Drugi svjetski rat, Holokaust i nacisti

Djevojčica iz logora smrti koja je oprostila nacistima

„Jednog dana 1944. godine, moja porodica i ja bili smo uhapšeni i nagurani u stočni vagon, bez hrane ili vode", rekla je ona za BBC

9484 pregleda 32 reakcija 1 komentar(a)
Foto: Studio Panda / BBC Ideas
Foto: Studio Panda / BBC Ideas

Priče Eve Kor započinje kao i u slučaju mnogih drugih žrtava Holokausta, hapšenjem za zločin pripadnosti prokazanoj zajednici.

„Jednog dana 1944. godine, moja porodica i ja bili smo uhapšeni i nagurani u stočni vagon, bez hrane ili vode", rekla je ona za BBC.

„Prebacili su nas u Poljsku i ostavili su nas na peronu za selekciju nacističkog logora smrti Aušvic."

Tad je čuvar zapazio da je ona posebna.

„Primetio je mene i moju sestru Mirijam, kako se čvrsto držimo za moju majku."

Pridošlice u Aušvic bile su klasifikovan po dolasku: slabi, koji su odmah išli u gasne komore, i jaki, koji su bili odvođeni na prinudni rad.

Ali postojala je i još jedna kategorija: oni koje će biti od koristi doktoru Jozefu Mengeleu i njegovim asistentima.

„Silom nas je odvojio iz ruku naše majke.

„Sećam se da sam samo gledala u nju. U to vreme to nisam znala, ali nikad je više neću videti."

Eva i njena desetogodišnja sestra spasene su zato što su bile identične bliznakinje, a Mengele ih je želeo za svoje eksperimente.

Prva noć je bila stravična…

„Na prljavom podu bili su razbacani leševi tri devojčice.

Njihova tela bila su gola, a oči širom otvorene. Bio je to jeziv prizor.

„Nikad u životu pre toga nisam videla mrtvu osobu.

„To me je potreslo.

„Obećala sam sebi da ću uraditi sve što mogu da Mirijam i ja ne završimo na podu pomoćnog objekta, i da ćemo nekako preživeti i izaći iz logora žive."

Mengele je bio asistent slavnog naučnika koji je proučavao blizance u Institutu za naslednu biologiju i rasnu higijenu u Frankfurtu; počeo je da radi u Aušvicu u maju 1943.

Tamo je imao neograničene izvore blizanaca za proučavanje i nije bio problem ako slučajno umru.

Kao doktor Aušvica od 1943, Mengele je mučio više od 1.000 blizanaca i drugih zatvorenika u sklopu izopačenog doživljaja nauke.

„Ostavljali bi nas gole satima i merili su svaki delić naših tela.

Bilo je strašno i ponižavajuće", priseća se Eva.

„Tri puta nedeljno vodili su nas u laboratoriju za analizu krvi, vezivali obe moje ruke i uzimali mnogo krvi iz leve - ponekad toliko da bih izgubila svest.

Želeli su da znaju koliko krvi osoba može da izgubi a da i dalje ostane živa.

„Ubrizgavali bi nam i injekcije: minimum pet u moju desnu ruku. Te su bile smrtonosne."

Jednog dana, nakon što je primila injekciju, Eva se ozbiljno razbolela.

„'Šteta, toliko je mlada da joj je ostalo svega dve nedelje života', rekao je Mengele. Znala sam da je u pravu. Ali odbijala sam da umrem.

„Ako bih umrla, Mirijam bi takođe dobila smrtonosnu injekciju da bi on mogao obema da nam otvori tela i uporedi naše autopsije.

„Naredne dve nedelje, obitavala sam između života i smrti. Sve čega se sećam je da sam puzala po podu barake jer više nisam mogla da hodam.

„I dok sam puzala, svest me je napuštala, nalazila bih se između svesti i nesvesti, ali sam sve vreme sebi govorila: 'Moram da preživim, moram da preživim.'"

Eva i njena sestra jesu preživele i 1945. godine su puštene iz Aušvica.

„Devet meseci kasnije, vratile smo se kući, samo da bismo otkrile da niko iz naše porodice nije preživeo.

Zatekle smo samo tri zgužvane fotografije… to je sve što je ostalo od moje porodice."

Eva se udala i zasnovala porodicu u Sjedinjenim Američkim Državama.

Ali zdravlje njene sestre bilo je narušeno kao posledica nacističkih eksperimenata.

„Donirala sam joj 1987. godine jedan od mojih bubrega da bih je spasla, ali ona je umrla 1993. i ja sam bila neutešna."

„Ona je bila jedina iz moje porodice koja je preživela.

„Bila sam ljuta."

Kako su godine prolazile, Eva je pokušavala da zaleči rane iz svoje traumatične prošlosti.

Preduzela je neobičan korak: kontaktirala je nacističkog doktora Hansa Munka.

Dvadesetog avgusta 1993. godine, Eva je pošla na put do Nemačke da ga sretne.

„Bila sam neverovatno nervozna i uplašena. Doktor Munk je u to vreme imao 82 godine.

„Dočekao me je sa ljubaznošću, poštovanjem i uviđavnošću. Bila sam iznenađena da jedan nacista može da se odnosi prema meni sa poštovanjem.

„Hans Munk je bio bakteriolog u Aušvicu, ali je imao i još jedno zaduženje: čekao bi ispred gasnih komora i kad bi ljudi umrli, potpisivao bi njihovu smrtovnicu.

„Bez imena, samo broj ljudi koji su umrli.

„I rekao mi je: 'To je moj problem, to je noćna mora sa kojom ja moram da živim.'

„Pitala sam ga da li je voljan da pođe sa mnom u Aušvic i kaže isto to što je rekao meni. A on je rekao da bi voleo to da uradi."

Doktor Munk je ponovo posetio gasne komore sa Evom da bi potpisao dokument kojim je potvrdio da su one postojale.

Eva je želela nekako da mu se zahvali za to.

„Znala sam da je zahvaljivanje nacisti suluda ideja… preživela iz Aušvica se zahvaljuje nacisti! Ljudi će misliti da sam skrenula s uma.

„Pokušala sam da nađem neki način da mu se zahvalim i posle 10 meseci, javila mi se prosta ideja:

„Šta bi bilo kad bih mu napisala pismo u kom mu opraštam, ja preživela iz Aušvica?

„Znala sam da bi mu taj poklon mnogo značio.

„Ali otkrila sam da je to za mene bilo transformativno iskustvo: otkrila sam da u sebi posedujem moć da oprostim.

„Niko ne može da mi da tu moć. Niko ne može da mi oduzme tu moć.

„Da bih stavila sebe na probu, odlučila sam da mogu čak i da oprostim Mengeleu, osobi koja mi je život pretvorila u pakao."

Mengelea je uhapsila američka vojska, ali ga je pustila jedinica koja nije bila svesna da se njegovo ime nalazi na spisku najvećih ratnih zločinaca.

Radio je kao farmer u Bavarskoj, pre nego što je pobegao u Argentinu 1949. godine.

Iako su zapadnonemačke vlasti izdale nalog za njegovo hapšenje 1959, Mengele je ostao da živi u Južnoj Americi, sve do smrti utapanjem posle moždanog udara u odmaralištu u Brazilu 1979.

Sahranjen je u Sao Paulu pod imenom „Volfgang Gerhard".

Ali Evi nije bilo potrebno da on bude živ da bi mu oprostila.

„Nije bilo lako, ali osećala sam se kao da sam se rešila ogromnog tereta. Konačno sam se osećala slobodno.

„Ko odlučuje da ja, kao žrtva, moram čitavog života da budem tužna, besna, očajna i bespomoćna?

„Odbijam to.

„Nikad više ne možete da promenite ono što se desilo u prošlosti. Možete da promenite samo reakciju na to.

„Moja sestra i ja smo bile pretvorene u ljudske zamorčiće. Naša čitava porodica je pobijena.

„Ali ja imam moć da oprostim.

„A imate je i vi."

Eva Kor je umrla, u 85. godini, tokom jednog od njenih godišnjih putovanja u Poljsku u julu 2019. godine


Pogledajte video o godišnjici oslobođenja Aušvica


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk