Svjetski dan sigurnog pobačaja:

Žene širom svijeta dijele intimne priče o abortusu

Od 1994. godine naovamo, više od 40 zemalja liberalizovalo je zakone o abortusu

4055 pregleda 3 komentar(a)
Foto: Getty Images/BBC
Foto: Getty Images/BBC

Da li abortusi treba da budu legalni? Ovo je pitanje o kom se i dalje neprestano raspravlja širom sveta.

U američkoj saveznoj državi Teksas, ovog meseca je na snagu stupio zakon koji zabranjuje abortus posle prvih šest nedelja trudnoće.

Sa druge strane, u Meksiku je nedavno došlo do dekriminalizacije abortusa u severnoj državi Koavila.

„Istina je da je pristup abortusu oduvek bio neizvestan i još je", kaže Anu Kumar, predsednica i izvršna direktorka američke grupe za zaštitu reproduktivnih prava Ipas.

Ali ona veruje da se stvari kreću u dobrom pravcu.

„Od 1994. godine naovamo, više od 40 zemalja liberalizovalo je zakone o abortusu", dodaje ona.

Iza ove rasprave kriju se lična iskustva žena sa abortusom koja se često čuvaju u tajnosti.

Ovog Međunarodnog dana bezbednog abortusa zamolili smo pet žena da sa nama podele priče o prekidu trudnoće.

One potiču iz različitih delova sveta, a neke su odlučile da ostanu anonimne.

„Odmah sam znala da ne želim da ova osoba bude otac mog deteta" - Sandra, Bangkok

Sandra* je počela da oseća promene u svom telu posle osam nedelja trudnoće.

Uradila je test i bio je pozitivan.

„Odmah sam znala da ne želim da ova osoba bude otac mog deteta", kaže ona za BBC.

„On je bio samo 'šema za seks', a preda mnom je bila duga karijera."

Znala je za Tamtang grupu na Tajlandu, koja pruža lokalne informacije o pristupu bezbednom abortusu i obratila im se za pomoć.

„Uspela sam da pronađem kliniku, ali sam osetila veliki pritisak noć pre zahvata", kaže ona.

Sve donedavno abortus je bio ilegalan na Tajlandu, sem ukoliko trudnoća nije posledica silovanja ili incesta, ili ako je majčino zdravlje ugroženo.

Sandra se odlučila za abortus 2019. godine, dok su ovi zakoni još bili na snazi.

„Počela sam da se pitam - da li da im kažem da sam doživela seksualno zlostavljanje ili da li ću izgledati dovoljno jadno da mogu da im kažem da ne mogu da priuštim dete?

„Svakakve stvari su mi prolazile kroz glavu", kaže ona.

Getty Images

Toga dana, ispunila je upitnik kako bi opisala „mentalni stres" koji oseća.

Pitala se da li to što ima 27 godina i što ima dovoljno visoka primanja može da se pokaže kao otežavajuća okolnost.

„Bila sam sama i osećala sam se kao da me svi oko mene osuđuju", kaže ona.

„Nisam mogla to da ispričam čak ni najboljoj prijateljici, zato što su u našoj kulturi uverenja protiv abortusa veoma snažna.

Postoji čak i TV serija koja propagira ideju da će žena koja ode na abortus sa sobom vući duh bebe do kraja života."

Osetila je olakšanje kada su je pozvali u operacionu salu.

„Sve je bilo gotovo za 15 minuta, a posle nekoliko minuta odmora, odvezla sam se sama na posao na drugi deo radnog dana."

„Uporno sam govorila sebi da je sve u redu - sve dok jednog dana nisam videla neke ružne komentare na društvenim mrežama o abortusu, i raspala se."

Ona kaže da se nada da će žene jednog dana uspeti da povrate potpunu kontrolu nad vlastitim telima.

„Jer bez obzira na to koliko su liberalni zakoni postali, i dalje je velika stigma koja nas kontroliše."


Pogledajte video: Muke Poljakinja koje žele da izvrše abortus


„Što više nas otvoreno govori o našim abortusima, to će jača biti naša zajednica" - Erin, Sjedinjene Američke Države

Erin je prvi abortus imala sa 28 godina, a najskoriji sa 36.

„Nekada sam za sebe mislila da sam anomalija zato što sam imala 'toliko abortusa'", kaže ona za BBC.

„Međutim, tokom trenutnog aktivizma u vezi sa abortusom, saznala sam da su abortusi (u množini) izuzetno česti."

Ali ona smatra da ova učestalost u značajnoj meri ne umanjuje sramotu oko odluke da se prekine trudnoća.

„Razgovor o tome je i dalje veoma stigmatizovan, čak i u samoproklamovanim naprednim ili liberalnim grupama, pa čak i u zajednicama koje se bore za zaštitu reproduktivnih prava", kaže ona.

„Nadam se da će se to uskoro promeniti."

Erin se zalaže za zaštitu reproduktivnih prava u sklopu američke organizacije koja se zove „Kaži glasno da si abortirala".

Ona kaže da joj je to pomoglo da bude otvorenija o ličnim iskustvima s abortusom.

„Za mene je to bila velika promena - kad sam prvi put započinjala ovaj rad, imala sam problema čak i da glasno izgovorim reč 'abortus'", kaže ona.

„Danas to deluje veoma normalno i lako mi je da otvoreno govorim o abortusu."

Ona je odrasla u religioznoj zajednici koja nije prihvatala ideju o abortusima.

„Prilično me je bilo sramota i bilo mi je neprijatno što sam išla na abortus, i nisam se obraćala porodici ili prijateljima za pomoć", kaže ona.

„Naročito nakon što sam već jednom abortirala, nisam se osećala kao da mogu da tražim pomoć u slučaju više abortusa."

Erin nije bilo teško da shvati da je trudna nakon što joj je izostala menstruacija.

„Moje telo je uvek delovalo drugačije svaki put kad bih zatrudnela - znala bih da je nešto drugačije."

Ali se ona nikad nije premišljala oko odluke da abortira.

„Nisam želela da postanem majka i nisam želela da budem roditelj deteta ni u jednoj od svojih veza", kaže ona.

„Mislim da je predstava o tome da je abortus teška i traumatična odluka za apsolutno svakoga načinilo mnogo štete pokretu za zaštitu reproduktivnih prava."

Ona opisuje osećanje usamljenosti posle abortusa i nada se da će ta stigma uminuti.

„Abortus je oduvek bio česta pojava, ali je retorika oko njega tvrdila da je on redak i da treba da je poslednje pribežište", kaže ona.

„Što više nas otvoreno govori o našim abortusima, to će jača biti naša zajednica i više će se smanjiti stigma koja prati abortus.

„Možemo da pomognemo jedne drugima u ovome."

„Zbog sramote sam se osećala usamljenom u društvu" - Indu, Indija

„Imala sam 31 godinu i upravo sam izgubila telefon", kaže Indu za BBC.

„Otišla sam da kupim novi telefon i osetila mučninu. Tad je moj partner predložio da uradim test na trudnoću."

Test je bio pozitivan, a ona je nedvosmisleno želela abortus.

„Upravo sam započinjala karijeru kao umetnica, a moj partner se slagao sa mnom."

Otišla je kod ginekologa sa kojim je išla u školu i uspela je da prekine trudnoću „relativno lako", uz pomoć pilula.

Ali ju je teže pogodilo ono što je usledilo posle.

„Zbog stigme koja prati abortus, moj je bio strogo čuvana tajna i zbog te sramote sam se osećala usamljenom u društvu", kaže ona.

„Obilato krvarenje posle abortusa izazivalo mi je mučnine i strah. Plakala sam kao kiša."

Getty Images

Abortus je i dalje stigmatizovan u Indiji, gde je ženski glas „retko onaj koji odlučuje", kao što je izvestila medijska organizacija IndijaSpend u septembru 2020. godine.

„Bila sam ljuta što sam morala da prolazim kroz to i fizički i mentalno, iako smo oboje bili u tome", kaže ona.

„Manje od godinu dana kasnije, bila sam na antidepresivima."

Ona kaže da je to uticalo i na njene buduće veze i da se dugo posle toga plašila da se upusti u seks.

Shvatila je koliko je važno imati emotivnu podršku.

„Kad se danas osvrnem na sve to, da sam imala prostora da govorim o abortusu otvorenije, mislim da bi sve bilo drugačije."

„Abortus se smatra grehom u našoj zajednici" - Džoslin, Demokratska Republika Kongo

Džoslin je rodila drugo dete četiri meseca ranije.

„Počela sam da doživljavam znake kao što je oticanje grudi, gubitak apetita i umor", kaže ona.

Uskoro je otkrila da je ponovo trudna i odlučila je da abortira.

„Zdravlje mog deteta bilo je prvi prioritet u započinjanju ovog procesa.

„Postojala je bojazan da će abortus imati medicinske posledice, ali sam je savladala zbog ohrabrenja koje sam dobila od muža."

Dok je odrastala, nije čula da je bilo ko u njenoj zajednici imao abortus.

„Abortus je ovde strogo poverljiva stvar i smatra se grehom u našoj zajednici", kaže ona.

„Osoba koja abortira gleda se popreko ako ljudi saznaju za to."

Džoslin kaže da je morala da ubeđuje lekara da izvrši abortus.

„Nije prihvatio moju odluku i davao mi je razne savete, ali sam ga ja preklinjala da to uradi."

Odlučila je da se podvrgne zahvatu kod kuće, kako bi čitava stvar ostala tajna.

„Plašila sam se jer nikad ranije to nisam radila, ali sam u sebi našla hrabrosti", kaže ona.

„Medicinsko osoblje mi je pomoglo da prebrodim to i osetila sam veliko olakšanje kad je sve bilo gotovo."

Džoslin kaže da je posle abortusa, koji je imala u 31. godini, postala mnogo svesnija čitavog problema.

„Sada koristim kontraceptivno sredstvo da bih izbegla još jednu trudnoću - iskustvo mi je pomoglo da istrajem u želji da mi se to ne ponovi."

„Sanjam o tome da žene jednog dana budu slobodne" - Marija, Meksiko

Za Mariju* je prvi susret sa lekarem bio kao čeoni sudar sa stvarnošću.

Bila je žena od 35 godina koja je želela abortus, ali je odrasla sa predstavom o tome da je „abortus ubistvo, da je to nešto izuzetno opasno, da će se raskomadati biće koje već oseća, govori i misli".

Ali to se sve brzo promenilo.

„Taj trenutak je sve preokrenuo. Doktorka mi je objasnila čitav zahvat kao da mi objašnjava lečenje od bilo koje druge bolesti", kaže ona.

„Ni u jednom trenutku nije dovela u pitanje moju odluku, nije me prekorevala, nije se ophodila prema meni kao prema nekom ko je neodgovoran.

„Tu sam shvatila svu težinu stigme oko abortusa."

Ona kaže da je teško doći do bezbednih abortusa uprkos tome što su legalni u Meksiko Sitiju.

Troškovi na privatnoj klinici umeju da budu visoki, ali je ona odabrala nju umesto državne ustanove kako bi sačuvala privatnost.

„Moja porodica ne zna za moj abortus.

„Ne znam kakva bi im bila reakcija, ali sam prilično sigurna da bi bilo bolno za neke od njih, počev od moje majke."

Ona se priseća rasprave o abortusu koju je vodila sa svojom porodicom kad je njena mlađa sestra zatrudnela sa 14 godina - Marija je predložila da abortira.

„Bili su izuzetno uvređeni samom tom mogućnošću, tako da se više nikad nisam dotakla te teme."

Marija se nervozno podvrgnula zahvatu dok je njen partner sve vreme bio uz nju.

„Sve skupa je trajalo tridesetak minuta, možda manje", kaže ona.

„Bilo mi je teško da pojmim da je za tako kratko vreme rešeno nešto što sam doživljavala kao ogroman problem koji će me obeležiti za čitav život."

Sada sa 38 godina, ona je sigurna da ne želi da ima decu.

„Svesna svega što roditeljstvo sa sobom nosi, u ovako komplikovanom svetu, moj partner i ja smo se odlučili da to ne radimo", kaže ona.

„Sanjam o tome da žene jednog dana budu slobodne da u potpunosti i apsolutno odlučuju o tome šta se dešava u našim životima, a naročito šta se dešava u našim telima.

„Nadam se da će se jednog dana to i ostvariti, u svim zemljama."

*Imena promenjena da bi se zaštitili identiteti

Dodatno izveštavanje: Emeri Makumeno


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas