U poznim tinejdžerskim godinama, Majk je postao nacista.
Sada, šest godina kasnije, on podržava pokret „Životi crnaca su važni" i veoma ga brine što je bio tako blizu, u periodu života kad je osećao najveći bes, da izađe na ulicu sa oružjem i počne da ubija ljude.
Kad je Majk nakratko susreo pogled čoveka koji se stropoštao na zemlju, znao je da će ovaj umreti.
Bilo je to jedne mahnite noći u centru Ouklenda, u Kaliforniji, a vetar je bio rezak od mirisa suzavca dok je gnevno savijao palme.
Tri dana posle smrti Džordža Flojda, protesti podrške pokretu „Životi crnaca su važni" širili su se Amerikom.
- Kako biti antirasista
- Zašto je nastao pokret „Životi crnaca su važni“
- Neonacista koji se preobratio i postao borac protiv ekstremizma
Majk je protestovao zajedno sa devojkom, ali kad je pala noć i policija je počela da ispaljuje gumene metke i suzavce, oni su odlučili da odu.
Hodali su nazad do svojih kola, ulicama punim crnog dima od zapaljenih kontejnera za smeće, kad su videli kako se naglo zaustavlja kombi.
Potom su začuli pucnje.
Kombi je naglo krenuo pošto je čovek u uniformi pao na zemlju.
Majk je krenuo prema njemu, pokušavši da se seti obuke prve pomoći iz vojske.
Ali stigla su policijska kola i nervozni policajac koji je mlatarao pištoljem iskočio je napolje i naredio Majku da se udalji.
Kasnije je saznao da je Dejv Patrik Andervud, federalni policajac koji je čuvao zgradu suda, preminuo na licu mesta.
Više od godinu dana kasnije, Majka i dalje proganja što nije mogao da uradi nešto da ga spase.
Sasvim slučajno, Majk je imao veze sa Andervudom; toga dana je bio u protestnoj šetnji zajedno sa članovima njegove porodice.
Ali on je povezan i sa čovekom koji je kasnije bio optužen za njegovo ubistvo.
Stiven Kariljo je bio narednik u istoj kalifornijskoj vazduhoplovnoj bazi u kojoj je Majk je bio regrutovan nekoliko godina ranije.
I to nije sve.
Majk ima tajnu.
Kod kuće u ormanu mu visi uniforma od zeleno-sive tkanine, sa nacističkim simbolom na kragni.
- Naomi Osaka: Kako je stidljiva i povučena devojka postala teniska zvezda
- Rasizam u Rusiji: Priče o predrasudama
Majk je tamo drži da bi ga podsećala na osobu koja je nekada bio, neko ko je želeo da izlazi na ulicu i ubija ljude.
Baš kao i Kariljo, Majk je upao u zečju rupu ekstremizma i postao sledbenik američke nasilne ultra desnice-
U leto pre poslednje Majkove godine u školi, gledao je kako se organizuje prvi talas protesta pokreta „Životi crnaca su važni", ali učestvovanje u njima bila mu je poslednja stvar na pameti.
„Mislio sam da su inkarnacija sotone", kaže on.
Upravo je stekao novog prijatelja u internet grupi za poruke.
Pol (nije mu pravo ime) pozvao je Majka kod sebe kući, gde je živeo sa roditeljima.
Bila je to obična kuća u mirnom ćorsokaku u luksuznom predgrađu jednog velikog američkog grada.
Našli su se da „snimaju propagandne materijale."
Pol je otvorio vrata u kompletnoj nacističkoj uniformi.
Odveo je Majka pravo u garažu.
„Ličila je na prodavnicu odeće za naciste", kaže Majk.
„Svuda na zidovima visilo je oružje - municija, okviri i mnogo oružja."
Pol je okupio i nekoliko drugih mladića za snimanje.
Oni su napunili kamion oružjem i municijom, i odvezli se do obližnjih brda.
„Bili smo u državnom parku i pucali iz poluautomatskog i automatskog naoružanja, snimajući sebe i trčeći okolo u nacističkim uniformama", kaže Majk.
Onda su došli čuvari parka.
Pol se iznervirao.
„Samo je stajao tamo i nije želeo da prihvati ništa od onoga što su mu govorili.
Nije želeo da sluša vladin autoritet koji mu govori da ne sme da radi nešto na šta je mislio da ima pravo, a to je bilo da snima video snimke i pretvara se da je Vermaht."
- Važi li zakon i za policajce: „Neverovatno koliko im sudovi gledaju kroz prste"
- Len Džonson - bokserski as kome je rasizam zadao najteži udarac
- Istorijska pobeda - heroini ljudskih prava Klodet Kolvin izbrisan dosije
Čuvari su zaplenili svo oružje koje su našli, ali momci su sakrili jedan njegov deo i ubacili ga u kamion kad su ponovo ostali sami.
Vratili su se u Polovu kuću i družili se s njegovim roditeljima - i dalje noseći nacističke uniforme.
Majk je imao 17 godina i postao je savršen sunđer za toksični ekstremizam.
Proveo je detinjstvo u malom, ruralnom, uglavnom belačkom gradu.
Dane su provodili u vožnji kajakom na jezeru ili vozeći bicikl oko grada sa zatvorenom grupom prijatelja.
Odrasli i deca bi se zajedno družili, a večere i roštilji bili su spontani.
Bilo je to mesto gde su svi znali sve.
Ali Majkov očuh bio je alkoholičar koji je imao nasilne ispade, a kad je Majk imao 12 godina, njegova majka se razvela i preselila sa decom u drugi deo zemlje.
Odjednom je Majk počeo da živi u uzavrelom, višerasnom urbanom predgrađu i to mu se nije dopalo.
„Bilo je tu ljudi koji nisu ličili ni na šta što sam do tada sreo, hrana je bila drugačija, voda je imala drugačiji ukus, sve je naprosto bilo drugačije."
Takođe su bili manje dobrostojeći, a očuh - sa kojim je Majk bio blizak, uprkos njegovim nasilnim ispadima - nikad nije održao obećanje da će posećivati decu.
Sve je to razbesnelo Majka i on je otkrio ventil za bes u alt-desnici.
Na preporuku prijateljevog oca, Majk je počeo da sluša emisije desničarskog voditelja Šona Henitija, a kad je potražio sličan sadržaj na internetu, na Fejsbuku i Jutjubu je pronašao desničarske video snimke i podkaste.
Algoritmi društvenih mreža već su počeli da stvaraju ono što će postati poznato kao efekat zečje rupe - uvodeći ga u sadržaje koji su postajali sve ekstremniji.
Tu mu je rečeno, na primer, da je razvod jevrejska zavera čiji je cilj da razori ideal belačke porodice.
„Iz kog god razloga, bilo mi je lakše poverovati u to nego da je moj očuh poremećeni alkoholičar", kazao je on.
Na kraju je Majk završio u najmračnijim ćoškovima interneta - na forumima belačkih nacionalista na 4chan-u i 8chan-u.
Ovi sajtovi bili su kao ekskluzivni klubovi za rasiste i naciste, gde su ljudi mogli slobodno da koriste uvredljive izraze za crnce istovremeno se bolje upoznajući među sobom, kaže Majk.
Počeo je da razmenjuje poruke sa grupom neonacista u Zalivskoj oblasti San Franciska i tako je tog letnjeg popodneva završio na Polovom pragu.
„Samo sam tražio gde ću moći da iskalim bes", kaže Majk.
„I našao sam savršeno mesto."
- Čak Di - zašto je pesma „Fight the Power" i dalje važna
- Da li je veliki hit Rolingstonsa „Brown Sugar" rasistička pesma
Godinu dana kasnije, Majk je završio školu.
Kad nije prošao na željenim univerzitetima, umesto toga je poželeo da se prijavi u mornaricu, ali njegova majka je bila protiv te ideje.
Složili su se oko potpuno drugačijeg plana - Majk će ići u poslovnu školu u Londonu.
U Velikoj Britaniji, Majk je očekivao polucilindre i gospodu - njegova zamisao o Londonu bila je kao nešto iz viktorijanskog romana.
Realnost je bila mnogo drugačija.
Njegova škola je bila u Vajtčepelu, u oblasti sa veoma živom muslimanskom zajednicom.
„Bio sam osamnaestogodišnjak, radikalni beli nacionalista, duboko uplašen, duboko islamofobičan, a stigao sam u Vajtčepel u stan koji se nalazio između Kraljevske londonske bolnice i džamije u Istočnom Londonu", kaže on.
„Definitivno nisam doživeo tamošnji diverzitet kao nešto dobro. Doživeo sam ga kao primer svega što je loše u ovom svetu."
Tokom boravka u Londonu, Majk je sve više i više tonuo u belački nacionalizam.
Većina njegovih aktivnosti odvijala se na internetu.
Mesecima je progonio i uznemiravao američke slavne ličnosti levičarskog usmerenja zajedno sa timom drugih ekstremista.
Jednog dana je takođe prišao džamiji i ostavio pakovanje slanine na njenom pragu.
Prestao je da ide na časove i posle nekoliko meseci dobio je pismo od Houm ofisa u kom je obavešten da će njegova studentska viza biti povučena.
- Doživotna robija ekstremnom desničaru za ubistvo političara u Nemačkoj
- Simpsonovi: Beli glumci više neće davati glasove likovima druge boje kože
- Mračna kolonijalna prošlost uhodi Francusku
Jednog popodneva u aprilu 2017, bio je na putu da se nađe sa prijateljima u pabu na Parlament skveru.
Dok se nalazio u vozu, putnicima je rečeno da je Vestminsterska stanica zatvorena zbog policijske operacije - moraće da izađu stanicu ranije.
Ispostavilo se da se vozilo zaletelo na pešačku stazu na Vestminsterskom mostu pri brzini od sto na sat i pokosilo pešake.
Vozač je potom izašao i izbo nožem policajca; šestoro ljudi je umrlo, uključujući napadača, a pedesetoro njih je bilo povređeno.
Kad je Majk izašao iz stanice podzemne železnice, dočekale su ga scene panike.
Prizor dvoje dece umotane u ćebad koju je delila hitna služba urezao mu se u mozak.
U tom trenutku, Islamska država još uvek je bila moćna sila na Bliskom istoku.
Preuzela je odgovornost za napad, jedan od mnogih sprovedenih širom Evrope dok je još bila na vrhuncu moći.
Majk je narednog dana pokušao da se prijavi u vojsku.
Neki od belačkih nacionalista sa kojima je razgovarao na internetu bili su vojnici i on se ugledao na njih.
RAF ga je odbio zbog njegovog stranog državljanstva, ali u roku od nekoliko nedelja vratio se u Kaliforniju i prijavio u Vazduhoplovne snage Sjedinjenih Država.
„Bio sam žestoko nabrušen, žestoko nabrušen.
Mislim, nisam imao nikakve sumnje da želim da odem u neku stranu zemlju, bilo da je to Irak ili Avganistan, obučem uniformu, uzmem oružje i krenem da ih ubijam."
Nekoliko nedelja pre nego što mu je započela vojna obuka, sate i sate je provodio u svojoj garaži pijući alkohol i paleći cigaretu za cigaretom, prepun besa.
„Gotovo uvek sam držao oružje uz sebe", kaže on.
„Da mi je neko rekao da uradim nešto, bio sam u takvom mentalnom stanju da bih ja to i uradio."
U tom periodu, mogao je i sam da postane Stiven Kariljo, plaši se on danas - mada se desio jedan drugi incident kasnije tokom 2020, kad ga je to osećanje udarilo posebnom jačinom.
Nekoliko meseci posle protesta u Ouklendu, neredi su izbili u Kenoši u Viskonsinu, kad je jedna crnac ubijen prilikom susreta sa policijom.
Sedamnaestogodišnjak po imenu Kajl Ritenhaus pridružio se osvetničkoj grupi formiranoj da brani grad od „zlih probisveta", kako je to formulisao organizator.
Pokosio je troje ljudi poluautomatskom puškom AR-15 i sada mu se sudi po optužbi za ubistvo s predumišljajem i nesmotreno ugrožavanje javne bezbednosti.
Majku je teško da čita o tome.
„Kad pogledam tog mladog tinejdžera, pomislim: 'Uh, bio sam jako blizu da to postanem ja'", kaže on.
- Gotovo 30 godina posle aparthejda - Južnoafrička Republika danas
- Kultura otkazivanja - ove reči su zapalile Ameriku
- Dragan Maksimović - filozof u telu glumca koji je voleo slobodu
U februaru ove godine, Pengagon je pokrenuo inicijativu protiv ekstremizma.
Izdao je naređenje liderima u svim granama vojske da se pozabave ekstremizmom u vlastitim redovima.
Istovremeno je sekretar odbrane Lojd Ostin osnovao radnu grupu da bi utvrdio kako prepoznati „unutrašnje pretnje" i objasnio da će budući regruti od sada biti proveravani u potrazi za vezama sa ekstremizmom.
Ovi potezi usledili su pošto su rane analize uhapšenih u neredima na Kapitol Hilu od 6. januara sugerisale da su zabrinjavajući procenat činili aktivni ili bivši vojnici i vojnikinje.
Među njima je bila i Ešli Bebit, veteranku vazduhoplovnih snaga koju je ubio policajac dok je pokušavala da razvali zabarikadirana vrata.
Onlajn anketa Militari tajmsa iz 2020. sprovedena na 1.108 čitalaca u aktivnoj službi, pokazala je da je nešto manje od trećine njih primetilo znake rasističkog ili suprematističkog ponašanja u okviru vojske.
Među onima optuženim za prestupe 2020 - pored Stiva Karilja - bio je i vojnik američke vojske Etan Melcer.
On je optužen da je pripremao teren za smrtonosnu zasedu na njegovu jedinicu slanjem informacija neonacističkoj grupi.
Optužena su i trojica veterana da su nosila Molotovljeve koktele da bi ih bacili na policiju tokom protesta pokreta „Životi crnaca su važni" u Las Vegasu.
- Vendel Skot: Pionir Naskar trka čija zaostavština je sada najmoćnija
- Šta ćerke legendarnih boraca za građanska prava misle o svetu danas
Ali možda iznenađujuće, vojska je za Majka predstavljala početak njegovog izlaska iz ultradesničarskog ekstremizma.
Krajem 2017, on je bio u drugom mesecu obuke, stacioniran duboko u šumama Misurija.
„Nalazio sam se usred nedođije sa svakakvim ljudima iz svih krajeva SAD -među njima su bili i crnci, Jevreji i tipa i Guama koji me je naučio kako da lovim ribu kopljem", kaže on.
„Prijatelji su mi postajali ljudi za koje nikad ranije ne bih rekao da to mogu biti."
Život u kampu za obuku mu je teško padao.
Smene su bile naporne, a sa odsustvom samostalnosti - kontrolom koju su njegovi nadređeni imali nad svakim njegovim pokretom - teško je izlazio na kraj.
„Jedno je biti klinac koji puši cigaretu za cigaretom, čita 4chan i oštri se u svojoj garaži", kaže on.
„Nešto je sasvim drugo naći se u nedođiji, u vazduhoplovnoj bazi koju ne smete da napustite, dok ljudi sve vreme urlaju na vas."
Bio je nesrećan i pokušao je da napusti osnovnu obuku šest puta za osam nedelja.
Njegova majka nije govorila s njim - on misli da je verovatno bila svesna da se u vojsku prijavio iz pogrešnih razloga.
Pisma su bila slamka spasa za regrute, ali za prvih pet nedelja Majk nije primio nijedno.
Dok su drugi regruti svake nedelje izdvajali vreme za čitanje svojih pisama, Majk je sedeo sam i sažaljevao se.
Jednog dana je jedan drugi regrut, koji je bio crnac, primetio to.
„Hej, čoveče", rekao je uzevši Bibliju. „Ajde da se molimo zajedno."
Bio je to jedan od mnogih sitnih gestova koji su Majku pomogli da prebrodi osnovnu obuku i na kraju promenili njegov životni svetonazor.
„Zašto mi pomažeš?", pomislio je Majk. „Mislio sam da mi samo želiš sve najgore."
U narednih nekoliko nedelja, ovaj regrut, kao i još jedan mladi Jevrejin, pomagao je Majku u njegovim najmračnijim trenucima, prijateljskim tapšanjem po leđima kad bi mu bilo teško ili jednim tihim:
„Hej, čoveče, možeš ti to."
Tokom obuke, isto tako je izašao iz svoje eho komore koja je samo potpirivala njegova rasistička uverenja.
Nije imao vremena da odlazi na internet i bez toksične propagande koja mu je ispunjavala dane, mržnja je počela da popušta svoj stisak.
U vreme kad je završio osnovnu obuku, Majk je znao da ne želi da ostane u vojsci.
Proveo je nekoliko meseci radeći u vazduhoplovnoj bazi, ali je zapao u duboku depresiju.
Dno je dotakao nedugo pre nego što je trebalo da bude poslat u Avganistan.
„Znao sam da će me slati tamo. Bio sam pod velikim stresom, bilo je previše alkohola oko mene i imao sam pristup vatrenom oružju."
Malo je falilo da se ubije, a posle toga su ga poslali na neplaćeno bolovanje.
To je epizoda o kojoj mu je teško da govori.
Iako je u njegovom slučaju osnovna obuka pomogla da se oslobodi ekstremizma, Majk ne misli da je slučajnost što je veliki broj onih koji su učestvovali u ultradesničarskom nasilju iz poslednjih godina služio vojsku.
On veruje da bi neki ekstremisti mogli da se prijave u vojsku, baš kao što je i on, nestrpljivi da ubijaju ljude druge rase.
Drugi se, tvrdi on, prijavljuju zato što misle da će im obuka pomoći da sruše državu, dok se treća grupa razočara i radikalizuje kao rezultat iskustva u samoj vojsci.
„Osećaju se iskorišćeno, neshvaćeno i obmanuto", kaže on.
Jedan od njih je prijatelj kog je Majk video na društvenim mrežama kako pruža podršku paravojnoj formaciji koja radi protiv vlade.
„Služio je 16 do 20 godina i bio u dva rata - dva rata zasnovana na laži", kaže Majk, misleći na Irak i Avganistan.
Prošlog meseca je Institut za strateški dijalog objavio izveštaj nakon analize rasprave o vojsci među ultradesničarskim ekstremistima na aplikaciji za poruke Telegram.
Otkrili su da je jedan mali broj ekstremista tvrdio da su veterani, ali su zato videli i da se o vojsci uglavnom govori u negativnom svetlu.
„To je uglavnom zbog percepcije da američke intervencije u inostranstvu služe izraelskim interesima umesto beloj rasi", stoji u izveštaju.
Majk je takođe počeo da veruje da su američki ratovi besmisleni, ali je prihvatio i da je njegov rasizam besmislen.
„Počeo sam da shvatam, sedamdesetak godina posle svih, da Hitler očigledno nije bio u pravu", kaže on.
- Skandal nemačkih vojnika: Pesma o Hitleru, antisemitizam i seksualno nasilje
- Rasizam u Engleskoj: Ko vređa fudbalere ne može na stadion
Kad su Majkove ideje o rasi počele da se menjaju, stupio je u kontakt sa Kristijanom Pičolinijem, bivšim neonacistom koji sada svu energiju ulaže u deradikalizaciju drugih.
„Rekao mi je da radim na saosećanju, da ne osuđujem druge, da budem pošten i da uvek preispitujem sebe - u suštini, da pronađem način da činim dobro", kaže Majk.
Počeo je da radi u muzičkom klubu i zaljubio se u pank muziku.
Bio je to ventil koji mu je bio potreban da iskali bes koji se nakupio iz njegovog nestabilnog detinjstva.
Pank je postao njegov spasitelj.
„Moja pankerska zajednica bila je jedna od najvećih faktoru za moj izlazak iz te priče.
Smatram da je veoma važno imati nekakav ventil i imati grupu u kojoj se osećate kao da joj pripadate. Ali konstruktivnu grupu", kaže on.
Kad mu je isteklo bolovanje, Majk se nije vratio u vojsku i bio je proglašen neopravdano odsutnim.
Potom, u decembru prošle godine, na njegovo veliko iznenađenje, bio je časno otpušten.
Ponekad se brine da ga njegov ekstremizam još uvek nije pustio iz svog stiska.
Krajem 2019, prodavnicu hrane u kojoj je radio opljačkala su dva mlada crnca, a napali su i jednu stariju ženu.
Majk je pokušao da ih zaustavi, ali su oni potegli oružje.
- Kako protiv šovinizma i rasizma u srpskom sportu - „pođimo od sebe“
- Da li je veliki hit Rolingstonsa „Brown Sugar" rasistička pesma
Kasnije iste noći Majk je shvatio da mu se u glavi ponovo roje one iste ružne, dehumanizujuće rasističke ideje, ali je ipak uspeo da se izbori sa njima.
„Uporno sam ulagao veliki napor da budem anti-rasista, da aktivno budem anti-rasista.
Ali teško je i ne želim da se pretvaram da nije."
Dok je vredno radio na tome da se iskobelja iz svoje ekstremističke zečje rupe, gledao je kako neki drugi Amerikanci zapadaju sve dublje u nju.
Ouklend i Kenoša nisu bili jedina mesta na kojima su demonstranti pokreta „Životi crnaca su važni" bili povređeni, a Majk je bio užasnut napadom na Kapitol Hil.
SAD su labavo povezana „unija inače zaraćenih klanova", tvrdi on.
„A kad odlučite da ubacite šibicu u nju, može da postane izuzetno opasno mesto. Već sam prisustvovao ogromnoj količini nasilja."
Majk želi da ljudi shvate koliko je lako u današnjoj Americi da ekstremistička ideologija obuzme nečiji život.
„Bio sam tinejdžer sa skromnim pristupom internetu u kalifornijskom predgrađu i postao sam dovoljno radikalizovan da poželim da počinim nasilje nad ljudima zbog boje njihove kože ili njihove vere", kaže on.
„Želim da ljudi znaju da sam bio nacista. Ne 1939. godine u Bavarskoj, već u današnjoj Americi."
Majk je pseudonim
Pogledajte video o Žozefin Bejker
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
