U banjalučkoj opatiji Marija Zvijezda nekada se nalazio najveći trapistički samostan na svetu, a danas tu žive samo časna braća Zvonko i Tomislav - poslednji pripadnici ovog monaškog reda u Jugoistočnoj Evropi.
Trapisti su jedan od najstrožih redova u Katoličkoj crkvi - ne jedu meso i žive bez telefona, interneta i televizije.
„Važe za vješte zanatlije, a najpoznatiji su po proizvodnji sira koji je po njima nazvan trapist", kaže profesor Pavo Barišić, profesor Fakulteta hrvatskih studija Univerziteta u Zagrebu i bivši ministar nauke i obrazovanja Hrvatske.
Barišić dodaje da je „priča o trapistima u Banjaluci zapravo priča o razvoju grada".
- Ko su savremeni balkanski derviši
- Srpska crkva u Bocvani: Kako je izgrađen drugi pravoslavni hram u Africi
- Kako je biti episkop Crnogorske pravoslavne crkve i kakav je položaj nepriznatih crkava na Balkanu
- Miroslavljevo jevanđelje ili kako se vekovima prepliću politika i kultura
Krajem 19. veka, izgradili su prvu hidrocentralu u regionu i doveli struju, otvorili pivaru i radionice za preko 30 zanata, dodaje profesor.
Pokrenuli su i proizvodnju sira trapist, koji se priprema po tajnoj recepturi, čiji se sadržaj prenosi isključivo usmeno.
Tomislav je danas poslednji čuvar recepta u ovom delu Evrope, ali nema kome da ga prenese - barem za sada.
Dva brata
U subotnje jutro, u dvorištu opatije Marija Zvijezda čuje se samo bat koraka.
Časni brat Zvonko posluje po dvorištu, dok ga u stopu ga prati mala crna keruša - Debela.
Kod katolika, reči časni brat i redovnik označavaju pripadnike monaškog reda.
„Nekada nas je bilo desetak, a sada nas je samo dvojica - brat Tomislav i ja", prekida Zvonko tišinu i seda na klupu, a pas podmeće glavu pod njegov dlan da se pomazi.
Zvonko i Tomislav nisu braća samo po životnom pozivu, već i po ocu i majci.
„Porodična kuća nam je dva ili tri kilometra odavde, a u opatiju smo počeli da dolazimo još kao dječaci", kaže Zvonko.
„Pomagali smo na misama, družili se sa časnom braćom i patrima", dodaje.
Pater je katolički naziv za sveštenika.
U to vreme, u opatiji je još uvek postojao samostan.
Danas je zatvoren, jer nije bilo dovoljno časne braće da bi opstao.
„Za samostan je potrebno da zajednica ima barem šest redovnika sa zavjetima", objašnjava Zvonko.
Ima 68 godina, a u službu je kao kandidat stupio pre više od pola veka - 1970. godine.
Zvanje kandidata znači da je tada izrazio nameru da se zamonaši, pa je poslat u Zagreb da završi studije teologije.
U vreme kada se pridružio, zajednica je bila veća.
„Bilo nas je deset ili dvanaest", kaže.
Sličan put je prošao i osam godina mlađi Tomislav.
„Posle osnovne škole sam osjetio poziv i došao sam prijaviti se u samostan kao kandidat", priča.
Posle studija i vojske, obojica su neko vreme proveli u trapističkim samostanima u Zapadnoj Evropi.
Tomislav se zavetovao i obukao habit - odoru redovnika - 1984.
On se priseća da je život u banjalučkoj trapističkoj zajednici tada izgledao „mnogo drugačije".
„Imali smo poljoprivredu i krave, obrađivali smo njive oko samostana i mogao se doživjeti duh trapističkog reda", kaže.
Zvonko objašnjava da trapisti u svetu žive po strogim pravilima - „ustaje se u dva posle ponoći i radi do sedam naveče".
Kako dodaje, komunikacija sa svetom van samostana je svedena na minimum - „nema telefona, televizora, novina i slično".
Kaže i da, zbog povučenog načina života, trapisti u svetu „ne rade kao župnici" - mesni sveštenici koji održavaju mise i komuniciraju sa vernicima.
Međutim, smanjivanje broja redovnika u opatiji nateralo je Zvonka i Tomislava da unesu određene promene u dotadašnji način života.
„Danas najviše radimo sa ljudima - ja sam župnik u Mariji Zvijezdi, a Tomislav u dva sela blizu Banjaluke", objašnjava Zvonko.
U ruci drži mobilni telefon - „nužnost", kako kaže, na koju su ga „natjerala zaduženja".
A ljudi sa kojima bi mogli da rade je sve manje, jer broj katoličkih vernika u Banjaluci, administrativnom centru Republike Srpske, „opada još od rata u Bosni", koji je trajao od 1992. do 1995.
Pre rata, župa Marija Zvijezda „imala 1.860 vernika, a sada ih je 102", kaže Zvonko.
„Ljudi se masovno se sele, a kako ko umre, tako se kuće zatvaraju", dodaje.
Religija u Indiji: Preti li sledbenicima Zaratustre nestanak
Od 'Kolijevke' do najveće trapističke zajednice na svetu
Pre nešto više od veka, u opatiji Marija Zvijezda je vrvelo od redovnika.
„Sa 265 braće i otaca, Marija Zvijezda je 1913. bila najveća trapistička opatija na svetu", kaže profesor Pavo Barišić sa Univerziteta u Zagrebu.
Objašnjava da je trapistički red nastao u samostanu La Trap u Francuskoj.
Korene vuku iz benediktinskog reda, najstarijeg reda hrišćanske crkve, koji je nastao u šestom veku.
Benediktinci su osnovani pre Velikog raskola 1054, kada se crkva podelila na katoličku i pravoslavnu.
„Ovaj red je imao nekoliko reformi - prvo su se u 12. i 13. stoljeću izdvojili cisterciti, koji su tražili stroža pravila", kaže Barišić.
A iz reda cistercita su se u „17. veku izdvojili trapisti, kao još stroži red".
Profesor napominje da je trapistički samostan u Banjaluci osnovan pre više od 150 godina i tada se nalazio „na krajnjem zapadu Otomanskog carstva".
Utemeljio ga je Franc Faner, monah austrijskog porekla, koji je 1869. stigao u Bosnu i Hercegovinu.
Barišić dodaje da je Faner sagradio „Kolijevku" - drvenu kolibu koja je bila prvo stecište trapista, a priključilo mu se još šest sledbenika.
Zajednica raste i redovnici pristižu iz čitave Evrope, a u zlatno doba opatije bilo ih je „iz 16 zemalja, najviše iz Njemačke", kaže profesor.
Dodaje da su trapisti predvodili razvoj današnje Banjaluke.
„Tu je sagrađena prva hidrocentrala na Balkanu i dovedena je struja, otvorili su pivaru, bolnicu, biblioteku, štampariju...", objašnjava Barišić.
Jedna od njih bila je proizvodnja sira trapist, koji se danas pravi u mestu Aleksandrovac, kod Laktaša, opštine koja je od Banjaluke udaljena dvadesetak kilometara.
Kaže i da su trapisti 1878. osnovali sirotište za dečake iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Austrije i Mađarske.
Otvorili su i školu - prvo osnovnu, a zatim i školu zanata.
„Između 1878. i 1945, školu je prošlo 5.000 djece bez roditelja", navodi Barišić.
Kasnije je osnovana i gimnazija, gde su se izučavale filozofija, teologija i biologija, a upisivali su „20 studenata godišnje".
Dolazak komunista na vlast 1945, posle Drugog svetskog rata, označili su „veliki pad u radu opatije".
„Deo imovine je oduzet, a broj redovnika se smanjio", objašnjava profesor.
Na samostanskom groblju
Nekadašnji redovnici danas počivaju na samostanskom groblju.
„Pater Salezije, pater Anton, brat Ludvig, brat Valentin...", gotovo šapatom nabraja Tomislav, šetajući među humkama na martovskom suncu.
Kako objašnjava, ovo je drugo samostansko groblje, nastalo nakon što su komunisti 1945. oduzeli opatiji deo poseda.
Trapisti su tada ekshumirali kosti prvih redovnika i patera kako bi ih prebacili na novo mesto.
„Ovde smo ih zajedno sahranili", pokazuje Tomislav na nadgrobni spomenik koji se izdvaja po obliku i visini.
Na mestu nekadašnjeg trapističkog groblja danas se nalazi Banjalučka pivara, dodaje Tomislav.
Tamo se danas proizvodi pivo Nektar i to prema „posebnom receptu koji se primenjuje još od 1873", navodi se na zvaničnom sajtu.
„To je trapističko pivo", tvrdi redovnik.
Tomislav kaže da je samostan kroz istoriju imao četiri starešine.
Poslednji među njima, opat Fulgencije Orajić, preminuo je još 1977, pre skoro pola veka.
U toj zajednici živeo je i časni brat Mohor - majstor poznatog sira trapista.
Recept za trapist je tajna, objašnjava Tomislav.
„Zato se ne zapisuje, već se usmeno prenosi", kaže.
Kako bi se tajna sačuvala, „ne znaju ga ni svi u samostanu, već samo pojedina časna braća".
Tomislav dodaje da brat Mohor nije uspeo da prenese recept nikome u opatiji, jer „tokom rata nije bilo uslova za to".
Rat na teritoriji Bosne i Hercegovine trajao je od 1992. do 1995.
„Kada je brat Mohor 1996. iznenada umro, tajnu je poneo sa sobom u grob", navodi redovnik.
Kako bi proizvodnja sira u banjalučkoj opatiji opstala, Tomislav je poslat u Francusku.
Primio je tajnu i izučio zanat u samostanu Monte Kasino (Monte Cassino) u Italiji, jednom od najpoznatijih i najstarijih katoličkih samostana na svetu, osnovanom u šestom veku.
Tomislav je danas poslednji čuvar recepta u ovom delu Evrope, ali nema kome da ga prenese - barem za sada.
„Nikad se ne zna, to prepuštamo Božijoj providnosti", spokojno kaže i kreće prema kamenoj stazi koja vodi od groblja.
Pre nego što će iskoračiti sa trave, Tomislav zastaje pred jednom od humki.
„Ovaj Mato Topić, to mi je rođeni brat", izgovara posle kratkog oklevanja.
„Nažalost, dosta mlad je umro, u 43. godini".
Zavirite u svet sarajevskih derviša
Ratne godine
Zvonko i Tomislav se neradno sećaju rata u Bosni.
„Nije bilo dobro", kratko kaže Tomislav.
Nedugo pred početak sukoba, redovnici su se 9. januara 1992. probudili u novonastaloj Republici Srpskoj, koja je kasnije postala entitet u okviru Bosne i Hercegovine na osnovu Dejtonskog sporazuma 1995, kojim je rat završen.
Periodične vesti o spaljenim verskim objektima, ali i mučenjima i ubistvima ljudi koji su tamo živeli, samo su pojačavale osećaj nelagode.
„Strah, neizvesnost... Ne znaš da li ćeš dočekati zoru", kaže Zvonko i dodaje da časna braća tih godina gotovo da „nisu napuštala opatiju".
U Mariji Zvijezdi bilo je smešteno skladište Karitasa - humanitarne organizacije Katoličke crkve.
Zvonko kaže da ljude koji su se obraćali za pomoć nikada nisu pitali odakle dolaze.
„Davali smo, jer smo vjerovali da čim su došli, znači da imaju potrebu", objašnjava.
Dodaje i da su posle rata zvaničnici Vojske Republike Srpske hteli da ga odlikuju, ali Zvonko kaže da je to odbio.
„Meni je najveća zahvala što sam mogao da pomognem čovjeku", navodi.
- Oluja 26 godina posle: „Još ima i sa jedne i druge strane ljudi koji podržavaju priču razdora"
- Sitnice koje život znače: Šta su sve poneli izbegli u Oluji
U avgustu 1995, opatija se našla u opasnosti od osvete posle operacije Oluja hrvatske vojske i policije.
Operacijom Oluja okončan je četvorogodišnji oružani sukob, a prema nalazima Međunarodnog suda pravde, izveštaja UN tela i lokalnih nevladinih organizacija, u toj akciji je ovu oblast oko Knina napustilo više od 200.000 Srba.
Zvonko se priseća da mu je jedne večeri javljeno da je u susednom selu Presnače uništena crkva, a sveštenik i časna sestra spaljeni.
Mariju Zvijezdu čuvalo je „osam policajaca, bosanskih Srba, sa dugim naoružanjem", a redovnik kaže da su „oko mesec dana stražarili po 24 sata".
Tokom rata, broj redovnika se dodatno smanjio, kaže Zvonko,
Bilo ih je iz raznih država - Slovenije, Hrvatske, Nemačke, pa su „odlučili da se vrate u njihove zemlje".
Opao je i broj katoličkih vernika, jer su mnogi izbegli iz Republike Srpske, navodi on.
Pogled u budućnost
Novih kandidata za pristupanje trapističkom redu u Banjaluci nema već godinama.
„Trapisti ovdje ne mogu opstati", smatra Zvonko.
Dodaje da Evropi vlada slična situacija i sa drugim kontemplativnim redovima Katoličke crkve, koji se povlače u rad i molitvu.
Kaže da su zajednice „jako stare i sve je manje redovnika koji su u stanju održavati samostane".
U naporima da opatiji udahne novi život, Banjolučka biskupija je 2020. osnovala Evropski centar za mir i saradnju i Kuću susreta Marija Zvijezda.
Evropski centar je neprofitna međunarodna organizacija i organizuje verske, obrazovne i kulturne programe.
Kuća susreta predstavlja mesto za mlade, pre svega za one koji žele da se upoznaju sa „evropskim identitetom", kaže profesor Pavo Barišić.
„Biskup pokušava dati nove sadržaje, kako bi ovaj spomenik nastavio da živi na jedan nov način", navodi Barišić.
Iako dolazi sve manje ljudi, Zvonko i Tomislav svakoga dana održavaju svete mise.
Zvonko kaže da među vernicima gotovo da nema mladih.
„Imam možda dva srednjoškolca, a u zadnjih deset godina u mojoj župi nije rođeno ni troje djece", dodaje.
U crkvi, posebnu pažnju privlači knjiga koji se plavi na jednom od postolja.
Korica još uvek mirišljavih od štampanja, na izdvojenom mestu čeka „Pjesmarica za susrete, molitve i mise s mladima".
Pratite nas na Fejsbuku, Tviterui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
