efekte gasa."

Ali neuspeh u Bolimovu pokazao se samo kao privremena smetnja.

Već u aprilu nemački hemičari su testirali metod puštanja gasa hlora iz cilindara pod pritiskom i hiljade francusko-alžirskih vojnika bilo je obavijeno sablasno zelenim oblakom hlora u drugoj bici kod Ipra.

Bez zaštite, mnogi su umrli u agoniji od gušenja.

U roku od nekoliko dana, Dejli mejl je objavio uredničku reč oštro kritikujući „nemačku hladnokrvnu upotrebu svakog izuma savremene nauke".

Komandant Britanskih ekspedicionih snaga ser Džon Frenč nazvao je upotrebu gasa „ciničnim i varvarskim nepoštovanjem dobro poznatih sredstava civilizovanog ratovanja."

Ali četiri meseca kasnije, i sama Velika Britanija napala je nemačke rovove gasom u bici kod Lusa.

„Zbog neprijateljeve uporne upotrebe gasa u napadima na naše položaje, bio sam primoran da pribegnem sličnim metodama."

Bilo je komandanata na obe strane kojima se ovo novo oružje nije dopadalo.

„Bojim se da će izazvati ogroman skandal u svetu… rat više nema nikakve veze sa viteštvom.

„Što više civilizacija napreduje, to podliji čovek postaje", napisao je general Karl Fon Ajnem, komandant nemačke Treće armije u Francuskoj.

Na britanskoj strani, general potpukovnik Čarls Ferguson primetio je da Velika Britanija nije bila prva koja je upotrebila gas, ali je to ipak odbacio kao „kukavički vid ratovanja".

Iako su se Nemačka, Velika Britanija i Francuska trudile da razviju nove i efikasnije gasove, to se i dalje smatralo „prljavim oružjem", kaže radio voditelj Džeremi Paksman, autor knjige Britanija u Velikom ratu.

„Bilo je nečeg više vojničkog u maču ili pušci.

„Gas je od samog starta imao probleme sa imidžem."

A imao je i trajni psihološki uticaj na vojnike - prestravljivao ih je.

„Kad su prvi put oglašena zvona 'uzbune za upotrebu gasa', odjednom sam se setio između ostalog što prođe čoveku kroz glavu u takvim trenucima da je Henri Peti pred bitku kod Azenkura kleknuo i pomolio se… i upravo sam to i ja uradio", napisao je kapetan I. I. Simeons u decembru 1915. godine.

Profesor Edgar Džons iz Kraljevskog centra za istraživanje vojnog zdravlja u Londonu pronašao je brojne primere u kojima se strah od gasa širio kao virus.

U septembru 1915. godine, poručnik Dž. L. Grant, medicinski oficir Londonskog škotskog puka, morao je da izađe na kraj sa velikim brojem oficira i vojnika koji su mislili da su pretrpeli napad gasom, ali nisu iskazivali nikakve fizičke simptome.

„Izlečio" je svakog od njih placebom.

U februaru 1918. godine, jedan vojnik 1/22. Londonskog puka dobio je upalu grla i prijavio da je pretrpeo napad gasom.

Iako nije bilo izveštaja o napadu gasom, izbila je panika - i u roku od svega nekoliko sati, 67 od 105 ljudi u jedinici evakuisani su kao žrtve gasa.

„Mislim da je to jedno zastrašujuće naučno dostignuće, sama pomisao na to da vam se uvlači u sistem i ne možete da ga vidite, za razliku od parčeta šrapnela ili rane od bajoneta", kaže Džons.

Ijan Kikuči, istoričar iz Imperijalnog ratnog muzeja u Londonu, vidi i nešto zlokobno u gasu.

„Gas, koji se kreće kao izmaglica, podseća na duhove, sablasti i drugi stvari koje se vezuju za smrt", kaže on.

„Mislim da ima veze i sa samim gas maskama - da biste se zaštitili od gasa, morate da izgledate i zvučite zastrašujuće."

Upravo je ovaj konkretan osećaj užasa koji stvara gas dočaran u pesmi Vilfreda Ovena „Dulce et Decorum Est", verovatno najčitanijem opisu ratnih užasa na engleskom jeziku.

U svim mojim snovima, pred bespomoćnim mi vidom,Baca se na me, šljapkajući, gušeći se, daveći.

Pesma je napisana kao ispovest u prvom licu, ali u Ovenovim pismima sa fronta, ili u ratnom dnevniku njegovog puka, nema dokaza da je on doživeo neki takav napad pre nego što je napisao pesmu.

„Možda je video napad, ne znamo, ili je možda čuo iz druge ruke ispovest nekog vojnika, ili je to možda bila samo mašta", kaže doktor Stjuart Li sa Oksfordskog univerziteta.

Oven opisuje napad hlorom, pozvavši se dvaput na karakterističnu zelenu boju gasa - a žrtve napada hlorom zaista su se gušile.

Gas reaguje brzo u dodiru sa vodom u disajnim putevima i formira hlorovodoničnu kiselinu, dovodeći do oticanja i zapušavanja plućnog tkiva i izazivajući gušenje.

Ali 1917. godine, kad je Oven išao na front, više se nije koristio samo hlor.

Glavni ubica bio je jedan drugi, opasniji „nadražljivac", fozgen.

Ali fozgen sporo reaguje - žrtve možda neće iskazati simptome još satima ili čak danima - tako da Ovenov opis možda baš i ne odgovara realnosti napada gasom u tom trenutku u istoriji.

Gas maska koja je bila sastavni deo ratne opreme 1917. godine - „respirator u maloj kutiji" - pružala je dobru zaštitu protiv hlora i fozgena.

Ali uskoro su se sve strane okrenule gasovima koji su onesposobljavali čak i vojnike koji nose maske - plikavcima.

Najčešće korišćeni gas, iperit, mogao je da ubije ako se udahne u velikim količinama tako što prekrije pluća i grlo plikovima.

Njegov efekat po vojnike sa maskama, međutim, bio je da izazove strašne plikove po čitavom telu jer je natapao njihove pamučne uniforme.

Kontaminirane uniforme morale su što pre da se skinu i operu - što baš i nije bio lak zadatak za ljude napadnute na frontu.

Užasi upotrebe otrovnih supstanci u ratu sežu, međutim, u prošlost mnogo dalje od Prvog svetskog rata.

Prvi bilateralni sporazum kojim se zabranjuje upotreba hemijskog oružja - otrovni meci, u ovom slučaju - potpisan je 1675. godine između francuske i Svetog rimskog carstva, kaže doktorka Džoana Kid sa Kraljevskog koledža u Londonu.

„Postoji argument da su ljudi uvek osećali odbojnost prema korišćenju otrova u ratovanju", kaže ona.

„Pretpostavljam da postoje načini na koje smo naviknuti da budemo ubijani."

Haška konvencija iz 1899. godine zabranila je upotrebu granata za „raspršivanje gasova koji guše ili su škodljivi na druge načine" čak i pre nego što su prvi put upotrebljene na ratištu.

(Prvu zabeleženi napad gasom, u obliku granata umesto čaura, smatra se da su izveli Francuzi 1914. godine - napad je bio toliko neefikasan da je vrlo malo njih znalo je da uopšte izveden sve do okončanja rata.)

Ali čak i u Prvom svetskom ratu bilo je onih koji su tvrdili da gas nije gori od drugog oružja.

„Ne vidim razliku između ubijanja čoveka hemijskom supstancom i njegovim raznošenjem u paramparčad jakim eksplozivima.

Prvonavedeni oblik smrti, štaviše, najmilosrdniji je", pisao je izvesni doktor Dž. F Eliot lokalnim novinama 1915. godine.

U isto vreme su razvijena i druga strašna oružja.

Bacač plamena pojavio se na Zapadnom frontu 1915. godine, dva meseca pre gasa.

Druga oružja, poput mitraljeza, usavršena su do novih nivoa perfekcije ubijanja.

Najveći ubica od svih bila je artiljerija.

A opet je Ženevski protokol iz 1925. godine zabranio samo upotrebu svih gasova.

Zašto je tačno izdvojen gas predmet je debate.

Sam Protokol iznosi uzvišene tvrdnje da je gas „s pravom osuđen među javnim mnjenjem civilizovanog sveta".

Ali jedini razlog zbog kog su zemlje bile spremna da pristanu da njegovu zabranu, tvrde neki, bio je što je neefikasan.

Otrovani gasom

Slika Džona Singera Sardženta kolone oslepljenih vojnika postala je poznata po upečatljivom naslovu: „Otrovani gasom".

Danas ona deluje kao vizuelna osuda užasa upotrebe gasa u ratovanju.

Međutim, Ričard Slokomb, viši kustos za umetnost u Imperijalnom ratnom muzeju, gde je slika izložena, objašnjava da je Sardžent imao sasvim drugačije namere.

„Slika je trebalo da prenese poruku da je rat bio vredan svega i da je doveo do boljeg sutra, višeg cilja, da nije bio užasnog rasipanje života", kaže on.

„To je slika prepuna simbolizma. Privremeno slepilo bilo je metafora, polureligiozno čistilište britanske omladine na putu do uskrsnuća.

„Možete da vidite konopce šatora poljske bolnice i kako ljude vode ka njemu."

Statistika o žrtvama naizgled potkrepljuje ideju da je gas bio manje smrtonosan nego što je možda ukazivao vojnički strah od njega.

Ukupan broj smrti u ratu britanskih i vojnika Carstva izazvanih gasom, prema Imperijalnom ratnom muzeju, bio je oko 6.000 - manje od trećine poginulih Britanaca prvog dana bitke na Somi 1916. godine.

Od 90.000 vojnika ubijenih gasom na svim stranama, više od polovine bili su Rusi, od kojih mnogi možda nisu ni bili opremljeni maskama.

Mnogo je više vojnika bilo povređeno.

Nekih 185.000 pripadnika britanske i francuske vojske klasifikovani su kao žrtve gasa - 175.000 njih u poslednje dve godine rata kad je počeo da se koristi iperit.

Ogromna većina se, međutim, zadovoljavajuće oporavila.

Prema Imperijalnom ratnom muzeju, od otprilike 600.000 invalidskih penzija koje su se i dalje isplaćivale britanskim vojnicima 1929. godine, samo jedan odsto davao se onima koji su bili klasifikovani kao žrtve gasa.

„Gas iskazuje i elemenat neigranja odlučujuće uloge, tako da je naprosto lakše… ne baviti se troškovima obuke i zaštite od njega - prosto je lakše ako se ljudi samo slože da ga zabrane", kaže Ijan Kikuči.

Ali Edgar Džons se ne slaže s tim.

U leto 1917. godine, gas je dovodio do značajnog broja žrtava, tvrdi on, uklanjajući ljude sa bojišta na šest do osam nedelja, zauzimajući krevete i medicinske sestre, i trošeći značajne resurse.

A bio je koristan i kao psihološko oružje, kaže on.

„U ratu iscrpljivanjem, moral je ključan, a ovo je bio pokušaj da se podrije moral."

Kad se sve sabere i oduzme, kaže Džons, bio je zabranjen zato što „nije bio sasvim podoban".

Džeremi Paksman misli da su oba faktora igrala ulogu - prevashodno zgražavanje, kaže on, ali bilo je i opšteprihvaćeno da gas nije ispunio očekivanja.

„Razlog zbog kog je zabranjen bio je što je prilično groteskno oružje.

„Ženeva je bila pokušaj da se civilizuje rat", kaže on.

„Gas nije funkcionisao - i smatrao se nevojničkim."

Da li je pesma „Is Dulce et Decorum Est" autobiografska?

Vilfed Oven je na frontu bio poručnik Drugog bataljona Mančesterskog puka, od januara do maja 1917. godine, kad se onesvestio od eksplozije i dobio dijagnozu kontuzije.

Pisao je često i živopisno majci Suzan o tome čemu je sve prisustvovao.

„Oven se generalno nije snebivao da opiše šta mu se sve dešavalo na frontu.

„U jednom pismu majci on kaže da nije samo na frontu, već je 'ispred svih frontova', na ničijoj zemlji", kaže doktor Stjuart Li.

Da li je, dakle, Oven pisao bilo kome o onoj vrsti napada kao što je opisana u „Dulce"?

„Odgovor je ne i to je jedna od velikih misterija.

„U jednom pismu majci on pominje da se našao pod blagim dejstvom granate sa suzavcem, ali to je jedina referenca i jedino pominjanje napada gasom bilo koje vrste", kaže Li.

Zvanični ratni dnevnik Drugog bataljona Mančesteraca ne pominje nikakve napade gasom u periodu dok je Oven bio na prvoj liniji fronta 1917. godine.

Osnova za njegovu najslavniju pesmu ostaje misterija.

Oven se vratio na front u avgustu 1918. godine i pominje napade gasom najmanje tri puta u pismima napisanim u oktobru 1918. godine - ali to je bilo godinu dana nakon što je napisao „Dulce et Decorum Est".


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas