"Jedino sam se brinuo za moju familiju"

Kako je irački dizač tegova iskoristio Olimpijske igre da prebjegne u SAD: "Rekli su mi da ne gledam u Klintona"

„Volim svoju zemlju. Samo ne volim ovaj režim" - tako je Njujork Tajms citirao Raedove riječi

23931 pregleda 24 reakcija 7 komentar(a)
Raedov mozak je radio ubrzano tog dana dok je nosio zastavu svoje zemlje, Foto: Getty Images
Raedov mozak je radio ubrzano tog dana dok je nosio zastavu svoje zemlje, Foto: Getty Images

„Ne gledajte u predsednika Klintona."

Tako su glasile instrukcije koje je Raed Ahmed dobio pred ceremoniju otvaranja Olimpijskih igara u Atlanti, 1996. godine.

Zdepastom iračkom dizaču tegova je bilo rečeno da su Klinton i Sjedinjene Američke Države želeli da unište njegovu zemlju i da im ne treba ukazivati nikakvo poštovanje.

Ova poruka je stigla od zvaničnika Iračkog olimpijskog komiteta, koji je takva naređenja dobio od Udaja, najstarijeg sina Sadama Huseina.

„Rekli su mi - ne gledaj ni levo ni desno jer će tu biti i predsednik, ne gledaj u njega", kaže Raed.

„Rekao sam im da nema problema."

Raed je bio sav ozaren kada je utrčao na stadion, ponosno noseći nacionalnu zastavu.

U tom trenutku je imao 29 godina i za ovakvu čast se izborio u konkurenciji još dvojice sportista.

Bez obzira što su u njega bile uperene oči iračkih zvaničnika, on je bacio pogled u desnu stranu.

„Nisam mogao da poverujem", kaže on.

„Klinton je gledao u nas.

„Video sam da je bio jako srećan kada nas je ugledao. Ustao je i počeo da aplaudira."

Bio je to trenutak koji je za sva vremena izmenio Raedov život.

Rođen je u šiitskoj muslimanskoj porodici u Basri, 1967. godine.

Njegov otac je bio trener bodibildera.

U dizanju tegova je počeo da gradi karijeru još ranih 80-tih godina, da bi 1984. osvojio titulu nacionalnog šampiona u kategoriji do 99 kilograma.

Ali ta karijera je, u pozadini previranja u njegovoj domovini, bila ugrožena.

Šiiti sa iračkog juga i Kurdi sa severa su se pobunili 1991. godine.

Pobuna je počela neposredno posle kraja prvog Zalivskog rata kada je iračke snage koje su izvršile invaziju na Kuvajt zaustavila međunarodna koalicija predvođena Sjedinjenim Državama.

Sredinom februara 1991. godine, nekoliko dana pred početak kopnenog napada snaga koalicije, tadašnji američki predsednik Džordž Buš je objavio saopštenje kojim je poručio Iračanima da postoji način da se izbegne krvoproliće.

„Vreme je da iračka vojska i irački narod uzmu stvar u svoje ruke i da primoraju diktatora Sadama Huseina da se povuče", poručio je Buš.

Šiiti i Kurdi su verovali da to znači da će SAD podržati ustanak protiv Sadama i u martu je sve eksplodiralo.

U Basri i u drugim gradovima su se stotine nenaoružanih civila izlile na ulice.

Preuzeli su federalne zgrade, oslobodili robijaše iz zatvora i ispraznili skladišta sa oružjem.

Uskoro su kontrolisali 14 od 18 iračkih provincija koje su oteli od Sadamovih snaga, a borbe su se vodile i nadomak glavnog grada, Bagdada.

Ali kako se ustanak širio zemljom, američki zvaničnici su sve više insistirali na tome da njihova politika nikada nije bila mešanje u unutrašnje stvari Iraka ili uklanjanje Sadama sa vlasti.

Završetkom Zalivskog rata, pobunjenici su ostali bez američke pomoći, a Sadam je započeo jednu od najbrutalnijih represija nad Šiitima i Kurdima, ubivši desetine hiljada ljudi za samo nekoliko meseci.

Raed se seća kako je bio svedok kada je Sadamov rođak Ali Hasan al-Madžid, poznat i kao Hemijski Ali, postrojio studente sa univerziteta u Basri i streljao ih.

U isto vreme su i sankcije Ujedinjenih nacija počele da sve teže pogađaju obične ljude.

Raed kaže da su se ljudi mučili da nabave najosnovnije stvari kao što su hleb i pirinač.

On je već uveliko razmišljao o tome kako da se izvuče iz svega.

Getty Images

Za razliku od mnogih Iračana, Raed je imao mogućnost da putuje u inostranstvo zbog sportskih takmičenja.

Međutim, biti vrhunski sportista u Iraku je značilo i da morate da se sretnete sa Udajem, ozloglašenim i brutalnim Sadamovim sinom, koji je bio predsednik Olimpijskog komiteta i Iračkog fudbalskog saveza.

Poznate su bile Udajeve kazne za prestupe kakvi su bili promašeni penal, crveni karton ili nedovoljno zalaganje - mučenje strujom, primoravanje ljudi da se kupaju u kanalizacionim otpadnim vodama, pa čak i egzekucije.

„Radio je štagod je hteo, on je bio Sadamov sin", kaže Raed.

U cilju da zaštiti sam sebe, Raed se potrudio da umanji Udajeva očekivanja pred nastupe na međunarodnim turnirima.

„Video sam ljude koji su izlazili iz zatvora.

„Fudbaleri i košarkaši bi nam govorili: 'Pazite se kada odlazite na takmičenja'. Ubili su tako mnogo ljudi", kaže on.

„Kada me je upitao da li mogu da se vratim sa zlatnom medaljom, rekao sam ne.

„Za zlato moraš da treniraš najmanje četiri godine, a u Basri je to bilo jako teško jer nije bilo dovoljno ni hrane ni vode.

„Da bi dizao tegove, potrebni su ti hrana u velikim količinama i fizikalna terapija."

Raed je u međunarodnim takmičenjima video najbolji način da se zauvek izvuče iz Iraka.

Trenirao je više nego ikada - dva puta dnevno i pet dana nedeljno je prolazio kroz iscrpljujuće treninge, ne bi li ispunio norme za takmičenja.

Godine 1995. je otputovao u Kinu na prvenstvo sveta u dizanju tegova, ali je smatrao da su male šanse da će mu kineski zvaničnici pomoći i da je rizik preveliki da bi pokušao bekstvo.

Ipak, njegov nastup je bio dovoljno dobar da mu osigura mesto u olimpijskom timu.

Bio je na spisku za Atlantu.

Bio je svestan da će mu Igre u Americi 1996. biti bolja prilika za bekstvo.

Getty Images

Pre nego što je otputovao na Olimpijske igre, Raed je kontaktirao sa prijateljem u Americi.

Počeo je da procenjuje rizik.

Šta ako ga pošalju natrag u Irak? Šta će se dogoditi sa njegovom porodicom? Kako će pobeći od uvek budnih iračkih zvaničnika?

Raed nije bio siguran da je bekstvo realno kada se ukrcao na avion za Ameriku.

Kada je stigao u Olimpijsko selo, Raed se smestio i uklopio u okruženje, pokušavajući da ne privlači pažnju.

Uostalom, bio je odabran da nosi nacionalnu zastavu na najvećoj predstavi na svetu.

Pred početak ceremonije otvaranja Igara, Sadamov bivši prevodilac Anmar Mahmud, koji je putovao sa olimpijskim timom, mu je nekoliko puta rekao da ne gleda u predsednika Klintona.

„Želeli su da pokažu kako Iračani ne vole Ameriku i ne vole njihovog predsednika", kaže Raed.

Mahmud je stajao direktno iza Raeda dok su koračali olimpijskom stazom 19. jula 1996.

On kaže da je Mahmud primetio kako gleda u Klintona, ali da nije rekao ništa.

Irački zvaničnici su takođe izgledali iskreno iznenađeni kada su videli da im predsednik aplaudira, rekao je on.

Ako je u njegovoj svesti i dalje bilo sumnje, ona je sada nestala - u Irak se neće vraćati.



Ali postojao je i problem kako ostati u Americi.

Raed je kontaktirao sa još jednim prijateljem u Americi, Mohsenom Fradijem, i saopštio mu plan.

Posle toga mu je u posetu došao diplomirani inženjer sa Univerziteta Džordžija, Intifad Kuambar.

On je imao pristup Olimpijskom selu.

Raed je od njega zatražio pomoć.

Sreli su se u tajnosti, ali Raedovi pratioci su već postali sumnjičavi.

„Irački zvaničnici su počeli da sumnjaju da ja želim da ostanem.

„Rekli su mi da mi to nije dozvoljeno i da ću završiti u zatvoru ako to uradim", kaže on.

Raed je bio nepokolebljiv.

Plan je već bio napravljen, ali je pre toga morao da se takmiči.

Nespreman za ravnopravnu borbu sa rivalima, završio je kao treći otpozadi.

Digao je ukupno 303 kg iz dva odvojena pokušaja.

Kada je takmičenje bilo završeno, bio je spreman za bekstvo.

Getty Images

Ujutro 28. jula 1996. godine, irački olimpijski tim se spremao da obiće obližnji zoološki vrt.

Dok je tim kretao na doručak, Raed se pretvarao da je nešto zaboravio u svojoj sobi.

Brzo je spakovao svoje stvari i požurio ka prednjem delu Olimpijskog sela.

Tamo su ga u kolima čekali Kuambar i Fradi.

Raed je ušao u auto i potom su krenuli.

„Stalno sam razmišljao o svojoj porodici", priseća se on.

„Bio sam zabrinut za njih jer nisam znao šta će se dogoditi sa njima kada irački zvaničnici saznaju da sam pobegao.

„Nisam se plašio za sebe jer sam znao da sam u dobrim rukama i da za mene nema nikakve opasnosti. Jedino sam se brinuo za moju familiju."



Raed je otišao bez pasoša koji su irački zvaničnici držali u posedu zajedno sa svom ostalom dokumentacijom.

Prvo je otišao do iračko-američkog advokata koji je došao iz Njujorka.

Zajedno su otišli do imigracione agencije da tamo objasne da Raed želi da ostane u SAD-u.

Zatim je organizovana konferencija za štampu na kojoj se suočio sa svetskim medijima.

„Volim svoju zemlju. Samo ne volim ovaj režim" - tako je Njujork Tajms citirao Raedove reči.

Posle konferencije za štampu, Raed je rekao da je kancelarija Udaja Huseina zvala CNN sa porukom da Raed mora da se vrati jer mu celu porodicu drže kao taoce.

Na kraju su oni bili pušteni na slobodu kada je Raed poručio da se neće vraćati u zemlju, ali više od godinu dana nije mogao ni da razgovara sa njima.

„Stvari su za njih bile veoma komplikovane, niko nije želeo da razgovara sa njima. Moja majka je bila direktorka škole, ali su je izbacili sa posla", kaže on.

Kada je Raed konačno dobio azil, počeo je da radi sedam dana nedeljno ne bi li skupio novac za lažni irački pasoš za suprugu.

Ona je 1998. uspela da pređe u Jordan u kojem je od zvaničnika Ujedinjenih nacija zatražila pomoć da joj omoguće odlazak u Sjedinjene Države.

Raed i njegova žena su se skrasili u Dirbornu, u državi Mičigen.

Tamo žive i danas, sa svojih petoro dece.

U Dirbornu postoji velika arapska zajednica, a od 2003. godine, kada je započeo rat u Iraku, na hiljade Iračana se naselilo u ovaj region.

„Dirborn je kao Bagdad", uz osmeh kaže Raed.

On je otvorio plac za prodaju polovnih automobila i nastavio da trenira dizanje tegova.

Takođe, trenira i lokalni irački fudbalski i košarkaški tim.

Kada je 2004. godine pao režim Sadama Huseina, prvi put se vratio u rodnu zemlju.

„Cela porodica me je čekala i svi su želeli da me pozdrave jer se nismo videli još od 1996.

„Plakali su kada su me videli, nisu verovali da će me ikada više sresti", priseća se on.

Raedovi roditelji i dalje žive u Basri, ali su do pandemije svake godine posećivali Sjedinjene Države.

Gledajući u budućnost, Raed misli da će verovatno ostati u Mičigenu, iako ga je uvek privlačilo da se preseli u neki kraj u kojem je klima kao u njegovoj zemlji.

„Želeo bih da se preselim u Floridu jer je vreme tamo kao u Iraku", kaže uz smeh.

„Ovde je život težak, naročito od decembra do februara - pada mnogo snega i previše je hladno. Ja nikada ranije nisam video sneg.

„Uvek sam se pitao kako to ljudi izlaze napolje kada padne 10-ak centimetara snega?"


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk