Seksualno nasilje

Preživjeti silovanje - „Pozlilo bi mi i dok gledam televiziju”

Ponekad mi se ne sviđa reč „preživjela", jer zvuči kao da ste više u redu nego što jeste. Ponekad se ne osjećam kao preživjela

8859 pregleda 1 komentar(a)
Foto: BBC
Foto: BBC

Marta je živela u kući koju je delila kada ju je u njenom krevetu silovao čovek kog je poznavala.

Posle ove zastrašujuće izdaje njenog poverenja usledilo je vreme teskobe, neizvesnosti i besa.

Ovde, sopstvenim rečima, ona opisuje svoju potragu za pravdom i efekat silovanja na njene ljubavne veze i mentalno zdravlje.

'Nedelju dana kasnije na poslu sam počela da plačem'

Ja sam preživela silovanje.

Trebalo mi je mnogo vremena da se osećam prijatno sa tom rečju, pre nego sa rečju „žrtva".

Ta reč nosi značenje veličine. Preživite li zemljotres ili nešto slično, izvukli ste se iz ruševina. Ali koristim je jer osnažuje. Žrtva podrazumeva ranjivost, u njoj nema snage.

Ponekad mi se ne sviđa reč „preživela", jer zvuči kao da ste više u redu nego što jeste. Ponekad se ne osećam kao preživela.

Odmah nakon napada, jako sam se tresla. Jutro posle, ugasila sam se. Otišla sam na posao i ne sećam se ničega tog dana.

Nekoliko dana kasnije, videla sam prijatelja i ispričala mu šta se dogodilo i rekla mu da sam rekla „ne" i da nije stao. Zagrlio me je i rekao da sam silovana.

U početku sam to odmah odbacila. Nedavno sam prošla kroz raskid, pa je to bio mnogo opipljiviji izvor bola.

Nedelju dana kasnije, počela sam da plačem na poslu i rekla sam prijatelju da mislim da nisam dobro podnela raskid i da sam bila silovana.

Tada sam to prvi put izgovorila.

Moj prijatelj me je pitao da li želim da to prijavim i rekao mi je za druge ljude koje je poznavao, a koji su bili u toj situaciji i koji su prijavili, a to im je pomoglo da im se vrati moć.

To je bilo nešto što je stvarno odjeknulo kod mene jer ste u tom trenutku tako nemoćni.

'Oni imaju moj telefon'

Otišli smo u policijsku stanicu da prijavimo šta se dogodilo.

Na kraju sam odvedena u Centar za prijavljivanje seksualnog zlostavljanja u policijskom kombiju, zbog čega sam se osećala kao kriminalac.

Pokušali su da uzmu briseve kako bi pronašli DNK dokaze da smo imali seksualni odnos, ali nisu uspeli jer je prošlo više od nedelju dana.

Znam da su morali da poštuju protokol, ali razmišljala sam:

„Ovo je besmisleno, mogu vam reći da nisam zadobila nikakvu fizičku povredu. Niko to ne osporava. Ono što je sporno je da li je to bilo sporazumno."

Detektivi su želeli da mi uzmu telefon, jer smo razmenjivali neke tekstualne poruke. Sve što sam mogao pomisliti bilo je:

„Da li moram da nabavim novi telefon? Nisam rekla prijateljima, nisam rekla roditeljima - koji izgovor u današnje vreme koristim za privremeni broj?"

Kasnije je forenzičar hteo da ode u moju sobu pa sam morala da kažem svojim cimerima.

Dok je policajac preturao po mojoj sobi - što je bilo ponižavajuće jer je moja soba bila svinjac - moj cimer je stajao na vratima govoreći:

„Marta, muka mi je", a ja sam razmišljala: „Da, trenutno ne znam šta bih ti rekla, ni sama ne znam šta bih sebi rekla."

Tada sam se suočila sa posttraumatskim stresnim poremećajem (PTSP). Tada sam pomislila da moram to da kažem roditeljima. Zapravo nisam želela, ali osećala sam kao da moram.

Bila je sredina dana. Otišla sam kući, rekla sam mami, a ona mom tati. Kasnije se pojavio kod mojih vrata, želeći da mi pospremi sobu.

Mislim da je to bilo zato što je to mogao da učini za mene pošto nije uspeo da me zaštiti.

'Ništa lično'

Odlazak na sud bio je težak.

Želela sam da se izvučem, ali da jesam, izgledalo bi kao da lažem. Sećam se da sam se nadala da će se vratiti i reći da nema dovoljno dokaza, pa će onda izbor nestati.

Već sam snimila svoje svedočenje, tako da nisam morala sve da prepričavam na sudu. Bilo je bizarno jer sam ja snimljena osamnaest meseci ranije i razmišljala sam:

„Ne znam ko je ta osoba. Ta osoba izgleda manja, mršavija, poput ljušture, ali još ima džemper koji ja imam."

Kad je ona počela da plače, i ja sam počela da plačem.

Unakrsno ispitivanje predstavljalo je dodatnu, novu traumu.

Advokat odbrane je bila žena, pa sam odmah pomislila da je izdajica ženskog roda. Pametovala je.

Shvatate na intelektualnom nivou da ona u suštini mora da zavrti neku vrstu priče koja navodi da lažete.

U jednom trenutku je pokušavala da tvrdi da mi je bilo lakše reći da sam silovana, a ne da priznam prijateljima da sam imala neobavezan seks i da nije bio dobar.

Sećam se da sam se stalno fokusirala na ono što sam nosila. Izgubila sam svu hrabrost i mislila sam da sve to ide jako loše jer nisam mogla da se setim da li sam imala na sebi gornji deo pidžame ili ne.

U međuvremenu, advokatica tužilaštva nije radila ništa, jer se nema čemu prigovoriti.

Dakle, bila sam u ovoj prostoriji prepunoj ljudi, potpuno bespomoćna pred onim što se oseća kao napad.

Službenica me je izvela vani, a ja sam se fizički tresla, bila sam toliko istraumirana zbog toga.

Dok smo šetali, okrenula se prema meni i rekla „ništa lično". Šta može biti ličnije od onoga što mi se upravo dogodilo?

Nikada neću zaboraviti da mi je to rekla.


Pogledajte video o seksualnom nasilju u Kolumbiji


Moj napadač je proglašen krivim i osuđen na četiri godine zatvora, od kojih su dve bile uslovne. Dve godine nisu ništa - na suđenje smo čekali skoro dve godine.

Shvatila sam koliko sam imala sreće što su doneli osuđujuću presudu.

Tako malo ljudi to prijavi, a zatim od onih koji to učine, malo njih dođe na suđenje, a od toga, malo njih dobije osuđujuću presudu.

Onda osećate tu težinu na koju ne možete ni da se požalite, jer ste dobili pravdu, zar ne? To je ono što svi želimo.

Zato je ono što se dešava nakon toga toliko frustrirajuće i teskobno, jer ne nestaje tek tako.

Uspela sam, rizikovala, prijavila i ostala dosledna. Prošla sam kroz sve te gluposti advokata odbrane i dobila sam osuđujuću presudu.

Dobila sam pravdu, pa je pravosnažno zabeleženo da me je silovao. Dakle, to bi trebalo biti to - vratila sam svoju moć. Ali ne znam jesam li.

'Ovo se svuda događa ženama'

Moj PTSP je ponovo počeo da se manifestuje. Gledala bih TV emisiju ili čitala knjigu, i dogodila bi se scena silovanja i počinjala bih osećati mučninu, odlutala bih i nisam želela da me dodiruju.

Osećala sam se veoma napeto i uznemireno, kao da su mi nervi u plamenu.

Mislim da je percepcija da PTSP dobija povratne informacije o vašem silovanju, ali moj mozak je fiksiran na drugim ženama koje se siluju.

Zamislite da pokušavate da se ponašate kao da vodite normalan razgovor, radite svoj posao, radite svoj zadatak, a u vašoj glavi se pojavljuje scena žena koje siluju. Bilo je užasno.

Ponekad ne uzmemo u obzir šta znači imati nekoga u nekoj drugoj osobi, biti povređen na taj način.

Ako niste u mogućnosti da imate određenu kontrolu nad onim što se događa ispod vaše kože, onda nemate telesnu autonomiju, nemate ništa.

Mislim da je to bilo zato što sam shvatala da se nije dešavalo samo meni, da se to događalo ženama stalno, sve vreme.

Zbog toga sam se osećala da ne mogu pobeći, potpuno poraženo. To bi se moglo ponovo dogoditi meni ili nekome koga poznajem, nekome koga volim.

Upućena sam na EMDR terapiju (desenzibilizacija pokretima očiju i ponovna obrada). Ideja je da je brzo kretanje očima koje imate kada spavate deo kodiranja kratkoročnih uspomena u dugoročne.

Traumatična memorija se zaglavila u vašoj kratkotrajnoj memoriji, pa je cilj da je kodirate u svoju dugoročnu memoriju kako ne bi bila tako sveža i traumatična.

Terapeut traži da proživite traumu dok oni nekako počinju da mašu rukama ispred vašeg lica da bi izazvali brzo kretanje očiju.

Posmatrajući unazad, mislim da je to verovatno pomoglo, jer sada se čini kao dugoročno pamćenje, ali tada se nije osećalo kao da to nužno pomaže.

'Laknulo mi je kad je deportovan'

Sećam se da je izašao na Badnje veče. Srećan mi Božić.

Službenik za vezu sa žrtvama rekao je da je moj silovatelj zadržan u imigracionom, ali da će ga pustiti uz kauciju.

Dao im je adrese mesta na koja je mogao da ode, ali pošto je bio na spisku seksualnih prestupnika, nekoliko njih je odbijeno jer bi bio u blizini škole ili u blizini doma za stare osobe - tj. ranjivih ljudi.

Međutim, adresa koja nije odbijena udaljena je deset minuta vožnje od mesta gde sam živela.

Pitala sam svoju oficirku za vezu sa žrtvama zašto ja - njegova stvarna žrtva - nisam krajnje ranjiva osoba?

Rekla je da imigraciono ne zna gde živim i da, ako mu kažu, onda će znati gde živim, jer ako tada odbiju adresu, njegov advokat će morati da zna zašto.

Pokušala sam da se vratim na logiku da bi on bio idiot da me povredi, jer bi bio osumnjičeni broj jedan.

Svaka moguća ruta od mesta gde sam živela do centralnog Londona prolazila bi kroz šire područje u kome je on bio.

Postavka je bila takva da, ako me je video, morao bi da se skloni momentalno i nazove svog nadzornika za uslovnu, a ja razmišljam:

„O ovome razmišljate iz perspektive počinioca, a ne iz perspektive žrtve."

Ako o ovome razmišljate iz perspektive žrtve, rekli biste: „U redu, šta ako ga vidim, a on mene ne?" To je tako manjkav aranžman koji mi je predstavljen kao ohrabrujući.

Mislim da je prošlo manje od godinu dana pre nego što je deportovan. Osećala sam olakšanje, ali takođe sam osećala da je trebalo da se osećam srećnije.

'Izbegavala sam da uradim test bris'

Jedna stvar o kojoj razmišljam: da li želim da imam svoju decu?

Za mnoge preživele, trudnoća i rađanje deteta mogu biti okidač i to mi nikada nije palo na pamet - a sigurno vam niko o tome ne govori.

Sada nisam trudna i nismo ni pokušavali, ali trudnoća bi mogla doći petnaest godina nakon što sam bila silovana i to će za mene biti vrlo stvarna i sveža stvar.

U redu sam s tim da kažem doktorima. Tokom jednog pregleda, morala sam da im kažem:

„Slušajte, ja sam preživela seksualni napad, mogu ovo da izdržim, trebalo bi da me unapred obavestite, moraćete me voditi razgovorom kroz ono što radite i zašto to radite."

Dobila sam poziv za svoj prvi test brisa od silovanja, ali sam ga toliko dugo izbegavala.

Zatim sam pronašla dobrotvornu organizaciju pod nazivom „Moje telo nazad" koja se posebno bavi skriningom grlića materice i testiranjem na seksualno prenosive bolesti za ljude koji su doživeli nasilje.

Bili su neverovatni.

Vode vas kroz to, imaju zaista iskusnog doktora koji razume, tamo je sa vama i pažljivo osoblje.

Dobrotvorna organizacija ima porodilište, ali porođaj dolazi prema svom vlastitom rasporedu, pa šta će biti ako ne mogu pristupiti njihovoj jedinici, hoće li lekari u bolnici razumeti?

Hoće li saslušati?

Ne znam šta moj muž misli o tome. Tek odnedavno mogu da podnesem da me zagrli s leđa, kao kad perem veš i poljubi me u vrat ili šta već.

Nadam se da će za moju decu stvari biti drugačije jer osećam da se napreduje u seksualnom obrazovanju i razgovoru o pristanku.

Volela bih da vidim kako se o silovanju više govori. Volela bih da ne raspravljamo o saglasnosti.

Želim da dovedem u pitanje šta je ideja preživelog. Postoji mnogo različitih vrsta preživelih, jer postoji mnogo različitih ljudi.

Znate šta vam se dogodilo i samo je to važno.


Pogledajte video o zlostavljanju dece u verskim školama u Africi


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas