Borac protiv kolonijalizma, verski mislilac, pragmatičar, radikal koji je efikasno koristio nenasilje da bi se izborio za sopstvene ciljeve, lukavi političar i ćudljivi hinduski patrijarh.
Ali da li je najveći indijski lider bio i rasista?
Autori kontroverzne knjige iz 2015. godine o Gandijevom životu i radu u Južnoj Africi svakako veruju u to.
Južnoafrički akademski radnici Ašvin Desai i Golam Vahed proveli su sedam godina istražujući složenu priču o čoveku koji je živeo u njihovoj zemlji više od dve decenije - od 1893. do 1914. godine - i tamo se borio za prava indijskog naroda.
U knjizi Južnoafrički Gandi: Nosilac nosila Carstva, Desai i Vahed napisali su da je tokom boravka u Africi Gandi razdvajao indijsku borbu „od borbe Afrikanaca i obojenih, iako su i njima bili uskraćena politička prava na osnovu boje kože i takođe su polagali prava na to da budu britanski državljani."
Oni pišu da su Gandijeve političke strategije - borba za obaranje nepravednih zakona ili slobodu kretanja i trgovine - izgradile ekskluzivistički indijski identitet koji se „zasnivao na tome da se 'indijska' pitanja shvataju odvojeno od afričkih, dok su njegovi stavovi u ranim godinama odslikavali belačke stavove".
Gandi, pišu autori, nije mario za patnju obespravljenih i verovao je da moć države treba da ostane u rukama belaca, a tokom najvećeg dela boravka u zemlji crne Afrikance je zvao „Kafiri", što je bio pogrdan izraz.
- Uklonjena statua „rasiste Gandija"
- Gotovo 30 godina posle aparthejda - Južnoafrička Republika danas
- Kako biti antirasista
Rasna segregacija
Gandi je 1893. godine pisao parlamentu kolonije Natal rekavši da se „čini da u Koloniji preovlađuje generalni stav da su Indijci vrlo malo bolji, ako uopšte, od divljaka ili domorodaca u Africi".
On je 1904. godine pisao zdravstvenom službeniku u Johanesburgu da veće „mora da povuče Kafire" iz nehigijenskih udžerica zvanih „radničke lokacije", u kojima je velik broj Afrikanaca živeo uz Indijce.
„Moram da priznam da se izričito protivim zajedničkom životu Kafira i Indijaca."
Iste godine on je napisao da, za razliku od Afrikanaca, Indijci nemaju „ratne plesove, niti piju Kafirsko pivo".
Kad je Durban zahvatila kuga 1905. godine, Gandi je napisao da će problem potrajati sve dok se Indijci i Afrikanci „neselektivno trpaju zajedno u iste bolnice."
Ovo, samo po sebi, tvrde istoričari, nije sasvim novo otkriće.
Neki Južnoafrikanci su takođe oduvek optuživali čoveka koji je poveo Indiju do nezavisnosti za saradnju sa britanskom kolonijalnim vlastima u zastupanju rasne segregacije.
U aprilu 2015. godine, jedan čovek je uhapšen u vezi sa skrnavljenjem Gandijevog kipa.
Hešteg #Ghandimustfall počeo je da stiče popularnost na društvenim mrežama.
Gandijev biograf i unuk Radžmohan Gandi kaže da je mlađi Gandi - u Južnu Afriku je stigao kao 24-godišnji advokat bez klijenata - bio nesumnjivo „povremeno bezobziran i pun predrasuda prema južnoafričkim crncima".
On veruje, ipak, da je Gandijeva „borba za indijska prava u Južnoj Africi utrla put borbi za crnačka prava".
On tvrdi da je „Gandi takođe bio nesavršeno ljudsko biće", ali je „takav nesavršeni Gandi bio radikalniji i napredniji od većine njegovih savremenih zemljaka".
Ramačandra Guha, pisac magistarskog rada Gandi pre Indije, piše da je „govoriti o sveobuhvatnoj jednakosti ljudi obojene kože bilo preuranjeno početkom 20. veka u Južnoj Africi".
Napadati Gandija za rasizam, napisao je jedan drugi komentator, znači „zauzeti pojednostavljen stav prema jednom složenom životu".
Autori nove knjige ne slažu se s tim.
„Gandi je verovao u arijevsko bratstvo. Ono je podrazumevalo da se belci i Indijci nalaze na višoj civilizacijskoj lestvici od Afrikanaca. On je u toj meri bio rasista. Izbrisao je Afrikance iz istorije ili je bio željan da se udruži sa belcima u njihovom potčinjavanju, u toj meri je bio rasista", kaže mi Ašvin Desai.
„Prihvatao je moć bele manjine, ali je bio voljan da bude njihov manjinski partner, u toj meri je bio rasista. Hvala Bogu da nije uspeo u tome, jer bismo bili saučesnici u užasima aparthejda."
„Ali ako je Gandi bio deo rasističkog opšteprihvaćenog stava onog vremena, kako ga onda to kvalifikuje za osobu koja se doživljava kao deo panteona južnoafričkih heroja oslobođenja?"
„Ne možete da imate Gandija kao saučesnika kolonijalističkog potčinjavanja u Južnoj Africi, a onda i da branite njegove oslobodilačke zasluge u Južnoj Africi."
- Zašto je nastao pokret „Životi crnaca su važni“
- „Mogao sam da postanem rasistički ubica“
- Neonacista koji se preobratio i postao borac protiv ekstremizma
„Žmurenje"
Desai takođe ne prihvata stav da je Gandi utro put lokalnoj borbi za crnačka prava - „u jednoj rečenici", kaže on, „vi brišete istoriju afričkog otpora prema kolonijalizmu koji se odvijao mnogo pre nego što je Gandi uopšte stigao tamo."
U svojoj knjizi Guha piše o tome šta mu je prijatelj iz Kejp Tauna jednom rekao o Gandiju.
„Vi ste nam dali pravnika, a mi smo vam vratili Mahatmu (Veliku dušu)".
Ašvin Desai smatra da je to „smešna tvrdnja" o čoveku koji je „ppodržavao veći porez za siromašni afrički narod i žmurio nad brutalnošću Carstva nad Afrikancima."
Autori nove knjige nisu prvi koji su osporili Gandijevu konvencionalnu indijsku istoriografiju.
Istoričar Patrik Frenč pisao je rečito 2013. godine o tome da je „Gandijevo brisanje Afrikanaca crna rupa u srcu njegove svetačke mitologije".
Više od sto godina nakon što je otišao iz Afrike, došlo je do neke vrste uskrsnuća Gandija u Južnoj Africi.
Uprkos njihovoj rezervisanosti prema „čoveku iz Carstva", Desai i Vahed priznaju da je Gandi „postavio univerzalne zahteve za jednakošću i dostojanstvom".
Ali čak i najveći ljudi imaju mana.
A Gandi najverovatnije tu nije bio izuzetak.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
