Džejn Mičel je okrenula ključ i otvorila vrata.
„Unutra je bio mali krevet, u kupatilu neka uvrnuta stvar koja je ličila na kombinaciju tuša i kade, a tapete su imale masne fleke po sebi i izgledale su kao da su stare sto godina", priseća se ona.
Tri nedelje pre toga, 28. jula 1984, čovek sa rancem na mlazni pogon je doleteo na Koloseum u Los Anđelesu i otvorio Olimpijske igre.
Ali u ovoj eri podeljenosti, Mičel je bila na drugoj strani.
Umesto u Los Anđelesu, ona je bila u Pragu.
Umesto u sportskom selu, ona je bila u malom hotelu.
Konačno, umesto na Olimpijskim igrama, ona se nalazila na Igrama prijteljstva.
Bile su to alternativne Igre za jedan drugačiji pogled na svet.
- Kada se sudare sport i politika: Istorija otkazivanja i bojkota Olimpijskih igara
- Kako je irački dizač tegova iskoristio Olimpijske igre da prebegne u SAD
- Zašto Rusija ne može da se takmiči na Olimpijskim igrama ali njeni sportisti mogu
Pošto su Sjedinjene države i njeni bliski saveznici zaobišli Olimpijske igre u Moskvi 1980. godine, Sovjetski savez i njeni saveznici su uzvratili bojkotom igara četiri godine kasnije.
Pravda, sovjetski režimski list, napisao je da će Igre prijateljstva koje organizuju SSSR i njene satelitske države, pokazati da je „socijalističko društvo u stanju da svim ljudima na svetu ponudi mnogo bolje uslove u njihovom fizičkom i duhovnom razvoju".
Sergej Bubka, mladi, 20-godišnji sovjetski skakač s motkom, otišao je još dalje.
„Šteta je što je olimpijski plamen u Los Anđelesu zaprljan profiterskim duhom" izjavio je on za zvaničnu sovjetsku novinsku agenciju.
„Atmosfera antisovjetske i antisocijalističke histerije u SAD sprečila je sportiste iz većine socijalističkih zemalja da učestvuju na Olimpijskim igrama".
„Nadamo se da će 'prijateljska' konkurencija još jednom pokazati svetu moć sportista iz socijalističkih zemalja i njihovu odanost olimpijskim idealima".
Mičel, koja je tada imala 21 godinu i takmičila se pod svojim devojačkim imenom Endrjus, nije znala u šta se upuštaju ona i njen četvoročlani britanski tim.
I, što je bilo još bitnije, dok je stajala na ulazu u svoju skromnu sobu, nije imala ni svoj prtljag.
Igre prijateljstva su imale i svoju ceremoniju otvaranja.
Onu sa manje mlaznog pogona, a više političkih poruka.
Na moskovskom stadionu Lenjin se okupilo oko 100.000 gledalaca, među kojima i budući sovjetski lider Miahila Gorbačova koji je iz svečane lože gledao plesne grupe kako izvode unapred pripremljene koreografije.
Razvijeni ransparenti su ukazivali na „zdravlje naroda" i mesto sporta u novom petogodišnjem planu komunističke vlasti.
Konačno, pevala se i pesma. Specijalno komponovana za ovu predstavu, u njoj su mogli da se čuju i stihovi: „Za sunčani mir, Da, da, da, Za nuklearni rat, Ne, ne i ne".
Dok su se Mičel i njene kolege iz tima okupljali na aerodromu Hitrou, mislili su da idu na regularno kontinentalno takmičenje.
Džojs Hefer je bila skakačica u dalj.
Ona je ostvarila kvalifikacionu normu za odlazak u Los Anđeles - ali samo dva dana pošto je britanski tim već bio prijavljen Međunarodnom olimpijskom komitetu.
Nije bilo načina da se ona doda na spisak atletičara.
Umesto toga, ona se ukrcavala na avion za Prag, u kojem su se održavala takmičenja u atletici u okviru Igara prijateljstva.
Sve u svemu, devet država je delilo domaćinstvo na Igrama.
Stoni tenis se održavao u Severnoj Koreji, a boks na Kubi.
„Za to sam čuo nekih nedelju dana pre nego što je trebalo da krenem na put", rekla je Hefer, koja se takmičila pod svojim devojačkim prezimenom Oladopo, za BBC Sport.
„Nisam imala predstavu o veličini i značaju takmičenja. Na početku sam mislila da se radi o nekoj vrsti Grand Pri takmičenja.
„Tek pošto sam stigla u hotel i srela ostale sportiste, shvatila sam da je bukvalno svako veliko sportsko ime iz Istočnog bloka bilo tu".
U predvorju hotela su bile Marlis Ger, istočnonemačka svetska i Ljudmila Kondratjeva, sovjetska olimpijska šampionka na 100 metara. Marita Koh iz Istočne Nemačke, čiji je rekord iz 1985. godine na 400 metara i dalje aktuelan, takođe je bila tu.
Baš kao i Čehinja Jarmila Kratohvilova čiji je rekord na 800 metara iz 1983, takođe do danas ostao nedodirljiv.
Zatim je Hefer videla i startnu listu u svojoj disciplini, skoku u dalj. Bila je tu 19-godišnja Hajke Dreksler, kao i Ruskinja Galina Čistjakova, još jedna sportistkinja čiji je svetski rekord i dalje aktuelan.
„Kvalifikaciona runda je bila veoma napeta", kaže Hefer.
„Sećam se da sam se probudila jako rano da bih se dobro zagrejala, a kada smo stigli na stadion videli smo vrlo naprednu tehnologiju kojom se merila dolazna brzina takmičarki u skoku u dalj".
,,To u svakom slučaju do tada nisam imala prilike da vidim na drugim takmičenjima".
U finalu je pobedila Dreksler skokom od 7,15 metara.
Četiri najbolja skoka na takmičenju su bila bolja od onog koje je donelo zlatnu medalju na Olimpijadi koja je tog leta održana u Los Anđelesu.
„To je definitivno bilo jače takmičenje od onog održanog na Olimpijadi", dodaje Hefer.
„Prva tri skoka su bila preko 7 metara. Konkurencija je bila vrlo jaka".
- One su osvajale olimpijske medalje: Da li postoji „žena u muškom sportu"
- Kosovska džudistkinja Majljinda Keljmendi: „Želim da me pamte kao dobru sportistkinju, ali, još važnije, kao dobrog čoveka"
- Olimpijske igre: Žene koje moraju da biraju između takmičenja i majčinstva
Finale na 100 metara je imalo sličan rasplet.
Ger je imala bolje vreme od Amerikanke Evelin Ešford koja je uzela olimpijsko zlato. Alis Braun, koja je u Los Anđelesu uzela srebro iza Evelin Ešford, ovde je stigla peta, kao jedina atletičarka iz Sjedinjenih država.
Ali vremena i dužine skokova iz tog vremena su osporavane.
U godinama koje su sledile, otkriveno je da su doping sredstva imala svoju ulogu u tim rezultatima, iako su mnogi od njih i dalje važeći.
„Uvek se govorilo o tome", priseća se Hefer.
„O stvarima koje se dešavaju u Istočnom bloku, njihovim sportistima, njihovim programima i 'vitaminima'.
„Ali i dalje niko nije bio uhvaćen, niko sa sigurnošću nije mogao da tvrdi da li je bilo dopinga ili ne".
Mičel kaže još nešto: „I njima je bilo veoma teško. Nije to bila njihova krivica; oni su bili izvučeni iz društva kao talentovani sportisti, a bolji život je bio ponuđen i njima i njihovim porodicama. Bilo je teško ne povinovati se režimu u tim zemljama".
Rezultati, stadionska tehnologija i lekovi koje su dobijali sportisti su bili na vrhunskom nivou.
- Zašto je kanabis i dalje zabranjena olimpijska supstanca
- Čovek koji je otkrio mračne tajne dopinga sportista u Rusiji
- Dvostruki život sprintera - bio je član bande, a onda je osvojio olimpijsko zlato
Ali život van stadiona, na ulici, nije bio takav.
Pošto njen prtljag koji je trebalo da je prati od aerodrome Hitrou do Praga nikako nije stizao, Mičel je krenula da kupi ono što joj je nedostajalo.
„Otišla sam u nekoliko lokalnih prodavnica i u svakoj su postojale staklene vitrine u kojim se nalazila roba - četkice za zube, sredstva za higijenu, neka odeća", kaže ona.
„Prstom biste pokazivali šta vam je potrebno".
„Donji veš se prodavao u pakovanjima od po sedam komada, sa ispisanim imenom svakog dana u nedelji".
„Siromaštvo je bilo sveprisutno. Jednog trenutka smo dobili konzerve gaziranih pića, a deca su se skupljala oko nas u želji da i ona dobiju limenku koka-kole.
„Za njih je to imalo specijalnu vrednost, dok je za nas to bilo nešto uobičajeno".
Mičel je konačno dočekala svoj prtljag u kojem su se nalazile i konzerve sa pasuljem kao i priručni rešo, baš u trenutku kada se pakovala za povratak u London.
Kada su sleteli, nije bilo nikakvog dočeka, niti ovacija.
U stvari, retko ko je znao da se Igre prijateljstva uopšte i održavaju.
Na televiziji nije bilo prenosa takmičenja.
U novinama nije bilo izveštaja.
U muškoj konkurenciji britanski atletičari nisu ni učestvovali, pa Mičel veruje da su ona i njene koleginice iz tima u tim trenucima bile na pogrešnoj strani i što se tiče pola, ali i političke pozicije.
„U to vreme, muškarci i žene iz istog tima su imali drugačiji tretman", kaže ona.
„Mi jednostavno nismo smatrane za važnu stavku. Troškove smo pokrivale tako što bismo dobijale koverte sa novcem.
„Neki drugi atletičari su dobijali deblje koverte sa novcem. Na delu je bila politika 'posla za momke'".
Ali ono što su dobile zauzvrat posle Igara prijateljstva nije ni moglo da se meri u funtama.
Ni Mičel ni Hefer nikada nisu otišle na Olimpijske igre.
Za njih je ova zaboravljena epizoda u sportskoj istoriji bila najveće dostignuće.
„Takmičenje kao takvo nije bilo priznato čak ni u sportskoj zajednici", kaže Hefer.
„Ono nije imalo isti ugled kao Olimpijske igre.
„Ali kada se sada osvrnem na njega, iako u to vreme nisam bila svesna njegove veličine, vrlo sam počastvovana što sam bila njegov deo".
„Na to takmičenje gledam kao na svoju Olimpijadu".
Pogledajte video: Kako pobediti u najkraćoj trci na Olimpijskim igrama
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
