Svake godine u junu ili julu, pod arktičkim ponoćnim suncem, laponske porodice koje se bave uzgojem irvasa u severnoj Finskoj, Norveškoj i Švedskoj okupljaju se na jednom od najvećih društvenih događaja u godini: „žigosanju", što podrazumeva obeležavanje novih teladi irvasa radi identifikacije.
Peške, terenskim vozilima, pa čak i helikopterima, sakupljaju poludivlje irvase sa ogromnih područja koja se prostiru na desetine kvadratnih kilometara.
Očekuje se da će se pridružiti čak i mala deca.
Najmlađi dečaci i devojčice pomažu u hvatanju teladi.
U uzrastu od deset godina uzimaju sopstvene noževe za žigosanje, hvataju tele i obeležavaju oba uha jedinstvenom šarom zareza.
Deca dobijaju lični šablon za uši pri rođenju i koriste ga da obeležavaju vlastita stada do kraja života.
- Upoznajte Lužičke Srbe, etničku manjinu koja u Nemačkoj opstaje stotinama godina
- Da li je zapadnjački način odgoja dece naopak
- Strndžanje - erotski vlaški običaj između stvarnosti i mita
Među Laponcima, autohtonim narodom rasprostranjenim po najsevernijim regionima Norveške, Švedske, Finske i ruskog poluostrva Kola, deca ne samo da učestvuju u čuvanju stada, već su i podsticana da deluju samostalno u većini drugih oblasti života.
Oni odlučuju kada će jesti, kada spavati i šta obući, čak i na temperaturama od -30 stepeni Celzijusa.
Za autsajdere, ta nezavisnost može biti iznenađujuća.
Misionari koji su posetili Arktik u 18. veku i kasnije, pisali su u dnevnicima da se činilo da laponska deca mogu da rade šta god žele i da im je uopšte nedostajala disciplina.
Međutim, kako istraživanja sve više otkrivaju, laponski način vaspitanja dece koji je naizgled bez pravila, zapravo ima zamršenu strukturu i filozofiju.
Vremenom je ovaj jedinstveni stil roditeljstva evoluirao kako bi pripremio decu da se nose sa ekstremnim izazovima života na Arktiku - i podstakao određenu vrstu otpornosti.
Jedno od njegovih vodećih principa je da, umesto da sledi fiksni raspored, cela porodica se prilagođava svim zadacima koji treba da se obave, bilo da se radi o žigosanju, putovanju ili drugim zajedničkim aktivnostima.
U tom okviru, deca sama biraju.
„Jedu kada su gladni i odlaze na spavanje kad god su umorni", kaže Titi Valkeapa, majka šestoro dece, starosti od osam do osamnaest godina, koja živi u severnom finskom selu Kutanen, na granici sa Švedskom.
Iako Valkeapava nije sama Laponka, prilagodila se lokalnom načinu života pošto se udala za porodicu koja se bavi uzgojem irvasa.
Kao i velika većina Laponaca, njena porodica više nije potpuno nomadska, umesto toga putuju motornim sankama, što je promenilo živote uzgajivača irvasa i omogućilo im da postanu staloženiji.
Ali iako uglavnom žive u kući, tradicionalne aktivnosti, kao što je ritual žigosanja, i dalje oblikuju porodični ritam.
Proces žigosanja traje nekoliko nedelja i sprovodi se samo noću dok je još vedro, ali hladnije nego tokom dana.
Ovo ga čini manje stresnim za irvase i njihovu telad.
- Ledena avantura: Otac sa sinovima prespavao u iglu na -5 stepeni
- Školski korneti - slatka i šarena tradicija za nemačke đake
Da bi mogli da obavljaju posao zajedno, cela porodica menja ciklus spavanja, menjajući noć za dan.
Deca su budna, rade i igraju se cele noći, nedeljama u isto vreme, zajedno sa proširenim porodicama i komšijama uzgajivačima.
Oni dremaju tokom dana. Sklupčaju se i dremaju kad god im se prohte.
„Ja i deca možemo da dremamo na terenskom vozilu, motornim sankama, pod kišnim pokrivačem u prikolici ili u našem kombiju", kaže Valkeapava.
„Samo treba da se odmorite i jedete kad god možete. Tokom žigosanja, deca su volela da spavaju u šatoru, iako danas tamo imamo malu kolibu."
Za Valkeapavu, negovanje fleksibilnih navika spavanja od samog početka je najbolji način da se pomogne deci da se nose sa ekstremnim arktičkim godišnjim dobima.
U stvari, stanovnici Arktika uglavnom spavaju manje tokom leta i duže u mraku, dugoj zimi, kada nivoi melatonina, hormona koji izaziva san, raste.
„Promena ritma spavanja je prirodna za decu sa sezonskim promenama.
„Nikada nisam morala da pokušavam da to forsiram, jer smo imali sreće da živimo po uslovima naše dece", kaže ona.
„Tokom žigosanja, deca učestvuju u radu, a kada ne učestvuju, igraju se napolju pored tora.
„Pretpostavljam da im se ne spava kada ima toliko posla i žele da budu uključeni."
Međutim, užurbane letnje noći ponekad je nateraju da čezne za mračnim jesenjim večerima:
„Lakše je sada kada su malo odrasli, ali još nije bilo situacije u kojoj bi sva deca išla u krevet u isto vreme."
Leti, tokom vedrih arktičkih noći, takođe je normalno da deca starija od dvanaestak godina noću idu na pecanje sa prijateljima i kući dolaze tek u ranim jutarnjim satima.
Ova autonomija je u suprotnosti sa vrstom roditeljskog stila koji je usredsređen na vreme i koji je usredsređen na dete, a koji je u porastu u mnogim društvima širom sveta.
Ali čak i kada se uporede sa obližnjim zajednicama, kao što su ne-Laponci Norvežani, porodice Laponaca su različite.
Jedna komparativna studija u Norveškoj otkrila je da su laponska deca „društveno nezavisnija od svojih norveških vršnjaka" i da se „samoregulacija ishrane i spavanja obično praktikuje kod Laponaca, ali ne i u norveškim porodicama".
Od laponske dece se takođe očekivalo da regulišu i kontrolišu sopstvene emocije, što je obrazac koji je uobičajen u cirkumpolarnim zajednicama, prema studiji.
Druga studija je identifikovala nezavisnost i izdržljivost kao osnovne vrednosti roditelja Laponaca, između ostalih.
„U laponskoj pedagogiji, centralna je misao da odrasli ne rade sve za decu", kaže Rauni Arela-Vihriala, vanredna profesorka laponske pedagogije na Laponskom univerzitetu primenjenih nauka u Norveškoj, u Kautokeinu, i majka dvoje laponske dece.
„U zapadnom razmišljanju se često očekuje da odrasli daju zadatke i zadatke, dok je kod nas akcija zasnovana na slobodi, bilo da se radi o promeni ciklusa spavanja, izboru hobija ili nečemu drugom.
„Odrasli ne mogu tek tako reći (deci šta da rade) i postave granice. Takođe, mi ne planiramo mnogo stvari. Stvari se dešavaju kada se dese (u prirodi)."
Vreme je važan deo ove filozofije:
„Smatramo da se deci mora dati vreme da razmisle i izraze mišljenje, a takođe moraju da uče na greškama".
Ona citira severnolaponski izraz: „Gal dat oahppá go stuorrola", što znači „On/ona će naučiti kad poraste".
Još jedna uobičajena izreka među roditeljima laponcima, „ieš dieđát", što znači „znaš i sam", takođe obuhvata taj način razmišljanja.
Laponski roditelji mogu, na primer, da kažu ovo kada dete insistira da izađe na hladnoću u laganoj odeći, jer će dete samo otkriti da li treba da se obuče višeslojno.
Pogledajte video: Kako izgleda život u komuni japanskih bubnjara
Asta Mitkija Balto, profesorka pedagogije na Laponskom univerzitetskom koledžu u Norveškoj, u istraživačkom radu tvrdi da je glavni cilj vaspitanja laponske dece „pripremiti decu za život i razviti nezavisne pojedince koji mogu da prežive u datom okruženju, i da deci daju samopoštovanje i polet za život i radost".
Deo ovoga je laponski koncept koji se zove „birget", što znači da se nosite ili upravljate i samostalno i sa drugima.
Korišćene strategije su često indirektne, izbegavajući konfrontaciju, tvrdi Baltova, koja je Laponka.
Laponski roditelji, a posebno očevi, mogu na primer da sačekaju trenutak kada je zajednička pažnja na nečemu drugom, kao što je gledanje u vatru, kako bi razgovarali o teškoj temi bez stvaranja osećaja konfrontacije.
Međutim, uprkos ovoj nezavisnosti, skup društvenih normi i dužnosti oblikuje život Laponaca od samog početka.
„Tradicionalno, dete preuzima odgovornost za mnoge vrste poslova koji se odnose na uzgoj irvasa i oseća se ponosno na to.
Pre svega, dete nije pojedinac, već član šire porodice za koju je odgovoran", kaže Arela-Vihriala.
Laponska deca uče da koriste oštre noževe, prave vatru i da se orijentišu u prirodi, što su veštine koje su neophodne za opstanak na Arktiku, ali imaju i društvenu dimenziju.
Takođe, moraju biti u stanju da obeleže i identifikuju irvase. Neki posebno cenjeni uzgajivači irvasa poznati su po tome što pamte i prepoznaju hiljade žigova.
„Preživljavanje ili dobro napredovanje u životu, u očima zajednice, nema veze sa zarađivanjem novca ili dobrom karijerom, već više sa veštinama preživljavanja.
„Osim preživljavanja u prirodi, čovek mora i da se slaže sa različitim vrstama ljudi u različitim vrstama okruženja.
„Laponsko dete odrasta u razmišljanju da su svi ljudi različiti i da čovek uvek mora biti inventivan.
„Rekla bih da je veoma tolerantno", objašnjava Rauni Arela-Vihriala.
Danas ove drevne veštine i dalje mogu biti korisne.
Jedna studija sugeriše da je poznavanje laponskog jezika i povezanost sa njihovim proširenim porodicama i kulturnim tradicijama povezano sa većom otpornošću i blagostanjem kod laponske dece i mladih.
Uopšteno govoreći, istraživanja sugerišu da razvijanje veština rešavanja problema i samoregulacije uz podršku brižne porodice može da podstakne otpornost kod dece.
Jedan od načina suptilnog sprovođenja kulturnih normi je roditeljska praksa Laponaca koja se zove nárrideapmi, vrsta razigranog zadirkivanja.
Ovo je takođe primećeno kod drugih autohtonih cirkumpolarnih naroda, kao što su Inuiti, ali ne i u glavnim skandinavskim kulturama.
Svrha nárrideapmi je da podigne detetovo samopoštovanje i podstakne ga da se bolje kontroliše i da sebe ne shvata previše ozbiljno.
Nárrideapmi obično praktikuju članovi bliske porodice kao što su tetke i ujaci, ne nužno roditelji.
Oni moraju dobro da poznaju dete i da se postaraju da nikada ne kažu nešto što će ga zaista povrediti ili da ga maltretiraju, objašnjava Rauni Arela-Vihriala.
„Za tinejdžera to može biti nešto o devojkama ili momcima, dok za manju decu to može da se odnosi na oblačenje, na primer.
„Ako primetim da moje dete nije obuklo dovoljno toplu zimsku odeću, mogu da ga pitam da li ide na tropsku plažu ili tako nešto.
„Onda nekako očekujete da dete reaguje i da se slično našali sa vama.
„To takođe tera dete da shvati šta treba da uradi i podstiče ga da misli svojom glavom. Opet je prilično indirektno", kaže ona.
Neke tradicije laponskog roditeljstva su ugrađene u laponske jezike, grupu srodnih jezika koje još govori oko 25.000-35.000 ljudi.
Laponski jezici i dalje koriste dvojni oblik, oblik koji je nekada bio poznat i u staroengleskom, starogrčkom i staroslovenskom.
Odnosi se na dvoje ljudi koji nešto rade, kao u frazi severnog laponskog „Moai manne", „nas dvoje idemo".
Prema Areli-Vihrialavoj, laponski roditelji često koriste dvojni oblik: „Ako se dete upiški, mogli bismo reći: 'Oh, jesmo li (dvoje) se upiškili, hoćemo li (dvoje) ovo očistiti?'.
Ili možemo reći: 'Oh, mi (dvoje) nismo navikli da radimo ovo'. Na taj način možemo skrenuti pažnju deteta na nešto drugo, bez okrivljavanja i kritikovanja."
Čak i dok se više Laponaca prilagođava urbanom životu, neki zadržavaju određene principe roditeljstva predaka.
Poglededajte video: Pet najvećih pretnji po starosedelačke narode
Laura Kalioinen, učiteljica i majka troje dece, je Laponka koja je odrasla u najsevernijem selu Finske, Nuorgamu, na granici sa Norveškom.
Danas živi sa porodicom u Jivaskili, gradu u zapadnom delu finskog jezerskog okruga.
Porodica nastoji da svaki praznik provede u Nuorgamu, gde deca ostaju budna do jutra ako to žele.
Upitana o njihovim rutinama, Kalioinenova se smeje: "Oh, šta, rutine? Nemamo ih".
To je razlikuje od njenih suseda koji nisu Laponci u jezerskom okrugu: „Mislim da ne poznajem nijednu drugu porodicu u ovoj oblasti koja nema određeno vreme za večeru".
Ističe da njena deca nikada ne gladuju, a hrane uvek ima - samo se ne pridržavaju rasporeda: „Ponekad pokušavam, ali jednostavno ne ide".
Takođe smatra da njeni južniji susedi prave razliku između različitih porodičnih aktivnosti na način koji ne postoji u kulturi Laponaca: „Jedna stvar koju sam takođe primetila je da ovde ljudi zaista ulažu u 'kvalitetno vreme' koje provode sa svojim porodicama".
„Ne razumem to, za nas, to znači da idemo u šumu da beremo bobice ili idemo na pecanje na ledu, normalne stvari".
Ipak, ona priznaje da ih je gradsko okruženje nateralo da prilagode svoj način života.
„Moja ćerka je upravo rekla da bi volela da nosi udobnu odeću na otvorenom koju ljudi stalno nose u Nuorgamu, ali ne zna da li joj je previše neprijatno da to radi ovde. Nije me baš briga šta ljudi misle, ionako se uvek oblačim prema vremenu."
Za Kalioinenovu, podrška veštinama laponskog jezika njene dece bio je najvažniji način da ostane povezana sa domovinom, kulturom i rođacima i da odgaja decu sa snažnim laponskim identitetom.
Čak i onima koji i dalje žive od uzgoja irvasa, život se menja. Klimatske promene čine sneg i led manje predvidljivim i otežavaju irvasima da pronađu hranu.
Seča uništava stare šume u kojima irvasi nalaze mahovinu za ishranu.
Mnoge zadruge za uzgoj irvasa više ne sakupljaju irvase koji slobodno lutaju izdaleka radi tradicije žigosanja, već umesto toga drže telad blizu kuće.
Za Valkeapaovu, majku šestoro dece koja se udala u porodicu koja se bavi uzgojem irvasa, činjenica da se ritual žigosanja odvija tokom školskog raspusta dece pomaže da se prati drevni ritam.
„Ponekad se osećam kao da bi neki ljudi mogli da misle da su moja deca lenja ako spavaju do kasno popodne, ali da li je to zaista problem?
„Možda je to samo problem našeg društva."
I dok je ponosna što njena deca već učestvuju u porodičnom radu, na kraju krajeva, čak i odluka da li će nastaviti tradiciju ostaće njima.
„Naravno, lepa je misao da bi naša deca nastavila da čuvaju irvase. Ali oni sami odlučuju.
„Ovo takođe treba da želite, a potrebna vam je i određena vrsta karaktera da biste to mogli da uradite", kaže Valkeapaova.
Upitana o kakvom karakteru je reč, ona odgovara: „Pa, znate, potrebno je samopouzdanje i takav stav za preživljavanje. Takav, 'ne petljaj se sa mnom' stav".
Pogledajte video: Kad te majka pozove da se vratiš kući - pesmom
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
