Na današnji dan prije 40 godina preminuo vođa IRE

Sjeverna Irska i sukobi: Bobi Sends - štrajk glađu i smrt koja je izmjenila sve

Sjeme štrajka glađu posejano je 1976, kad je laburistička vlada Harolda Vilsona ukinula status „specijalne kategorije" prethodno dodijeljen zatvorenicima iz IRA, omogućivši im, između ostalog, da u zatvoru nose vlastitu odeću.

4812 pregleda 1 komentar(a)
Foto: PA Media
Foto: PA Media

Pre četrdeset godina, 5. maja 1981. godine, dvadesetsedmogodišnji Bobi Sends, vođa Irske Republikanske Armije (IRA) u zatvoru Mejz nadomak Belfasta, izgladneo se na smrt.

Piter Tejlor, koji je u ono vreme izveštavao o tome, kaže da je ovo predstavljalo prekretnicu u Nevoljama u Severnoj Irskoj, pomogavši da političko krilo IRA, Šin Fejn, postane danas najveća stranka na Irskom ostrvu.

Seme štrajka glađu posejano je 1976, kad je laburistička vlada Harolda Vilsona ukinula status „specijalne kategorije" prethodno dodeljen zatvorenicima iz IRA, omogućivši im, između ostalog, da u zatvoru nose vlastitu odeću.

Pitanje odevanja bilo im je važno zato što su tvrdili da su „politički" zatvorenici, koji se bore da ostvare istorijski cilj IRA - ujedinjenu Irsku; zatvorske uniforme su ih pretvarale u obične kriminalce, tvrdili su.

I tako su mnogi na odluku Vilsonove vlade da im ukine pravo na nošenje vlastite odeće reagovali tako što nisu nosili ništa.

Sukob u Severnoj Irskoj: Neki ključni događaji

1921.

Irsko ostrvo je izdeljeno i osnovana je Severna Irska.

Na severu je protestantska većina diskriminisala katoličku manjinu na izborima, u stanovanju i zaposlenjima od protestantske većine.

Katolici su uglavnom nacionalisti - žele ujedinjenu Irsku, kojom se vlada iz Dablina - dok su protestanti uglavnom unionisti, koji žele da ona ostane u sklopu Ujedinjenog Kraljevstva.

1968.

Uglavnom katolički pokret za odbranu građanskih prava izlazi na ulice da zahteva kraj diskriminacije.

Državne snage pružaju otpor.

1969.

Britanska vojska interveniše u Severnoj Irskoj da bi zaustavila sektaške nerede između katoličke i protestantske rulje.

Formirana je Privremena IRA sa ciljem da uz pomoć „oružane borbe" ponovo ujedini Irsku.

1971.

Osumnjičeni članovi IRA se bez suđenja zatvaraju u napušteni kamp Kraljevskog vazduhoplovstva (RAF) u Long Kešu nadomak Belfasta.

Zatvorenici se drže u RAF-ovim Nisenovim barakama u kompleksima ograđenim žicom koji podsećaju na nemačke logore za ratne zarobljenike iz Drugog svetskog rata.

Iza žice, zatvorenici žive kao ratni zarobljenici, dozvoljeno im je da nose sopstvenu odeću, druže se slobodno među sobom i vode vlastiti režim života.

Obuka rukovanja oružjem vežba se sa drvenim puškama.

Zatvorenici drže predavanja o gerilskom ratovanju.

Oni sebe smatraju političkim zatvorenicima zato što je njihov politički cilj da ponovo ujedine Irsku - i to oružanom silom.

1972.

Najnasilnija godina takozvanih Nevolja.

Ubijeno je skoro 500 ljudi, među kojima 250 civila i 150 pripadnika snaga bezbednosti.

Godina je otpočela „Krvavom nedeljom" 30. januara, kad su pripadnici padobranske jedinice na licu mesta ubili 13 nevinih katoličkih demonstranata.

Skupština u Stormontu kojom dominiraju Unionisti je raspuštena i uvedena je direktna vladavina Vestminstera, koju vodi državni sekretar za Severnu Irsku.

Zatvorenici u zatvoru Kramlin Roud u Belfastu započinju štrajk glađu zahtevajući „politički" status, tražeći iste privilegije koje uživaju njihovi drugovi zatvoreni u Long Kešu.

Štrajk glađu koji predvodi komandant IRA iz Belfasta Bili Meki traje 35 dana.

Do tog trenutka pridružilo mu se već 40 zatvorenika.

Strahujući od nasilja na ulicama ako Meki umre, sekretar za Severnu Irsku Vilijam Vajtlo pravi ustupke među kojima je i pravo zatvorenika da nose vlastitu odeću.

Vlada to naziva „statusom specijalne kategorije", odbivši da to nazove „političkim statusom".

Održavaju se tajni mirovni pregovori između britanske vlade i lidera IRA, poput mladog Džerija Adamsa i Martina Mekginisa.

Pregovori propadaju.

1976.

Vlada premijera Hauarda Vilsona ukida status specijalne kategorije i uvodi politiku „kriminalizacije".

Služi se propisanim zakonskim procesom za hapšenje osumnjičenih za terorizam i sudi im na specijalnim sudovima bez porote, kojima predsedava jedan sudija.

Oni se potom osuđuju na boravak u novim, specijalno izgrađenim, maksimalno obezbeđenim H-blokovima - tako nazvanim zbog njihovog oblika.

Long Keš je preimenovan u zatvor Mejz.

Zatvorenici IRA odbijaju da obuku zatvorske uniforme i nose zatvorsku ćebad.

Imaju pet zahteva, među kojima su pravo da nose vlastitu odeću i privilegije kad su u pitanju rad, obrazovanje, posete i slobodno druženje van ćelija.

Vlada ne pokazuje znake popuštanja.

Zatvorenici potom pooštravaju protest, odbijajući da prazne noćne posude u svojim ćelijama - oni razmazuju izmet po zidovima i prolivaju urin ispod vrata ćelija.

Tako žive tri godine.

1979.

Margaret Tačer postaje premijerka.

IRA izvršava atentat na lorda Luisa Mauntbatena u njegovoj vikendici u Irskoj Republici i istog dana ubija 18 vojnika u zasedi kod Vorenpointa.

1980.

Zatvorenici prelaze na najekstremniji oblik protesta.

Prvi štrajk glađu otpočinje kad sedam zatvorenika odbije hranu.

Otkazuju štrajk posle 53 dana kad se jedan od njih nađe na ivici umiranja.

Dovedeni su u zabludu da će dobiti svoju odeću - što je glavno pitanje sukoba. Porodice im donose odeći u zatvor, ali ona nikad ne stiže do zatvorenika.

1981.

Mart: Bobi Sends, zatvorski lider IRA, započinje štrajk glađu, jasno stavivši do znanja da je spreman da se izgladni do smrti.

Devet drugih republikanskih zatvorenika mu se pridružuje.

Tačer jasno stavlja do znanja da ne namerava da pristane na kompromise.

April: Sends je izabran u Vestminster, posle učešća na izborima kao kandidat H-bloka na lokalnim izborima za Fermanah/Južni Tajron.

Maj: Sends umire posle 66 dana štrajka glađu.

Na sahranu mu dolazi oko 100.000 ožalošćenih.

Jun: Dvoje zatvorenika iz H-bloka izabrano je u Irski parlament u Dablinu - jedan od njih je štrajkač glađu.

Avgust: Umire 10. štrajkač glađu.

Oven Keron iz Šin Fejna preuzima poslaničko mesto Bobija Sendsa u Vestminsteru osvojeno na lokalnim izborima za Fermanah/Južni Tajron.

Oktobar: Porodice počinju da zahtevaju medicinsku intervenciju kako bi spasle živote sinova koji su još u štrajku glađu.

Džejms Prajor postaje sekretar za Severnu Irsku.

Štrajk se okončava, postižu se kompromisi.

Zatvorenici dobijaju vlastitu odeću i postepeno im se vraćaju i druge privilegije.

1982.

Martin Mekginis, bivši lider IRA, a sada političar Šin Fejna, izabran je u delegiranu Skupštinu Severne Irske.

1983.

Džeri Adams, potpredsednik Šin Fejna, izabran je u Vestminster.

On kasnije iste godine postaje predsednik Šin Fejna.

1994.

IRA pristaje na primirje, koje šest nedelja kasnije sledi primirje lojalističkih paravojnih trupa.

1998.

Sporazum na Veliki petak potpisuju svi učesnici sukoba.

2020.

Bregzit - Ujedinjeno Kraljevstvo napušta Evropsku uniju. Šin Fejn postaje najveća politička partija u Irskoj.

2021.

Da bi se izbegla tvrda granica na Irskom ostrvu, ustanovljava se načelna carinska granica u Irskom moru, postavivši trgovinsku granicu između Severne Irske i ostatka Ujedinjenog Kraljevstva.

Piter Tejlor izveštava o Severnoj Irskoj od 1972. godine

Džerard Hodžins, republikanac iz Belfasta osuđen na 14 godina zatvora za terorističke činove i članstvo u IRA-i, ispričao mi je šta se desilo kad je stigao u specijalno izrađene H-blokove u Mejzu.

„Nisam sebe smatrao kriminalcem.

„Tamošnji zatvorski čuvar mi je rekao: 'U redu, tu si da odslužiš svoju kaznu. Možeš to da uradiš na teži ili lakši način. Ako prihvatiš moj savet, smesta ćeš obući uniformu. Ako ne želiš, onda se skidaj.'

„I tako biste se skinuli na licu mesta dok su vam se čuvari podsmevali i ponižavali vas."

„Ljudi sa ćebetom", koji su se pokrivali sa ćebadi ostavljenim na njihovim krevetima, imali su pet zahteva:

Pravo da nose vlastitu odeću, da ne rade zatvorske poslove, da organizuju vlastito učenje, da dobijaju pakete od kuće i da uživaju slobodu da se druže se svojim drugovima.

Bili su dovoljno pametni da shvate da im vlada nikad neće priznati formalni politički status.

Ali njihov protest naišao je na vrlo malo odobravanja izvan zatvorskih zidina.

Zajednica Nacionalista uglavnom je bila nezainteresovana i apatična.

Vlada je ostala čvrsto pri svom stavu, osetivši da se nalazi da dobitničkoj strani.

I zato su zatvorenici tada eskalirali vlastiti protest, odbivši da isprazne noćne posude koje su im ostavljane u ćelijama budući da nije bilo toaleta.

Umesto toga, oni bi prolivali urin po podu, a čvrsti izmet razmazali po zidovima.

To je postalo poznato kao „prljavi" ili „neoprani" protest.

„Naviknete se. Budili biste se ujutro sa crvima u krevetu", kaže Džerard Hodžins, koji je tako živeo oko tri godine.

„Dođete u stadijum gde ih samo otresete sa sebe."

Katal Kramli iz Londonderija, koji je sa 18 godina osuđen na četiri godine zatvora zbog članstva u IRA-i, rekao mi je da je imao običaj da pomete urin ispod vrata ćelije.

„Sećam se da sam godinama spavao na komadu sunđera koji je bio natopljen urinom i gurnut nazad ispod vrata.

„Bilo je neudobno, stomak bi vam se prevrtao od toga, ali to je bilo bojno polje koje nam se ukazalo, pa je bilo opstani ili odustani."

Godine 1980, uprkos jezivim uslovima, „prljavi protest" i dalje nije uspevao da pokrene većinu Nacionalističke zajednice.

Mnogi su naprosto verovali da su ovi sami sebi nametnuli te uslove.

Sa padom morala, zatvorenici su se odlučili za najdrastičniju opciju - štrajk glađu.

Računali su da će spremnost da žrtvuju živote za svoja uverenja konačno probuditi podršku i naterati novu konzervativnu premijerku Margaret Tačer na kompromis.

Sedam zatvorenika odbilo je hranu 28. oktobra 1980. godine i sećam se kako sam sumnjao da će to sprovesti do kraja.

Ali jesu.

Posle 53 dana, gledali su smrti u oči kad je dogovoren kompromis kroz tajne i strogo poverljive kanale, koje je uspostavio agent MI6 Majkl Outli.

Getty Images

Neverovatno, ali kompromis je odobrila Margaret Tačer lično.

Pitao sam Outlija - kog je IRA oslovljavala nadimkom Planinar - da li je nova formula dozvoljavala zatvorenicima da nose vlastitu odeću.

„Mislim da je to pitanje ostalo prilično otvoreno", odgovorio je on.

„Jeste sugerisala neke druge ustupke."

Zatvorenici su svakako okončali štrajk glađu u uverenju da će dobiti vlastitu odeću - porodica ju im je donela u zatvor - ali je vlada imala druge planove.

Dobro se sećam zvaničnika Kancelarije Severne Irske u Belfastu koji je otvorio fioku radnog stola i izvukao još neraspakovanu košulju Marks end Spensera.

„Gledajte", rekao je ponosno, „nećemo im dati njihovu odeću, već potpuno novu."

„Ali oni je nikad neće obući", rekao sam.

I nisu.

Kompromis je propao.

Zatvorenici su optužili perfidne „Brite" za izdaju.

Pitao sam tada Majkla Outlija šta je pošlo po zlu.

„Mislim da na kraju prvog štrajka glađu zatvorski režim nije bio dovoljno izmenjen da ispuni očekivanja zatvorenika", rekao je on.

Verujem da je to suviše blaga formulacija.

Danas Outli štrajk glađu opisuje kao „strašnu tragediju koja je mogla da se izbegne".

Dva meseca kasnije, kad sam čuo da je komandir IRA u Mejzu Bobi Sends trebalo da povede drugi štrajk glađu, počev od 1. marta 1981. godine - na petu godišnjicu ukidanja statusa specijalne kategorije - znao sam da će ovaj put, ako ne dođe do kompromisa, to biti do smrti.

Devet dobrovoljaca sledilo je Sendsov primer.

Getty Images

Tačer nijednog trenutka nije poklekla.

„Zločin je zločin", izjavila je ona.

„On nije politički. On je zločin. Ne može biti pitanja nikakvog političkog statusa."

Niti je bilo kompromisa predstavnika IRA.

To je u najavi bio epski sukob Čelične lejdi i muškaraca čelične volje.

A onda je došlo do potpuno neočekivanog razvoja događaja.

Raspisani su vanredni lokalni izbori za vestminstersko glasačko telo u Fermanahu/Južnom Tajronu.

Džim Gibni iz Šin Fejna je, osetivši da podrška spolja Sendsu i drugim štrajkačima glađu raste, predložio Džeriju Adamsu - tada potpredsedniku stranke - da Sends treba da učestvuje kao kandidat.

Posle mnogo pregovora, Adams je popustio i Sends je pristao da se kandiduje kao politički kandidat Anti-H-Bloka/Armaha.

Opovrgnuvši vladina očekivanja, Sends je tesno dobio izbore za 1.446 glasova razlike na odzivu od 87 odsto.

Unionistički poslanik Ken Maginis verovatno je najbolje odslikao stav ogromne većine njegovog lojalističkog glasačkog tela kad je rekao da je iznenađen i užasnut.

„Nisam mogao da verujem da moje rimokatoličke komšije, prema kojima sam se oduvek odnosio sa velikim poštovanjem, mogu da izađu i glasaju za nekoga ko želi da ubije mene i ubije neke moje prijatelje, i ko je neprijatelj ove konkretne zajednice.

„Prosto nisam mogao da verujem."

To se, međutim, ispostavilo kao ključna prekretnica koja je promenila tok sukoba.

„Bilo je veoma, veoma teško, pre nego što je Bobi Sends izabran, interno tvrditi da je pravi put nadalje preko podrške Šin Fejnu na izborima", rekao mi je Džim Gibni.

„Bio je to jedan od najvećih uspeha u pogledu ubeđivanja republikanaca u vrednost izborne politike."

Mesec dana pošto je izabran i 66 dana posle otpočinjanja štrajka glađu, poslanik Bobi Sends je umro.

Na njegovu sahranu došlo je oko 100.000 ožalošćenih, ponovo opovrgnuvši očekivanja vlade, koja je verovala da štrajk glađu ima vrlo ograničenu podršku.

Za one koji su marširali iza njegovog kovčega, Sends je bio mučenik, a Margaret Tačer ubica.

Getty Images

„Sends je bio osuđeni kriminalac", rekla je premijerka.

„Odlučio je da sam sebi oduzme život.

„Bio je to izbor koji njegova organizacija nije pružila mnogim njihovim žrtvama."

U sledeća tri meseca, devet drugih štrajkača glađu sahranjeno je uz pune počasti IRA.

Većina je bez hrane izdržala više od 60 dana.

Tačer je namirisala pobedu.

„Suočeni sa neuspehom njihove diskreditovane borbe, nasilni ljudi su poslednjih meseci odlučili da odigraju ono što bi lako mogla da bude njihova poslednja karta", izjavila je ona.

Ali zatvorenici su se u jesen još pridruživali štrajku glađu.

Džerard Hodžins je odbio hranu 14. septembra.

Znao je tačno šta radi.

„Štrajk glađu je počeo da simboliše čitavu našu borbu.

„Verovali smo da ako izgubimo ovo, izgubili smo rat.

„Sve što smo žrtvovali do tada bilo bi uzalud."

Getty Images

On je okončao štrajk 3. oktobra, zajedno sa ostatkom drugova, kad je postalo očigledno da će njihove porodice dati saglasnost za medicinsku intervenciju kako bi se spasli životi.

Tačer je u tom trenutku već bila poslala Džejmsa Prajora u Belfast, kao sekretara za Severnu Irsku, da pokuša da okonča štrajk glađu.

Prajor, vrhovni izmiritelj, izdejstvovao je ustupke - i, jednom kad je štrajk okončan, modifikovao zatvorska pravila.

Zatvorenicima je dozvoljeno da nose sopstvenu odeću, dopušteno im je da se slobodno druže među sobom, omogućeno im je više poseta i bili su izuzeti od zatvorskog rada.

Na prvi pogled štrajk glađu je bio uspešan - ali po kakvu strašnu cenu.

BBC

Mesec dana po okončanju štrajka glađu, na godišnjoj konferenciji Šin Fejna, direktor za odnose sa javnošću stranke Deni Morison prvi je glasno izgovorio slogan:

„Armalajt i glasačka kutija" - izraz koji odražava fuziju nasilja i politike što će definisati strategiju IRA/Šin Fejna u narednih 15 godina.

Naredne godine, Martin Mekginis, koji je na irskom sudu 1973. godine izjavio da je ponosan što je član Privremene IRA, bio je izabran u Skupštinu Severne Irske, a 1983. godine je Džeri Adams izabran u Vestminster.

To je bila Glasačka kutija.

Armalajt je usledio 1984. godine, kad je IRA bombardovala hotel Grand, u Brajtonu, gde je Konzervativna stranka držala godišnju konferenciju.

Ubijeno je pet članova stranke.

Tačer je jedva izbegla istu sudbinu.

Za članstvo i vojnike IRA, to je doživljeno kao osveta za štrajk glađu.

Politički napredak stranke konačno je krunisan kad je Mekginis, nekada verovatno najmoćniji lider IRA na Irskom ostrvu, postao potpredsednik vlade u delegiranoj Skupštini Severne Irske, deleći vlast sa nekada ljutim protivnikom Ijanom Pejslijem.

Neverovatno, ali Mekginis je potom otišao u beloj mašni i fraku na večeru sa Kraljicom u Vindzorskom zamku.

Učinio je to, rekao mi je, „da bi pružio ruku prijateljstva unionistima sa Severa."

PA Media

Štrajkovi glađu bili su ključni na neverovatnom putovanju Šin Fejna, koji je sada najveća politička stranka na Irskom ostrvu, deleći vlast u Belfastu i kucajući na vrata u Dablinu.

To je transformacija koju nisam sanjao da ću doživeti dok sam izveštavao o štrajkovima glađu, od njihovih začetaka do dramatičnog razrešenja.

Kako je sekretar za Severnu Irsku, koji je konačno priveo kraju štrajk glađu, doživeo uspon Šin Fejna?

Intervjuisao sam Džejmsa - tada već lorda - Prajora dve godine pre njegove smrti, u 89. godini.

Pitao sam ga da li misli da je strategija „Armalajt i glasačka kutija" bila uspešna.

Bio je neočekivano otvoren.

„Mislim da kad se osvrnete sa današnjeg stanovišta, čovek mora da prizna da jeste bila.

„Koliko god to neprijatno zvučalo, bojim se da jeste bila uspešna."

Skrenuo sam mu pažnju na to da se vlade nikad ne usuđuju da priznaju da nasilje funkcioniše, dok su na vlasti.

„Ne", rekao je on.

„Potrebno je da prođe mnogo godina, kao što vi mene pitate sada."


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk