"Nema svaki Amerikanac toliko istorije na pragu"

Istorija, politika i rasizam: Kuda ide Amerika

Nostalgični nacionalizam objašnjava veći deo privlačnosti zvučnog slogana Donalda Trampa Učinimo Ameriku ponovo velikom, iako je on retko definisao na koja se to tačno slavna prošla vremena poziva

6102 pregleda 1 komentar(a)
Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Moj njujorški put do posla traje manje od 25 minuta, ali dodiruje najšire obrise skoro 250 godina američke istorije.

Ulazim na trajekt kojim prelazim ušće Ist Rivera, uskomešane vode preko koje je Džordž Vašington nekada davno evakuisao 9.000 vojnika pred nosom britanskih crvenih mundira - bekstvo koje je pokazalo ključnim za ishod Revolucionarnog rata.

Sa lučke strane, pogled mi seže sve do Kipa slobode, tog svetionika nade za milione novih imigranata.

Sa desne strane su neboderi Menhetna, ti amblemi ambicije Novog sveta.

Iznad mene se izdiže Bruklinski most, inženjerski podvig s kraja 19. veka koji je bio putovanje na Mesec svoga doba.

Sa pristaništa trajekta na Donjem Menhetnu, peške idem Vol Stritom prolazeći pored Federal hola, mesta na kom je Vašington inaugurisan u prvog predsednika Amerike.

Direktno preko puta bronzane statute generala nalazi se Njujorška berza, gde su finansijski krahovi 1929. i 2008. predstavljali veliku pretnju po američki kapitalistički sistem.

Na vrhu Vol Strita nalazi se groblje crkve Svetog Trojstva, gde je sahranjen jedan od najcenjenijih očeva osnivača, Aleksandar Hamilton.

Potom skrećem desno na Brodveju, sa gotskim kupoloma na onome što je nekad bila najviša zgrada na svetu, Vulvortovoj zgradi, pred sobom, dok art deko oreol Krajslerove zgrade svetluca negde u velikoj daljini.

Skrenuvši levo stižem u park Zukoti, koji je posle Velike recesije postao dom nepregledne mase šatora pokreta Okupiraj Vol Strit.

Potom peške prelazim poslednju kratku etapu do ivice nečega što je, u pretpandemijska vremena, bio prometan ali tih trg pun ljudi koji govore prigušenim glasovima.

Ovde dva četvrtasta spuštena bazena sa reflektujućom površinom obeležavaju mesto na kom su se nalazile Kule bliznakinje - spomenici najužasnijem danu u savremenoj američkoj istoriji.

Getty Images

Nema svaki Amerikanac toliko istorije na pragu.

Ali ih ona u svakom slučaju okružuje.

Prožima im živote.

Daje kolorit njihovim političkim stavovima.

Određuje njihov odnos prema sadašnjem trenutku.

Kad je protrampovska masa upala u američki Kapitol 6. januara, neki od njihovih pripadnika skandirali su „1776", verujući da delaju u istom pobunjeničkom duhu kao i revolucionari koji su porazili Britance.

Oružarski lobi stalno se poziva na Drugi amandman, iako je tek 2008. Vrhovni sud potvrdio ustavno pravo svakog građanina da nosi oružje.

Nostalgični nacionalizam objašnjava veći deo privlačnosti zvučnog slogana Donalda Trampa Učinimo Ameriku ponovo velikom, iako je on retko definisao na koja se to tačno slavna prošla vremena poziva.

To je delimično objasnilo u čemu se sastoji njegova genijalnost: glasačima je prepušteno da sami zamišljaju američke pejzaže iz snova u vlastitim glavama.

Jedan od poslednjih Trampovih činova kao predsednika bio je da objavi Izveštaj 1776, kojim je želeo da opovrgne ono što je predsednička komisija iza njega nazvala „radikalizovani pogled na američku istoriju".

Bio je to odgovor na Projekat 1619 Njujork Tajmsa, niz članaka i govora koji su istakli afričko-američko iskustvo i istrajnost belačkog suprematizma u američkoj priči.

Te 1619. je 20 afričkih robova prvi put stiglo na ove obale.

Kampanja „Životi crnaca su važni" korene vuče upravo iz te priče, kao i iz segregacije i nezavršenog posla iz ere borbe za građanska prava.

Mnogi spomenici u čast Konfederacije sada su oštećeni ili srušeni.

Mlade demokrate su posebno motivisane i naelektrisane idejom da istorijske nepravde moraju hitno da se isprave, naročito kad je reč o rasnom pitanju.

Getty Images

Zbog toga u eri savremene Amerike ne postoji tako nešto kao što je davno prošla era.

Prošla ratišta takođe su i bojišta današnjice.

Politička geografija Amerike sve više oblikuje politička historiografija.

Prošlost se posmatra kroz stranačku prizmu.

Anketa koju je sprovelo Američko istorijsko udruženje pokazala je, na primer, da demokrate veruju da ljudi obojene kože ne dobijaju dužnu pažnju.

Republikanci misle da su vojska, verske grupe i Očevi osnivači zapostavljeni.

A u korenu suprotstavljenih stavova krije se fundamentalni jaz.

Republikanci u ogromnoj većini veruju da američka istorija treba da se slavi, dok demokrate misle da ljudi moraju suoče sa njom i da se iskupe za nju.

Konzervativci optužuju liberale za promovisanje onoga što zovu osvešćeno tumačenje, sa naglaskom na samokažnjavanju i sa vrlo malo čestitanja samom sebi.

Liberali često odbacuju konzervativna viđenja kao karikaturalno busanje u grudi ili zastarele filmove poput Prohujalo sa vihorom.

Umesto slaganja oko kolektivne nacionalne istorije, trend su bile različite verzije.

Mesec crnačke istorije.

Mesec LGBT istorije.

Mesec italijansko-američke istorije.

Mesec nasleđa Indijanaca.

Istoriji su prišivani pridevi. Ali je ona postala i kompletnija.

I ne pišu je više isključivo pobednici.

Marginalizovani glasovi pričaju priče koje se moraju čuti.

U zemlji u kojoj je nacionalna rasprava postala binarna i uprošćena, složene narative postalo je sve teže dočarati.

Ali upravo nam kontradikcije američke priče pomažu da je bolje razumemo.

Ruka koja je napisala Deklaraciju nezavisnosti, sa smelom izjavom da su svi ljudi stvoreni jednaki, takođe je i autor naučne odbrane belačkog suprematizma.

Abraham Linkoln je pozivao na oslobađanje robova, ali nije verovao u rasnu ravnopravnost.

Vojska koja je pomogla da se porazi fašizam u Drugom svetskom ratu bila je rasno podeljena.

Nacija koja voli o sebi da misli kao o gradu na vrhu brda često je primenjivala bunkerski mentalitet.

Ali čak i ako ta istorija nije podložna olakom slavljenju, da li to znači da je treba potpuno ukinuti ili izbrisati?

Edukativni odbor iz San Franciska nedavno je glasao da preimenuje 44 škole, pa i one nazvane u čast Džordža Vašingtona i Abrahama Linkolna.

Odbor koji savetuje gradonačelnika u distriktu Kolumbija predložio je preimenovanje desetine parkova, zgrada i škola, oduzevši im imena sedam predsednika, među kojima i Tomasa Džefersona, pa čak i samog Vašingtona.

Jedna od pokretačkih ideja levice u ovom trenutku jeste prezentizam: predstava da ličnostima iz prošlosti može legitimno da se sudi na osnovu savremenih običaja i načela.

I tako se Očevi osnivači predstavljaju manje kao arhitekte nove Republike, a više kao robovlasnici i belački tlačitelji.

Jedna od umnijih ideja na desnici, s druge strane, jeste originalizam: verovanje da možeš da razumeš američki osnivački dokument samo ako shvatiš namere njegovih autora u vreme kad je on usvojen.

Oni praktično žele da kažu da istorija 18. veka treba da bude naša vodilja danas.

Kontekstualizacija spomenika nudi neku vrstu kompromisa, ali teško je postići bilo kakav kontekstualni konsenzus.

Da li spomenik Linkolnu treba da ide uz određenu ogradu?

Da li školsku decu treba učiti da dovode u pitanje samo ime glavnog grada zemlje?

Getty Images

Američka istorija se toliko žestoko osporava zato što je toliko toga u njoj ostalo nerazrešeno.

Pitanja koja su delila Očeve osnivače i dalje su predmet rasprave.

Koliko daleko federalna vlada treba da ide sa mešanjem u živote Amerikanaca?

Kako podeliti moć između tri grane vlasti?

Da li male savezne države treba da imaju isti broj senatora kao i one najneseljenije?

Da li stanovnici Vašingtona treba da budu zastupljeni, baš kao i što su oporezovani?

Što se tiče istorijskih događaja koji obično povezuju ovu zemlju, oni su često zasnovani na mitovima posle kojih bi trebalo da se osećate dobro.

Dan zahvalnosti jedan je od savršenih primera.

Priča o hodočasnicima koji veselo lome hleb sa Indijancima ubrzo pošto su prešli Atlantik promovisao je percepciju da su domoroci rado prihvatili evropske doseljenike na svoje obale.

Ona ignoriše ubilačku brutalnost belog naseljavanja i preotimanje domorodačke zemlje.

Istorijska amnezija još je jedan problem: uklanjanje neprijatnih uspomena.

Zatvaranje Amerikanaca azijskog porekla na početku Drugog svetskog rata često se mete pod tepih, delom zato što je to mrlja na dostignućima Frenklina Delana Ruzvelta, liberalne ikone.

Masakr u Tulsi često se ignoriše.

Za mnoge sledbenike Donalda Trampa, 6. januar, upad u američki Kapitol, kao da se nikad nije desio.

A tu je i lažna istorija - tendenciozno fiktivni i obmanjivački narativi sa namerom da oblikuju alternativnu stvarnost.

Većina republikanaca, na primer, i dalje govori anketarima kako veruje da je Džo Bajden nekako pokrao predsedničke izbore, iako on to očigledno nije uradio.

Kad sam doputovao u SAD kao zabezeknuti tinejdžer sredinom osamdesetih, jedna od stvari koja me je zavela u vezi sa Amerikom bila je njena opsednutost budućnošću.

Gotovo četiri decenije kasnije, zapanjen sam koliko ona ostaje zatočenik prošlosti.

Getty Images

Umesto da bude ciklična, istorija deluje kao da se depresivno ponavlja.

Uporno se bavimo istim raspravama.

Uporno prelazimo istu teritoriju.

„Ne možemo da pobegnemo od sopstvene istorije."

Reči Abrahama Linkolna deluju aktuelnije danas nego što su bile u vreme Građanskog rata.

Sučeljene verzije američke prošlosti stvorile su antagonističke verzije američke sadašnjosti.

Time se lakše objašnjava zašto ova zemlja toliko često deluje kao da je u stanju hladnog građanskog rata i zbog čega imam osećaj da sam tolike godine izveštavao o dve Amerike.

I sada bi trebalo da završim ovo tako što ću reći da više neću ići na dnevna putovanja do posla.

Ne zbog Kovida-19.

Srećom, grad se ponovo otvara.

To je zato što napuštam Njujork, ali i BBC.

Više od četvrt veka sedeo sam na sedištu u redovima istorije.

Hvala vam što ste mi dopustili da sa vama podelim toliko toga što sam video.

Pratite Nika na Tviteru.


Pogledajte video o ceni rata u Avganistanu


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas