Kako su Studenti diplomirali i "skinuli strah" jugoslovenskoj košarci

Za samo osam godina, Studenti, kako su zvali košarkaše Bosne, uspjeli su da diplomiraju - krenuli su od druge lige i postali najbolji tim Evrope predvođeni profesorom Bogdanom Tanjevićem i tandemom odlikaša Mirzom Delibašićem i Žarkom Varajićem

6320 pregleda 48 reakcija 4 komentar(a)

Foto: Arhiva KK Bosna

05.04.2022. 14:28h

„Nek' se čuje, nek' se zna da je naša Bosna nepobediva", odzvanjalo je 6. aprila 1979. ulicama Sarajeva, grada koji je stao na jedan dan.

Na aerodrom su iz francuskog Grenobla sleteli košarkaši Bosne, novi šampioni Evrope, koji su pobedom nad italijanskim Varezeom doneli prvi trofej Kupa Šampiona u Jugoslaviju.

Za samo osam godina, Studenti, kako su zvali košarkaše Bosne, uspeli su da diplomiraju - krenuli su od druge lige i postali najbolji tim Evrope predvođeni profesorom Bogdanom Tanjevićem i tandemom odlikaša Mirzom Delibašićem i Žarkom Varajićem

„Za mene je to veče u Grenoblu bilo samo dan iskrcavanja - završnica onoga što smo gradili osam godina", kaže Tanjević za BBC na srpskom.

Hiljade Sarajlija su formirale špalir od aerodroma do hale Skenderija, gde su održavane svečanosti povodom Dana oslobođenja grada.

„Ako treba neko da se rodi i da doživi nešto što će pamtiti čitav život, onda je to taj dan", ističe Nihad Izić, član zlatne generacije Bosne, za BBC na srpskom.

Slavni dani Bosne su prošli, a klub se danas umesto za trofeje, bori za opstanak - zbog višemilionskih dugova, račun kluba je blokiran, a sudbina neizvesna.

Klub je 2014. sklopio partnerstvo sa udruženjem Rojal, kako bi mogao da nastavi da se takmiči.

„Vrlo je teška situacija, a niko se mnogo ne obazire na nju - Bosna je u fazi kliničke smrti i ne vidim rešenje za tu situaciju", kaže Nikola Bilić, jedan od osnivača kluba i bivši novinar Radio Sarajeva.

„Dan iskrcavanja" u Grenoblu

Košarkaši Bosne plasirali su se u finale Kupa šampiona, težak posao je tek sledio - preko puta je bio Vareze.

Ovaj klub je između 1970. i 1979. odigrao 10 uzastopnih finala tog takmičenja, osvojivši pet titula prvaka.

Ni stanje na tribinama nije išla na ruku sarajevskim Studentima - Grenobl, francuski grad domaćin finala, udaljen je manje od 400 kilometara od Varezea, pa je hiljade italijanskih navijača ispunilo dvoranu.

Od oko 12.000 prisutnih, tek nekoliko stotina stiglo je iz Sarajeva i cele bivše Jugoslavije.

Pogledajte priču o tome kako se uklapa uloga majke i profesionalne sportiskinje:

Pred dolazak u Grenobl, Italijani su kao branioci titule zaboravili da ponesu prelazni pehar, a mnogi su to protumačili kao potcenjivanje Bosne, poput Žarka Varajića, koji je o tome govorio za televiziju Sport klub.

Tanjević smatra da to nije bila namera Italijana.

„U situaciji kad očekuješ da ćeš da pobediš i da ćeš pred punom dvoranom podići taj lepi pehar, to bi bio rat protiv sebe - tada je u Varezeu savetnik bio profesor Aleksandar Nikolić, koji je vrlo dobro znao kakva smo ekipa i ne verujem da su nas potcenili", objašnjava.

Bosnu je zadesio peh noć pred utakmicu - centar Ratko Radovanović dobio je visoku temperaturu

„Pred utakmicu sam bio jako zabrinut zbog Radovanovića - temperatura 39,2 pojede čoveka, a on je bio igrač koji nikada ne uprska veliku utakmicu i nisam mogao da ga zamenim.

„Na kraju je progurao je tu noć sa povraćanjem i odigrao odlično", ističe Tanjević.

Do početnog podbacivanja mnogi igrači su imali osećaj strahopoštovanja prema zvezdama Emerson poput Dina Menegina ili Amerikanca Boba Morsa.

„Malo je bilo straha kada smo videli da ćemo igrati protiv odlične ekipe, 10 puta poznatija od naše, ali kada je počela utakmica videli smo da možemo", kaže Nihad Izić.

Mirza Delibašić i Žarko Varajić, obojica danas pokojni, počeli su da zatrpavaju koš protivnika, a kako je meč odmicao, šanse Bosne su rasle.

Igra Tanjevićevih košarkaša te večeri „ličila je na jednu divnu bosansku sevdalinku", ocenio je tada Zoran Popovski, komentator koji je prenosio utakmicu.

Delibašić je na kraju postigao 30 poena, a kapiten Varajić ubacio je 45, što je do danas ostao rekord u finalima najboljeg klupskog takmičenja u Evropi.

Nekoliko minuta pre kraja Tanjević je, kako kaže, „znao" da su Studenti postali prvaci Evrope.

Bosna je pobedila sa 96:93, jugoslovenski navijači zaigrali su kolo na parketu, a košarkaši u bordo dresovima pokušavali su da se naviknu na činjenicu da su najbolji tim Evrope.

„Bila je to šok, pitao sam se da li se ovo stvarno događa i sve godine napornih treninga, priprema su mi odjednom prošle ispred očiju", priseća se Izić, jedan od najmlađih u tom timu.

Među stotinama koji su slavili na parketu bio je i Nikola Bilić, koji je predvodio delegaciju jugoslovenskih novinara u Grenoblu.

Trijumf Bosne opisuje kao „čudo", a ispratio ga je sa klupe Studenata sa diktafonom u ruci, snimajući radio reportažu.

„Moramo biti objektivni - ljudi u Sarajevu, pa ni ja nismo verovali da to može da se desi, a usledilo je neverovatno slavlje", opisuje on za BBC na srpskom.

Na parketu nije bilo trenera Tanjevića.

„Ja sam guštao taj uspeh tokom poslednjih minuta meča, od kad sam shvatio da dobijamo do kraja sam stvarno uživao.

„A kada smo zaista pobedili, osećao sam se kao ispražnjena vreća, bez ikakvih misli u glavi.

„Nisam se ni radovao, samo sam odmah pobegao ispred hale da zapalim cigaretu", prepričava Tanjević.

Ovaj osećaj nije bio slučajan, jer osvajanje trofeja nije bilo posledica sastanka pred meč ili nekoliko treninga, već su se košarkaši iz Sarajeva za to pripremali osam godina, kaže Tanjević.

Tim Bosne iz finala u Grenoblu:

Boro Vučević
Anto Đogić
Predrag Benaček
Boško Bosiočić
Nihad Izić
Ratko Radovanović
Dragan Zrno
Žarko Varajić (kapiten)
Mirza Delibašić
Sabahudin Bilalović
Sabit Hadžić
Svetislav Pešić

Trener: Bogdan Tanjević

Kako je Sarajevo „stalo" na jedan dan

Košarkaši Bosne sleteli su u Sarajevo dan posle meča u Grenoblu.

Njihov povratak poklopio se sa proslavom Dana oslobođenja, a glavna svečanost održavala se u dvorani Skenderija, domu košarkaša Bosne.

Od aerodroma do hale delegacija Bosne prošla je nekoliko kilometara, a doček i oduševljenje Sarajlija premašilo je njihova očekivanja.

„Na aerodromu je bilo 10.000 ljudi, pa je posle išao špalir do naše dvorane i posle toga se više ničega ne sećam", priča Tanjević.

Vrhunac slavlja u Skenderiji bio je trenutak kada je kapiten Varajić podigao mali pehar, koji je mu je kao zamena uručen u Grenoblu, priča novinar Bilić.

„Kada je Varajić izašao sa peharom i obratio se Sarajlijama, aplauz je trajao nekoliko minuta", priseća se Bilić.

Zatečen je bio i Nihad Izić, koji taj dan opisuje kao „san ili trans".

„Svi su bili na ulicama, želeli su da nas vide i da nam mahnu", kaže on.

Osmogodišnje putovanje do Grenobla preko Pala

Jedan od prelomnih trenutaka u istoriji KK Bosna bila je odluka Tanjevića, tada 24-godišnjeg igrača OKK Beograda, da se preseli u Sarajevo.

Rešio je da prekine igračku karijeru i postane trener, iako je bio jugoslovenski reprezentativac, a Bosna se u to vreme takmičila u nižim ligama.

Ubrzo su Studenti došli do prve lige Jugoslavije, a Tanjević je odmah zacrtao novi cilj - šampionsku titulu.

„Već 1973. godine sam ja govorio da ćemo biti šampioni Jugoslavije, a ljudi su me u Sarajevu gledali kao pajaca", priča uz smeh.

Kako kaže, sličnu ambiciju imali su i u upravi, a to je kasnije uspeo da prenese i igračima.

Igrači koji će kasnije postati prvaci Evrope bili su u klubu tokom većeg dela Tanjevićevog mandata - Varajić ga je dočekao, Svetislav Pešić stigao je iste godine, a 1972. su im se pridružili Delibašić i Radovanović.

Tim koji je pokorio Evropu bio je u potpunosti sastavljen od jugoslovenskih košarkaša.

Sportisti su u to vreme imali priliku da odu u inostranstvo tek posle navršene 28. godine, pa je bilo dovoljno vremna da se između trenera i igrača izgradi „ideološka veza i prijateljstvo", navodi Tanjević.

„Momci su bili tvoji dok ih želiš, nije postojalo tržište kao danas i nije bilo mnogo novca - naš ceo godišnji budžet tih godina nije mogao biti veći od 300.000 nemačkih maraka.

Ekipi se 1977. pridružio Nihad Izić.

Bosna je tada već bila „ozbiljan igrač" za jugoslovenske prilike, ali način života sportiste neuporediv je sa današnjim, tvrdi Izić.

Danas ga pamti kao „najčistiji i najlepši period karijere", iako je decenijama kasnije u Turskoj bio zapažen igrač i trener.

„Mi tada nismo ni tražili nikakve pare, nisu nam bile ni na kraj pameti, a ja sam istovremeno četiri godine studirao i igrao evropska takmičenja sa Bosnom", objašnjava.

Tanjević je ispunio obećanje 1978. i Studenti su osvojili prvenstvo Jugoslavije, plasiravši se u Kup šampiona po prvi put.

Ali, početak naredne sezone nije mirisao na uspeh, pošto je Bosna ostala bez nekoliko najvažnijih igrača.

Delibašić se sa Svetskog prvenstva u Manili, gde je 1978. osvojio zlatnu medalju sa reprezentacijom Jugoslavije, vratio sa povredom leđa i proveo je dva meseca u bolnici.

Pešić, plejmejker tima i aktuelni selektor reprezentacije Srbije, bio je takođe povređen, a Tanjević nije mogao da se osloni ni na kapitena Varajića, koji je služio vojni rok u jugoslovenskoj armiji.

„Zbir čudesnih okolnosti" - ovim rečima trener Tanjević 43 godine kasnije opisuje najbolju sezonu u istoriji kluba iz Sarajeva.

„Na startu sezone izgleda nemoguće da se plasiramo među najbolja četiri tima, ali su svi moji igrači navikli da budu protagonisti i znali su da moraju da prime malo veći teret na leđa", kaže on.

U januaru dolazi do preokreta - Delibašić se vraća treninzima, a Varajić iz vojske.

„Varajiću na pregledu u vojsci ustanove da ima povišen bilirubin zbog hepatitisa koji je preležao u mladosti, primetili su da se povećava kada nije u treningu - posle samo četiri odslužena meseca eto njega u Sarajevu", prepričava Tanjević.

Tada talentovani trener šalje Varajića na Pale, brdoviti deo Sarajeva na istoku grada, a na papiru mu ispisuje plan po kojem bi trebalo da se spremi.

„On ti tako preko dana trenira gore u snegu, a uveče se spuštao u grad na košarkaški trening.

„Desi se da postigne takvu formu, da je posle odigrao verovatno najbolja tri meseca u karijeri i mnogo doprineo da osvojimo trofej", seća se Tanjević.

„Skidanje straha" jugoslovenskih klubova

Jugoslovenska košarka nizala je uspehe tokom sedamdesetih godina - reprezentacija je osvojila dve zlatne i jednu srebrnu medalju na svetskim prvenstvima, tri puta je bila prvak Evrope, a osvojila je i srebro na Olimpijskim igrama 1976.

I klubovi su postajali sve značajniji faktor na evropskoj sceni.

Splitska Jugoplastika je 1972. izgubila finale Kupa šampiona od italijanskog Varezea, kao i finale Kupa pobednika kupova godinu dana kasnije, a 1976. i 1977. osvojila je dva trofeja u Kupu Koraća, tada trećem klupskom takmičenju po kvalitetu.

Ovo takmičenje osvajao je i beogradski Partizan - 1978. i 1979. godine.

Međutim, jugoslovenskim klubovima falio je najprestižniji trofej, dok ga sarajevski Studenti nisu doneli iz Grenobla do 1979.

Bosna je tako probila led i dala „veliki podstrek" drugim klubovima u Jugoslaviji, ocenio je Dušan Ivković, bivši košarkaški trener i selektor, u dokumentarnom filmu „KK Bosna".

U narednih 13 godina, zagrebačka Cibona osvojila je dve titule evropskog prvaka (1985 i 1986), Partizanu je to pošlo za rukom 1992., a Jugoplastika je tri godine uzastopno (od 1989 do 1991) bila najbolji tim Evrope.

Akter finala iz Grenobla, Nihad Izić, naglašava „veliki značaj" titule iz 1979, koja je pomogla klubovima iz tadašnje zemlje da probiju psihološku barijeru u borbi sa najvećim timovina Evrope.

„Bosna je skinula strah ostalim ekipama i kao da je rekla: 'vidite nas, mala smo ekipa sa mladim trenerom, iz malog grada Sarajeva - ako smo mogli mi, zašto ne biste mogli i vi'", kaže Izić.

Revolucija koju je napravila Bosna imala je još jednu dimenziju - trener Tanjević je ekipu preuzeo sa samo 24 godine, a sa 33 podigao je pehar namenjen najboljem timu Evrope.

Kasnije će hrvatski trener Željko Pavličević sa 34 godine odvesti Cibonu na krov Evrope, Željko Obradović će iz košarkaškog dresa uskočiti u odelo i sa 32 godine osvojiti Kup šampiona sa Partizanom, a i Božidar Maljković je bio u tridesetima kada je u Split doneo dva trofeja šampiona Evrope.

Bosna je utemeljila način rada koji je podrazumevao poverenje u mlade trenere i pružila je Tanjeviću dovoljno vremena da napreduje, kao što su i igrači iz godine u godinu bivali bolji, smatra Nihad Izić.

„Vrlo je važno što je Boša imao poverenje svih u klubu i onda kada nije išlo - verovali su mu i zbog toga smo i došli do tih velikih uspeha", kaže ovaj 62-godišnjak.

Tanjević smatra da je uspeh jugoslovenske košarke i plod „logike" koju su u igri pod obručima primenjivali Borislav Stanković, Nebojša Popović, profesor Aleksandar Nikolić i ostali, koji se smatraju „očevima košarke" u bivšoj SFRJ.

Verovali su mlade trenere, donosili ispravne odluke i imali viziju puta kojim bi košarkaška lopta trebalo da se kotlja na ovim prostorima, dodaje.

Kinđe - „košarkaški poeta" iz Tuzle i simbol Sarajeva

Imala je Bosna i Mirzu Delibašića, tada jednog od najboljih igrača u Jugoslaviji, koji je iz rodne Tuzle stigao u Sarajevo 1972, a kasnije je poglašen za najboljeg sportistu Bosne i Hercegovine u 20. veku.

Bosna je tako pobedila Partizan koji je želeo da Delibašića upari sa Draganom Kićanovićem, jednom od najboljih košarkaša u evropskoj istoriji.

„On je sam odlučio da hoće kod nas, a ne u Partizan, iako je rizikovao da mu ne dozvole da bude registrovan, što u Beogradu ne bi bio slučaj.

„Da se to nije desilo, verovatno ne bismo kasnije bili prvaci Evrope", objašnjava Tanjević.

Vrlo brzo je mršavi momak sa brojem 12 na leđima postao miljenik Sarajlija, ali i ljubitelja košarke širom bivše Jugoslavije, čak i na terenima na kojima se gostujući igrači nisu uvek osećali prijatno.

„Doživeo je u ono vreme kao najbolji igrač ekipe da mu na gostovanjima poput Zadra aplaudiraju, bio je omiljen na svim terenima stare Jugoslavije", priča Nihad Izić, bivši saigrač i prijatelj Kinđeta, kako je glasio Delibašićev nadimak.

Mirza je za Bosnu odigrao 700 utakmica, bio je šampion Jugoslavije i Evrope, jedan od najboljih strelaca u istoriji evropske košarke i olimpijski, svetski i evropski prvak sa reprezentacijom.

Napustio je Bosnu 1981. i otišao u Real Madrid, gde se zadržao dve godine i potom završio karijeru.

Delibašić je bio omiljena figura u svlačionici, gde god je igrao, napominje trener Tanjević.

„Bio je posvećeni altruista. Imao je neverovatan šarm, bio je Bosanac po dobroti - uvek šala na sopstveni, a ne tuđi račun", kaže on.

Izić se priseća vremena kada je kao 18-godišnji dečak stigao u Sarajevo, a u Delibašiću je video „idola".

„Umeo je da se odnosi prema ljudima, imao je stav i znao je da priđe nama mlađima - bio je primer je kakav treba da bude jedan sportista.

„Ako smo išli negde ili radili nešto, to smo činili svi zajedno, nikada sebe nije isticao", opisuje Izić.

Mnoge dane u Mirzinom društvu proveo je i Nikola Bilić, nekadašnji košarkaš Bosne, koji se u vreme Delibaševićevog boravka u klubu bavio novinarstvom.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, mladi sportisti uglavnom su se sastajali u Sokolskom domu „Partizan" u Sarajevu ili „Fis", kako su ga nazivale Sarajlije, priseća se Bilić.

„Mirza je na terenu bio košarkaški poeta, a van njega jedan vrlo druželjubiv čovek", kaže ovaj novinar u penziji.

U Sarajevu su se potrudili da uspomena na Kiđeta, koji je umro 2001. godine, nastavi da živi - Skenderija danas nosi naziv dvorana „Mirza Delibašić", u centru grada napravljen je Park Davorina Popovića i Mirze Delibašića, a uskoro će ispred dvorane biti postavljen i spomenik čuvenom košarkašu.

„Od uspomena se ne živi" - kako je šampion Evrope doživeo „kliničku smrt"

Vreme Tanjevića, Delibašića, Varajića i drugih je za Bosnu daleka prošlost.

Prošlost je i Jugoslavija koja se tokom devedesetih raspala u građanskom ratu koji je bio najkrvaviji u Bosni i Hercegovini.

KK Bosna je preživela, ali je danas realnost sumorna.

Računi nekadašnjeg prvaka Evrope su u blokadi, a 2014. su zbog teške finansijske situacije u klubu odlučili da uđu u partnerstvo sa Rojalom.

Dug kluba danas je nešto manji od 5,4 miliona konvertibilnih maraka (2,7 miliona evra), saopštio je predsednik Almir Bradić na konferenciji za medije u decembru prošle godine.

„Taj sporazum je bio jedino rešenje i Bosna je u boljem stanju nego 2014. godine - ne prave se nova dugovanja - neka su otpisana, a neka uspevamo da rešimo", objašnjava Bradić za BBC na srpskom.

On podseća da su i nekadašnji šampioni Evrope iz bivših jugoslovenskih republika, poput zagrebačke Cibone, beogradskog Partizana i Splita (nekadašnja Jugoplastika), bili ili su trenutno u finansijskim problemima.

„Oko Bosninih dugova se pravi fama, a ona manje duguje od velikih klubova bivše Jugoslavije - s tim što se oni takmiče, a mi patimo.

„U Srbiji i Hrvatskoj su pronašli istitucionalna rešenja i nekakvu podršku lokalnih vlasti, samo se na Bosnu gleda kao na smetnju", smatra predsednik Bosne Rojal.

Najveći košarkaški klub u Bosni i Hercegovini od 2008. nije bio šampion države, a 12 godina nije osvojio ni trofej nacionalnog kupa.

Na regionalnoj sceni Bosne nema četiri godine, koliko je prošlo i od kada je učestvovala u FIBA Ligi šampiona, poslednjem evropskom takmičenju u kojem je nastupala.

Zbog neizvesne sudbine kluba zabrinut je i Nikola Bilić, jedan od osnivača i bivši kapiten juniorskog tima nekadašnjeg šampiona Evrope.

„Grupa entuzijasta" iz Rojala pokušava da spase klub, ali deluje da sami neće moći da se izbore sa besparicom, objašnjava.

„Do danas nije vraćeno ni feninga u Bosnu, jer i Rojal duguje, a kad dođu izvršitelji nemaju šta više ni da zaplene", razočarano kaže ovaj novinar u penziji.

Iz aktuelne uprave poručuju da neće odustati od cilja da Bosna „hoda bez štaka" poput Rojala ili bilo kog drugog partnera.

„Koliko nam je jorgan dug, toliko se i pokrijemo - pokušavamo da svedemo izdatke na najmanju meru, imamo mlad tim, pa su rezultati takvi kakvi jesu.

„Živi smo i borimo se, ali teško da ćemo opet moći da doživimo ono što je Bosna bila pre 40 godina", ističe Almir Bradić.

Pogledajte priču o uspehu srpskih košarkaša:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Bonus video: