Film i Robert de Niro

Taksista - ostvarenje u koji niko nije vjerovao, a postalo je klasik

Kada je De Niro maestralno iznio lik Trevisa Bikla, 26-godišnjeg bivšeg vojnika koji pati od nesanice i u potrazi je za poslom koji će ga držati budnim noću

9199 pregleda 2 komentar(a)
Foto: Silver Screen Collection/Getty Images
Foto: Silver Screen Collection/Getty Images

Pre 46 godina, uz muziku Bernarda Hermana, žuti taksi probio se kroz gusti beli dim na njujorškom Menhetnu i osvojio publiku i kritičare širom Amerike.

Robert De Niro je maestralno izneo lik Trevisa Bikla, 26-godišnjeg bivšeg vojnika koji pati od nesanice i u potrazi je za poslom koji će ga držati budnim noću, podarivši publici jednog od najupečatljivijih antiheroja u istoriji kinematografije.

Taksista je bio film u koji gotovo niko, osim ekipe koja je na njemu radila, nije verovao.

Čelnici Kolumbija Pikčersa mislili su da film nema finansijski potencijal, predsednik žirija u Kanu ga je mrzeo, a Taksista je ipak napunio sale i uzeo Zlatnu palmu.

Na rođendan filma koji se, buntovan i neshvaćen kao njegov glavni protagonista, nikako nije trudio, a na kraju ipak postao klasik, pred vama je priča o mukotrpnom radu, proživljenom scenariju i sjajnom uspehu koji je naišao kao rezultat čiste ljubavi prema filmskoj umetnosti.

Ko je Taksista?

Trevis Bikl je usamljeni mladi Njujorčanin.

Pati od nesanice, zbog čega počinje da radi kao vozač taksija noću.

Razočaran je u svet, ali ipak uspeva da funkcioniše u normalnim okvirima.

Kako vreme prolazi, Trevis se sve više otuđuje od ljudi i sveta oko njega.

Njujork vidi kao betonsku džunglu koja se raspada, prepunu ološa koji treba da se počisti.

Naravno, počinje i da vidi sebe kao jedinog čoveka koji može da počisti tu društvenu prljavštinu.

„Trevis ne želi da sedi skrštenih ruku i uzima samo ono što mu život ispljune", piše filmski kritičar Džejms Berardineli.

„Želi da reaguje, iako njegovi postupci nemaju veza se logikom, jer, u tom trenutku, on nije u poziciji da racionalno razmišlja."

„De Nirova izvedba je toliko dobra da mi, u publici, ni jednog trenutka ne sumnjamo ili ne verujemo u to što se dešava u Trevisovom uznemirenom umu."

Reuters

Prvi susret sa Trevisom Biklom

Reditelj i producent Vlastimir Stevanović prvi put je gledao Taksistu kada je bio prvi razred srednje škole.

„Tačno se sećam, kupio sam ga u nekom paketu od pet DVD diskova koji je pored Taksiste sadržao Kazino, Dobre Momke, Dogmu i Mulholland Drive."

„U to vreme sam bio opsednut noar filmom i počinjao da istražujem neke druge žanrove", kaže Stevanović.

Samo što je film počeo, Vlastimir je shvatio da će mu to biti jedan od omiljenih filmova.

„Ne želim da se pretvaram da sam tada razumeo film potpuno, ali je sama atmosfera imala ogroman uticaj na mene."

„Ne znam koliko puta sam ga odgledao samo te nedelje, u nadi da ću nekako internalizovati ritam, kompoziciju kadrova, pokret kamere, montažni pristup."

Prvi kratki film koji je Vlastimir snimio u srednjoj školi predstavljao je pokušaj primenjivanja svih tehnika koje je primetio u Skorsezeovom filmu.

„Čini mi se da i dan-danas, kad razmišljam kako bih nešto snimio, u velikoj meri razmišljam kroz prizmu Taksiste."

Jelena Đurović, urednica filmskog portala agitpop.me, Taksistu je gledala kao jako mala.

„Iskreno, nisam razumela ni vrednost ni značaj tog filma.

Ovo ima veze prvenstveno sa temom, jer sam u sličnom uzrastu gledala i Bergmanov Fani i Aleksander, koji mi se odmah dopao, ali je razlika u tome što su glavni likovi deca, dok Trevis i njegovi problemi i nisu baš adekvatni za nežne godine", kaže Đurović za BBC.

Pravi susret sa Taksistom došao je kasnije i to na velikom platnu, u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, što je, kada je o iskustvu gledanja ovog filma, prava poslastica.

„Tada je percepcija bila drugačija, znala sam ko je Skorseze, ko je Šreder i u to iskustvo sam ušla sa predznanjem."

Inspirisano istinitim događajima

Ekipa Taksiste okupila se 2016. godine povodom četrdesetogodišnjice filma.

Scenarista Pol Šreder, producent Majkl Filips, reditelj Martin Skorseze, direktor fotografije Majkl Čapman i glumci Robert De Niro i Džodi Foster razgovarali su sa novinarima Holivud Reportera o procesu snimanja filma.

Scenarista Pol Šreder izjavio je da je jedno vreme, nažalost, živeo život glavnog protagoniste.

„Stvari su se raspadale jedna za drugom. Razveo sam se, izgubio posao, ostao bez novca i provodio sam dane vozeći se i manje više živeći u kolima, opijajući se, maštajući", rekao je.

„Pusiket bioskop [u kome su se prikazivali filmovi za odrasle] u Los Anđelesu bio je otvoren celu noć i tu bih odlazio da spavam."

Ali između opijanja, morbidnih misli i pornografije, Šreder je završio u bolnici kada mu je pukao čir u želucu.

U tom trenutku je imao 27 godina i shvatio je da nije progovorio ni sa kim skoro mesec dana.

Tada mu se javila ideja o taksiju, o tom, kako je rekao „metalnom kovčegu koji se kreće kroz grad, sa mladićem zarobljenim unutra, koji se nalazi usred društva, ali je zapravo potpuno sam".

„Znao sam da ako ne počnem da pišem o ovom liku da ću postati on - ukoliko već nisam."

Po izlasku iz bolnice, Šreder se privremeno smestio u stanu bivše devojke i samo počeo da piše bez prestanka.

Neki kritičari, poput Džejmsa Berardinelija, smatraju da je Šreder delimično bio inspirisan Zapisima iz podzemlja Fjodora Dostojevskog.

Kada ga je filmska kritičarka Polin Kael pitala odakle mu inspiracija za Trevisa, Šreder je rekao: „To sam ja, bez mozga".

„Čovek koji se kreće kroz grad kao pacov kroz kanalizaciju, čovek koji je okružen ljudima, ali nema prijatelje."

„Apsolutni simbol urbane usamljenosti. To je ono što sam ja živeo, to je bio moj simbol, moja metafora."

Prva ruka scenarija je bila na 60 strana, i odmah je počeo da radi na drugoj ruci.

Trebalo mu je manje od dve nedelje da završi scenario i odmah ga je poslao nekolicini prijatelja iz Los Anđelesa na čitanje.

Ali niko nije bio zainteresovan za priču o taksisti na ivici nervnog sloma.

Zapravo, nije da nisu bili zainteresovani, samo nisu bili pravi ljudi za to.

A prava osoba bio je reditelj Brajan De Palma, koga je Šreder intervjuisao nekoliko godina kasnije.

„Razgovarali smo i ja sam rekao 'Znaš, napisao sam scenario' i on je odgovorio 'Okej, pročitaću ga'."

PA

Ništa nije išlo glatko

De Palma je pročitao scenario i smatrao ga je dobrim, samo nije bio za njega.

Zbog toga je rešio da scenario ponudi producentu Majklu Filipsu i reditelju Martinu Skorsezeu.

„Bio je tako čist, iskren rukopis", izjavio je Filips, koji je odmah predložio njegovim tadašnjim partnerima, Džuliji i Toniju Bilu, da otkupe scenario za hiljadu dolara.

„Glasali smo i nas dvojica smo bili za, a Džulija protiv, tako da smo na kraju kupili scenario."

Skorseze je u tom trenutku iza sebe imao samo nekoliko dokumentarca i kratkih filmova.

Režirao je i niskobudžetni nezavisni film Who's That Knocking at My Door i Boxcar Bertha.

„Brajan mi je dao scenario i njegov ton i borba koju glavni protagonista vodi su me pogodili jako, gotovo mistično", izjavio je Skorseze, koji je se tada još uvek trudio da ga „shvate za ozbiljno kao reditelja".

Proći će nekoliko godina pre nego što će Skorseze i De Niro pristati da snime Taksistu.

„Jednog dana je Pol predložio da vidimo ranu verziju Skorsezeove Ulice zla (Mean Streets) i negde na polovini filma sam shvatio da je ovo naš čovek. Džoni Boj (De Niro) je naš glumac", rekao je Filips.

Stoga su rešili da predlože projekat Skorsezeovom i De Nirovom agentu. Imali su ultimatum, ili će oni raditi na filmu ili niko.

Srećom, reditelj i glumac su pristali, ali sledio je mnogo teži zadatak - naći filmski studio.

Svi veliki studiji su ih odbili, Skorseze je otišao da snima Alice Doesn't Live Here Anymore, a De Niro drugi deo Kuma i 1900.

I donekle su uspeh drugog dela Kuma i De Nirova maestralna gluma (osvojio je Oskara za najbolju sporednu ulogu u ovom filmu) povećali šanse za snimanje Taksiste.

„Te večeri je Frensis Ford Kopola primio nagradu umesto Roberta, koji je u tom trenutku bio na snimanju, i rekao mi je 'Ovo će biti dobro za tvoj film'", izjavio je Skroseze.

I bilo je. Kolumbija Pikčers je pristao da producira film, uz skroman budžet od milion i po dolara.

Taksi, kamera i pun gepek

Činjenica da u igri nije bilo mnogo novca, kao i da kreatori nisu imali puno vremena za snimanje, umnogome je uticala na sam izgled filma.

Sve se radilo toliko sirovo, a Njujork je izgledao realistično - mračno, prljavo i opasno.

„Nismo mogli da osvetlimo ulice velikim reflektorima, već smo morali da dopustimo da Njujork osvetli sam sebe", izjavo je Majkl Čapman, direktor fotografije.

„Samo je Bobi (Robert) vozio taksi, a Marti i ja bismo se nagurali pozadi, dok je snimatelj hvatao kadrove preko njegovog ramena."

Ako vam deluje da je na zadnjem sedištu bilo tesno, zapitajte se kako je bilo snimatelju zvuka koji je bio u gepeku.

Ali to je bilo to - pravi taksi u pravom Njujorku.

De Nirov Trevis Bikl je tihi posmatrač koji jezdi Njujorkom, dok šoferšajbna njegovog taksija, poput filmskog platna, predstavlja prozor u njegov svet.

„Naravno, ispostavilo se da je to zapravo bila prava stvar. Hvala bogu pa nismo imali više vremena ili novca", rekao je Čapman.

Uticaj Godara i francuskog novog talasa

Prema Čapmanovim rečima, veliki uticaj na vizuelni stil Taksiste imali su francuski režiser Žan-Lik Godar i direktor fotografije Raul Kutar koji je radio na njegovim filmovima.

Vlastimir Stevanović takođe smatra da je Skorseze sa Taksistom u klasičan holivudski noar uneo elemente francuskog novog talasa.

„Spojio je Hičkoka i Godara, ali uz nagoveštaj Fazbindera i Mala", kaže Stevanović.

Dodaje da je sedamdesetih godina prošlog veka evropski, a naročito francuski film, umnogome uticao na stvaralaštvo u Holivudu.

„Kod Skorsezea je taj uticaj od početka bio očigledan, još u filmovima Who's That Knocking at My Door i Zle ulice, ali je kulminirao u Taksisti, i uspeo da pritom ne sklizne u jeftini omaž ili pastiš."

Glumačka ekipa - spoj iskustva i neiskustva, ali uz sveprisutan talenat

Postavka glumaca se danas smatra kultnom, ali nije tako percipirana od samog početka.

De Niro je u trenutku snimanja već bio Oskarovac, ali studio nije bio spreman da plati druge glumce tog kalibra.

Takođe, čelnici su imali problem i sa pojedinim likovima.

Lik makroa, koga u filmu glumi Harvi Kajtel, Šreder prvobitno zamislio kao crnca, ali su advokati studija smatrali da to nije dobra ideja.

„Bili su zabrinuti da 'ako uradimo ovo i Trevis pobije sve te crne ljude na kraju, izazvaćemo nemire'", izjavio je Šreder.

Angažovanje tada dvanaestogodišnje Džodi Foster za ulogu maloletne seks radnice takođe je bilo problematično.

„Već sam radila sa Martijem na Alis više ne stanuje ovde. Pozvao je moju mamu, objasnio joj ulogu, ali ona je pomislila da nije normalan", izjavila je Foster.

Zatim je zajedno sa mamom otišla na razgovor sa Skorsezeom.

„Mama je verovala da kada me Marti vidi u školskoj uniformi, nema šanse da će pomisliti da sam za tu ulogu. Ali ipak jeste, i ona mu je verovala."

Jelena Đurović podseća da je De Niro posebno pomagao Foster u ovoj ulozi.

De Niro ju je vodio po raznim restoranima i zajedno su prolazili kroz scenario.

„Prvi put mi je bilo jako dosadno. Robert je bio poprilično društveno otuđen i stalno u karakteru, što je bio njegov proces", seća se Foster.

„Ja sam samo prevrtala očima jer je bio zaista čudan, ali baš tokom tih viđanja mi je mnogo pomogao da razumem improvizaciju i stvaranje lika."

„Zaista sam zahvalna što sam bila deo nečega što se smatra američkim klasikom, deo zlatnog naše doba kinematografije, što su za mene sedamdesete", izjavila je.

U poslednjem trenutku, studio je shvatio da im treba još neka zvezda, i to je trenutak kada se ekipi Taksiste pridružuje i Sibil Šepard.

Glumačka postavka je tada bila kompletna.

„De Niro na set stiže sa snimanja epskog Dvadesetog veka Bernarda Bertolučija, Sibil Šepard je zvezda zbog prethodnih filmova sa Piterom Bogdanovićem, a tu je i mlada Džodi Foster", kaže Đurović.

„Na kraju, ali ne manje bitno - Bernard Herman koji je komponovao muziku za Hičkoka i Orsona Velsa se oprostio od filma upravo ovim ostvarenjem a preminuo je pre premijere."

„Kada sagledamo ovoliku količinu talenta na jednom mestu, razumemo i kultnost Taksiste."

Neplanirani kameo

Svi ljubitelji Taksiste znaju da se u filmu pojavljuje i sam reditelj, ali zanimljivo je kako se Skorseze - za razliku od Hičkoka ili kasnije Tarantina, koji su planski sebe stavljali ispred kamere - gotovo slučajno našao u sceni sa De Nirom.

Kada se Džordž Memoli, koji je trebalo da glumi čoveka koji uhodi suprugu sumnjajući da ga vara, povredio na snimanju drugog filma, Skorseze je odlučio da ga zameni.

„De Niro mi je rekao da treba ja da ga glumim, dok su ostali mahom bili protiv", izjavio je Skorseze.

„Ali pomislio sam kako ovo radimo iz ljubavi, ovo je projekat za nas, a ne komercijalni film, u smislu da možemo da rizikujemo i vidimo šta će da se desi."

„U najgorem slučaju bismo samo snimili sa drugim glumcem."

Ali nije bilo potrebe za drugim glumcem. Skorseze je, po svemu sudeći, bio fantastičan.

„Uplašio sam se da će Marti videti sebe, zgroziti se i izbaciti scenu, a meni se dopala", rekao je Šreder.

„Ali uopšte nisam bio u pravu. Video je, svidelo mu se i zadržao je."

„You talkin' to me?" - Čuvena, potpuno improvizovana, scena

Poslednja nedelja snimanja.

Svi su u Trevisovom apartmanu, u zgradi koja samo što nije srušena.

Snima se, sada kultna, „You talkin' to me?" scena.

„Morali smo da angažujemo bandu koja bi nas štitila od drugih bandi, bilo je veoma naporno", izjavio je producent Majkl Filips.

„Kasnili smo sa snimanjem, i znao sam da Bob treba da priča sam sa sobom, gledajući se u ogledalu, ali nisam znao šta treba da kaže", seća se Skorseze.

A nije znao ni De Niro. U scenariju je samo stajalo „izvlači pištolj, gleda se u ogledalu i razgovara sam sa sobom."

Skorseze i Šreder su mu rekli da izmisli nešto usput.

„Sedeo sam na podu kod Bobovih nogu, on je počeo da priča sam sa sobom i ja sam ga ohrabrio da nastavi da radi to", rekao je Skorseze.

Nakon sat i po snimanja, asistent reditelja lupa na vrata i kaže im da moraju da napuste zgradu.

Reditelj zahteva još dvadeset minuta, verujući da su „na tragu nečeg jako dobrog".

„You talkin' to me?", pita Trevis.

„To sa ogledalom je samo nešto što sam improvizovao i što je zvučalo dobro", seća se De Niro.

Američki filmski institut je ovu rečenicu uvrstio u Top 10 najprepoznatljivijih filmskih replika svih vremena.

„To je najbolja rečenica u filmu, a ja je nisam napisao", izjavio je Šreder.

Premašio sva očekivanja

Niko iz Kolumbija Pikčersa nije verovao da je će Taksista biti uspešan film.

Majkl, Džulija, Marti, De Niro i Šreder su noć pred premijeru bili na večeri u Njujorku i Majkl je smatrao da su snimili zaista sjajan film.

„Niko ne zna šta će biti sutra, ali šta god da se desi, hajde da ne krivimo jedni druge, već da prihvatimo da smo snimili ovaj film i da nije finansijski prošao dobro."

U to vreme, studiji su mogli da izračunaju koliko će zaraditi na dan premijere na osnovu novca uloženog u reklamiranje filma.

Očekivali su 40 hiljada dolara tokom prvog vikenda, a zaradili 65 hiljada.

Taksista je oduševio publiku i kritičare.

Samo u Americi je zaradio 28,8 miliona dolara (117,9 miliona po današnjem kursu).

Zatim je usledio poziv za Kanski filmski festival.

Male šanse u Kanu, ali ipak…

U to vreme nije bilo nemoguće da neki američki film osvoji Zlatnu palmu.

M*A*S*H-u Roberta Altmana, Strašilu (Scarecrow) Džerija Šacberga i Prisluškivanju (The Conversation) Frensisa Forda Kopole je to već bilo pošlo za rukom.

Ali Taksista je prosto imao male šanse, utoliko je i pobeda bila slađa.

Predsednik žirija Tenesi Vilijams izdao je saopštenje u kom je između ostalog naveo da je žiri „svestan da nasilje i beznađe predstavljaju sliku našeg društva", ali da „strahuje da nasilje samo dovodi do još više nasilja" i da „ne želi da filmovi postanu izvor mržnje".

Skorseze je pročitao članak u novinama u kom Vilijams izjavljuje da mrzi Taksistu, pa je odlučio da ode kući.

Međutim, pre povratka je otišao na večeru sa Kostom Gavrasom i Serđom Leoneom, koji su bili članovi žirija i priznali su mu priznali da im se film jako dopao.

Uprkos malim očekivanjima reditelja, Taksista je ipak osvojio Zlatnu palmu.

Producent Majkl Filips, koji je preuzeo nagradu, rekao je da je pola publike u Kanu klicalo i aplaudiralo, dok je druga polovina negodovala.

„Očekivao sam da eventualno dobijemo nagradu za najbolji scenario ili glumca, tako da je ovo bilo pravo iznenađenje", izjavio je Skorseze.

Taksista je dobio čak četiri nominacije za Oskara - De Niro (najbolja muška uloga), Foster (najbolja sporedna ženska uloga), kompozitor Bernard Herman i najbolji film.

Zaostavština

Skorsezeov Taksista je u brojnim aspektima inspirisao mnoge filmove koji su došli posle njega.

Od The Machinist Breda Andersona i Borilačkog kluba Dejvida Finčera, pa sve do DC-jevog blokbastera Džokera Toda Filipsa.

I dok se u pojedinim filmovima mogu naći tragovi Taksiste, uticaji, što po pitanju scenarija, što po pitanju režiserskih poteza, mnogi Džokera smatraju jeftinim rimejkom Taksiste i Kralja komedije (još jednog Skorsezeovog filma) koji odaje počast klasicima, ali maši poentu.

„Užasno me frustrira to što je Filipsov Džoker postao difolt film koji se pominje kada se priča o uticaju Taksiste", smatra Vlastimir Stevanović.

Iako je Džoker kompaniji Vorner Bros doneo više od milijardu dolara zarade, kritičari su bili poprilično oštri.

Paralele su očigledne, od vizuelnih do narativnih elemenata.

Za ulogu Artura Fleka, Hoakin Finiks je osvojio Oskara, ali Stevanović smatra da je ovaj glumac imao druge, bolje uloge, koje takođe predstavljaju referencu na Skorsezeov film.

„Finiks je igrao u bar dva filma inspirisana Taksistom i oba su daleko bolja od Džokera - Zaista, nikad nisi bio ovde Lin Remzi i The Master Pola Tomasa Andersona."

„Ako već pričamo o mejnstrim filmovima inspirisanim Taksistom bolje da pomenemo Drive Nikolasa Vindinga Refna, Nightcrawler Dena Gilroja, čak i Finčerov Borilački Klub.

Zaista ih je previše da bi uopšte stigli do Džokera."

Taksista danas, 46 godina kasnije

Skorsezeov film i dan-danas inspiriše, frustrira, ponekad zasmejava, ali svakako navodi na razmišljanje.

Trevisov lik je na majicama, zajedno sa čuvenom replikom, na mimovima, GIF-ovima, posterima, bedževima.

Možete ga videti i na maskenbalu, donekle je postao i deo pop-kulture.

Taksista se izučava na fakultetima, studenti gledaju film, analizirajući polako, kadar po kadar, deo po deo Trevisove ličnosti i njegove transformacije.

Trevis i dalje privlači i odbija gledaoce.

Bes u njegovom glasu, naročito onaj tokom monologa koji predstavljaju njegove misli, svakako je odbojan, ali njegova nesnađenost u stvarnom životu, nerazumevanje okoline, otkrivaju ranjivost i nevinost koju svako može da razume.

Ali konkretno danas, negde, Taksista se samo gleda.

Na velikom platnu ili malom ekranu, ali godišnjica se obeležava.

„Žao mi je što nikada nisam imao prilike da pogledam Taksistu na velikom platnu i živim u nadi da će se nekad neko setiti da ga prikaže u nekoj retrospektivi", kaže Vlastimir Stevanović.

„Zapravo sam i sam pokušao da organizujem retrospektivu Skorsezeovih filmova jednom prilikom, uglavnom iz sebičnih razloga, ali bezuspešno."

Zato pogledajte malo, raspitajte se, možda ima neka retrospektiva u vašem gradu, ili ga prosto potražite na strimerima ili u kućnoj kolekciji, među diskovima ili folderima.

Bolje je na što većem platnu, ali na kraju krajeva, i vaš TV ili monitor je dovoljan.

I zapitajte se šta je to Trevis video u retrovizoru.


Pogledajte video - kakvu poruku Luku Skajvokeru šalju džedaji iz Srbije


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk