U zimu 1972. godine, na Guamu, malom ostrvu u zapadnom Pacifiku, sve je bilo mirno.
Zapravo, bilo je mirno već skoro dve decenije, po završetku Drugog svetskog rata i otkako su Američke vojne snage, nakon nekoliko godina japanske okupacije, povratile kontrolu nad ostrvom.
Najveći vojni sukob u istoriji odavno je bio završen za sve žitelje ostrva.
Zapravo, skoro za sve.
- Junak Drugog svetskog rata i suočavanje Japana sa prošlošću
- Hirošima i Nagasaki: Žene koje su preživele atomske bombe
- Grad koji je izbegao atomsku bombu
Dvojica ribara, Hesus Duenas i Manuel Garsija, 24. januara primetila su mršavog muškarca urasle brade i duge kose kako proverava improvizovanu klopku za ribe na reci Talofolo, na oko šest i po kilometara od najbližeg sela.
Kako navode novinari lista Mobajl Redžister iz Alabame, pozivajući se na agenciju Asošijejted Pres, jedan od ribara - Duenas - isprva je pomislio da je muškarac seoski dečak koji je bežao od odraslih i koga su svi smatrali „čudnim".
Međutim, kada su mu se približili, videli su da je u pitanju ipak mnogo stariji muškarac.
Kada ih je spazio, vidno uplašeni čovek je brže-bolje bacio ribarsku opremu i nasrnuo na neočekivane posetioce.
Srećom, dvojica ribara su uspela olako da nadjačaju uznemirenog čoveka.
Kada se smirio, odveli su ga u najbliže selo i predali lokalnim vlastima.
Ispostavilo se da niko nije bio svestan čoveka s kojim su se Duenas i Garsija tog dana susreli na obali reke Talofolo i njegovog prisustva na ostrvu.
Osoba koju su pronašli bio je Šoiči Jokoi, japanski vojnik koji se 27 godina skrivao duboko u džungli Guama, odbijajući da se „preda neprijatelju".
Ko je bio misteriozni japanski vojnik?
Kako je stigao na Guam i kako je, strahujući od zarobljeništva, 27 godina uspešno izbegavao svaki kontakt s ljudima?
I da li je uopšte znao da je rat odavno završen?
Ovo je priča o Šoičiju Jokoiju, japanskom Robinzonu Krusou, kako su ga nazvali tamošnji mediji.
Reč je o pravoj borbi koju je vodio na ostrvu i onoj težoj, unutrašnjoj bici po povratku u civilizaciju na koju nikada nije uspeo u potpunosti da se navikne.
Pogledajte video godišnjici napada na Perl Harbur
Krojač u borbenim redovima
Rođen 1915. godine u prefekturi Aiči u Japanu, Jokoi je dugo radio kao krojač.
Poziv da se priključi japanskoj vojsci dobio je 1941. godine.
Prema pisanju sajta Vanpela, koji sadrži registar japanskih vojnika i položaja na kojima su bili stacionirani tokom Drugog svetskog, Jokoi se sve do 1943. godine nalazio u Kini.
Potom je prebačen u Guam gde će, neplanirano, provesti skoro tri decenije.
- Odbila je da umre u Aušvicu, preživela Mengelea i oprostila nacistima
- Skoro osam decenija kasnije - da li je on odao Anu Frank nacistima
Dolazak na Guam
Guam, malo ostrvo u zapadnom Pacifiku površine 320 kvadratnih kilometara, pripalo je Sjedinjenim Državama 1898. godine nakon Špansko-američkog rata.
Tokom Drugog svetskog rata, japanske snage su 1941. zauzele ostrvo i držale ga pod kontrolom naredne tri godine.
U tom periodu je i Jokoi, zajedno sa još oko 5.000 japanskih vojnika stigao na Guam.
Nakon tri godine japanske okupacije, američka vojska je na leto 1944. godine uspela da povrati kontrolu nad ostrvom.
Američke snage su zbrisale gotovo čitav Jokoijev puk. Brojni japanski vojnici su poginuli tokom sukoba ili su zarobljeni.
Ali ne i Jokoi, koji se, sa desetak saboraca, povukao duboko u gustu džunglu Guama.
- Vajolet Gibson - Irkinja koja je pucala u Musolinija
- Efraim Zurof i lov na naciste: Kako smo našli Dinka Šakića i zašto nam je izmakao Šandor Kepiro
Dani u džungli
Predaja za njih, prosto, nije bila opcija.
Za mnoge japanske vojnike, poginuti u borbi bilo je mnogo časnije nego završiti u rukama neprijatelja.
Prema istoričaru Robertu Rodžersu, Jokoi je bio jedan nekolicine od japanskih vojnika koji su odbili da se predaju Savezničkim snagama posle Bitke za Guam, birajući pre život u izolaciji nego sramotu ratnih zarobljenika.
Prvo su se svi vojnici držali zajedno.
Međutim, ubrzo su shvatili da su im šanse da ih američki vojnici pronađu tako mnogo veće, stoga su rešili da se raziđu.
Jedan deo njih se kasnije ipak predao, dok su neki umrli usled teških uslova kakve život u džungli nosi.
Jokoi je ostao u sporadičnom kontaktu sa još dvojicom vojnika.
Oni su stradali tokom poplave 1964. godine, tako da je Jokoi poslednjih osam godina na Guamu proveo bez kontakta sa ljudima.
Pogledajte video o olupini aviona iz Drugog svetskog rata
Potpuna izolacija
Po svemu sudeći, bio je veoma snalažljiv čovek.
Njegove, ranije stečene, krojačke veštine umnogome su mu pomogle, naročito u izradi odeće, ali i skloništa.
Živeo je u rupi u zemlji koju je sam iskopao i prekrio štapovima bambusa.
Kosu i bradu je kratio makazama, dok je protok vremena računao opažajući promene u mesečevim fazama.
Međutim, za nekoga ko je spretan sa alatom, izrada skloništa i odeće bio je lakši deo posla.
Teži je bio naći hranu, naročito ne hranu koja će vas otrovati u džungli.
Kako bi preživeo, Jokoi je jeo žabe, pacove i jegulje, kao i različito voće i orašaste plodove.
Kako ga ne bi pratili, uvek je brisao sopstvene tragove.
Put do njegove pećine bilo je bukvalno nemoguće pronaći.
- Vazduhoplovac iz Sijera Leonea - borac protiv nacista koga su zvali „Srećni Džoni"
- Kako su obične žene postale krvnice SS-a
Čelična volja
Tokom vremena provedenog u džungli, usamljeni japanski vojnik vodio je dnevnik.
U nekim trenucima razmišljao je o porodici u Japanu, naročito o staroj majci.
Međutim, nije dozvolio da ga teške misli uspore ili odvoje od glavnog cilja - preživljavanja i izbegavanja neprijatelja.
„Bilo je besmisleno da sopstvenom srcu nanosim toliku bol brinući o takvim stvarima", zapisao je u dnevniku.
Jokoi se trudio da izoštri um, da ga istrenira da se ne troši na emocije, već da se usredsredi na opstanak.
I da strpljivo čeka pomoć saboraca.
Drugom prilikom, kada mu je jako pozlilo u džungli napisao je:
„Ne! Ne smem da umrem ovde. Ne smem neprijatelju da otkrijem moj leš.
„Moram da se vratim u moju pećinu i umrem tamo. Toliko dugo sam uspevao da preživim, ali sada je sve to uzalud."
To svakako nije bilo uzalud.
Jokoi je, otkako se povukao u džunglu, 28 godina uspešno izbegavao neprijatelja.
Sreća definitivno nije bila na njegovoj strani kada nije uspeo da umakne dvojici običnih ribolovaca.
- Kako je jugoslovenska avijacija bombardovala Treći rajh
- Preživeo Holokaust i kaže: „Ja sam najsrećniji čovek na svetu”
Slučajno otkriće
Punih 28 godina koliko je proveo skrivajući se na ostrvu Guam, Šoiči Jokoi je verovao da će se njegovi saborci kad-tad vratiti po njega.
Kada su ga Duenas i Garsija slučajno otkrili 1972. godine na obali reke Talofolo, Jokoi je mislio da mu je život još uvek u opasnosti.
„Zaista se uspaničio", rekao je Omi Hatašin, Jokoijev nećak, u intervjuu za BBC 2012. godine.
„Plašio se da bi mogao da postane ratni zarobljenik - što bi bila najveća sramota za japanskog vojnika i njegovu porodicu."
Jednostavno, Jokoiju je vojnička čast bila na prvom mestu.
„On je bio oličenje predratnih vrednosti i odanosti caru, a takođe se pridržavao i ganbaru filozofije, koja podrazumeva da upornošću i napornim radom prolazite kroz teška vremena", napisao je novinar Njujork Tajmsa Nikolas D. Kristof, u nekrologu povodom Jokoijeve smrti 1997.
Dok su ga vodili kroz džunglu, Jokoi je molio ribare da ga ubiju na licu mesta.
Ali niko nije želeo da ga ubije. Niko nije želeo ni da mu približno naudi.
Jokoi za njih odavno nije bio neprijatelj, a u tom trenutku nije bio ni zarobljenik, već samo neuhranjeni i uplašeni čovek.
- Žozefina Beker, prva tamnoputa žena u francuskom Panteonu
- Opsada Lenjingrada: „Svi su umrli. Ostala je samo Tanja"
Ribari su ga odveli u Aganu, glavni grad ostrva.
Dokotri koji su pregledali Jokoija zabeležili su da je bio blago anemičan, ali inače dobrog zdravlja.
Krvni pritisak mu je bio dobar, samo su mu šake bile prepune žuljeva.
Ponudili su mu hranu, koju je on mudro odbio, objasnivši da njegov osetljivi stomak ne bi mogao da svari takve namirnice u tom trenutku.
Sa njim je ubrzo razgovarao Džejms Šintaku, počasni konzul Japana.
Kako je gotovo tri decenije proveo skrivajući se u džungli, Jokoi nije mogao da bude u toku sa dešavanjima u svetu.
Prema pisanju lista Trenton Ivning Tajms od 25. januara 1972, Jokoi nije znao da su atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki.
Televizija mu je takođe bila strana, a nemo je gledao u konzula kada mu je saopšteno da će avionom stići do Nagoje, svog rodnog grada, za samo tri sata.
Pogledajte video o Nirnberškom procesu
Da li je znao da je Drugi svetski rat završen?
Na različitim mestima mogu se naći drugačiji navodi.
Biznis Insajder navodi da Jokoi, kada su ga pronašli, nije bio svestan da je rat završen.
Drugi listovi, poput Trenton Ivning Tajmsa, navode da je japanski vojnik ipak došao do informacija o okončanju rata.
Jokoi je navodno tokom godina nailazio na isečke iz novina koji su svedočili o tome da je Drugi svetski rat završen.
Međutim, on je te informacije smatrao delom američke propagande i odbijao da se preda.
Bio svestan da je rat završen ili ne, očigledno je da je Jokoi delao kao da je rat još uvek u toku, a neprijatelj za petama.
- Šifra „Ali“: Nigerijski heroj koji je bio strah i trepet za naciste u Poljskoj
- Osam heroina Drugog svetskog rata koje morate da znate
Povratak u Japan
Povratak u rodnu zemlju, prvog februara 1972. godine, nije nimalo lako pao Jokoiju.
Smatrao je da je osramotio sopstvenu zemlju, dozvolivši da bude uhvaćen, umesto da časno strada u borbi.
Po sletanju iz aviona, sačekalo ga je mnoštvo novinara i fotoreportera.
Blicevi su sevali na sve strane, a Jokoi, kako mu je organizam još bio poprilično iscrpljen, stajao je uz pomoć medicinske sestre.
Prvo što je izjavio bilo je izvinjenje sunarodnicima zbog toga „što nije poginuo za zemlju".
„Vratio sam se sa puškom koju sam dobio od cara", izjavio je za Njujork Tajms tada.
„Žao mi je što mu nisam služio onako kako dolikuje."
„Izgubili smo rat zato što nismo imali dovoljno oružja, iako smo imali dovoljno volje", dodao je.
Jokoi je mislio da je osramotio sopstveni narod, ali, suprotno njegovim uverenjima, njegovi sunarodnici ga nisu videli kao kukavicu, već kao heroja.
Mnogi su u njemu videli idola, vojnika koji je, do poslednjeg trenutka, služio državi, čoveka koji je poštovao tradicionalne vrednosti.
Svi su želeli da čuju njegovu priču.
Pogledajte video o eksploziji „Zemljotres" bombe
Teškoća prilagođavanja
Jokoi je postao redovan gost na japanskim televizijama i radio stanicama, gde je pričao o njegovim danima na ostrvu Guam.
Međutim, pored priča o preživljavanju i samačkom životu, Jokoi bi često i oštro kritikovao moderno društvo - sredinu kojoj on prosto nije pripadao.
Omi Hatašin, Jokoijev nećak, izjavio je da bivši vojnik nikada nije uspeo da se navikne na život u modernom Japanu.
Posleratni privredni procvat ga nimalo nije impresionirao, a kada je prvi put ugledao novčanicu od 10.000 jena, smatrao je da je ta valuta postala „bezvredna".
Prema pisanju lista Indipendent, on se protivio bogatom potrošačkom društvu.
Savetovao je Japance da se odreknu nepotrebnih troškova, prestanu da konzumiraju štetnu hranu i otrgnu se modnih trendova.
U osnovi, on je bio ekolog, koji je do saznanja o zdravom načinu života, po ljude i planetu, došao na teži način.
Kako tvrdi Hatašin, kako je bio stariji, Jokoi je sve više bio nostalgičan za prošlošću.
Oženio se 1972. godine i supruga i on su medeni mesec proveli upravo na Guamu.
Sve do smrti 1997. godine, Jokoi je još nekoliko puta posetio Guam.
- „Otac nam je pisao svakog dana dok je čekao da ga pošalju u Aušvic“
- Portugalski konzul koji je spasio hiljade od Holokausta
Knjige, filmovi i druga dela o životu u džungli
Sopstvena iskustva sa Guama, Jokoi je pretočio u knjigu i niz predavanja koja je držao na različitim fakultetima širom Japana.
Bestseler knjiga o njegovom jedinstvenom iskustvu nosi naziv Put za sutra - potpuna priča o mojih 28 godina na ostrvu Guam i objavljena je 1976. godine.
Njegov nećak je takođe pisao o iskustvima bivšeg vojnika.
Oslanjajući se na Jokojieve memoare i na izjave svedoka, ribara koji su ga pronašli, napisao je knjigu Rat i život poručnika Jokoija na Guamu 1944-1972.
Hatašinova knjiga objavljena je 2009. godine na engleskom jeziku.
Prema pisanju sajta Militari Histori Fandom, bivši vojnik je učestvovao u dokumentarnom filmu Jokoi i njegovih 28 godina tajnog života na Guamu.
Kada je reč o fikciji, priča o vojniku koji nije znao da je rat završen, ili je odbijao da u to poveruje, deluje kao zicer za filmske stvaraoce.
Čak je i Podzemlje Emira Kusturice - film koji prati priču ljudi u Jugoslaviji koji godinama ostaju u podzemnom skloništu, ne znajući da je Drugi rat završen - ima sličnu premisu.
Da li je poznati reditelj inspiraciju pronašao baš u Jokoijevoj priči, teško je reći.
Ipak, priča nalik Jokoijevoj došla je do devete umetnosti u jednom od stripova o Betmenu.
U epizodi Survivor, scenariste Pitera Džej Tomazija i crtača Kristijana Djusa, Brus Vejn, zajedno sa kolegama iz kompanije Vejn Enterprajs, nakon pada aviona završi na pustom ostrvu.
Gotovo pustom, jer se na ostrvu nalaze Hiroši i Klerens, bivši vojnici, nekada na različitim stranama, ali su vremenom postali prijatelji.
Imali su i više nego dovoljno vremena za to, kako 75 godina nisu videli nikog drugog.
Hiroši i Klerens su jedan drugome davali časove jezika, pa svakog dana menjaju jezik na kom komuniciraju.
Prvo što pitaju Brusa Vejna kada ovaj dođe svesti jeste - ko je pobedio u ratu?
I na kraju epizode odluče da ipak ostanu na ostrvu, svesni da se nikada neće prilagoditi svetu koji je nastavio dalje bez njih.
Zvuči poznato?
- „Moja majka je pobegla iz Nemačke, a sada mi ne daju državljanstvo“
- Oni koji se nisu vratili: Sudbina Rusa nestalih u Drugom svetskom ratu
- Kako su potopljeni nemački brodovi na Dunavu i šta će njihovo vađenje otkriti
- Koliko se danas sećamo narodnih heroja
Miran život
Reklo bi se da interesovanje japanske javnosti za Jokoijev život i filozofiju nikada nije u potpunosti iščezlo, ali se on svejedno trudio da vodi povučeniji život, dalje od kamera i mikrofona.
Osim pisanja držanja i predavanja na fakultetima, bavio se i grnčarstvom.
Nažalost, zdravstveno stanje mu nije dozvoljavalo da se na miru posveti tom poslu.
Patio je od osteoporoze i morao je da prestane da se bavi grnčarstvom, stoga se prebacio na kaligrafiju.
Takođe je oboleo i od Parkinsonove bolesti.
Noge su mu bile paralizovane i imao je neprestane bolove u leđima, ali je svejedno vodio računa o biljkama u maloj bašti iza kuće.
Preminuo je 22. septembra 1997. u 82. godini od posledica srčanog udara.
Sećanje na japanskog vojnika
Pećina u kojoj je Šoiči Jokoi živeo skoro tri decenije sada predstavlja turističku atrakciju na Guamu, kao deo Talofolo parka.
Park mahom privlači japanske turiste kod kojih Jokoi uživa status legende, čuvara pravih vrednosti i nekog na koga se ugledaju.
Gondola vozi posetioce preko reke i tako, na nekoliko desetina metara od zemlje, lako je uvideti kako se Jokoi godinama uspešno skrivao od neželjenih posetioca.
Njegova pećina je i dan-danas okružena gustom džunglom, dok se velike krošnje drveća nadvijaju nad dobrim delom reke, čineći da deluje uže no što zapravo jesto.
Za jednog krojača, ove tehnike skrivanja i preživljavanja u potpunoj divljini su u najmanju ruku impresivne.
Turisti mogu doći do Jokoijeve pećine u kojoj je proveo skoro tri decenije života, ali ne mogu ući u nju.
Pećina je, poput nekakvog skrivenog hrama u avanturističkoj video igri, skrivena od očiju javnosti, vidljiva tek kada dođete na nekoliko metara od nje.
U blizini se nalazi kiosk sa fotografijama unutrašnjosti pećine i Jokoijevih alata koji su u njoj pronađeni.
Ostatak Jokoijevih predmeta, poput klopki za jegulje kojima se hranio, izloženi su u malom muzeju na ostrvu.
Na taj način, sećanje na Šoičija Jokoija, japanskog Robinzona Krusoa, zauvek će se čuvati na Guamu, ostrvu na kom je proveo dobar deo života
„Jako sam ponosan na njega. Bio je veoma povučen i tih čovek, ali jako upečatljiv", izjavio je njegov nećak Omi Hatašin za BBC.
Pogledajte video - Porodica Toma Hardinga je pobegla iz Nemačke kada su nacisti došli na vlast
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
