Rat u Jugoslaviji:

Tri decenije od opsade Dubrovnika - uništavanje svjetske kulturne baštine i „najveća sramota Crne Gore“

Predstavnici vlasti u susednoj Crnoj Gori, predsednik Momir Bulatović i premijer Milo Đukanović, nedeljama su pre početka napada na Dubrovnik tvrdili da se hrvatske snage spremaju da zauzmu Boku Kotorsku, navodi se u obimnom dokumentuKnjiga sećanja: Ratni zločini tokom 90-tih u Crnoj Gori" (strane 50-71) Inicijative mladih za ljudska prava na Balkanu (Yihr).

11118 pregleda 33 reakcija 35 komentar(a)
Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Tokom jeseni 1991. godine, svet je netremice posmatrao kako granate padaju na Dubrovnik, turistički biser hrvatskog jadranskog primorja, koji se zbog očuvanih srednjevekovnih zidina Starog grada nalazi na spisku svetske kulturne baštine pod zaštitom Uneska.

Stanovnici Dubrovnika proveli su skoro 240 dana pod opsadom, a napadom na grad je komandovala nekadašnja Jugoslovenska narodna armija (JNA), čiji je zadatak do tada bio odbrana granica Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).

Najviše rezervista JNA, koji su učestvovali u ovim vojnim akcijama, poticalo je s teritorije Crne Gore i Bosne i Hercegovine.

Iako je tada primećivao „govor mržnje na svim stranama" i predosećao ratno razrešenje problema u Jugoslaviji, Zdravko Bazdan, profesor Univerziteta u Dubrovniku u penziji, nije verovao da će JNA napasti Dubrovnik.

„Bio sam Jugosloven do poslednjeg trenutka, ali 1. oktobra 1991. u 6:15 ujutru kada su granate zasule kraj u kom sam živeo, u meni je umrla Jugoslavija", kaže on za BBC na srpskom.

„Kad sam video da nas napada JNA, koja je imala ustavni zadatak da čuva Jugoslaviju, to je meni označilo kraj sveta, svega normalnog, to je bila katastrofa."

Tokom rata na dubrovačkom području stradalo je 116 civila, poginulo je 194 hrvatskih boraca i 165 pripadnika JNA iz Crne Gore, 443 osobe bile su zatočene u logorima Morinj u Crnoj Gori i Bileća u Bosni i Hercegovini, prognano je 33.000 ljudi i uništen 2.071 stambeni objekat, podaci su Centra za suočavanje s prošlošću Dokumenta iz Zagreba.

Pljačke, odbrana rodnog grada i traženje dobrog u ljudima

Veseljko Koprivica je imao 43 godine i radio kao novinar u crnogorskom glavnom gradu Titogradu (današnjoj Podgorici), kad mu je stigao poziv za mobilizaciju.

Iako se, kako kaže, protivio ratu, javio se vojnom odseku, a zbog pritiska koji je trpela njegova porodica i period od 1. oktobra 1991. do 15. januara 1992. proveo je u uniformi.

Tvrdi da su pripadnici njegove čete prevareni, jer im je rečeno da se premeštaju iz Titograda u Bileću u Hercegovini, a „onda smo osvanuli u Konavlima u blizini Dubrovnika".

Kad su videli gde su stigli, Koprivica i neki rezervisti su hteli da dezertiraju, ali vojna policija, kako se on seća, bila je svuda prisutna.

Rat provodi kao vozač komandanta čete.

„Kada su dobili uniformu, ja neke ljude više nisam mogao da prepoznam, oni su na sve bili spremni," kaže on za BBC na srpskom.

U opustošenoj oblasti u blizini Dubrovnika usledile su pljačke i paljenje kuća, o čemu je Koprivica pisao prvo u formi feljtona u magazinu Monitor, a zatim u knjizi Operacija Dubrovnik: Sve je bilo meta.

Danas kaže da je mali broj vojnika to radio, ali tvrdi da su to uglavnom bili dobrovoljci, koji su poverovali u priču tadašnjih vlasti „o 30.000 ustaša na granici sa Crnom Gorom".

„To je najveća sramota Crne Gore", smatra Koprivica.

BBC

O pljačkanju kuća, krađi automobila i umetničkih dela, pred sudom za ratne zločine u Jugoslaviji u Hagu 2004. godine svedočio je Nikola Samardžić, bivši ministar spoljnih poslova Crne Gore.

„Uprkos histeričnoj propagandi i vojnoj diktaturi, bio je jedan broj Crnogoraca koji su se suprotstavili sramotnoj agresiji na Dubrovnik", rekao je Samardžić.

U jutro 1. oktobra 1991. sedamnaestogodišnjeg Stanka Vukasa iz Mokošice pored Dubrovnika probudile su detonacije.

„Izašli smo napolje, pitali smo se šta se dešava, da li je počeo rat", seća se on.

Bez dana odslužene vojne obuke, on je odlučio da brani kuću i mesto u kome je rođen.

„Mi nismo palili gume u dubrovačkom Starom gradu, kako se pričalo u Srbiji", kaže Vukas za BBC na srpskom.

I danas ne može da zaboravi strahote kojima je prisustvovao, leševe raznete ispred hotela Imperijal, koji gori.

„U tom trenutku, čovek se oseća nikako, ne može da shvati zašto to neko radi", objašnjava on s gorčinom u glasu.

„Istina je da mi nismo išli u Srbiji i Crnu Goru, već smo napadnuti. Sve ostalo je demagogija i laž."

BBC

Zdravko Bazdan je profesorski poziv zamenio komandovanjem u sanitetskom vodu u Mokošici.

Predvodio je ekipu koja je spašavala ranjenike i dopremala ih na zbrinjavanje u ambulantu, smeštenoj u kotlarnici.

O transportu ranjenika iz Mokošice, deset kilometara do dubrovačke bolnice, pregovarao je sa komandantima JNA: Gojkom Đurašićem i Milivojem Vukmanovićem, koje su, tvrdi Bazdan, poštovali pravila ratovanja i sa kojima je ostao u prijateljskim odnosima i danas.

Da bi preciznije opisao mračnu jesen 1991, Bazdan u pomoć priziva priču o grčkom filozofu Diogenu iz Sinope, koji je išao gradom usred dana sa svećom i kada bi ga pitali zašto to radio, rekao bi: „Tražim čoveka".

„I ja sam tražio čoveka u ratu i našao sam ga u ljudima koje spominjem" kaže on.

„Rat za mir": Šta se dešavalo u Dubrovniku 1991.

Hrvatska i Slovenija proglasile su nezavisnost 25. juna 1991. godine i izašle iz dotadašnje zajedničke države Jugoslavije.

Srpska manjina u Hrvatskoj odbila je da prihvati vlast novoproglašene države i počela je da organizuje oružanu pobunu.

Vlasti u Beogradu komandovale su federalnom vojskom - Jugoslovenskom narodnom armijom, koja je prvo pokušavala da spreči eskalaciju sukoba između dve strane, a zatim se otvoreno stavila na srpsku stranu krenuvši u napad na grad Vukovar u istočnoj Slavoniji krajem avgusta 1991.

Grad Dubrovnik na južnom delu jadranske obale blizu granice sa Crnom Gorom, istorijski važan i za srpski i hrvatski narod, nije predstavljao pretnju za JNA, jer je zbog stalnog i velikog priliva turista u okolini grada nije bilo kasarni, pa ni zaliha oružja.

Predstavnici vlasti u susednoj Crnoj Gori, predsednik Momir Bulatović i premijer Milo Đukanović, nedeljama su pre početka napada na Dubrovnik tvrdili da se hrvatske snage spremaju da zauzmu Boku Kotorsku, navodi se u obimnom dokumentuKnjiga sećanja: Ratni zločini tokom 90-tih u Crnoj Gori" (strane 50-71) Inicijative mladih za ljudska prava na Balkanu (Yihr).

„Vlast koja je vladala Crnom Gorom 30 godina je jedan od ključnih pokretača rata, a preko propagande u lokalnim medijima i štampi i televiziji iz Srbije, dovela je ljude u stanje histerije," opisuje jesen 1991. Milka Tadić Mijović, antiratna aktivistkinja i novinarka iz Crne Gore.

Zapravo se desilo suprotno, dodaje.

„Crna Gora nije napadnuta, već je napad krenuo iz nje", kaže ona za BBC na srpskom.

Getty Images

Generalštab SFRJ izdao je naredbu Jugoslovenskoj narodnoj armiji da blokira Dubrovnik 30. septembra, a 1. oktobra prve granate su pale na grad.

Ovom akcijom je komandovao general potpukovnik Pavle Strugar, komandant Druge operativne grupe JNA, čiji je štab bio u Trebinju, a pomorskom blokadom grada upravljao je admiral Miodrag Jokić.

Pored rezervista JNA, u napadima na dubrovačku oblast učestvovali su i pripadnici Teritorijalne odbrane Crne Gore i Trebinja.

Napad je u javnosti pokušao da opravda Svetozar Marović, tada generalni sekretar vladajuće Demokratske partije socijalista, nazvavši ga „ratom za mir", čiji cilj je bio sprečavanje napada na Crnu Goru, navedeno je u izveštaju organizacije Fonda za humanitarno pravo „Dosije: JNA u ratovima u Hrvatskoj i BiH".

Prva civilna žrtva ovih napada bio je pesnik Milan Milišić, koji je poginuo kad mu je deo granate pao u stan 5. oktobra 1991.

Najžešći napad na dubrovački Stari grad izveden je 6. decembra i trajao je 12 sati.

Tad je poginulo 19 ljudi, 60 je ranjeno, a u kulturnom jezgru grada je načinjena ogromna materijalna šteta, podaci su Dokumenta centra.

Tokom blokade grada, međunarodni mirovni pregovori su se održavali u Hagu, a cilj im je bio sprečavanje daljeg krvoprolića u Jugoslaviji.

Zbog odbijanja predsednika Srbije Slobodana Miloševića i crnogorskog predsednika Momira Bulatovića da prihvate plan britanskog diplomate lorda Pitera Karingtona, Nemačka, a zatim i druge članice Evropske zajednice priznale su nezavisnost Slovenije i Hrvatske.

Time je Jugoslavija prestala da postoji.

Lord Karington je najpre organizovao Mirovnu konferenciju, a potom je, usred ratnih razaranja, izneo plan na sedam strana, čija je suština bila podela Jugoslavije na šest suverenih republika sa visokim stepenom autonomije, povezanih u labavo ekonomsko udruženje.

Napadi jenjavaju od januara 1992, a JNA se povukla iz oblasti oko Dubrovnika 26. maja zbog napredovanja hrvatske vojske iz pravca Ploča i predala opremu Vojsci Republike Srpske (VRS).

Povremeno granatiranje sa područja Trebinja, koje su držale snage VRS, trajalo je do kraja rata 1995. godine.

„S Lovćena vila kliče, oprosti nam Dubrovniče"

Izbijanje ratnih sukoba, prvih na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata, ali i uništenje i paljenje dubrovačkog Starog grada, šokiralo je svetsku javnost.

Više od 100 dobitnika Nobelove nagrade objavilo je apel u Njujork Tajmsu tražeći od vodećih svetskih političara da zaustave uništavanje Dubrovnika.

Iako su čelnici vladajuće Demokratske partije socijalista nezavisne novinare i intelektualce koji su se protivili ratu nazivali izdajnicima, u tom periodu u Crnoj Gori, ukazuje Milka Tadić Mijović, postojala je jaka opozicija, koja je pokrenula antiratni pokret.

Liberalni savez Crne Gore, predvođen Slavkom Perovićem, organizovao je više antiratnih demonstracija na Cetinju.

Parola „S Lovćena vila kliče, oprosti nam Dubrovniče" izvikivana na ovim protestima, pamti se i danas.

Autor slogana je Cetinjanin Marko Popović, objavila je Televizija Crne Gore u prilogu u oktobru 2011.

Mnogi mladi ljudi su bili dezerteri, jer su odbijali da idu u rat u Dubrovnik, podseća ona.

„Bilo je sjajnih pojedinačnih poteza ljudi, koji nisu zapisani", kaže Tadić Mijović.

O dezerterstvu mladih ljudi svedočio je Nikola Samardžić pred Haškim tribunalom, na suđenju Pavlu Strugaru.

On tvrdi da je jedna četa rasformirana, jer su vojnici pevali: „Ova vojska što se kreće na Hrvatsku pucat' neće".

Antiratne organizacije su bile aktivne i u Beogradu.

Informacije o tome šta se dešava u Dubrovniku stizale su preko televizije JUTEL, ali i privatnim kanalima „preko trećih zemalja", seća se Staša Zajović iz antiratne organizacije Žene u crnom.

Tri članice ove organizacije Neda Božinović, Sonja Prodanović i Marinka Romanov su otišle ispred Generalštaba da protestuju protiv agresije nad Dubrovnikom početkom oktobra 1991.

„Jedva su živu glavu izvukle, koliko su vojnici bili grubi prema njima," kaže Zajović za BBC na srpskom.

Sudski epilog u Hagu, bez tužbi protiv odgovornih u Crnoj Gori

Za ratne zločine izvršene tokom opsade Dubrovnika, pred sudom u Hagu odgovarali su Pavle Strugar i Miodrag Jokić.

Strugar se dobrovoljno predao haškom tužilaštvu 2001. i izjasnio da nije kriv za dela za koja mu se stavljaju na teret.

Getty Images

Presudom, koja se odnosila na napade izvršene 6. decembra 1991. na civile i kada je naneta velika šteta kulturnoj baštini Dubrovnika, osuđen je na osam godina zatvora.

Jokić se takođe dobrovoljno predao i pred sudom je priznao krivicu 2003. za ubistva, okrutno postupanje prema zatvorenicima i uništavanje spomenika kulture.

Osuđen je na sedam godina zatvora.

Haško tužilaštvo je odustalo od gonjenja admirala Milana Zeca zbog nedostatka dokaza.

Kapetan JNA Vladimir Kovačević zvani Rambo, uhapšen je i pred sudom u Hagu našao se krajem 2003. godine.

Optužen je za ubijanje civila, razaranje i pljačku na području Dubrovnika.

U junu 2004. pušten iz pritvora uz obrazloženje da ima teško duševno oboljenje i da je nesposoban za suđenje.

Suđenje Kovačeviću za ratne zločine prepušteno je zatim pravosuđu u Srbiji, na šta se on žalio, želeći da mu se sudi u Hagu, ali je žalba 2008. odbijena.

Da je nesposoban za suđenje utvrdili su i srpski pravosudni organi.

Specijalni sud u Beogradu odbacio je optužnicu protiv penzionisanog oficira JNA sa obrazloženjem da zbog bolesti okrivljeni nije u stanju da prati suđenje.

Veće za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu saslušalo je veštaka neuropsihijatra Gordanu Dedić koja je rekla da Vladimir Kovačević boluje od jednog od najtežih trajnih duševnih oboljenja, posle čega je sudsko veće odbacilo optužnicu zbog nemogućnosti da učestvuje u procesu koji se protiv njega vodi.

Kovačević se nikada nije izjasnio o krivici, niti mu se sudilo.

Za razaranje Dubrovnika, optužen je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju i bivši predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević 27. septembra 2001.

Kao učesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu navedeni su, između ostalih, Momir Bulatović, predsednik Crne Gore i generali JNA: Veljko Kadijević i Blagoje Adžić, ali protiv njih nisu podignute posebne optužnice.

Getty Images

Bulatovićev partner s početka devedesetih, Milo Đukanović, prekinuo je saradnju sa Miloševićem 1997. i tada napravio jednu vrstu otklona od ratnih događanja iz 1991.

On se za agresiju na Dubrovnik izvinio Hrvatskoj, nazivajući to „sramotom za Crnu Goru".

„Đukanović je pravio velike metamorfoze, srbovao je s Miloševićem do 1997, sećam se izjave kako ne voli šah zbog šahovnice, a onda je glumio mirotvorca", kaže Veseljko Koprivica.

Razlozi za Đukanovićevu transformaciju, pa i izvinjenje Dubrovniku, pragmatične su prirode, tvrdi Milka Tadić Mijović.

„Kad je započeo sukob s Miloševićem, tražio je podršku Zapada, a bila mu je potrebna podrška zapadnih jugoslovenskih republika", smatra ona.

Formalno, malo toga je uradio da se Crna Gora suoči sa zločinima, dodaje Tadić Mijović, jer u tom slučaju „morao bi da se suoči sa svojim odlukama."

Đukanović je bio partner sa onima koji su organizovali granatiranje Sarajeva i genocid u Srebrenici, kaže ona.

„Jedino je odbio da učestvuje u ratnim sukobima na Kosovu 1999."

Tokom rata u Dubrovniku, zarobljenici su bili dopremani u logore u Morinju u Boki Kotorskoj i Bileći u Hercegovini, gde su mučeni.

Za zločine protiv čovečnosti, optuženo je šest bivših pripadnika JNA u Crnoj Gori, a osuđeno četvoro.

Komercijalna strana takvog čina, gde se izvinjenje tretira kao geostrateški potez, veoma je okrutna, dodaje ona.

„Ta izvinjenja, bez preuzimanja odgovornosti su ponižavajuća za žrtve," smatra Staša Zajović.

Crnogorska država je žrtvama mučenja, koji su sudskim putem zahtevali odštetu, isplatila skoro milion i po evra.

Istraživanje Centra za građanskog obrazovanje iz Crne Gore iz 2020. donosi podatak da 69 odsto stanovnika Crne Gore zna da je ova zemlja učestvovala u ratu, ali polovina ispitanika ne smatra vojnike i rezerviste JNA odgovornim za razaranje Dubrovnika.

„Crnu Goru možemo uporediti sa Austrijom posle Drugog svetskog rata, koja se na neki način provukla, jer je glavni krivac bila Nemačka, a u našem slučaju najveća odgovornost pala je na Srbiju" tvrdi Milka Tadić Mijović.

Život posle rata

Iako smatra da nije moguće ići napred bez poštovanja žrtava, Stanko Vukas veruje da narodi na prostoru bivše Jugoslavije treba da se okrenu budućnosti.

Više ne želi da govori o zločinima počinjenim u Dubrovniku.

„Moram vam priznati da to pokušavam da zaboravim, ne bavim se time," kaže on.

Kad je JNA napustila dubrovačku regiju, Zdravko Bazdan se okrenuo zaštiti nekadašnjih komšija i priključio se Hrvatskom helsinškom odboru.

Pomagao je preostalim Srbima i Crnogorcima u Dubrovniku, a zatim, kako se rat u Bosni rasplamsavao, i Bošnjacima.

Pokušao je da organizuje zajednički susret organizacija posvećenih ljudskim pravima iz Trebinja i Dubrovnika 2006, ali su to sprečile grupe hrvatskih ratnih veterana.

Iako održava kontakte s ljudima širom bivše Jugoslavije, veoma ga boli kad čuje da ljudi iz Beograda, grada u kome se školovao, ne veruju da je JNA napala Dubrovnik.

„To sam čuo i 1995, i 2000. i 2005. godine. Bio sam šokiran.

„Ljudska glupost i spremnost da se poveruje u nacionalističku propagandu je večna."

Ipak, i dalje veruje u male korake koje mogu da naprave ljudi na različitim sukobljenim stranama.

„Suđenja su završena, mi moramo da promenimo pristup u građenju mostova", zaključuje Bazdan.


Pogledajte video: Kako Hrvatska u muzeju čuva ratno sećanje


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk