Film i istorija:

Porodična posla - pola vijeka "Kuma"

Pored sjajnih rezultata na blagajnama, Kum je zaradio i čak jedanaest nominacija za Oskara, od čega je osvojio za najbolji film, najbolju glavnu mušku ulogu (Marlon Brando) i najbolji adaptirani scenario (Puzo, Kopola)

8222 pregleda 188 reakcija 2 komentar(a)
Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Pre pola veka, premijerno je prikazan film Kum reditelja Fransisa Forda Kopole, rađen po istoimenom romanu Marija Puza, a publika širom sveta upoznala se sa porodicom Korleone.

Iako je danas teško to zamisliti, ali u tom trenutku, 15. marta 1972. godine, Kum (The Godfather) bio je „samo još jedan film na repertoaru".

Isprva niko nije polagao preterane nade u Kuma.

Studio nije želeo da ulaže previše novca, nisu hteli da angažuju nekog, u to vreme, velikog reditelja, a ni sam Kopola u početku nije bio zainteresovan za adaptaciju romana o gangsterskoj porodici u Njujorku.

Da li je bila u pitanju pogrešna strategija, manjak vizije čelnika studija ili nešto treće, teško je utvrditi, ali gotovo niko nije mogao da pretpostavi da će Kum postati jedan od najvećih filmova svih vremena.

„Kum je svakako jedan od najznačajnijih filmova svih vremena svetske kinematografije.

Film je uvršten i čuva se u Nacionalnom filmskom registru Sjedinjenih država, a rangiran je kao drugi najbolji film u istoriji američke kinematografije", kaže Narcisa Darijević Marković, profesorka filmske i TV režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Pored neizbrisivog pečata u filmskoj umetnosti, Kopolin klasik redefinisao i postavio nove, čvrste, temelje gangsterskog žanra.

„To je najvažnije ostvarenje u žanru gangsterskog filma, ako bi morali da ga tako određujemo, ali pre bih rekla da je epska saga o jednoj porodici, društvu, vremenu", dodaje Darijević Marković.

Uz budžet od sedam miliona dolara, Kum je zaradio više od 269 miliona na blagajnama širom sveta, a scenarista Boris Grgurović podseća da je dugo držao titulu filma sa najvećim profitom.

„Kum je bio najgledaniji film 1972. godine i do izlaska Ajkule (Jaws) najprofitabilniji film svih vremena.

"Iz današnje perspektive, zaista deluje neverovatno da je jedan film ostvario toliki komercijalni uspeh, a pride ima toliku umetničku vrednost", kaže Grgurović.

A pored sjajnih rezultata na blagajnama, Kum je zaradio i čak jedanaest nominacija za Oskara, od čega je osvojio za najbolji film, najbolju glavnu mušku ulogu (Marlon Brando) i najbolji adaptirani scenario (Puzo, Kopola).

I punih pola veka kasnije, iako mračan, Kum i dalje sija u punom sjaju, i dalje je jednako snažan i relevantan, a pred vama je priča o tome kako remek delo u početku ume da bude skriveno čak i od samog umetnika koji ga stvara.

O čemu se radi u filmu Kum?

Radnja Kuma obuhvata čitavu deceniju u porodici Korleone, u periodu od 1945. do 1955. godine.

Glava porodice je Don Vito Korleone (Marlon Brando), ujedno i jedan od najvećih mafijaških bosova.

Vito ima tri sina, Sonija (Džejms Kan), Freda (Džon Kazale) i Majkla (Al Paćino) i jednu ćerku - Koni (Talija Šajer).

Kao i u svakom porodičnom biznisu, tako i mafiji, postavlja se pitanje ko će preuzeti posao, kada za to dođe vreme.

Iako je zaista reč sagi čitave porodice, film se usredsređuje na transformaciju najmlađeg sina Majkla i njegovog puta od porodične crne ovce do mafijaškog bosa.

Težak put od stranice do romana

Filmska kompanija Paramount je kupila prava za roman Marija Puza pre nego što je doživeo uspeh.

Kada je 1969. godine Kum postao bestseler u Americi, filmska adaptacija činila se kao logičan korak.

Ali problem je bio što nijedan reditelj koga su čelnici studija imali na umu nije želeo da radi na tom filmu.

Direktor produkcije u Paramountu Robert Evans i potpredsednik Piter Bart su film nudili Kosta-Gavrasu, Piteru Jejtsu i Frenklinu Dž. Šafner, ali niko od njih nije pristao.

Jedan od razloga bio je i moralni - nisu želeli da romantizuju ulogu mafije.

Došao je red i na Kopolu, ali ni on nije bio oduševljen idejom o porodici Korleone.

Takođe, nije mu se svidela zamisao da adaptira tuđe priče.

„Oduvek sam pristupao karijeri misleći da ću biti scenarista i reditelj, da sam jedan od retkih ljudi koji mogu da napišu originalni scenario", izjavio je Kopola u intervjuu za list Njujorker 1997, povodom dvadesetpetogodišnjice filma.

Na kraju ga je jedan prijatelj reditelj ubedio da ipak prihvati ponudu Paramounta.

„Moraš da snimiš Kuma, biće dobro, videćeš", rekao mu je Džordž Lukas, koji će nekoliko godina kasnije snimiti Ratove zvezda.

Ali nije problem bio samo u činjenici da to nije njegova originalna priča, nego se Kopoli nije dopao ni sam scenario koji je Puzo napisao.

„Bio je moderan, smešten u sedamdesete, čak su bili i hipici u njemu."

Da, scenario za Kuma je u početku izgledao dosta drugačije, a razlog za to je bio prost - novac.

Ukoliko bi se odlučili da ga smeste u četrdesete godine, kada se odvija i radnja originalnog romana, čelnici studija bi morali da izdvoje mnogo više novca za scenografiju, kostime, rekvizite i lokaciju.

Ali Kopola je smatrao da je jezgro priče u Kumu dobro i ubedio ih je da budžet povećaju sa dva i po na sedam miliona dolara.

Takođe je zajedno počeo da radi sa Mariom Puzom na novom scenariju.

Po svemu sudeći, sjajno su sarađivali.

„Ni dan-danas ne mogu da se setim šta je moje, a šta Fransisovo u tom scenariju", izjavio je Puzo za Njujorker.

Bez obzira što je Kopola roman isprva smatrao previše komercijalnim, čak i pomalo jeftinim, očigledno je uspeo da iz njega izvuče najbolje elemente.

„Iako sam odavno čitao roman, sećam se utiska da je u pitanju nekakav palp, vikend roman, te da mu itekako manjka dubine koja se oseća u filmu.", kaže Boris Grgurović.

„Nije slučajno nastala tvrdnja da je lakše napraviti dobar film od osrednjeg romana, nego od vrhunskog, a Kum je jedan od najboljih dokaza za tu tvrdnju."


Kako se piše scenario za Oskara?

Iako je bio iskusan romanopisac, scenario za Kuma je bio prvi na kojem je Mario Puzo radio.

U intervjuu za Nešnlap Pablik Radio 1996. godine, Puzo je priznao da nije znao kako tačno scenario treba da izgleda.

„Nisam znao šta radim, ali ispalo je dobro", izjavio je.

Kopola i on su 1973. godine dobili Oskara za najbolji adaptirani scenario za Kuma.

Ista nagrada im je otišla u ruke i dve godine kasnije za drugi deo.

„Nakon toga sam kupio priručnik za pisanje scenarija, jer sam shvatio da treba da naučim kako se to radi", rekao je.

Otvorio je knjigu, a prva rečenica je glasila „Kum je primer dobrog scenarija".

Puzo je bacio knjigu.


Glumačka postava koju „niko" nije želeo

Teško je zamisliti bilo koga osim Marlona Branda kao Don Vita Korleonea, ali producentima iz Paramounta nije bilo ni na kraj pameti da ga angažuju.

Puzo je bio prvi koji je Branda video u toj ulozi. Poslao mu je pismo i razgovarao telefonom sa njim o glavi porodice Korleone.

Ali ni sam Brando nije bio ubeđen da treba da se nađe u toj ulozi.

„Nikada pre nisam glumio Italijana, i mislio sam da neću to uspešno izvesti", zapisao je u Brando u njegovoj autobiografiji.

Takođe je upozorio Puza da ga nijedan studio neće uzeti.

Čitav Holivud je znao da je Brando, pa, problematičan za rad na filmskom setu.

Jedan od producenata - Kopola odbija da otkrije koji - rekao mu je da nikada više ne spominje Branda.

Kopola se u tom trenutku iz očaja bacio na pod u gotovo epileptičnom napadu.

Folirao je, ali je uspeo je da se izbori za Branda, doduše ako glumac ispuni tri uslova:

  • Prihvati mali honorar
  • Izda novčanu garanciju od milion dolara da neće praviti nikakve probleme na snimanju
  • Pristane na test pred kamerama

Brando je za ulogu Vita Korleonea, koja mu je donela Oskara, dobio svega 120 hiljada dolara.

A priča o tome kako je usta napunio maramicama i dugačku plavu kosu zamazao crnim lakom za cipele kako bi ušao u ulogu za test pred kamerom, smatra se antologijskom.

Ali još jednog glumca nije bilo lako dovesti - Al Paćina, tada primarno njujorškog pozorišnog glumca, sa samo jednom filmskom ulogom.

„Kada sam čitao Kuma, video sam Ala u ulozi Majkla", priseća se Kopola u intervjuu za Njujorker.

„Kada sa pastirima prelazi preko polja na Siciliji, video sam njegovo lice, a kada se to desi, teško da možete da ga izbacite iz glave."

Morao je da uradi dosta proba pred kamerama kako bi ubedio ljude iz Paramounta da je Al pravi izbor.

„Okrenuo bih telefon i javila bi se njegova devojka, a ja bih rekao 'Molim te, može li Al da dođe još jednom', a ona bi počela da plače i viče 'Šta mu to radite? Mučite ga, nikada mu nećete dati ulogu'".

Ali ipak ju je dobio, kao i nominaciju za Oskara za najbolju sporednu ulogu, baš kao i Džejms Kan za ulogu Sonija i Robert Duval za ulogu Toma.

„Gde bih ja bio bez Fransisa?", izjavio je Paćino u Radio Siti Mjuzik Holu 2017. godine na Tribeka filmskom festivalu tokom obeležavanja 45-godišnjice filma.

Film u koji niko nije verovao

Sve je izgledalo kao da je film osuđen na propast.

Robert Evans i ostali iz Paramount studija nisu bili oduševljeni glumačkom ekipom, nisu voleli ni izuzetno mračne kadrove Gordona Vilisa, kao ni samog Kopolu, koji je, prema njihovom mišljenju, bio previše spor i neodlučan.

Kopola je tokom prvih nekoliko nedelja snimanja mislio da će ga otpustiti.

„To mi je potpuno uništilo samopouzdanje, bilo je jednostavno grozno iskustvo", izjavio je Kopola za Njujorker.

I Al Paćino nije bio siguran u uspeh filma. Dajen Kiton, koja je glumila Kej Adams, Majklovu drugu suprugu, i on su često odlazili na piće posle snimanja i razgovarali.

„Pričali smo, kao, 'Šta ćemo da radimo posle ovoga? Ovo je kraj, gotovi smo. Ovo je najgori film na svetu'", izjavio je Paćino na Tribeka festivalu.

Ali nije bio najgori, već upravo suprotno.

Kultne scene

Ima ih previše.

Od njujorške do sicilijanske svadbe, krštenja, mačke koja se gotovo slučajno našla u krilu Marlona Branda, pa do „Leave the gun, take the cannoli" replike, jednostavno je teško izabrati.

Ali kada bi sa studentima režije morala da bira samo jednu scenu koju će izučavati, Narcisa Darijević Marković bi izabrala scenu krštenja sa kraja filma.

„Scena neverovatne lepote s jedne strane i brutalnosti sa druge, ljubavi naspram gneva i mržnje, topline i hladnokrvnosti, rađanja novog života i smrti"

„Fantastična paralelna montaža koja govori o postojanju paralelnih svetova i univerzuma koji se prepliću tokom filma, o surovosti života, gangsterskog života, o dvostrukim ulogama, o maskama pojedinaca koji kriju najstrašnije tajne.

Sve pod velom crkve i najviših moralnih vrednosti kao što je porodica."

A da je mogao da bira samo jednu scenu u filmu koju će da napiše, scenarista Boris Grgurović bi se teško odlučio.

„Mislim da bi to bila scena gde Tom Hejgen, konsiljere, saopštava Vitu Korleoneu da mu je najstariji sin ubijen."

„Istovremeno, scena je jako jednostavna, a užasno duboka i slojevita, a i kako najčešće dobre scene umeju da budu- paradoksalna."

„U ovih dva i po minuta vidimo konsiljerea koji se iskreno plaši reakcije čoveka koji mu je gotovo kao otac. Vito je odavno očekivao ovakvu smrt najstarijeg sina, te je prisutno i određeno olakšanje, što je neverovatno kompleksna emocija za prikazati."

„Iako su obojica sve vreme uzdržani, scena se završava tako što Vito, opet neočekivano, teši konsiljerea."

Kopolino prokletstvo

Međutim, bez obzira na ogroman uspeh, Kopola bi često izjavio da ga je Kum „uništio".

„Uništio me je u smislu da je bio toliko uspešan da je sve što sam uradio nakon toga samo bilo upoređivano s tim filmom", izjavio je u intervjuu za magazin GQ u februaru ove godine.

Da li je ovo svojevrsni vid prokletstva?

„Mislim da je to prokletstvo svakog reditelja i stvaraoca uopšte, jer posle tako uspešnog prvog umetničkog dela svi očekuju još bolji drugi. Verujem da je bio veliki pritisak na Kopolu kada je stvarao sledeći film", smatra profesorka Darijević Marković.

Nakon ovog remek dela, usledio je jednako ambiciozan drugi deo Kuma, koji istovremeno funkcuoniše kao prikvel i sikvel, i koji mnogi smatraju još boljim filmom od njegovog prethodnika.

Kum II je dobio šest Oskara, ali ni to nije donelo olakšanje. Trebalo je ući u novi film, novi projekat, sa teretom slave na leđima. Čak i najboljima je teško, a Kopola je među njima."

Darijević Marković ističe da je Apokalipsa danas takođe primer „kreativnog i ekonomsko-komercijalnog 'pakla' kroz koji je Kopola prolazio", ali da se na kraju sve isplatilo.

„Rekli bih da je to sveukupno bilo 'kreativno prokletstvo' koje je iznedrilo remek dela američke i svetske kinematografije."

Zaostavština

Uz tri filma, TV miniseriju, nastavak romana koji je pisao Puzo i nekoliko koje su radili drugi autori, pa čak i video igru, Kum je deo kako opšte, tako i pop kulture.

Čak i da niste gledali film, Vita Korleonea ste videli makar na majicama ili muralima.

Doprinos filma Kum, kako samom žanru kojem film pripada, tako i čitavoj kinematografiji, gotovo je nemerljiv, smatra Grgurović.

„Žanr se danas često doživljava gotovo pogrdno, ali ako bi pogledali filmove autora Novog Holivuda, kao što su Kopola, Skorseze, Bogdanovič ili Fridkin, svi su pravili i žanrovske filmove.

U krajnjoj liniji pomoću njih su obnovili Holivud koji je krajem pedesetih godina bio u određenoj vrsti krize, pre svega usled zasićenja i televizije."

Uzaludno je nabrajati filmska i TV ostvarenja koja su inspirisana Kopolinim klasikom.

Dobri momci (Goodfellas) i Porodica Soprano (The Sopranos) samo su neki od verovatno stotine naslova.

Grgurović gleda Kuma barem jednom godišnje.

„Neverovatna višeslojnost ovog filma dozvoljava da se on iznova i iznova gleda, promišlja i analizira i pogrešno bi bilo percipirati ga jednim od najvećih filmova svih vremena, a gledati ga svega jedanput ili dva puta u životu."

I pola veka kasnije, i dalje je relevantan, aktuelan, smatra profesorka Darijević Marković.

„Kao dobro vino! Remek delo. Jer, toliko je istine u priči, rediteljskom postupku i glumačkoj igri da je poslastica gledati ga iznova i iznova bez daha."


Pogledajte video o devojčici koja je dobila ulogu u filmu Čudesna žena


Pratite nas na Fejsbuku, Tviterui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk