Televizija, nauka i zdravlje

Zamislite da možete da osjetite miris iz filma ili serije

I danas, kad je svijet zabave postao tehnološki napredniji i hiper-realističniji sa kacigama za virtuelnu stvarnost i pokretnim pozorištima, miris ostaje jedan elemenat koji je neuhvatljiv i veoma ga je teško rekonstruisati

7274 pregleda 1 komentar(a)
Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Frederik Derink nije juvelir, ali je njegov sledeći projekat ogrlica. Ovaj komad, međutim, ne sadrži dragi kamen niti privezak, već jednu malu kutiju.

U ovom trenutku ona je veličine pomalo nezgrapnih pet sa pet centimetara, ali Derin je čvrsto rešen da je smanji na veličinu kockice za igru.

A ona nije ni običan ukras.

U kocki se nalazi baterija i sistem mirisa osmišljen da ispusti oblak arome na zahtev, a Derink je opisuje kao „mirisni mehur".

Ovaj holandski preduzetnik suosnivač je startapa Sentroniks koji za sobom već ima mašinu za štampanje parfema.

Taj uređaj koristi algoritam za pravljenje mirisa po meri zasnovanih na odgovorima mušterija u upitniku.

Ali Derink sada želi da primeni istu tehnologiju u minijaturi da bi digitalna proizvodnja mirisa mogla da bude pokretna.

Ako je nosite u bioskop, na primer, i namestite aplikaciju na vašem telefonu da bude usklađena s radnjom, u ključnim trenucima ispuštaće diskretne mirise.

Krajnji proizvod nije ni izbliza završen, priznaje Derink - njegova trenutna veličina i život baterije velika su prepreka, baš kao i kvalitet mirisa i projekcija.

Ali on ostaje optimističan.

„Imamo dokaz održivosti koncepta s ovim našim prototipom, a nema ničeg sličnog u ponudi što funkcioniše na taj način, tako da smo prijavili patent."

Sledeći korak, nada se on, jeste da ga doradi tako da pridobije investitore i obezbedi finansiranje za dalji razvoj nosive verzije.

Derink, naravno, nije prvi koji je pokušao da dovede mirise na zahtev u noseve ljudi u nameri da dočara realistično čulno iskustvo.

On je isto tako svestan da je to misija koja je porazila mnoge preduzetnike pre njega.

Smatra se da su to pokušavali čak i Stari Grci.

Jedna drevna pesma opisuje kako su se krila golubice umakala u mirišljava ulja da bi se širili mirisi među gostima festivala.

Kako su ptice lepetale krilima, aroma je lebdela među okupljenom svetinom.

U bioskopskoj eri, pokušaji da se gledalačkom iskustvu dodaju još i mirisi započeli su još davne 1916, kad je jedan vlasnik bioskopa začinio prikazivanje godišnje utakmice američkog fudbala u Rouz Boulu ružinim uljem.

A onda je došao Smelovižn (ili, kako se isprva zvao, Sentovižn).

Prvi put predstavljen na Svetskom sajmu u Njujorku 1939, bio je to niz cevi povezan sa sedištima gledalaca preko kojih je kino-operater mogao da pušta mirise u skladu sa slikama koje je prikazivao.

Ova tehnologija privukla je pažnju javnosti tek 1960. godine, kad je oživljena u blago pojednostavljenoj formi za premijeru Mirisa misterije.

To je triler u kojem su ključni delovi zapleta obeležavani mirisima puštanim u auditorijum, kao što je bila scena kad ubica puši lulu.

Film, i sam Smelovižn, nisu ostvarili uspeh, uglavnom zato što je tehnologija loše funkcionisala.

Greška u vremenskom poklapanju mogla je da izazove velike probleme, a mirisi su bili suviše razređeni da bi mogli da pruže zadovoljavajuće iskustvo.

Blagovremeno provetravanje mirisa kako bi sledeći mogao slobodno da dođe do izražaja takođe je predstavljalo veliki problem.

Rivalski sistem, poznat kao Aromarama, ispoljio je slične mane.

Režiser Džon Voters okušao se sa karticama ogrebi-pa-pomiriši koje su se delile uz njegov film Poliester ranih osamdesetih.

Devedesetih je startap po imenu Didžisents lansirao svoj ajSmel koncept, sakupivši 20 miliona dolara u sredstvima za uređaj kod kuće za koji je tvrdio da će funkcionisati ako ga uključite u USB utičnicu kompjutera.

Miris bi nastajao iz potrošnih kertridža, baš kao kod punjenja za štampač.

Problem je bio što nije baš dobro radio - mirisi su se mešali i bilo je teško jasno ih razlikovati.

Do kraja 2001. godine, dok je svet patio za vreme ekonomske krize posle napada 11. septembra, kompanija je ostala bez novca.

Čak i danas, međutim, kad je svet zabave postao tehnološki napredniji i hiper-realističniji sa kacigama za virtuelnu stvarnost i pokretnim pozorištima, miris ostaje jedan elemenat koji je neuhvatljiv i veoma ga je teško rekonstruisati.

Ali iako je Derink siguran da njegovi napori neće omanuti kao oni njegovih prethodnika, prvo će morati da reši neke krupne izazove.

Možda najveći problem jeste taj što mi još uvek do kraja ne razumemo kako funkcioniše naše čulo mirisa.

Tek je 1991. dvoje naučnika sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku objavilo delo koje je konačno pokazalo da naše čulo mirisa zavisi od nekih 1.000 različitih gena.

To je oko tri odsto našeg ukupnog genoma - koji kodiraju naše receptore u maloj oblasti tkiva na sluzuokoži gornjeg dela nosne šupljine.

Svaka ćelija u ovom mirisnom tkivu sadrži samo jedan tip receptora, ali nam oni zajednički omogućuju da detektujemo oko 10.000 mirisa kad različiti molekuli mirisa stignu do njih, aktivirajući nervne signale do našeg mozga.

Dvoje naučnika - Linda Bak i Ričard Aksel - dobili su Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu 2004. za rad.

Ali kako tačno miris aktivira receptore da ovi šalju signale i dalje je predmet rasprave među naučnicima.

Saskija-Vilson Braun, osnivačica neprofitnog Instituta za umetnost i čulo mirisa u Los Anđelesu, u Kaliforniji, objašnjava da postoje dve sučeljene teorije kako naši nosevi funkcionišu.

Prema prvoj, kad molekul prođe kroz naše mirisne receptore, slabe elektrostatične sile između atoma pokreću vibracionu energiju.

Ove vibracione frekvencije se prevode u električne signale, preko kojih podaci o mirisu mogu da stignu do mozga i tamo budu obrađeni.

Druga, i mnogo šire prihvaćena, teorija jeste da molekuli mirisa deluju kao ključ koji ulazi u bravu i na taj način šalju nervne signale u mozak.

Vilson-Braun kaže da je izrada veštačkog uređaja za mirise slična traženju od srednjovekovnog slikara da naslika realističnu sliku pre nego što je savladao osnove perspektive.

„Miris nije poput boje, kod koje možemo da uradimo kolor model u kom se crveno, zeleno i plavo svetlo mešaju na različite načine da bi se dočarao širok spektar boja".

„Nije ni CMYK, drugi kolor model koji se koristi u kolornoj štampi, i da reprodukujemo sve što nam padne na pamet", kaže Vilson-Braun.

Svaki miris ima vlastite komponente, dodaje on

I dok neke mirise aktivira jedan molekul, većinu stvara više mirisnih molekula a svaki od njih često aktivira više receptora.

I iako određene hemijske grupe koje mogu da se nađu u odorantima kao da igraju veću ulogu u mirisima od drugih, teško je predvideti koji će miris neki molekul proizvesti samo na osnovu njegove hemijske formule.

Dobar primer za ovo može da se pronađe u tri hemijski slična molekula poznata kao laktoni.

Iako su srodni zbog slične hemijske strukture, jedan ima miris nalik nani, drugi ima puterast karakter, a treći miris nalik kamforu.

Sve ovo čini predviđanje i veštačku rekonstrukciju mirisa na zahtev izuzetno teškim, pogotovo zato što većinu rada na veštačkim odorantima brižno čuvaju tajnovite multinacionalne kompanije.

„Sva dobra istraživanja o mirisima čuvaju se u laboratorijama pet kompanija na svetu", kaže strateškinja mirisa Olivija Džezler.

Ona je osnivačica Budućnosti mirisa, konsultantske firme koja pravi mirise za brendove, uključujući Svetski ekonomski forum, Viktorijas sikret i Dior.

Druga prepreka je više kulturološka nego biološka: miris ima problem s imidžem.

Džezler je radila u laboratoriji Univerziteta u Saseksu, mapirajući miris i druga čula, ali kaže da se na njega retko primenjuje takva akademska ozbiljnost.

„Miris se smatra najnižom vrstom čula i kao posledica toga najmanje je proučavan", dodaje ona.

„Ali to je jedino čulo kod koga stimulans ima direktnu vezu sa našim mozgom - molekuli putuju nagore nazalnim prolazom i direktno se vezuju za mirisne receptore koji se šalju u našu amigdalu", dodaje ona.

Ona misli i da bi ovogodišnja pandemija mogla nenamerno da pomogne u ozbiljnijem shvatanju mirisa.

„Ljudi su spoznali, budući da je gubitak čula mirisa jedan od načina da se postavi dijagnoza Kovida-19, koliko je miris važan za nas."

Mi smo obično osetljiviji na mirise koji su nam odvratni, ali mirisi koji su nam odbojni često su izuzetno individualni i zavise od sićušnih razlika u našim genima.

To otežava pronalaženje prave količine za puštanje u etar, a da nekim ljudima ovo ne bude previše.

Filmska autorka Grejs Bojl radi naširoko sa veštačkim mirisima i vodi Filiz, kompaniju za produkciju hiperrealističnih videa nazvanu po sličnoj ideji u Vrlom novom svetu Oldosa Hakslija.

Bojl kaže da se miris često svodi na post-skriptum u kreativnom procesu, zbog čega je često puka caka.

Da bi miris funkcionisao kao komponenta u industriji zabave, mora da se uzme u razmatranje od samog početka i da bude integralni deo scenarija, kaže ona.

„Ne pišete kompoziciju za klarinet, a onda je odsvirate na klaviru i očekujete da bude jednako efektna", kaže Bojl.

Umesto da pustite miris hleba u kacigu dok se scena održava u pekari, kaže Bojl, možda bi bilo bolje koristiti kolonjsku vodu ubice kako biste naznačili publici da je ovaj provalio u prostoriju a da protagonista nije svestan njegovog prisustva.

Bio bi to mirisni ekvivalent muzike koja diže napetost tokom scene.

Treći problem sa korišćenjem mirisa kao zabave je novac.

Troškovi su svakako ograničili uspeh Aromarame i njenih rivala - renoviranje bioskopa da bi se instalirao sistem za puštanje mirisa pored projektora bilo je veoma skupo.

Džeki Mori, stručnjakinja za virtuelnu stvarnost koja je radila na Institutu za kreativne tehnologije u Kaliforniji pre nego što je osnovala vlastitu kompaniju, radi na polju stvaranja veštačkih mirisa još od osamdesetih.

Ona je tokom decenija na probu stavljala razne uređaje - njen najnoviji je ogrlica, u kojoj se miris ispušta preko filter-papira umesto preko spreja.

To olakšava brzu rotaciju mirisa, jer se tako ispušta malo molekula, objašnjava ona.

„Koči nas činjenica da ljudi ne žele da ulažu zbog - znate već, Smelovižna", kaže ona.

„Investitori žele veliku zaradu, nešto opipljivo, i stalno pitaju: 'Kako ćete prodati 500 miliona jedinica za pet godina?' Za to trenutno prosto ne postoji tržište."

Ali drugi se brinu da je konačni razlog mnogo prostiji: nedovoljno interesovanje za digitalne mirise.

Dejvid Edvards je bioinženjer sa Univerziteta u Harvardu i izumitelj „zvučnika za digitalne mirise" koji je nazvao Sirano.

Lansiran 2016. godine, bio je to sistem zasnovan na kertridžu koji je mogao da stvori desetak različitih mirisa, sa cenom od 49 dolara po jedinici.

„Stekli smo opšti utisak da potrošači naprosto nisu ukapirali u čemu je štos", priseća se on.

Većina uređaja Sirano završilo je sakupljajući prašinu po stolovima i uskoro je otkazana njegova proizvodnja.

Prilično slična sudbina čekala je Senti, još jednu igračkicu koja radi na kertridž zasnovanu na istraživanju inženjera Adrijana Čeoka, osnivača Instituta za zamišljanje u Maleziji.

Većinu uređaja, kaže Čeok, na kraju su u paru kupovali mladi parovi koji su ih koristili da šalju mirise čokolade ili ruže jedni drugima na daljinu.

„Bilo je zabavno neko vreme, ali koliko puta uopšte želite to da radite?", kaže on.

Ipak, neuspeh Sentija naveo je Čeoka da promeni fokus i trenutno radi na novom uređaju za dočaravanje mirisa koji funkcioniše na potpuno drugačiji način.

On direktno stimuliše mirisne receptore u nosu preko elektroda koje se ubacuju u nozdrvu.

To bi moglo da reši problem zamene mirisa skupocenim kertridžima, a on je video neke obećavajuće rezultate u laboratorijskim testovima, mada priznaje da ova oprema ima svoje probleme.

„Hoće li ljudi želeti da sede u dnevnim sobama i guraju elektrode u svoje noseve?", pita se on.

„Čak i u normalna vremena verovatno to ne bi želeli, ali u doba korona virusa to je najgore moguće istraživanje koje možete da izvršite.

Ove godine uopšte nisam radio na njemu."


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas