Koronavirus, Britanija i vakcine: Oko 80 odsto ljudi na respiratorima nije imunizovano

Otkako su se u Velikoj Britaniji pojavili prvi slučajevi Kovida-19, Santomil je bila na prvoj liniji fronta u borbi protiv pandemije koja je dovela javni zdravstveni sistem (NHS) na ivicu kolapsa, baš kao i u mnogim zemljama širom sveta.

12705 pregleda 5 komentar(a)
Foto: María Santomil
Foto: María Santomil

„Slomljeni smo - mentalno smo iscrpljeni."

Taj izraz je više puta upotrebila Marija Santomil, španska medicinska sestra koja radi na hitnom prijemu Bolnice Sveta Marija u Londonu.

Otkako su se u Velikoj Britaniji pojavili prvi slučajevi Kovida-19, Santomil je bila na prvoj liniji fronta u borbi protiv pandemije koja je dovela javni zdravstveni sistem (NHS) na ivicu kolapsa, baš kao i u mnogim zemljama širom sveta.

Sada, sa pojavljivanjem novog omikron soja - koji je naterao Englesku da ponovo uvede restriktivne mere kao što su korišćenje maske ili PCR test za putnike - situacija je ponovo postala komplikovana.

Do sada je prijavljeno više od 3.000 slučajeva ovog soja, a prava brojka je verovatno mnogo viša.

U zemlji je takođe upravo zabeležena prva smrt od nove varijante.

„Uvek se nadamo da će se dogoditi nešto dobro, ali taj kraj, to svetlo na kraju tunela, nikako da dođe", kaže Santomil.

U razgovoru za BBC, medicinska sestra govori o poteškoćama sa kojima se zdravstveno osoblje susreće danas i frustraciji koju doživljavaju dan za danom negujući ljude koji, u najvećoj meri, nisu vakcinisani.

Govorila je o i zamoru koji se nakupio posle skoro dve godine od prvog pojavljivanja korona virusa.

Ovo je njena priča.


Početak pandemije je bio stvarno težak.

Bilo je to nešto novo - nije bilo pripreme, nije bilo zaštitne opreme, ničega.

Ljudi su umirali, bila je to stvarno šokantna situacija, bolnice su prolazile kroz istinski teška vremena.

Kad su počeli da nas vakcinišu u decembru prošle godine, bio je to tračak nade.

Počeli su da govore da ćemo sa vakcinama moći da putujemo, da se krećemo od jednog mesta do drugog, bilo je to kao svetlo na kraju tunela.

Samo što nije bilo.

Zato što je ovo naprosto nešto ciklično, nešto što smo već viđali u poslednjih godinu i po.

Dođe do poboljšanja, kreveti na hitnom prijemu počnu da se prazne, ali onda broj slučajeva ponovo skoči i mi moramo još jednom maksimalno da se angažujemo.

Videli smo da oko 80 odsto ljudi koji su na intenzivnoj nezi zbog korona virusa i treba im respiratorna podrška nije vakcinisano.

Mnogi odbijaju da veruju da imaju Kovid-19.

Oni kažu: „Ne, ovo je upala pluća."

Upada u oči da to nisu samo mladi ljudi.

Ima mnogo njih u četrdesetim, pedesetim ili šezdesetim, koji nisu želeli da se vakcinišu i zato su se teško razboleli.

Jer iako je istina da je broj bolničkih lečenja opao, ljudi koji se nisu vakcinisali se jednako razboljevaju kao i pre.

„Ponekad izgubimo veru u ljudski rod"

Pitanje vakcinacije za nas je veoma osetljivo, zato što smo toliko svesni bolesti i videli smo je izbliza, tako da ja ne znam apsolutno nikoga u bolnici ko nije želeo da se vakciniše.

Niko ne želi da rizikuje upravo zato što smo svi videli šta sve kovid može da uradi.

I to nas plaši.

I zato nam deluje veoma nefer, sebično i neuko što postoje ljudi koji, bez ikakvog razloga, kažu:

„Ne, ne želim da se vakcinišem."

Svako ima pravo da misli šta hoće, da iza svega stoji zavera ili šta god već.

Ali ono što smo mi videli nije nikakva zavera. Imate ljude koji se ozbiljno razbole i umru.

Mnogi ljudi vam kažu da se nisu vakcinisali zato što ne veruju u vakcinu.

I vi to morate da poštujete.

Ali isto tako pokušavate da im objasnite: ja razumem da se plašite zato što je to nešto veoma novo, ali tokom čitave istorije viđali smo da su neke bolesti iskorenjene zahvaljujući vakcinama.

I one su očigledno veoma dobro testirane.

I onda pomislite: To su ljudi koji verovatno ne oklevaju da pojedu pet hamburgera u Mekdonaldsu nedeljno ili su uzimali kontraceptivnu pilulu 20 godina, znajući da ona ima brojne nuspojave.

Ali to ne dovode u pitanje.

A ovo dovode u pitanje, nešto što je pitanje javnog zdravlja.

I to me veoma ljuti.

Zato što isto tako od vas traže da date 100 odsto sebe da ih spasite.

Getty Images

Ponekad imamo nadrealne situacije, sa ljudima koji se javljaju uživo preko Fejsbuka ili snimaju video snimke za TikTok govoreći da imaju kovid.

Poželim da ih pitam: „U kom svetu vi to živite?"

Često izgubimo veru u ljudski rod. Izgubimo veru u zdrav razum.

To je veoma umarajuće. Ima dana kada to bolje podnosite, ali nekih drugih baš i ne.

„Svima nam je već dosta"

U ovom trenutku, jedna od najvećih poteškoća koje imamo u bolnici su ljudi koji ne slede preporuku da se nosi maska.

Razumem ja da je donedavno vlada Borisa Džonsona govorila da ona nije obavezna unutra.

Ali u bolnici smo od početka govorili da maska mora da se nosi.

Prošle nedelje sam morala da zamolim 20 ili 30 ljudi da stave masku.

Onda me oni pitaju:

„Ali zašto?"

Kako to mislite, zašto?

Neki ljudi kažu da je njihovo pravo da je ne nose, dok je drugima prosto dosta korona virusa.

Slušajte, svima nam je već dosta.

Nosim masku 12 sati dnevno već dve godine.

A imam kolege sa astmom, raznim drugim respiratornim problemima, i oni je isto nose.

Dakle, činjenica da vam maska smeta nije nikakav izgovor.

Ili, na primer, kad testiramo ljude na korona virus, mnogi nam kažu da im se to ne dopada, da je grozno.

A moj odgovor na to?

Mi moramo to da radimo četiri puta nedeljno radi vašeg duševnog mira, da bih mogla da dolazim na posao i pomognem vam.

Neki vam se zahvale.

Ali aplauz ili obično „hvala" nisu pravi način da nam se zahvalite.

Ono što stvarno želimo od njih je da se vakcinišu, da se čuvaju i da stave masku kad ih zamolimo.

To je sve što tražimo od njih. I to nije samo zbog nas, to je zbog svih ljudi.

Frustrirajuće je, zato što čak i ako postignete nemoguće, sledili ste sve restriktivne mere, ako se pojavi dvoje ljudi koji to ne urade, onda je sav vaš trud bio uzaludan.

Ono što nam se sada dešava sa omikronom samo dokazuje da bez obzira na to koliko su neke zemlje - ili određeni broj ljudi - uspešni, ako ovo ne bude bio globalan napor, nema izlaza iz ove situacije.

Ništa ne može da se učini i mi ćemo iznova nastaviti da proživljavamo ovaj ciklus.

„Polako nam ponestaje strpljenja"

Mi smo zdravstveni radnici, ali smo i ljudi.

Nedostaju nam naše porodice baš kao i svima drugima; naši planovi su se radikalno promenili.

Verovatno smo umorniji od bilo koga drugog.

I polako nam ponestaje strpljenja.

Vidite to po temama kao što su, na primer, bolovanja.

Getty Images

Imamo mnogo problema sa ljudstvom.

Pod jedan, zato što imate ljude koji se zaraze ili se razbole od drugih stvari, ali i zato što se previše traži od našeg osoblja, koje često radi prekovremeno.

Prvo smo mislili:

„Svi ćemo iz ovoga izaći zajedno."

Ali, dve godine kasnije mi smo umorni - mentalno smo iscrpljeni.

Adrenalin koji smo imali u početku, zbog te vrlo nove bolesti, istrošio se.

Pre toga, kad vam je rečeno da morate u karantin da biste putovali, pomislite biste: e, pa neću, sačekaću.

Sada je drugačije.

Nisam videla porodicu godinu dana, idem čak i ako ću morati u karantin.

A to se mnogo odražava na osoblje.

Uslovljeni smo da mislimo da virus nikad neće otići, svesni smo činjenice da ćemo verovatno morati da nosimo masku godinama - mnogo, mnogo godina.

Možda zauvek.

Ali problem je neizvesnost, razmišljanje o tome koliko će dugo ovo da traje.

Do koje mere će nastaviti da se odražava na naše živote?

Ne mogu da idem na posao ili da vodim dete u vrtić zato što imam temperaturu.

I mi želimo da uživamo u životu kad ne radimo.

A mislim da je to ono što najviše pogađa zdravstvene radnike.

Zato što iscrpljuje kad vidite da ne možete da pobegnete iz tog ciklusa, iz tog začaranog kruga u kom je sve kovid.


Pogledajte video o tome kako nastaju novi sojevi korona virusa


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Bonus video: