Švedska i zločini:

Peter Karlson - bolno razrješenje slučaja ubistva švedskog hokejaša iz 1995. godine

Rohlin, koji je prethodne godine osvojio zlatnu olimpijsku medalju sa reprezentacijom Švedske i koji će kasnije zaigrati i u američkoj NHL ligi, kaže da se ne seća tačnih reči koje su policajci izgovorili tog martovskog jutra 1995. godine.

9518 pregleda 0 komentar(a)
Foto: Shutterstock.com
Foto: Shutterstock.com

Kada je Lif Rohlin ušao u svlačionicu pred subotnji trening, tamo je bila policija.

Rekli su mu da je njegov prijatelj i bivši saigrač ubijen na ulici, nedaleko od njegovog stana.

Rohlin, koji je prethodne godine osvojio zlatnu olimpijsku medalju sa reprezentacijom Švedske i koji će kasnije zaigrati i u američkoj NHL ligi, kaže da se ne seća tačnih reči koje su policajci izgovorili tog martovskog jutra 1995. godine.

Ne može da se seti ni da li je baš u svlačionici saznao koliko je bilo brutalno ubistvo njegovog prijatelja, koji je bio izboden 64 puta.

Ne seća se ni gde je bio kada je prvi put čuo da je čovek povezan sa neonacističkim grupama uhapšen, ili da je policija sumnjala da je njegov prijatelj ubijen pošto je pokušao da se udvara tom muškarcu.

Ono čega se Rolin seća je da je trening bio odložen na sat vremena.

Vasteras je sledećeg dana igrao odlučujuću plej-of utakmicu.

Seća se da je pre početka meča održan minut ćutanja i da su ubedljivo izgubili tu utakmicu.

„Sve je bilo totalno apsurdno", kaže Rohlin danas.

„Na ledu je bilo nekoliko igrača koji su ga dobro znali.

„Kada bi se danas desilo nešto slično, utakmica ne bi bila odigrana. Dobili bismo malo vremena da se saberemo".

Više od dve decenije je prošlo od tragične smrti 29-godišnjeg hokejaša Petera Karlsona.

Prijatelji i aktivisti su i dalje besni zbog događaja koji su potom usledili.

Karlson se nikada nije vratio kući tog petka uveče, u proleće 1995. godine.

Prema sudskim dokumentima, 19-godišnjak koji je priznao da ga je ubio je bio član lokalne skinhed grupe povezane sa neonacističkim pokretom.

Tokom sva tri sudska procesa koja su usledila posle Karlsonove smrti - proces je stigao sve do švedskog Vrhovnog suda - optuženi je sve vreme tvrdio da ubistvo nije bilo planirano i da je bio „isprovociran".

Tvrdio je da je naleteo na Karlsona dok se vraćao sa provoda u Vasterasu, gradu koji se nalazi na sat vremena vožnje zapadno od Stokholma.

Rekao je da su jedno vreme hodali u istom smeru, pre nego što mu je Karlson rekao da je zgodan, zgrabio ga za glavu i privukao sebi.

U minutima koji su usledili, čovek je ubo Karlsona u grudi, glavu, lice i leđa.

Ostavljen je teško povređen, toliko da ga prvi policajac koji je došao na lice mesta, inače njegov trener u mlađim kategorijama, uopšte nije prepoznao.

Nije bilo svedoka koji su prisustvovali onom što se desilo te noći.

Sud je morao da se osloni na svedočenje optuženog koji je rekao da je ga je obuzeo bes i da se uspaničio.

Tokom pretresa njegovog doma, policija je pronašla pamflete i antigej propagandne materijale.

Ali bez obzira na sve to, kao i na brutalnu upotrebu sile, Vrhovni sud je podržao originalnu presudu - ubistvo iz nehata.

Ubica je bio osuđen na osam godina zatvora.

Jutro posle Karlsonove smrti, zazvonio je telefon u domu menadžera švedske reprezentacije, Kurta Lundmarka.

On je sedeo za kuhinjskim stolom, nedaleko od kuće u kojoj je Karlson odrastao.

Lundmark je predvodio Švedsku kada je osvojena prva, legendarna zlatna olimpijska medalja na zimskoj Olimpijadi u Lilehameru, 1994. godine.

Pre toga, on je nekoliko godina trenirao Karlsona u omladinskom timu Vasterasa.

„Bio sam šokiran, pokušavao sam da shvatim šta sam čuo preko telefona", kaže on.

„Peter je bio od onih momaka koji bi, kada bi videli da ste kod kuće, svratio da porazgovara sa vama. Od onih u čijem se prisustvu svi osmehuju".

Lundmark je pažljivo pratio slučaj dok se on provlačio kroz švedski pravosudni sistem.

Način na koji je Karlson bio predstavljen mu je smetao sve do današnjeg dana.

Oduvek je verovao da je presuda bila pogrešna.

„Mislim da sud nije imao priliku da u dovoljnoj meri čuje kakav je zaista bio Peter", kaže on.

Dodaje da bi bio problem naći bilo koga u Vasterasu ko ga ne bi opisao kao bezazlenog i bezopasnog mladića.

„Isključivo su se oslanjali na priču koju je ispričao ubica".

Denis Martinson, vanredni profesor i ekspert za krivično pravo na univerzitetu u Stokholmu, ima identično mišljenje.

Po njemu, detaljima kao što je antigej literatura koja je pronađena u domu ubice, nije data dužna pažnja.

S druge strane, kaže on, postoji veliki progres u prepoznavanju zločina iz mržnje protiv manjinskih grupa u Švedskoj.

Tokom 80-tih i 90-tih godina prošlog veka, u zemlji se desila serija ubistava gej ljudi.

Fakundo Unija, gej aktivista iz Stokholma, pratio je neke od tih slučajeva kao novinar.

On smatra da je odbrana poznata i kao „gej panika", bila dokazano efektan način koji je brojnim optuženicima doneo mnogo blaže kazne za ono što se smatra zločinom iz mržnje.

Ova pravna strategija - kojom okrivljeni ističu da su bili izloženi neželjenim istopolnim seksualnim provokacijama - i dalje je prihvatljiva u mnogim delovima sveta.

Prema istraživanjima Vilijams instituta pri pravnom fakultetu na Univerzitetu u Kaliforniji u Sjedninjenim Državama, „odbrana po osnovu gej i trans panike i dalje je moguća u većini država".

U Velikoj Britaniji se ova taktika od 2003. godine sve manje primenjuje, posle uputstva Krunskog tužilaštva o „proaktivnom pristupu" ka „homofobnom i transfobnom zločinu".

Unija smatra da je opšti sentiment prema gej osobama tokom 90-tih godina značio i daleko manju naklonost prema žrtvama u takvim slučajevima, što je zatim vodilo i ka manjim kaznama za prestupnike.

„Odbrana je koristila stanovište koje se očitavalo u opisu - 'taj tip mi se nabacivao, morao sam da ga se otarasim'", kaže Unija.

Tokom šetnje mirnom, rezidencijalnom ulicom u kojoj je Karlson ubijen, nedaleko od centra Vasterasa, njegov nekadašnji saigrač Rohlin pokazuje prazno mesto ispred jedne od kuća.

„Ovde se nalazila komemorativna ploča koja je ukazivala na ono što se ovde dogodilo. Ne znam zašto su je sklonili", kaže on uz uzdah.

Karlson je pripadao generaciji mladih igrača iz Vasterasa koja je imala veliki uticaj na švedski hokej na ledu.

Trojica osvajača zlata u Lilehameru 1994, su bili njegovi prijatelji i bivši saigrači.

„Bila je to strašna vest", kaže Patrik Juhlin, koji je za ubistvo saznao dok je igrao za Filadelfija Flajerse u NHL ligi.

,,Moje prvo pitanje je bilo zašto i kako je ovo uopšte moglo da se dogodi. Završilo se sa nekoliko telefonskih razgovora".

Karlson je bio par godina stariji od Rohlina i Juhlina.

Kada su došli u razvojni tim Vasterasa, on je bio jedan od igrača na kojeg su se ugledali.

„Bio je prvi koji nas je pozvao na neku zabavu", kaže Rohlin.

„Nikada nije bilo ni trunke bilo čega lošeg u tom tipu. Konstantno je bio veseo i radostan".

U mesecima koji su usledili posle Karlsonove smrti, Rohlin je bio zaokupljen pripremama za prvenstvo sveta koje je trebalo da se održi u Švedskoj.

Trener Lundmark je igračima dao instrukcije da ne čitaju novine i da ne gledaju televiziju koja se intenzivno bavila ovim slučaj

„Smatrao sam da je najbolje da sve to zaboravimo i da se fokusiramo na igru što je više moguće", kaže on.

Usred priprema, sa trojicom igrača je otišao na Karlsonovu sahranu i u prepunu crkvu u Vasterasu.

Za Karlsonove prijatelje su novinski izveštaji po kojima je mladić ubijen posle udvaranja drugom muškarcu bili šokantni.

Karlson nije javno bio gej.

Prema sudskim spisima, on je podelio to sa nekolicinom posetilaca noćnog kluba u kojem je bio noć pre nego što je izboden.

Što se tiče njegovih prijatelja, pred njima to nikada nije pominjao.

„Ako je bio gej, pogađa me to što sa nama nikada nije razgovarao o tome", kaže Rohlim.

„Ovo je po svemu bila tragedija. Vodili smo prilično iscrpne razgovore o svemu.

„To da nam nikada ništa nije ni pomenuo zvuči neverovatno, s obzirom na to koliko smo se poznavali".

Karlsonovi saigrači su se još odavno oprostili od profesionalnog bavljenja hokejom na ledu.

Dok stoji ispred malog sivog groba na groblju nadomak Vasterasa, Rohlin kaže da ga smrt prijatelja i dalje jako proganja, čak i posle 26 godina.

„Da je presuda bila i 12 ili 24 godine zatvora, bilo bi svejedno", dodaje on.


Možda će vas zanimati i ovaj video: Moja borba kao interseks fudbalera"


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas