Rusija i ubistva:

Banalnost zla - kako izgledaju razgovori novinara sa serijskim ubicama

Sedamdesetih godina žanr true crime postao je veoma popularan na filmu i na televiziji, a američke vlasti su čak počele da se plaše da bi novinari mogli da plaćaju zločincima da pričaju njihove priče

4675 pregleda 0 komentar(a)
Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Početkom marta iz zatvora je pušten Viktor Mohov, poznatiji kao „skopinski manijak".

Ubrzo posle puštanja na slobodu, Mohov je dao intervju novinarki Kseniji Sobčak, što je burno odjeknulo u javnosti i čak poslužilo kao povod za početak istražne provere.

Sobčakova tvrdi da se u radu vodila Netfliksovim dokumentarnim filmovima u okviru žanra true crime, jer je želela da prikaže „banalnost zla".

Mohov je osuđen na 17 godina zatvora zbog kidnapovanja dve maloletnice koje je držao zatočene u podrumu tri i po godine i silovao ih.

Tik pre nego što će izaći iz zatvora, u medijima su povedene rasprave o želji Viktora Mohova da daje intervjue novinarima i tako zarađuje.

Kada je pušten, rekao je da je „boravio u Moskvi i doneo punu torbu novca".

Pošto je odslužio zatvorsku kaznu, Mohovu bi trebalo da bude ograničeno kretanje na njegovo mesto boravka, grad Skopin.

Međutim, on je prvo otišao u Moskvu.

Tamo je navodno bio prijavljen kao da živi u stanu urednika jedne TV emisije.

U toj emisiji je trebalo da učestvuje i jedna od njegovih žrtava, Jekaterina Martinova, pod uslovom da se nikako ne sretne sa Mohovim. Emisija još uvek nije emitovana.

U međuvremenu su Ksenija Sobčak i Sergej Jerženkov počeli da snimaju film Skopinski manijak. Razgovor na slobodi.

Film je objavljen na Jutjub kanalu Sobčakove 22. marta i za samo nekoliko dana, zabeleženo je 4,4 miliona pregleda.

U filmu je Mohov detaljno opisao seksualne sklonosti, a takođe je izjavio da mora ponovo „da se pozabavi" sa Jelenom Samohinom, drugom zarobljenicom, pošto je ona rodila njegovo troje dece, ali posle oslobađanja iz zatočeništva „više ne rađa".

Posle toga započela je velika javna rasprava čiji je praktični rezultat bila „proceduralna provera činjenice izjava Viktora Mohova u medijima".

Zamenica Državne dume Oksana Puškina zatražila je od Istražnog odbora takvu proveru.

U intervjuu za BBC, Ksenija Sobčak je istakla da je tokom rada na filmu bila inspirisana serijalom dokumentarnih filmova sa Netfliksa, a pre svega filmom Čin ubistva (2012) o indonežanskom dželatu iz Suhartovog režima.

„Cilj koji smo sebi postavili kada smo tamo otišli i nakon što smo detaljno proučili taj slučaj, bio je da pokažemo banalnost zla", kaže Sobčakova.

Da pokažemo da zlo, nije pokvareni manijak sa bodežom i privlačnim osmehom Entonija Hopkinsa, već je to dekica iz susednog ulaza, koji apsolutno ne izgleda kao manijak ali istovremeno to jeste.

Mnogi gledaoci filma bili su potreseni intimnim detaljima, koji se navode u filmu i koji se ponekad ne odnose direktno na samu priču.

Na primer, Sobčakova je pitala Mohova u kom uzrastu je izgubio nevinost, a istražitelj ovog slučaja detaljno govori o tome kako je Mohov kupovao donji veš za svoje zarobljenice.

„Da je on čovek sa nekom drugom vrstom izopačenosti (na primer, da je manijak nekrofil), mi bismo o tome govorili.

A ovaj čovek je, očigledno sa seksualnom zavisnošću, pravi seksualni manijak, i upravo je to tema našeg istraživanja.

I meni je sve to bilo odvratno ali je to bilo važno da se prikaže", odgovara Ksenija Sobčak svojim kritičarima.

Novinari koji su želeli da intervjuišu Mohova, takođe su bili kritikovani za to što su povlađivali njegovoj želji da komunicira sa štampom i bude u centru pažnje.

Ipak, Sobčakova kaže da njoj to nije važno.

„Kao novinar nikada ne razmišljam o tome šta moj junak želi. Neko želi da ovekoveči intervju, neko da izreklamira knjigu ili nešto drugo.

Kada čovek pristane da razgovara sa novinarom, on uvek ima motive za taj razgovor. Nije mi važno iz kog razloga čovek sedi preko puta mene: da li je to slava, pažnja, želja da se prikaže u dobrom svetlu ili da se opravda za nešto.

Ja imam samo jedan kriterijum, smatram da je važno da se neka tema rasvetli i da razgovaram sa konkretnim junakom neke priče", napominje ona.

Portal Mash, pozivajući se na samog Mohova, saopštio je da su Sobčakova i njena ekipa navodno platili njemu 50 hiljada rubalja kako bi dobili intervju od njega.

Kasnije je lider političke partije LDPR Vladimir Žirinovski objavio daleko veću sumu od tri miliona rubalja.

Sobčakova tvrdi da nikome nije platila za intervju i sada misli da tuži Žirinovskog.

„Imali smo vrlo složenu šemu po kojoj smo uspeli da dobijemo ovu ličnost. Nažalost, ne mogu da otkrivam detalje, ali ta šema je povezana sa mojim ličnim kontaktima sa ljudima iz vrlo različitih svetova", objašnjava ona.

Prvobitno su hteli da taj lanac prikažu na početku filma, ali su zatim napustili tu ideju, upravo zato što su to njeni neki vrlo čudni kontakti.

„Međutim, ja kao novinar koristim svakakve kontakte kako bih došla do glavnog aktera."

„Razgovori sa ubicom"

Dokumentarne priče o manijacima, serijskim ubicama i drugim opasnim zločincima, gde se reč često daje samom prestupniku, odavno su popularni u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, gde je i nastao žanr true crime. („Pravi zločin").

Poreklo ovog žanra seže u daleku prošlost.

Jš u 16. veku zbog brzog širenja tipografije u Britaniji, postaju popularni kriminalni pamfleti, leci i balade u kojima se štampaju šokantne priče iz života zločinaca, koje su često pričali i same ubice i lopovi.

Osnivač savremenog žanra istinskog zločina je škotski pravnik i kriminolog Vilijam Rafhed (1870-1952), koji je u brojnim knjigama i esejima prvi pokušao da prodre u mozak zločinca i shvati šta ga pokreće.

Žanr dokumentarnih kriminalnih priča naročitu popularnost stekao je u vreme takozvanog „Novog novinarstva" u SAD, u periodu između 60-tih i 70-tih godina prošlog veka.

Jedan od vrhunaca ovog pravca bio je roman Trumana Kapotija Hladnokrvno ubistvo o brutalnom masakru nad porodicom Klater u Teksasu 1959.

Godine 1980, novinari izdanja Njuzvik Hju Ejnsvort i Stiven Mišo obavili su seriju intervjua sa serijskim ubicom Tedom Bundijem, koji je bio odgovoran za nekoliko desetina ubistava žena i devojaka u različitim državama u SAD.

Knjiga koja je napisana na osnovu tih razgovora, Jedini živi svedok, postala je bestseler i još uvek se smatra jednim od najboljih dela u okviru žanra true crime.

Audio zapisi intervjua kasnije su poslužili kao osnova za Netfliksov dokumentarni film Razgovori sa ubicom: audio zapisi Teda Bandija.

A sam Bandi osuđen je na smrti pogubljen je na električnoj stolici 1989. godine.

„Razgovori sa Bandijem bili su težak ispit, zato što on uopšte nije hteo da govori o zločinima, dok mu nisam predložio način na koji to da radi: da priča o njima u trećem licu, kao da je on bio svedok", ispričao je u intervjuu za BBC na ruskom jeziku Mišo.

Odatle je i nastao naslov knjige Jedini živi svedok.

Bio sam zapanjen koliko je brzo počeo da govori o sopstvenim „podvizima".

Bilo je očigledno da uživa u ovim sećanjima i bilo je očigledno da je ponosan na dugu istoriju ubistava mladih žena".

Sedamdesetih godina žanr true crime postao je veoma popularan na filmu i na televiziji, a američke vlasti su čak počele da se plaše da bi novinari mogli da plaćaju zločincima da pričaju njihove priče.

Zbog takvih zabrinutosti 1977. godine donesen je takozvani „zakon Semovog sina", koji je osuđenicima zabranjivao zaradu od njihovih priča.

Zakon je kasnije osporen na Vrhovnom sudu zbog kršenja ustava države, ali je 2001. godine u državi Njujork odobrena nova verzija dokumenta.

Ona se posebno obavezivala da obavesti žrtve prestupnika ako je iz bilo kog izvora primio više od 10 hiljada dolara.

„Zakon Semovog sina" su pre svega zakoni pojedinih država koji imaju različitu pravnu snagu - objašnjava Stiven Mišo.

„Mislim da danas nemaju veliki uticaj, često mogu lako da se zaobiđu. Već mnogo godina nisam čuo za parnicu koja se oslanja na „zakon Semovog sina" u Sjedinjenim Državama.

Događali su se slučajevi kada su dokumentarni filmovi i serije snimljeni u žanru true crime uticali na dalju sudbinu njihovih junaka.

Na primer, autori filma Tanka plava linija (1988) o čoveku koji je osuđen za ubistvo Amerikanca Rendala Dejla Adamsa uspeli su da dokažu da je stavljen u zatvor pod lažnom optužbom i slučaj je ponovo bio istražen.

Godinu dana posle premijere Adams je bio pušten na slobodu.

Nasuprot tome, dokumentarna serija u produkciji HBO Tajne milijardera (2015), pomogla je policiji da uhapsi programera Roberta Alana Dersta, koji je bio osumnjičen za ubistvo troje ljudi u različitim državama SAD.

Na kraju serijala Derst odlazi u toalet nakon intervjua, i zaboravivši da je mikrofon uključen izgovara rečenicu:

„Ja sam ih sve ubio".

Kao rezultat službenici FBI-ja uhapsili su Dursta upravo na dan emitovanja poslednje epizode.

Suđenje u njegovom slučaju još uvek traje.

Kako ističe Stiven Mišo, tokom rada na dokumentarnim ostvarenjima o zločincima, važno je da se objasni šta njih pokreće, ali pri tom, ni u kom slučaju ne treba sugerisati gledaocu ili čitaocu ideju, da ubica ili nasilnik poseduje neku vrstu velike moći, i ne veličati ga.

„Većina ljudi pogrešno misli da odmah može da identifikuje ljude sposobne za ubistva i silovanja. U stvari, to se ne može učiniti dok počinilac ne bude uhvaćen u izvršenju svojih zločina, a to se retko dešava.

Ubice kao što je Teda Bandi žive među nama lako i neprimetno," kaže novinar.

True crime na ruski način

Godine 1993, novinar iz Samare, Boris Kožin, zajedno sa rediteljem Mihailom Serkovom, stigao je u Novočerkask.

Tamo je u zatvoru sovjetski serijski ubica Andrej Čikatilo čekao smrtnu kaznu.

„Da bi postigao seksualno zadovoljstvo", ubio je najmanje 43 ljudi sa izuzetnom okrutnošću i uhapšen je nekoliko meseci pre raspada Sovjetskog Saveza.

Kožin i Serkov snimili su film Moj čudesni svet ili Čikatilo u pozadini... i želeli su da razgovaraju sa manijakom.

Intervju koji je dao Čikatilo bio mu je poslednji - napisao je molbu za pomilovanje predsedniku Borisu Jeljcinu i čekao odgovor.

Nekoliko meseci kasnije, serijski ubica je streljan.

Kožin se priseća kako je Čikatilo skakao sa jedne teme na drugu: čas je negirao krivicu, čas je pričao detalje ubistava, a čas je predlagao da napravi gimnastički „most".

„Bio je dobro raspoložen, i sve je postajalo sve bolje i bolje, a to ga je izluđivalo", priča Kožin.

Ipak, novinar kaže da se nikada nije pokajao što je razgovarao sa Čikatilom i da mu je ovo bio jedan od najzanimljivijih intervjua u životu.

„Šta može da zanima čoveka? Naravno, njegova psiha, njegov karakter. Čovek je generalno umetnički predmet. Priroda zla je takođe. Čuo sam da je Solovjov (predsednik Saveza novinara Rusije - ur.) predložio da se zabrane intervjui sa ubicama i manijacima. Po mom mišljenju, ovo je pogrešno", kaže on.

Kožin Andreja Čikatila naziva monstrumom i kaže da ako pravilno postavite ciljeve, ne postoji opasnost od „postavljanja tribine za zlo", budući da će očigledan biti stav i autora reportaže i društva prema zlu i nasilju.

U postsovjetskim godinama, ruski televizijski programi o serijskim ubicama i silovateljima redovno su se prikazivali i imali su veliku gledanost.

Jedna od najpoznatijih je Kriminalna Rusija koja se pojavila 1995. godine i predstavljala je seriju dokumentarnih filmova o podzemnom svetu SSSR-a i Rusije.

Mnoge epizode programa detaljno su opisivale nasilje i demonstrirale unakažena tela žrtava, pa zato nije bilo preporučljivo za one sa slabim nervima da gledaju Kriminalnu Rusiju.

Producent serijala bio je Dejvid Hamburg koji je prvo radio u SAD na projektu Panduri, a zatim sličnu ideju prodao NTV-u.

Kasnije će Hamburg da smisli Istraga je vođena sa Leonidom Kanevskim, poznatim sovjetskim glumcem i zvezdom istoimene detektivske serije.

I sada se emituje uspešno na televiziji. Dejvid Hamburg je odbio da komentariše za BBC na ruskom, rekavši:

„Ne bih želeo da učestvujem u ovome".

Trasa 161 je jedan od prvih ruskih podkasta u žanru true crime koji se pojavio u izdanju „Holod".

Tekst o hakaskom serijskom ubici Dmitriju Lebedu, koji je pet godina nekažnjeno ubijao i silovao žene, postao je prvi materijal „Holoda".

Autorka teksta i glavna urednica publikacije Taisija Bekbulatova na pitanje „zašto pisati o manijacima?" odgovara:

„Zašto onda pisati o svim problemima u društvu. Ako ciljate na preglede, onda će pristup biti jedan; ako želite da ispričate priču, pristiup će biti drugačiji. Niko ne želi da konkretna priča postane povod za još jednu cenzuru".

Bekbulatova skreće pažnju na to da je nije zanimala toliko priča o Lebedu, koliko istorija istražitelja.

„Godinama su sve radili jako loše", kaže novinar. „Tada je i dalje postojala mogućnost da budu kažnjeni. Za neke od žrtava to je bilo veoma važno."

Ovo nije zabava za javnost, ne možete ići na intervju sa manijakom, isto kao na intervju sa pop zvezdom.

„Idete na razgovor sa osobom koja je učinila puno zla. Ako je ovo seciranje zla, onda mu treba postaviti odgovarajuća pitanja, a ne postavljati mu tribinu za držanje govora", napominje Bekbulatova.

Novinarka razume položaj zaštitnika ljudskih prava koji se takođe protive takvim materijalima, ali smatra da bi svako trebalo da radi svoj posao:

„Mislim da je zadatak novinara da informiše. Ako počneš da braniš interese žrtava, rešavaš probleme psihologa i zaštitnika za ljudska prava, iz toga ništa dobro neće proisteći.

Ti nećeš biti ni dobar novinar, ni dobar zaštitnik ljudskih prava."

Saša Sulim, autorka niza materijala, knjige i filma o „angarskom manijaku" Mihailu Popkovu, koji je počinio 90 dokazanih ubistava u irkutskoj oblasti, smatra da je poređenje filma Ksenije Sobčak sa svojim delom „zamena pojmova".

Novinarka naglašava da su svi njeni materijali prvenstveno rađeni o „grupi koja je radila na slučaju" i koja je posle dugog i napornog rada uspela da uhvati serijskog ubicu, a ne o manijaku.

Za intervju sa samim ubicom, koji je Sulimova obavila nekoliko puta, platila je 5 hiljada rubalja i kupila nekoliko sudoku ukrštenica (urednici ove publikacije su nas upozorili na ovo na samom početku i izjavili da se kaju zbog toga).

„Kada sam čitala o Popkovu pre nego što ću da se sretnem sa njim, često sam sretala mišljenje da je on bio neka vrsta čistača i pripisivala mu se nekakva ideologija.

Bilo mi je važno da pokažem da nema tu nikakve ideologije, da je to čisto, to je čisto, pravo i veoma banalno zlo", priča Sulimova.

Brinuo ju je odnos prema žrtvama takvih zločina:

„Famozna fraza „sama je kriva" je neprihvatljiva i užasna. Kada sam je radila intervju i dok sam ga uređivala, bilo mi je važno da pokažem da nije tako, i da tako nešto ne može ni da se spominje."


Pogledajte video o tome kako moderna tehnologija pomaže u otkrivanju zločina


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas