Rusija i Ukrajina

"Da li može da se napravi roze proteza sa cvjetićima" - priče preživelih iz Buče

Stanovnici Buče ispričali su za BBC kako su neki ruski vojnici pucali u civile, dok su drugi plakali kada su vidjeli djecu u podrumima

14695 pregleda 0 komentar(a)
Foto: EPA
Foto: EPA

Upozorenje, materijal sadrži fotografije koje mogu da izazovu šok kod nekih čitalaca.

Stanovnici Buče ispričali su za BBC kako su neki ruski vojnici pucali u civile, dok su drugi plakali kada su videli decu u podrumima.

- A koji je danas datum?

- Sedmi dan rata.

Tako je mereno vreme na kalendaru u bolnici u gradu Buča od 24. februara, kada su prve rakete zaparale nebo.

Dvadesettrogodišnja Anastasija, stažistkinja prve godine u kijevskom porodilištu broj 4, nije stigla da ode na operaciju u prestonicu i skoro nedelju dana je živela u trospratnoj zgradi lokalne bolnice.

Invaziju na Buču, gde je živelo 40.000 ljudi, naziva vremenom „kada je Ukrajina potpala pod kontrolu Rusiju".

Prvog dana, kada sam sedela u podrumu kuće i slušala zvuke pucnjave i raketa, odlučila sam, pa ja sam doktor, potrebna sam ljudima.

Majka me je na kolenima molila da ne odlazim. Otac je plakao, ali me je pustio sa rečima: „Ti si moj ponos."

Anastasija je došla na prijemnicu bolnice i rekla da je spremna da radi.

Iste večeri su tamo „transporterom" počeli da dovoze ukrajinske vojnike, i to po 70 ljudi dnevno.

Anastasija koja je navikla na odeljenje za akušerstvo i ginekologiju, morala je da nauči kako da radi u traumatologiji i hirurgiji.

„Ukrajinski vojnici su bili nestrpljivi da se već za nekoliko dana vrate u borbu. Među ranjenicima je bilo i dva, tri Rusa.

Mi smo tada i dalje poštovali pravilo 'neutralne teritorije' i lečili smo sve.

Ruski vojnici nisu imali teške rane, mi smo ih zalečili i zatim smo ih predavali dalje ukrajinskoj vojsci. Gotovo uvek su ćutali.

Ponekad su samo govorili da su prevareni, da ne znaju gde su sleteli, rečeno im je da će biti specijalna operacija, nisu znali da je to Ukrajina...

Trećem koji je to rekao smo kazali, sledeći put smisli nešto drugo!"

Među pacijentima u početku nije bilo civila. Zatim su doveli prvog civila, ženu sa pokidanom butinom.

A onda je svakog dana u bolnicu stizalo između 15 i 20 ranjenika.

Tih dana Anastasija je vodila dnevnik.

„Probudite se bez budilnika, kada još čujete sa ulaza hitnu pomoć ili samo osobu koja je i sama došla ranjena.

Skačeš iz kreveta. Navlačiš rukavice. Navlačiš masku. Proveravaš da li ti je stetoskop oko vrata, braunila u džepu i Esmarhova podvesku. U glavi mi je samo jedno: 'Pa, krenuli smo.'"

Tačka bez povratka, kaže Anastasija, za nju bio je 2. mart kada su iz Gostomelja dovezli četvorogodišnju devojčicu Katju sa ranjenom glavom.

„Tada smo shvatili da u bolnici više neće biti Rusa. To je bio krah svih nas. Ponovo sam pogledala ovo malo telo.

I opet su mi se po glavi vrtele reči ruskih fašista da ne pucaju na civile, posebno ne na decu... I do mene kako kroz eho dopiru reči hirurga: „Nastja, ovo je dete, uzmi žutu braunilu."

Prema rečima lekara, Katjina porodica, pokušala je da napusti grad, njena majka je vozila, a devojčica je bila na zadnjem sedištu.

Kada je granata uletela u automobil, majka je poginula, a geleri su pogodili devojčicu.

„Imala je gelere u lobanji, i bila renjena po telu. Neurohirurg ju je ovde operisao i baš smo hteli da je vodimo u Kijev na neurohirurgiju, ali ruska vojska nije dozvolila da se dete preveze. Katja nije mogla da govori, samo je klimnala glavom.

Pitala sam je, da li hoćeš igračku? Klimne glavom. Mačku? Neće. Psa? Ne. Ponija? Da. Ljudi iz cele Buče su joj doneli šest komada onih ljubičastih ponija."

BBC

„Mogu da ti pokažem dete bez ruku"

Sledećeg dana u bolnicu su došla četiri ruska vojnika, jedan je bio Anastasijin vršnjak.

„Gledali smo se dvadesetak sekundi, šokirani, a u vazduhu su lebdela pitanja: „Šta radiš ti ovde?", „A šta ti radiš ovde?"

Prema njenim rečima, vojska je imala dojavu da su ruski vojnici u bolnici, ali ih više nije bilo, ukrajinske specijalne službe su ih zarobile.

„Vojska je otišla da pregleda odeljenja sa trudnicama i decom, mi smo im dozvolili.

Ukrajinski vojnici su prosiktali da svi ćutke leže, inače naši momci, kako vide Ruse, mogu odmah da počnu da urlaju na njih."

Među Rusima je, podseća Anastasija, bio „dečak od oko 20 godina".

„Otišao je u prijemnu kancelariju, a ja sam ga pratila da tamo ništa ne podmetne. Sela sam za sto, on je seo preko puta. Ćutali su tridesetak sekundi.

Onda je uhvatio moj pogled i prekrio rukom oružje. Klimnula sam glavom, shvatila sam da neće da puca.

A onda je progovorio: 'Vi razumete da nismo mi ti koji pucamo na civile. Mi nemamo takvo oružje. Sve ove rane koje sam video ovde nismo mi. I ja imam dete od četiri godine, izgubio sam sve ovde. I vi nas isto napadate…'

A ja sedim i mislim se, pa, niste došli kao turisti, već sa oružjem. Neprestano je pokušavao da me razuveri, a ja sam mu rekla, mogu da te odvedem i da ti pokažeš dete bez ruku, kako leži u nesvesti. Ućutao je i otišao."

Ruska vojska se više nije pojavljivala u bolnici.

Getty Images

Glavni lekar je rekao doktorima da sve zavisi od komandanta određene jedinice.

„Imali smo, ako mogu da kažem, sreće. Došli su kod nas i nisu pucali u doktore. To se desilo u drugom kraju Buče, iza pruge, ubistva, egzekucije, silovanja, zato što je tamo bio drugi komandant jedinice", objašnjava Anastasija.

„Provela sam dve nedelje u bolnici bez komunikacije", nastavlja doktorka.

„A onda su moje drugarice počele da pričaju o okrutnim grupama Rusa koji su stajali iza pruge, na levoj obali. Upravo tu je bilo najviše ubistava i streljanja. Prema glasinama, to su bili Kadirovci."

Anastasija se priseća kako ju je vojnik sa kojim je razgovarala u bolnici uveravao da se obični vojnici i takozvani Kadirovci ne podnose, da Čečene navodno uvek šalju prve i da su oni ljuti zbog toga, a da je za civile to zapravo rulet, koja jedinica će da zauzme tvoju oblast.

Sledećeg dana, 12-godišnja Sonja je dovedena u bolnicu. I ona je, kao i Katja, izgubila majku, koju je stalno dozivala.

Devojčici je amputirana ruka. U bolničkoj sobi su se čuli njeni krici i vazdušni udari kroz prozor.

„Toliko smo se kasnije navikli na njih da nam je bilo još teže kada bi puške zaćutale", uzdiše Anastasija.

Onda su odmah doveli devetogodišnju Mašu (ime je promenjeno), na daskama spojenim peškirom.

Njena porodica je sedela u podrumu bez komunikacije, a roditelji nisu znali da je ruska vojska uvela pravilo: „Ako vozite automobil, a zeleni koridor nije proglašen, pucaćemo na njega."

Mogao si da ideš samo peške, kažu meštani. Ali Mašina porodica to nije znala, kaže doktor.

Majka je čula da je granatiranje utihnulo na ulici i odlučila da može da pokuša da pobegne. Njih petoro je istrčalo iz podruma, ušla je u auto, a čim su krenuli, počelo je granatiranje.

Ranjeni otac je ostao u autu, komšinica je ubijena, a Maša sa majkom i starijom sestrom ponovo je istrčala iz auta u podrum.

„Pogođena sam slučajno. Ili možda namerno. Nadam se da je to slučajno", kaže devojčica na snimku koji je dostupan BBC-ju.

„Potrčala sam za sestrom, majka mi je otvorila vrata podruma a ona sama je pala. Mislila sam da je to sve, ali nije bilo sve."

BBC

Žena je namerno pala da bi oni koji su pucali pomislili da je mrtva.

Onda su njih tri uskočili unutra. Ranjena Maša je ležala u podrumu dva dana, dok joj ruka nije počela da gnoji.

Majka, sestra i dve komšinice su je na daskama donele u bolnicu preko cele Buče. Komad njene ruke je pričvršćen lepljivom trakom za daske.

„Reci mi iskreno, imam li levu ruku ili više nemam? Hoću li biti zdrav? Može li da se napravi roze proteza sa cvećima", sa takvim pitanjima je devojčica dočekala Anastasiju kada je došla u njenu sobu posle operacije.

„Da li me je mama dovela ovde?", pitala je kasnije.

„Mamica me je dovela. Malo sam se plašila, jer smo išli dok je trajalo granatiranjem. A posle operacije nisam ništa osećala i nisam htela da osećam."

Mašinu priču potvrdili su njeni rođaci.

BBC

„Ne gledati u oči"

U bolnicu u Buči nisu dolazili samo ranjenici, bilo je tu i prehlađene dece koja su kašljala, i koja su bila bolesna zbog života u podrumima.

U gradu je u martu bilo hladno, a lekari se prisećaju kako se na ulici umalo smrzla žena kojoj su dan ranije u operacionoj sali punoj džakova, bez vode i svetla, uradili carski rez.

U takvom odeljenju rođen je dečak Ženja, težak 3,8 kilogama, koji je odmah zaplakao.

Snimilo ga je kompletno osoblje, „kao da su došli na koncert", rado se priseća Anastasija.

Ovo je majci bilo četvrto dete, a odmah posle porođaja žena je sa novorođenčetom otišla kod dece u podrum.

Ali brzo se vratila pošto se podrum srušio.

Prvog dana evakuacije izašla je napolje da sačeka autobus za izbeglice. Napolju je bilo minus tri stepena.

Od 10 do 17 časova stajala je sa trodnevnim Ženjom na autobuskoj stanici.

Plašila se da uđe da se zagreje, da ne bi propustila mesto u autobusu. Autobus nije došao.

„Kada je došla u našu bolnicu, bila je sva plava, i dete je bilo isto plavo. Obložili smo ga jastučićima za grejanje, ćebadima, koliko je bilo moguće.

Dete je preživelo. Koliko znam, evakuisani su u Kijev", kaže doktor.

U bolnicu je došao četrnaestogodišnji tinejdžer.

Uz reči „Ne mogu da sedim skrštenih ruku", doneo je lekarima sve što je bilo kod kuće, lekove, toplu odeću.

A dva sata kasnije, Anastasija ga je ponovo videla u hitnoj pomoći ali ovog putra sa prostrelnom ranom na ruci.

Posle bolnice, odlučio je da pomogne komšijama koje su sedele u podrumu, nosio im vodu i dobio metak u ruku. Ovaj metak je iz deteta izvadio Anastasijina kolega.

„Kasnije smo saznali da treba da vežete bele trake od gaze, da ne hodate brzo, da ne držite ruke u džepovima", objašnjava lekar.

„Naši momci su nam još rekli rekli da ih ne gledamo u oči kako bi izbegli kontakt. U početku niko nije razumeo šta smeš, a šta ne smeš da radiš na ulici.

„Nije moglo da se objasni ko i odakle puca"

Ruski vojnici, priča lokalno stanovništvo, često su bili pijani.

U Buči nije ostao ni jedan ceo kiosk ili radnja, sav alkohol, kaže doktor, odnela je vojska iz Rusije i lokalni pljačkaši.

Anastasiju su zvale drugarice i pričale joj:

„Sada sam se jedva otarasila, pijan, u uniformi pratio me je od samog tržnog centra i rekao: 'Odlazi brzo, inače ne odgovaram za svoje postupke šta ću sa tobom da radim.'"

U početku nije bilo rasprostranjenog nasilja u gradu, kaže doktorka:

„Koliko sam razumela, kada je vojska shvatila da ovde ne može ništa, onda je iz očaja počela da pljačka kuće i siluje.

Sredinom marta shvatili su da dalje neće ići i počeli su da miniraju grad i stavljaju nadzemne mine.

Počeli su da dolaze kod nas u bolnicu ranjeni ljudi i nisu mogli da objasne ko i odakle puca. Deda je otišao po vodu, pucanj iz žbunja i dede nema.

Humanitarni koridor iz Buče otvoren je 15. marta i Anastasija je, posle dve nedelje rada u bolnici, otišla u zajedničkoj koloni.

Tada su, prema njenim rečima, otišli skoro svi civili. U gradu je ostalo oko 10.000 ljudi. Oni koji su živeli na periferiji grada ostali su živi.

Tada je, prema njenim rečima, vojska pljačkala i bombardovala skupe kuće i stambene komplekse.

Iz kuća su iznoisili mašine za veš, ženski donji veš, sveske, patike, čaj, kafu i Nutelu, pričaju meštani.

„Ne razumemo kako oni žive pod ovom vlašću u Rusiji, da su tako siromašni", čude se žitelji Buče.

Doktorka Anastasija kaže da je njenu kuću bombardovala ukrajinska vojska, jer je znala da u njoj žive vojnici iz Rusije.

Getty Images

Anastasija ne zna za masovna pogubljenja u poslednjim danima marta.

Mnogi leševi su, prema njenim rečima, ležali na ulicama i pre evakuacije 15. marta.

U gradu je bio mraz i oni su ostali dobro očuvani, kaže doktorka.

Dmitrij Peskov, portparol ruskog predsednika, rekao je 5. aprila da su optužbe protiv Rusije za odgovornost za masovna ubistva u Buči „dobro inscenirana tragična predstava".

Ministarstvo odbrane Rusije je dodalo da su „fotografije i video snimci iz Buče još jedna predstava kijevskog režima za zapadne medije".

„On je zaplakao i otišao da traži lopatu"

Anatolij Fedoruk, gradonačelnik Buče, saopštio je 2. aprila da je 280 ljudi već sahranjeno u zajedničkim grobnicama u gradu.

Ivan (ime je izmenjeno na zahtev sagovornika zbog bezbednosti) je parohijan jedne od crkava u gradu Buča.

On je sam iskopao masovnu grobnicu za mrtve.

„Prvih dana nisam razmišljao o odlasku, a onda to više nije bilo moguće", kaže on.

„Kada su Rusi ušli, postalo je jasno da niko nikuda neće ići".

Njegova porodica je ostala sa Ivanom u gradu.

„Dolazili su kod nas na službu, oficir je pitao: 'Ste vi staroverci?'", priča Ivan.

„Rekao sam pogledajte, slova 'MP'?" Ovo je Moskovska patrijaršija, mi smo ista crkva kao i vi."

Onda mu je rekao da skine vojničku kapu.

Ivan kaže da su sveštenici isprva sahranjivali ljude koji su poginuli od granatiranja jednog po jednog kako dolikuje uz opelo, ali je onda postalo nemoguće:

„Trudio sam se da ne izlazim iz kuće bez razloga, jer su ljudi govorili da vojnici jednostavno pucaju u muškarce."

Prema njegovim rečima, došao je dan, kada je on krenuo na jutarnju službu i video da su tela već prestali da sklanjaju.

„U početku su ih odmah uklanjali, one koji su bili pogođeni gelerima odveli bi rođaci ili bi ih vojnici odvukli na stranu.

A zatim ih je postalo sve više i niko nije dolazio po njih. Otišao sam u crkvu i rekao ocu Andreju (ime je promenjeno zbog bezbednosti junaka) pa, ne mogu tako da leže po ulicama?

Hajde oče, da ih sahranimo kako treba. Zaplakao je i otišao da traži lopatu."

„Zajedničku grobnicu su kopala ceo dan, i crkvenjaci i meštani. Prema Ivanovim rečima, u nju su uspeli da prebace tela 15 ljudi.

Od granatiranja je stradao i hram u koji Ivan ide. Kupola je oštećena, zidove su oštetili geleri, priča još jedna parohijanka.

Još jednu zajedničku grobnicu u dvorištu hrama u Buči pronašli su novinari Rojtersa preko satelitskih snimaka.

Na njima se vidi rov od 14 metara kod crkve Svetog Andreja Prvozvanog i Svih Svetih.

Meštani kažu da ga je iskopala ruska vojska.

Andrej Levkovski, direktor preduzeća „Irpinski gradski centar za primarnu zdravstvenu zaštitu" rekao je novinarima da je u grobnici kod crkve Svetog Andreja Prvozvanog sahranjeno 67 ljudi.

Ali ima i stanovnika koji su ipak uspeli da napuste okolinu Buče.

„Vaš čovek je došao da puca"

Veb dizajnerku Tatjanu iz Kijeva 24. februara probudile su eksplozije.

Ona i muž uzeli su dva ranca, od kojih jedan sa stvarima njihovog trogodišnjeg sina.

Odlučili smo da odemo kod roditelja mog muža u selo Mirotskoje, nedaleko od Buče.

„Uplašili smo se raketnih napada na Kijev i odlučili da će biti bezbednije sa roditeljima.

Na putu sam pozvala sestru sa mužem i dvogodišnjom devojčicom i par prijatelja.

Iskreno sam verovala da idemo na bezbedno mesto, pa sam pozvala sve tamo", priča plačući 32-godišnja Tatjana.

Ali čim su seli da ručaju, iznad sela su počele eksplozije, leteli su helikopteri i svi su pobegli da se sakriju u podrum.

Tamo su dovukli klupe i stolice, smestili se među krompir i konzerve.

BBC

Po zidovima je bila bela buđ, na policama teška prašina, a Tatjana i njen sin, koji su se nedavno oporavili od korona virusa, kašljali su svakog minuta, priseća se:

„Ali imali smo grejalicu, a još uvek je bilo gasa u kuća. I to je i dalje bilo normalno."

Tada je porodica shvatila da granatiraju Gostomelj koji je udaljen pet kilometara od njih.

Bilo je opasno ići bilo gde.

„Leti helikopter, krijemo se, leti dron, krijemo se, eksplozije, krijemo se. Ležali smo u podrumu, gde su se tresli zidovi. Zaštitili smo sebe gajbama krompira i ćebadima."

Tri dana kasnije nisu imali svetlo i komunikacije su bile u prekidu.

Tatjana i njeni rođaci nadali su se miru posle pregovora 3. marta.

Ali četvrtog dana tek su stigli da doručkuju, kada su začuli tešku buku.

Ruske trupe su ušle u selo Mirotskoje, a kolone vojne tehnike su bez prekida prolazile pored njihove kuće.

Jedan od oklopnih transportera je zastao, a porodica iz podruma je čula kako su vojnici dugo psovali i popravljali oklopni transporter.

„Prvi put u životu svi smo sedeli i molili se i mislili da će nas sada naći i streljati. Ali, hvala Bogu, popravili su, upalili vozilo i otišli", kaže Tatjana.

Pola sata kasnije krenuo je sledeći konvoj, i porodica je čula da su stali baš ispred kuće.

Kuća Tatjaninog svekra bila je pogodna tačka za vojsku.

Velika je, dvospratna i sa nje se odlično vide Gostomelj, Buča i Irpenj. A odmah ispred nje je nov, nedavno postavljen put.

„Bilo je jezivo. Čuli smo korake u dvorištu. Nisam znala kako će doći do nas. Pokrila sam dete aluminijumskom činijom, ćebetom i sobom. Ne znam zašto", plače sagovornica BBC-ja.

Bili su ubeđeni da će svakog trenutka da uđu i sve ih streljaju. Čuli su mnogo mitraljeskih rafala.

Uveče, u mraku, vrata podruma su se otvorila. Unutra je gorela jedna sveća.

Kroz otvor je provirila cev automata. Na ivici je sedala baka, ona je počela da govori, ne pucajte, ovde ima žena i dece.

„Dobro, nećemo, dajte telefone radi vaše i naše bezbednosti."

Deka i baka su ih dali, razbili su ih, a ostali su ubacili mobilne telefone u krompir".

„Mi, žene, odlučile smo da izađemo da saznamo šta da očekujemo. Zamolili smo da uzmemo nošu za dete.

Dva ruska vojnika su stajala blizu podruma, uperili su mitraljeze u nas. Pitali smo da li ćete nas upucati ili ne", priča Tatjana.

„Kažu ako budete slušali nećemo vas ubiti, mi nećemo da pucamo. Momci su imali 19 godina, jedan iz Tvera, drugi iz Donbasa.

A ja, moja sestra i drugarica, mi smo rodom iz Luganska. Počeli smo da plačemo, pa kako to da je naš čovek došao da nas upuca.

Rekli su nam da idu na vežbe, da su saznali da idu u Ukrajinu kada su prošli Pripjat, da su prevareni i da ovo nije njihov rat. Bili su tužni i gledali su u zemlju."

Tatjaninu priču potvrdila su još dva sagovornika BBC-ja.

Vojska je dozvolila da deci skuvaju hranu.

Tada je, kaže Tatjana, njihov komandir otišao da vidi kakvi su uslovi u podrumu, i odmah otišao sa rečima: „Ne mogu ovo da gledam. Ovde su deca..."

„Idu vodovi vez kupole, i oni pucaju da bi ubili"

Od tog dana u dvorištu kuće sve vreme je bila vojska.

Tenk su stavili u baštu 30 metara od podruma. Tamo su iskopali rovove.

Porodica sa decom i penzionerima nastavila je da živi u podrumu. Detonacije nisu prestajale.

U polju iza kuće goreo je helikopter. Iz dvorišta se videlo kako nestaju višespratnice u Buči i kako gori Gostomelj.

Nije bilo gasa, vode i struje. Išli smo u toalet uz dozvolu vojske.

Tada su nam dozvolili da izvedemo decu na svež vazduh. I zagrejemo banju, kako bismo zagrejali dvogodišnje i trogodišnje dete posle provedene noći u ledenom podrumu.

BBC

Tatjana kaže da ih vojska nije vređala. Svoje suve obroke delili su sa decom.

Poklanjali su im sos od jabuka, žitarice, čokoladu.

„Obećali su nam je da će informacije o nama preneti drugim konvojima", kaže ona.

„Zato što generalno svi imaju naređenje da pucaju i ubiju i ni u kom slučaju ne komuniciraju sa civilima.

Ali kažu, vidimo da ovde nema nacista, vi čak i na ruskom razgovarate. Ali postoje vodovi koji pucaju da bi ubili."

Onda je došla smena sa sledećim konvojem, tu su bili i specijalci.

Ovi poslednji su, prema rečima sagovornika BBC-ja, „sve su stavili na nišan i počeli mitraljezima da proveravaju tavane i kuću".

Kuću su zauzeli snajperisti i vojnici, porodici je rečeno da zauzme bilo koju drugu kuću u selu.

„Plakali smo i tražili da ostanemo zbog banje i šporeta na drva. Ali oni su rekli da će banja sada biti samo za njih, a u kući će živeti specijalci i vojska.

Doneli su tamo dosta oružja, bazuke, snajperske puške. Na kraju su nam dozvolili da uzmemo sve stvari iz kuće, da sedimo u letnjoj kuhinji i podrumu.

Nikada nismo smeli da izlazimo van dvorišta."

Bio je jedan komandant među vojnicima, kaže Tatjana, zvao se Rafael:

„Bio je najljubazniji, ako mogu tako da kažem. Rekao je da mu je majka u Zaporožju, i da on ne može ni da zamisli da kod nje može neko da provali, i da je zastraše i streljaju.

Verovatno smo zbog toga imali dobar tretman."

Rafael je, kako kaže žena, stalno dolazio kod njih i pitao da li ih drugi vojnici vređaju, da li je potreban doktor kada je devojčica bila bolesna.

Dao nam je toplomer.

„Još uvek mislim kako je to čudo, što smo naišli na takve vojnike. Plakali su kada bi dolazili u podrum kod dece. I ljubili im ruke, razumete?

Mnogi od njih imaju porodice, jedan ima troje dece, drugi ima trudnu ženu. Gledajući njih, mislili smo da su humani, i da su svi takvi."

„Istovremeno su našeg komšiju gađali granatama, zato što se 'loše ponašao' i 'mrmljao im je nešto'", priseća se Tatjana.

„Kuća je nestala. Minirali su leš. Oni su nam to rekli. A iza kuće je bio izrešetani auto.

Leševi su ležali odmah pored kapije. Deda nije smeo odmah da ih sahrani u polju.

Vojska nam je objasnila da je prvi hitac u vazduh, to je upozorenje. Ako vozač ne stane, onda pucaju da ubiju. Ali ljudi to nisu znali."

„Stvarno ne znam kako smo se spasili"

Jednom prilikom je ženama bilo dozvoljeno da izađu van ograde, da uzmu humanitarnu pomoć.

Tatjana kaže da su im vojnici davali stvari koje su prikupili iz provaljenih prodavnica: pelene, lekove, žitarice i kindere.

Tatjanina dvogodišnja nećaka je u to vreme ležala u podrumu sa temperaturom od 39 i oni su joj doneli antipiretik.

„Dok se moglo nešto opljačkati u okrugu, sve su nam donosili, iz prodavnica, apoteka i susednih kuća u onakvim domaćim kutijama. Bilo je zastrašujuće."

„Kada smo pročitali vesti, shvatila sam da je pravo čudo, da smo imali sreće, naišli smo na ljude sa ljudskim principima koji su rekli da ne žele da ubijaju, ovo nije njihov rat, da ne znaju kako da se vrate nazad, svi su se plašili vojnog suda", kaže Tatjana.

Rekla im je da oni mogu dobrovoljno da se predaju, da mogu da ih prihvate Litvanija ili Letonija, ali nisu verovali u ove reči.

Kažu da nemaju gde da idu da se predaju, jer će ih odmah upucati njihovi.

„Rekli su nam da su često pucali na sopstvene tenkove. Jer ovi momci od 19 godina sa strahom u očima uopšte ne znaju da se bore i nemaju nikakvu obuku."

Tatjana kaže da je mlade vojnike pitala:

„Jeste li vi zaista za vašu vladu, da li je zaista podržavate? Oni su odgovorili, naravno da nisu, psovali su Putina.

Oni koji su stariji i specijalci, rekli su da su došli zbog toga što Ukrajine hoće da uđe u NATO i njihov je zadatak da sačuvaju sopstvenu zemlju.

Bili su više patriotski nastrojeni."

„Ne znam koga su poslali u Buču. I ko je to tamo uradio. Rekli su da njima daju koordinate i oni pucaju. Možda su mislili da gađaju vojne ciljeve.

Ali ono što sada vidimo na fotografiji iz Buče, ja ne znam ko je ovo mogao da uradi. Plaćenici, zatvorenici? Gledam ove snimke i ne razumem kako smo uspeli da se spasemo."

Deca, hvala Bogu, nisu baš razumela šta se dešava, uzdiše Tatjana.

Njena dvogodišnja nećaka je vrištala: „Mama, hajde da se sakrijemo u podrum, tako je dobro u podrumu".

A sin se ljuljao na ljuljašci.

„Jedini put kada smo zaista bili van sebe od straha je kada smo jeli u letnjoj kuhinji i odjednom se začuo tako zaglušujući mitraljeski rafal da smo pomislili da pucaju po nama.

Pali smo na pod i zaštitili decu vlastitim telima.

A drugi put smo bili napolju i opet su ti mitraljeski rafali začuli su se tako blizu i jako.

Padali smo, deca jecala. A onda je komandant specijalaca rekao 'zaštitite decu', i vojska je pokrila decu leđima."

„Bilo je mnogo leševa"

Svakog dana, kaže Tatjana, tonući u san, razmišljala je o tome kako da spase dete.

Ali nije mogla da nađe izlaz:

„Kapetan Rafael nam je rekao da smo trebali da krenemo ranije, sada mogu da vas [odvedem] do Žitomirskog autoputa, ali onda će vas svaki vod koji sretnete na putu ubiti. Jedino sigurno mesto za vas je podrum."

Kijevljani su 8. marta izašli iz podruma da malo udahnu vazduh, a vojska je rekla da će ispustiti benzin iz jednog automobila, „jer se vojnici smrzavaju u kući".

„Počela sam da plačem: to je naša jedina šansa da odemo odavde ako bude postojao zeleni koridor", kaže Tatjana.

„A onda su odjednom svi otišli u vreme ručka, odvezli su čak i tenk iz bašte. Otrčali smo da pozovemo naše ljude i očistimo kuću.

Iz kuće su nedostajale samo društvene igre, kolekcionarski noževi i ranac".

Ubrzo im je došao kapetan Rafael i rekao da je čuo za mogući zeleni koridor i rekao da će posle podne doći da nas isprati do Žitomirskog autoputa.

„Mi smo se toga držali. Roditelji su odbili da idu, imaju mačke, pse, kokoške i kuću.

Molili smo ih ali oni su rekli ne. Svi ostali su odlučili da idu. Mi smo na automobile okačili bele krpe po savetu vojske, ali Rafael i dalje nije dolazio.

„Tada je moj deda video da su prošla tri civilna automobila, a nisu bili upucani, a pre toga su prolazili izrešetani.

I mi smo odlučili da idemo. Naši roditelji su plakali, jer su se plašili da bi mogli da nas upucaju, i mi smo, što njih ostavljamo tamo. Imali smo šansi pola pola."

Konvoj od sedam automobila napuštao je selo Mirotskoje.

Prozori spušteni, ruke izbačene kroz prozor, bele krpe, 15 kilometara na sat.

Vojsci je bilo zabranjeno da se okreću u pravcu Kijeva, a prijatelj je napisao Tatjani da „ni u kom slučaju ne voze Žitomirskim autoputem".

Ali oni su već bili na putu.

„Sa obe strane autoputa su bila izrešetana vozila. Bilo je mnogo leševa. Nešto se dimilo. Bilo je porušenih kuća i spaljenih oklopnih transportera", priseća se žena.

Tri sata kasnije, Tatjana je sa porodicom i prijateljima stigla do ukrajinskog punkta.

Tamo je vojska rekla da je bezbedno i da mogu da nastave, i da mogu da sklone bele krpe.

Sada žive u jednom od gradova blizu granice sa Moldavijom.

Dok smo razgovarali, Tatjana je šetala sa sinom po igralištu. Čuo sam ga kako se smeje preko telefona.


Pogledajte video o razmerama razaranja u Ukrajini


Pratite nas na Fejsbuku, Tviterui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk