Velika Britanija, LGBT i Prvi svjetski rat:

Kako su se dvije Britanke javno voljele u Srbiji

Vera Džek Holm i Evelina Haverfild služile su u ratu - Haverfild je organizovala humanitarnu pomoć, a Holm vozila ambulantna kola u vrijeme kada je žena za volanom bila prizor rijedak koliko i duga u sušnim predjelima.

4706 pregleda 3 komentar(a)
Foto: LSE Library
Foto: LSE Library

„Istraživanje lezbejske istorije liči na posao detektiva u krimi romanima - počinje neočekivanim otkrićem, a zatim svaki trag vodi do sledećeg", kaže istraživačica i dramaturškinja Olga Dimitrijević.

Jedno od njenih „slučajnih otkrića" je i priča kako su, u godinama tokom i posle Prvog svetskog rata, u Srbiji bez skrivanja identiteta živele dve partnerke, lezbejke iz Velike Britanije.

Vera Džek Holm i Evelina Haverfild služile su u ratu - Haverfild je organizovala humanitarnu pomoć, a Holm vozila ambulantna kola u vreme kada je žena za volanom bila prizor redak koliko i duga u sušnim predelima.

„Sudeći po arhivskom materijalu, ne samo da se nisu skrivale, već su u Srbiji imale viši društveni status nego što bi u Velikoj Britaniji mogle da sanjaju", dodaje.

Njihovo seksualno opredeljenje nije zasmetalo da ostanu upamćene kao žene koje su „srce dale Srbiji".

Fizički tragovi nevidljive istorije i danas postoje - jedna ulica i Dom zdravlja u Bajinoj Bašti nose naziv po Evelini Haverfild, a dvestotinak kilometara jugoistočno, u Kruševcu, nalazi se ulica nazvana u čast njene saborkinje, doktorke Elsi Inglis.

Poslednji i najintrigantniji trag je nadgrobna ploča u porti pravoslavne Crkve Svetog proroka Ilije u Bajinoj Bašti - jedina pod kojom je od osnivanja crkve 1930. godine sahranjeno nesvešteno lice.

„Ali gotovo niko ne zna da je to grob žene koja je volela žene", otkriva Dimitrijević.

„Ženski rat" na ulicama Londona

LSE Library

Deceniju pre početka Prvog svetskog rata, Britanke kreću u malo drugačiju borbu - uličnu i na mahove radikalnu bitku za prava žena.

Krajem 19. veka, osnovan je sifražetski pokret, okupljajući žene koje su se najzad, 1918, izborile za pravo glasa u Velikoj Britaniji.

Unutar pokreta je formirano nekoliko krila, a „najdominantnija struja borbe za prava žena u Velikoj Britaniji posle 1903. godine postaju sifražetkinje predvođene Ženskom socijalnom i političkom unijom (Women's Social and Political Union - WSPU)", objašnjava Dimitrijević.

„Njihove metode podrazumevaju akcije poput paljenja zgrada, napada na poslanike, tuča sa policijom, štrajkova građu, a posledično i boravak u zatvoru sa prisilnim hranjenjem", kaže.

Na čelu Ženske unije je Emelina Penkerst - aktivistkinja iz Mančestera koja se 1906. seli u London kako bi odatle predvodila sifražetske akcije, navodi enciklopedija Britanika.

LSE Library

U Londonu, Penkerst traga za nekim ko će je voziti i uspeva da pronađe ne ličnog šofera, već šoferku.

Vozačkih dozvola u to doba nije bilo, a podrazumevalo se da ljudi koji upravljaju kolima umeju da poprave kvar i znaju kako da se snađu u zaprežnom saobraćaju, pošto su mnogi i dalje putovali konjima.

Buduća šoferka Penkerst bila je sifražetkinja koja ne samo da je umela da upravlja automobilom već je, prema pisanju britanskog magazina Šofer (The Chauffeur) iz 1910, umela i da zameni delove.

Njeno ime je Vera Holm, a nadimak - Džek.

Na početku Prvog svetskog rata, Holm će doputovati u Srbiju sa partnerkom.

„Koliko je ta žena odskakala pojavom možda najbolje ilustruju šaljivi stihovi koje je Veri posvetio neko potpisan sa 'M', a pronađeni su u njenoj arhivi", kaže Dimitrijević.


Bila jednom mlada osoba po imenu Džek

Koju tračare nisu ispuštale iz usta

Jer je nosila kratku kosu

Strastveno volela sport

I trošila dosta duvana!"

- Odlomak iz pesme o Veri Holm, prevod stihova sa engleskog Olge Dimitrijević


Ko je bila Vera Džek Holm

  • Rođena je 1881. godine u porodici trgovca drvetom
  • Najveći deo odrastanja provela je u engleskoj grofoviji Lankašir, a neko vreme se školovala u inostranstvu
  • Pre nego što se priključila sifražetskom pokretu, nastupala je kao pevačica i glumica
  • U tačkama koje je izvodila igrala je ulogu muškarca - bio je to stalni deo repertoara u komercijalnim muzičkim pozorištima Velike Britanije i Severne Amerike krajem 19. i početkom 20. veka, a žene koje su u njima nastupale neretko su imale status zvezda
  • Umetničko ime koje je odabrala za ove tačke bilo je Džek, pa otud i nadimak
  • Posle 1905. postaje lična šoferka liderke Ženske unije Emeline Penkherst
  • Verovatno je naučila da vozi na pozorišnim turnejama - početkom 20. veka u Velikoj Britaniji još uvek nije postojao vozački ispit, pa su glavne kvalifikacije za posao šoferke bile sposobnost popravljanja čestih mehaničkih kvarova i snalaženje sa konjima u saobraćaju
  • Životnu partnerka bila joj je četrnaest godina starija Evelina Haverfild
  • Pisala je poeziju, a životnoj partnerki posvetila je nekoliko pesama
  • Posle smrti Eveline Haverfild 1920. godine, pretežno je živela od nasledstva
  • Preminula je 1969. godine u Glazgovu

Izvori:Arhiv Vere Holm,The Pankhursts i Olga Dimitrijević


Kako su se zavolele Vera Holm i Evelina Haverfild

Vera Džek Holm i Evelina Haverfild su se najverovatnije upoznale za vreme njihovih aktivističkih dana, objašnjava Dimitrijević.

„Nema nikakve sumnje da su bile u ljubavnoj vezi.

„Dokumenti pokazuju da su 1911. godine živele zajedno u Devonu, a oko 1912. godine, Vera je u testamentu napisala da svu imovinu ostavlja Evelini", kaže.

LSE Library

Među arhivskim dokumentima, svojevrsnim svedočanstvima njihove romanse, može se naći i nekoliko pesama koje je Holm posvetila izabranici, dodaje.

To su Alfabet za Evelinu iz 1911. i romantična Poema za Iv Haverfild iz 1909. godine - početna slova svakog od stihova vertikalno ispisuju ime Verine partnerke.

Ljubavna pisma koja su verovatno razmenjivale nisu sačuvana, navode iz Ženske biblioteke Londonske škole ekonomije.

Zašto Britanke kreću u Prvi svetski rat

LSE Library

Jedan od glavnih argumenata protivnika sifražetkinja bio je da žene nisu učestvovale u ratovima, pa zato ne treba ni da imaju pravo glasa, kaže Dimitrijević.

Sve je promenio Prvi svetski rat - Emelina Penkherst i njena ćerka Kristabel su videle priliku da pobiju i poslednji argument protivnika.

To je izazvalo rascep u samom pokretu, jer je deo žena bio za pacifizam, dok su sledbenice Penkherstovih oformile vojne jedinice, objašnjava Dimitrijević.

Haverfild je osnovala Žensku volontersku rezervu (Women's Volunteer Reserve - WVR), sa ograncima u Londonu gde su se žene obučavale za učešće u ratu, posebno aktivnostima vezanim za transport.

Škotska lekarka Elsi Inglis stavlja njenu jedinicu na raspolaganje Kraljevskom vojno-medicinskom korpusu.

Međutim, britansko Ministarstvo rata odbija njihovu ponudu da pomognu, navodi se u jednoj antologiji.

Jedan vojni zvaničnik pokušao je da odvrati Inglis rečima: „Dobra moja damo, idite kući i sedite mirno", beleže istraživači.

„Nije se predala - sa istom ponudom je kontaktirala srpsku i francusku vladu, koje su je oberučke prihvatile", priča Dimitrijević.

Tako je Bolnica škotskih žena za službu u inostranstvu (Scottish Womens Hospitals for Foreign Service), na čelu sa doktorkom Elsi Inglis decembra 1914. stigla u Srbiju.

Ovoj jedinici se 1915. priključuju Haverfild i Holm - prva se bavila administrativnim poslovima u vezi sa transportom, a druga je vozila ambulantna kola.


Lena Connell//LSE Library

Ko je bilaEvelina Haverfild

  • Rođena je 1867. godine u porodici lorda Arbingera Trećeg
  • Odrasla je u okolini škotskog zamka Iverlohi koji je danas turistička atrakcija
  • Važila je za vrsnu jahačicu konja
  • U 19. godini se udala za dve decenije starijeg britanskog majora Henrija Haverfilda
  • Posle njegove smrti, preudala se za majora Džona Blagaja, ali je zadržala prezime Haverfild
  • Prateći drugog muža u Južnu Afriku, učestvovala je u Burskim ratovima
  • Od drugog muža se nikada nije razvela, ali su posle nekoliko godina braka počeli da žive odvojeno
  • Ženskoj socijalnoj i političkoj uniji pridružila se 1908. godine
  • U Londonu 1914. osniva Ženski korpus za vanredne situacije (Women's Emergency Corps), gde se žene obučavaju da rade kao doktorke, medicinske sestre i vozačice motocikla
  • Za vreme Prvog svetskog rata radi u raznim zemljama - 1915. provodi u Srbiji, a od 1916. boravi u Rusiji
  • Posle rata se vraća u Srbiju i sa Holm se nastanjuje u Bajinoj bašti, gde osniva sirotište
  • Sahranjena je 1920. godine u Bajinoj Bašti

Izvor: Spartacus Educational


Zajedno u ratnoj Srbiji: Muška nošnja, zabave i revolveri

LSE Library

O životu u Srbiji tokom rata najviše se zna iz pisama koja je Holm slala prijateljicama u Britaniji.

„Iz njih se vidi da su Britanke u odličnim odnosima sa srpskim oficirima, a saznajemo da Holm i Haverfild žive zajedno u Kragujevcu i da ne kriju vezu", kaže Olga Dimitrijević.

„Vera svuda piše mi".

Ona dodaje da su Britanke u Srbiji „stekle poprilično visok status i izgradile prisne prijateljske odnose sa oficirima i srpskim lekarima".

Holm malo piše o lokalnom stanovništvu - takvi kontakti „gotovo da se ni ne pominju".

„Jedan od razloga je jezička barijera", primećuje Dimitrijević.

„One su uspele da se združe sa oficirima zato što su bili školovani i znali su strane jezike.

„Imajući u vidu da su se potpuno integrisale u društvo oficira i doktora, možemo pretpostaviti da je dobar deo itekako znao za njihov emotivni odnos", navodi.

Još je zanimljivije, dodaje, što Vera beleži kako sa njima razgovara o feminističkim temama.


Odlomak pisma Vere Holm*

Juče sam morala da odem do ser Ralfa Peja [britanski diplomata] i tamo sam upoznala šarmantnog čoveka, kapetana Petranovića.

Posle podne sam morala ponovo da odem tamo te sam popila čaj i ispušila par cigareta sa kapetanom Petranovićem.

Takođe sam morala do Ministarstva spoljnih poslova gde sam srela Gronitića i ministra finansija.

Pored toga sam upoznala deset jako finih oficira koji savršeno govore francuski, te smo dugo razgovarali o ženskom pravu glasa - rekli su mi da su žene upravo dobile pravo glasa u Danskoj i da mogu biti birane u oba doma.


„Iz pisama vidimo da su Vera i Evelina spavale zajedno sve vreme zajedničkog ratnog angažmana", navodi Dimitrijević.

Holm nije odustala od navika da se oblači kao muškarac - u jednom pismu „navodi da se oblačila u srpsku mušku narodnu nošnju".

Postoji i zapis da se „na jednoj zabavi pojavila obučena kao automehaničar", priča Dimitrijević.


Iz pisma Vere Holm*

Posedujem kompletnu srpsku mušku nošnju, užasno je živopisna.

Neku noć sam je obukla i otišla da posetim neke Srbe koji su bili u potpunosti oduševljeni, te su mi pomogli da je namestim kako to čine pravoslavci.


U kontaktu su i sa sveštenstvom - u arhivu Vere Holm ostala je sačuvana fotografija koju joj je poklonio jeromonah i starešina manastira Rača Zaharije Miletić 25. januara 1920. godine u Užicu.

„Gđici Veri Holm, prijateljici srpskog naroda i svojoj dajem ovu fotografiju kao uspomenu na moj život pod zločinačkom germanskom okupacijom Srbije", piše na poleđini fotografije.

Dimitrijević smatra da su ove žene bile prihvaćene među srpskim oficirima zbog „njihovog porekla, životnog iskustva i klase".

„To su strankinje koje dolaze iz velike sile da pomognu u ratu", kaže.

„Srpski patrijarhalni poredak tog vremena propustio ih je na privilegovane pozicije, na kojima su mogle ravnopravno da razgovaraju o političkim vestima sa članovima elite i uživaju u divljenju i zahvalnosti običnih ljudi.

„Britankama na Balkanu je bilo dozvoljeno mnogo toga što Srpkinjama nije bilo, ili njima samima u Britaniji", navodi Dimitrijević.

Osim toga, „u sifražetskom pokretu su pre rata izgradile vlastiti glas i identitet od kojeg u Srbiji ne odstupaju".

Ističe da oficiri u prepiskama sa Holm „pozdravljaju njen lezbejski kružok prijateljica".

„To pokazuje koliko je odnos prema drugačijoj seksualnosti povezan sa društvenim statusom", kaže.

Posle pada Beograda u oktobru 1915. godine, Bolnica škotskih žena u Kragujevcu našla se pred teškim izborom - povlačenje preko Albanije ili zarobljeništvo.

„Većina je krenula sa se povlači, ali Inglis, Haverfild i Holm su ostale jer nisu želele da ostave ranjene i bolesne", dodaje Dimitrijević.

U Kragujevcu ih je zatekao nemački napad.


Zapis Vere Holm o bombradovanju i pljačkama koje su zadesile Kragujevac nakon pada Beograda1915. godine*

6. novembra grad je bombardovan i posle bombardovanja su gospođa Haverfild i doktorka Ketrin Korbit otišle u grad da pomognu ranjenima.

Sledeći dan su stigli Nemci i nama je naređeno da ostanemo u bolnici.

Međutim, posle par dana su nam dozvolili da idemo u grad, te je gospođa Haverfild posećivala ranjene i svakodnevno im menjala zavoje.

Bilo je dosta pljački nakon što se vojska povukla iz grada i pre nego [nedostaje tekst?] su stigli u grad.

Čak su i zalihe u magacinu Crvenog krsta Srbije bile pokradene.

Gospođa Haverfild je jedno jutro sela pred vrata ovih radnji sa napunjenim revolverom, jer je to bio jedini način da se zaustave lopovi.

Kada je morala da ode zatražila je od mene da je zamenim i tako smo se menjale u pokušaju da oteramo eventualne lopove dok nisu došle nadležne vlasti.

Oni su nam zahvalili i preuzeli stražu.


Dimitrijević je utvrdila da su „neko vreme su bile u zarobljeništvu u Srbiji, a onda su ih Nemci poslali nazad u Veliku Britaniju".

Međutim, „kod kuće opet nisu mogle da sede mirno".

„U Engleskoj se intenzivno sakupljao novac za srpske ranjenike i vojnike, a Elsi Inglis je poslala dve vojne jedinice na front kod Dobrudže u Rumuniji, gde su neko vreme boravile Holm i Haverfild", navodi.

Posle rata, par se vraća u Srbiju i nastanjuje u Bajinoj Bašti.

Osnivaju sirotište - Haverfild fond za srpsku decu (Haverfield Fund for Serbian Children).

„Haverfild je preminula 1920. od upale pluća", kaže Dimitrijević.

LSE Library

O njenoj smrti piše britanska štampa, citirajući izjavu neimenovane žene „koja je u poslednje tri-četiri godine bila bliska sa Haverfild".

Sahranjena je u porti crkve Crkve Svetog proroka Ilije u Bajinoj Bašti, do danas je jedino nesvešteno lice čiji se grob tu nalazi.

Holm se vraća u Veliku Britaniju i nastanjuje se u Škotskoj, gde živi sa dve prijateljice.*

Ostaje u kontaktu sa pojedinim ratnim drugovima iz Srbije, a jedan od njih bio oficir Milan Jovičić, koji je u pismima sve vreme oslovljava sa Džek.

„Ljubavna priča Vere Holm i Eveline Haverfild uznemirava nacionalistički, desničarski i patrijarhalno obojene verzije istorije", kaže Dimitrijević.

„Nepobitno je da su 'velike prijateljice srpskog naroda' bile žene koje su volele žene i to je istina koju treba prihvatiti".

Homoseksualnost u Velikoj Britaniji krajem 19. i početkom 20. veka

„Reči homoseksualnost i lezbejka nisu bile u široj upotrebi u Velikoj Britaniji na početku 20. veka", objašnjava profesorka Debora Koler sa Univerziteta u San Francisku.

Koler, autorka knjige o životu lezbejki u Velikoj Britaniji početkom prošlog veka. ističe da su se ove dve reči tada koristile kao „u sferi medicine".

„Žene koje su stupale u romantične i erotske veze sa drugim ženama su za sebe govorile da su safistkinje", navodi.

Tako su o sebi govorile pretežno „žene iz više klase, koje su imale visoko obrazovanje".

Reč je o „poređenju sa starogrčkom pesnikinjom Safo sa ostrva Lezbos".

Prema legendi, Safo je izvršila samoubistvo jer je bila primorana na ljubav sa muškarcem.

Safistkinje su često nosile kratku kosu i bavile se aktivnostima koje se tradicionalno vezuju za muškarce.

Muška homoseksualnost je u Velikoj Britaniji zakonom zabranjena 1885. godine, dok ženska nije nikad, ističe Koler.

„Izgleda da vladajuća klasa nije bila u stanju ni da zamisli seks koji ne uključuje barem jednog muškarca", kaže.

Londonski biskup je 1921. godine predložio inkriminisanje ženske homoseksualnosti, ali je predlog odbijen.

„Argument je bio da će uvođenje pojma ženske homoseksualnosti u javni diskurs šokirati mnoge žene, moglo bi i da ih podstakne na greh.

„Čak i posle Prvog svetskog rata, homoseksualnost među ženama se smatrala opasnijom nego muška, ali i ređom pojavom", navodi.

Posle duge borbe, homoseksualnost među britanskim muškarcima je dekriminalizovana 1967. godine.


Homoseksualnost u Srbiji

U Srbiji je situacija bila nešto drugačija nego u Velikoj Britaniji - muška homoseksualnost zabranjena je krajem tridesetih godina 19. veka, a ženska krajem dvadesetih godina 20. veka.

Prvi akt koji je muškarcima zabranio odnose sa istim polom bio je Vojni zakon iz 1839. godine, gde u 12. glavi, naslovljenoj O bludu i nasilju, piše: ko bi „skota obeležao" (seksualno opštio sa životinjom) ili „otroka oskvernio" (nezrelog mladića silovao) ili „bi muž s mužem blud učinio da bude najstrože šiban i svog čina lišen".

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, Krivični zakonik iz 1929. godine uvodi ovu zabranu i za žene, i to pod precizno definisanim uslovima: „Ako jedna od njih ima neobično razvijeni uterus i stoga može ispunjavati u polnom aktu funkciju muškarca i druge moguće forme, slične polnom aktu".

U zakoniku se navodi da „sve što se nalazi van ovih granica - uzajamno onanisanje lica različitog ili istog pola, lezbijska ljubav ili svi drugi ekscesi i pojave perverznih naklonosti) spada u pojam bludne radnje i može se kazniti samo kao takva".

U posleratnoj Jugoslaviji, Krivični zakonik iz 1951. godine zabranio je homoseksualne odnose među muškarcima, svrstavajući ih među lakša krivična dela, skreće pažnju Franko Dota u radu „Javna politička istorija muške homoseksualnosti u socijalističkoj Hrvatskoj".

Krivični zakonik posmatra ih kao „protivprirodni blud", a u članu 186. piše: „Za protivprirodni blud između lica muškog pola učinilac će se kazniti zatvorom do dve godine".

Međutim, lezbejstvo je ovim zakonikom faktički dekriminalizovano, jer nema pomena ženske homoseksualnosti, primećuje Dota.

Tokom i posle raspada Jugoslavije, bivše republike su jedna po jedna ukidale zabranu.

„U Srbiji se to dogodilo 1994. godine", navodi Olga Dimitrijević.


* Faktografski podaci i odlomci preuzeti su iz knjige „Među nama: Neispričane priče gej i lezbejskih života"

* Korišćena literatura:

Lidlington, Džil (Lidligton, Jill) - Britain in the Balkans: The Response of the Scottish Women's Hospital Units

Pag, Martin (Pugh, Martin) - The Pankhursts: The History of One Radical Family

Smit, Angela (Smith, Angela) - Women's Writing of the First World War: An Anthology


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas