Klimatske promjene

Koju visinu će postići Mont Everest prije nego što prestane da raste

Mont Everest se izdiže uvis 8.848,86 metara nadmorske visine, prema najskorijem zajedničkom mjerenju Kine i Nepala, čije granice prelaze preko njegovog vrha

18400 pregleda 4 komentar(a)
Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Aurora Elmor se približavala kampu Južna baza na Mont Everestu u Nepalu.

Ali umesto da pođe dvanaestodnevnom tradicionalnom pešačkom rutom, ona je letela između smrznutih vrhova, dok su elise njenog helikoptera sekle retki vazduh uz zvuke vap, vap, vap.

Bio je april 2019. godine, a ona je isporučivala zalihe timu naučnika koji su radili na padinama najviše planine na svetu.

Bila je nagrađena spektakularnim pogledom: dan je bio savršeno vedar, otkrivajući čitav himalajski planinski venac.

U naredna dva meseca, istraživači iz ekspedicije Nacionalne geografije i Roleksa kojima je pomagala da se organizuju proučavaće efekte klimatskih promena u ovom delu Himalaja.

Elmor, geološkinja i u to vreme viša programska menadžerka Društva Nacionalne geografije u SAD, pružala je podršku timu koji je postavljao najvišu meteorološku stanicu na svetu na padinama Mont Everesta.

Tokom trajanja njihove ekspedicije, njene kolege otkrile su do sada najviše pozicionirane dokaze o zagađenju mikroplastikom na svetu u snegu i izvorskoj vodi blizu visinske tačke.

Leteći sve bliže legendarnom vrhu Mont Everesta, Elmor je imala ptičiji pogled na njih.

Minijaturni grad sačinjen od zelenih i žutih šatora, u kojima su bili smešteni planinari koji su se uputili na vrh, činio je Everestov bazni kamp na više od 5 kilometara nadmorske visine.

Svakog proleća sjate se hiljade ljudi kod Mont Everesta u pokušaju da osvoje krov sveta.

I iako bi retko koji planinar to primetio, Mont Everest je postao malčice viši tokom vremena koje su proveli na planini.

Mont Everest, zajedno sa ostatkom Himalaja, svake godine se popne u visinu još malo više.

To postavlja zanimljivo pitanje - ako prođe dovoljno vremena, koliko visoko uopšte Mont Everest može da naraste?

Postoje planine na drugim planetama u našem Sunčevom sistemu koje su mnogo više od onih na našoj, i zato je sasvim razborito pitanje da li postoje ograničenja koliko visoko planine mogu da izrastu na Zemlji?

Mont Everest se izdiže uvis 8.848,86 metara nadmorske visine, prema najskorijem zajedničkom merenju Kine i Nepala, čije granice prelaze preko njegovog vrha.

Ali on nije jedini div na tom prostoru - na planinskom vencu Himalaja mogu se pronaći 10 od 14 svetskih vrhova viših od 8.000 metara nadmorske visine.

Mont Everest se, kaže Elmor, nalazi među prijateljima.

„Ako ste ikad leteli iznad Grenlanda ili kanadskih Stenovitih planina, mogli ste da vidite visoke planine, ali Himalaji su nešto sasvim drugo", kaže ona.

Budući da je okružen sa toliko ogromnih vrhova, je li moguće razaznati koliko je monstruozno velik Mont Everest?

Elmor okleva pre nego što odgovori.

„To vam je kao da pokušavate da odredite najvišu osobu u košarkaškom timu", kaže ona konačno.

„Svi su visoki, ali koji od njih je malčice viši?".

Istorija merenja najviše planine na svetu seže sve do 1852. godine.

U Evropi, Čarls Dikens je u to vreme objavljivao roman Sumorna kuća u nastavcima.

Severna Amerika je počela da testira prvu vatrogasnu parnu mašinu.

U Aziji, visina Mont Everesta bila je misterija.

Bio je poznat samo kao „Vrh XV".

Radhanata Sikdara, indijskog matematičara, angažovali su Britanci da radi na njihovom Velikom trigonometrijskom merenju.

Želeli su da steknu tačniju geografsku sliku o teritoriji koju su zauzimali da bi mogli efikasnije da je kontrolišu, bilo iz trgovinskih ili vojnih razloga.

Sikdar je koristio trigonometriju.

Izmerio je horizontalne i vertikalne uglove Mont Everestovog vrha sa drugih planinskih vrhova čiji su položaji i visine već bili poznati.

Uradivši to, došao je do momentalnog otkrića: najviše izmerene planine na svetu.

Prema njegovoj računici, planina je bila visoka 8.839,8 metara.

Iako je tehnika merenja planina uznapredovala od 1850-tih, njegova cifra bila je zapanjujuće precizna, sa svega devet metara razlike u odnosu na najnoviju zvaničnu visinu.

Uprkos Sikdarovim nalazima, planina je na kraju dobila ime po njegovom prethodnom šefu, britanskom geodeti Džordžu Everestu, koji se penzionisao nekoliko godina pre Sikdarovog otkrića.

Lakpa Sherpa/AFP/Getty Images

Od tada, timovi su i dalje radili na tome da bolje razumeju visinu Mont Everesta.

Godine 1954. indijsko merenje utvrdilo je da je Mont Everest 8.848 metara visok, što je bila cifra koju je prihvatila i nepalska vlada.

Ali onda, 2005. godine, Kinezi su izmerili da je visok 8.844,43 metara - skoro četiri metra niži.

Godine 2020, timovi iz Kine i Nepala zajednički su se složili oko nove zvanično prihvaćene visine koja je bila 0,86 metara viša od prvobitnog merenja Geološkog zavoda Indije.

Iako ove promene u izmerenoj visini delom mogu da se objasne poboljšanjima u tehnologiji merenja koja je na raspolaganju geodetima, u sve to je bilo upleteno i malo politike.

Kina i Nepal se u prošlosti nisu slagali oko toga da li snežni vrhovi na vrhu treba da budu uključeni u merenja ili ne.

Ali, mi ne smemo da ignorišemo ni činjenicu da Mont Everest svake godine malko naraste.

Nekada davno, krševiti krečnjački vrhovi Mont Everesta koji se češu o nebo bili su na morskom dnu.

Naučnici veruju da je sve to počelo da se menja pre oko 200 miliona godina - negde u vreme kad su počeli da se pojavljuju dinosaurusi iz doba Jure - kad je superkontinent Pangea počeo da se cepa na delove.

Na kraju se odvojio indijski kontinent, uputivši se na sever preko ogromnih prostranstava okeana Tetis narednih 150 miliona godina sve dok nije udario u još jedan kontinent - onaj koji danas znamo kao Azija - pre oko 45 miliona godina.

Snaga udarca jednog kontinenta u drugi dovela je do toga da se ploča ispod okeana Tetis, sačinjena od okeanske kore, podvuče pod evroazijsku ploču.

To je stvorilo tzv. „zonu subdukcije".

Potom je okeanska ploča krenula da se zavlači sve dublje i dublje u omotač Zemljinog jezgra, usput žuljajući slojeve krečnjaka, sve dok indijska i evroazijska ploča nisu počele da se sabijaju.

Indija je počela da se podvlači pod Aziju, ali zato što je sačinjena od mnogo čvršćeg materijala nego okeanska ploča naprosto nije potonula.

Površina je počela da se ugiba, gurajući koru i nabrani krečnjak nagore.

Meteorološka stanica podignuta na Mont Everestu bila je oštećena kamenjem veličine lopti za kriket koje je razneo vetar.

I tako je planinski venac Himalaja počeo da se izdiže ka nebu.


Pogledajte video: Kako su klimatske promene podelile indijsko selo na Himalajima


Negde pre oko 15 do 17 miliona godina, vrh Evresta dostigao je oko 5.000 metara i nastavio da raste.

Sudaranje ove dve kontinentalne ploče nastavlja se i dan-danas.

Indija nastavlja da puže za po pet centimetara svake godine, zbog čega Everest raste za oko četiri milimetra godišnje (mada se drugi delovi Himalaja izdižu za oko 10 milimetara godišnje.)

Ali razumevanje kako i zašto se visina Everesta menja složenije je od toga.

Dok tektonske ploče guraju vrh više ka nebu, erozija ga spušta.

Da bi bolje razumeli ovaj proces, naučnici su proučili jednu drugu planinu nekih 8.700 kilometara dalje od Mont Everesta, na Aljasci.

Rejčel Hedli, vanredna profesorka geonauke na Univerzitetu Viksonsin-Parksajd, bila je deo naučne ekspedicije koja je išla na masiv Sent Elijas na granici Aljaske i Kanade između 2005. i 2008. godine.

Misija je pokušala da shvati složenu ulogu tektonike i erozije u načinu na koji planine rastu i smanjuju se.

Druga najviša planina i u Kanadi i SAD, Sent Elijas se suočava sa istim efektima kao i Mont Everest, od tektonskih aktivnosti do erozije, ali na mnogo manjem prostoru koji je lakši za rukovanje.

„U tom regionu Aljaske, postojali su veoma određeni vremenski obrasci koji su pomogli da ovi veliki glečeri rastu", kaže Hedli.

„I onda su i glečeri i reke, klizišta i lavine postali procesi koji su se spojili da bi ih srušili", dodaje ona.

Uloga Rejčel Heldi u timu bila je da razume debljinu glečera Sjuard, koji prolazi kroz planinu Sent Elijas, i koliko se brzo pri tom kreće.

Oba mogu da utiču na stopu erozije, što opet može da utiče na to koliko brzo se smanjuje visina neke planine.

„Ako imamo tanji glečer i on se kreće superbrzo… znamo da mora dođi do nekog klizanja, za koje mislimo da je veoma važno za eroziju", kaže ona.

„Klizanje" može da izazove glečerska abrazija, što je kad glečer povuče fragmente stene preko površine po kojoj se kreće, stvorivši tako efekat šmirglanja.

Vremenski uslovi takođe mogu da izazovu značajnu eroziju neke planine.

Elmor opisuje jednu od meteoroloških stanica na čijem je nastanku radila tokom ekspedicije na Mont Everest 2019. godine kao „oštećenu kamenjem veličine lopti za kriket koje je podigao vetar i bacao na nju."

Udaranje krhotinama i ledom koje pokupi vetar posle nekog vremena počne da ostavlja traga.

Prakash Mathema/AFP/Getty Images

Mnogi od najviših vrhova na svetu, uključujući Mont Everest, imaju večite snežne vrhove koji im pomažu da se zaštite od ove baražne vatre vetra.

Stene obavijene mekim omotačem od snega pretrpe manje štete od vremenskih prilika i erozije nego gole, kaže Hedli.

On štiti stenu i od hemijske reakcije sa vazduhom koja može postepeno da degradira minerale u krečnjaku koji čini većinu najviših delova Mont Everesta.

Ali još uvek ima mesta na kojima je stena izložena vremenskim uslovima.

„Kad je u pitanju jedan tako visoki planinski venac, može da dođe do tako strmog ugla stena da ne mogu da izdrže led i sneg, i onda počnete da dobijate lavine, i dobijete golu stenu", kaže Elmer.

Stene padaju, a zemljište klizi - što je stalna opasnost na Mont Everestu i u okolnoj oblasti - a oba igraju ulogu u smanjenju Mont Everestove visine, baš kao i reke.

Procenjuje se da one prave klisure u stenama po stopi od između 4 i 8 milimetara godišnje.

Ali tačne posledice erozije po visinu planine još nisu sasvim jasne.

Neki naučnici veruju da bi smanjenje težine planine (uklanjanjem snega, leda i stena od kojih je napravljena) zapravo moglo da omogući tektonskim pločama da poguraju sada lakšu planinu još više ka nebu.

Hedlin kolega Teri Plavis, koji je bio glavni istražitelj na Projektu tektonske erozije Sent Elijasa, objašnjava da, na masovnijem planu, „erozija koja napada neki predeo omogućava da se on izdigne".

U nekim delovima sveta, čitave kopnene mase i dalje se izdižu posle poslednjeg ledenog doba - što je poznato kao izostatični odskok.

Delovi Severne Amerike i severne Evrope, među kojima i Škotska, odskaču pošto je tamošnja stenovita kora smrskana ogromnim kontinentalnim ledenim pokrivačem koji se izdizao i povlačio tokom Pleistocena.

Prema jednoj studiji istraživača sa nemačkog Univerziteta u Potsdamu, i do 90 odsto izdizanja evropskih Alpa može se objasniti ovom iznenađujuće elastičnom reakcijom na okončanje ledenog doba.

Stručnjaci veruju da se sličan glacijalni izostatični odskok desio na Tibetanskom platou i Himalajima kako su se glečeri ledenog doba povlačili - doprinevši sa između 1 i 4 milimetra podizanja godišnje.

„Ali postoji neka vrsta ravnoteže u prirodi između onoga koliko brzo ti predeli mogu da erodiraju i koliko visoko ti vrhovi mogu da porastu", dodaje Pavlis.

Precizni detalji ove ravnoteže još uvek se istražuju.

U regionu kao što su Apalači u severoistočnoj Severnoj Americi ili Škotsko gorje, erozivne sile kao što su reke i klizišta spuštaju planine sve niže i niže, kaže Hedli.

„Ali u regionima sa tektonskom aktivnošću, tektonske sile mogu da guraju planine naviše sporije, brže ili otprilike istom brzinom kao što ih erozija smanjuje.

„Ne razumemo do kraja sve pokretače u ovim vrstama sistema."

VCG/Getty Images

Kako se, dakle, planine uopšte mere danas?

Jedan od najčešćih instrumenata koji se koriste je Globalni navigacioni satelitski sistem (GNSS), koji beleži precizan položaj planinskog vrha uz pomoć mreže satelita.

GNSS može da „izmeri visinu u milimetar", tvrdi Pavlis.

Izazov, kad je u pitanju planina kao što je Mont Everest, oduvek je bila težina instrumenata.

„Dovoljno je teško popeti se do vrha - pokušajte na to da dodate još instrument težak 13 kilograma", kaže on.

Let helikopterom do vrha sa teškim prtljagom ne dolazi u obzir - redak vazduh oko Mont Everestovog vrha znači da mašina ne može da proizvede dovoljno snage i suviše je velika vuča rotorskih elisa da bi let bio bezbedan.

Snažni vetrovi i krzave pukotine u steni takođe čine sletanje bilo gde blizu vrha opasnim.

Jedan pilot helikoptera jeste postavio svetski rekord sletevši kratko na vrh Mont Everesta 2005. godine, ali tek nakon što je proizvođač lišio letelicu svakog nebitnog elementa da bi bila laka kao perce.

Srećom, GNSS sistemi su se tokom godina smanjivali.

Sada su teški 1,2 kilograma i „veličine su kutije za ručak, možda čak malo manji", kaže Pavlis.

Ali uređajima su i dalje potrebne baterije, koje mogu da imaju problema na hladnim temperaturama.

Prosečna temperatura na vrhu Everesta tokom letnjih monsunskih meseci je ugodnih minus 19 stepeni Celzijusa.

A tu su i druge komplikacije.

„Imate antenu koja je otprilike prečnika pola metra. A one moraju nekako da se postave da budu apsolutno statične", žali se Pavlis.

Da bi se dobili milimetarski precizni rezultati instrument potom mora da snima nekoliko sati.

Na retkom vazduhu Mont Everestove „zone smrti", upravljanje ovim instrumentima ume da bude opasno po geodete.

Članovi nepalske ekspedicije koja je trebalo da izvrši merenja GNSS-om na Everestu 2019. godine proveli su dva sata na vrhu - mnogo duže od većine koji uspeju da se popnu - nakon što su stigli u 03:00 po mrklom mraku i ledenoj hladnoći.

Druga opcija, koja se često koristi uz GNSS za najpreciznija očitavanja, jeste Georadar (GPR).

„GPR koristi radarske pulseve da bi snimao ispod površine, tako da može da nam kaže debljinu i unutrašnju strukturu snega i leda koji prekrivaju stene Mont Everestovog vrha", kaže Elmor.

„Na vrhu Mont Everesta ima oko četiri metra snega i leda, ali to može da se promeni u zavisnosti od klime."


Pogledajte video: Trka smrti na krovu sveta


Planina koja predstavlja najveću udaljenost od središta Zemlje do njenog vrha je Čimborazo u Ekvadoru, sa 10.920 metara

I dok su Elmor i njen tim vršili vlastite naučne eksperimente na Mont Everestu, pozajmili su nepalskoj ekspediciji GPR uređaj da bi ova mogla da izvrši merenja na vrhu.

„Morao je da bude specifičan dizajn tog GPR-a, koji je superlak da bi mogao da se ponese na vrh Everesta, ali koji ima i pravi predajnik i prijemnik da bi mogao da izmeri led", kaže Elmor.

Uređaj je bio malo pre toga upotrebljen na vrhu Denalija, najviše planine u SAD-u, tako da su znali da je dorastao zadatku.

Uprkos mnogim preprekama sa kojima se suočio, nepalski tim za merenje visine Mont Everesta bio je na kraju uspešan.

Oni su se nadali da će odgovoriti na pitanje da li je smrtonosni zemljotres jačine 7,8 stepeni koji je pogodio Nepal u aprilu 2015. godine uticao na visinu Mont Everesta.

Prvobitni izveštaji ukazivali su na to da se planina pomerila 3 centimetra na jugoistok tokom zemljotresa, koji je ubio 9.000 ljudi i oštetio stotine hiljada kuća, ali da mu nije promenio visinu.

U projekat se, međutim, uskoro umešala međunarodna politika.

Nekoliko meseci kasnije, tim kineskih istraživača izvršio je vlastita merenja tokom ekspedicije na drugoj strani planine.

Oni su imali svoju cifru, koja nije obuhvatala snežni vrh. Nepalska cifra, s druge strane, jeste.

U oktobru 2019. godine, dve zemlje odlučile su da spoje svoje podatke i u decembru 2020. godine objavile cifru nove zvanične visine - 8.848,86 metara, uključujući sneg na vrhu.

Kao što su otkrili Kina i Nepal, odluka o tome šta tačno merite, i kako merite, ključna je za utvrđivanje visine planine.

Na primer, da bismo se složili oko toga koliko je tačno visoka neka planina, moramo prvo da se složimo oko toga gde joj je dno. A to nije tako lako kao što zvuči.

Vekovima su se planine merile uz pomoć nivoa mora kao osnove od koje se izračunava visina.

Ali Zemlja nije savršeno okrugla: ona se širi duž ekvatora. A nivo mora nije statičan, njega vuče i menja gravitacija naše planete.

Uz to, Mont Everest ne izranja iz okeana, već je ugnežden u krajoliku drugih planina.

Moraju da se izvrše mnogi složeni proračuni da bi se odredilo gde bi se tačno nalazio nivo mora i Mont Everestova relativna visina u odnosu na njega.

Kad se ta polazna tačka promeni, sve se drugo menja.

Ali recimo da naučnici umesto toga krenu sa merenjem od središta planete. Mont Everest se više ne bi smatrao najvišom planinom na svetu.

Planina koja je najdalja od središta Zemlje do svog vrha je Čimborazo, u Ekvadoru, sa 10.920 metara.

Ali šta ako merimo od dna mora?

Titula najviše planine tad bi otišla Mauna Kei, vulkanu na Havajima koji se izdiže 10.000 metara od morskog dna.

Ako pogledamo dalje od naše vlastite planete, možemo da vidimo primere koliko velike planine mogu da postanu.

Olimp, vulkan na Marsu, izdiže se 21 kilometar u visinu, a odlazi 624 kilometra u širinu.

Otprilike je veličine američke savezne države Arizone.

Zato što je gravitacija na Marsu slabija od zemaljske, i zato što Mars nema tektonske ploče koje se pomeraju i sudaraju ispod površine, lava koja je isticala iz marsovskog vulkana u prošlosti planete mogla je da naraste do monstruoznih visina.

Može li Mont Everest da postane jedan takav div?

Osamdesetih godina jedan istraživač u laboratoriji Kavendiš u Kembridžu, u Velikoj Britaniji, pokušao je da izračuna koje bi to ograničenje moglo da bude na Zemlji, uzimajući u obzir snagu gravitacije i snagu stena ispod planine.

Proračuni, koji „nisu imali pretenzija na ozbiljnu geofiziku", procenili su da teorijska maksimalna visina planinskog venca sa granitnom osnovom - kakvu uglavnom ima Mont Everest - na Zemlji iznosi 45 kilometara.

Ali postoje brojne prepreke - pored nemilosrdnih vremenskih uslova na našoj planeti - koje bi mogle da se nađu ovde, kaže Hedli.

Za početak, „na kraju bi vam ponestalo tektonskih sila i onda bi planina prestala da raste", kaže ona.

Naučnici veruju da će se Zemljin omotač jezgra na kraju toliko ohladiti da će ples tektonskih ploča na čitavoj planeti prestati.

Sve do tad, zemljotresi i klizišta takođe će erodirati planine.

„U nekom trenutku, planina postane toliko strma da je nestabilna i komadi počnu da otpadaju sa nje", kaže Elmor.

Uz vetar, sneg i udaranje leda, pucanje i razdvajanje stena, malo je verovatno da će Mont Everest ikad dostići visine koje možemo da vidimo na Marsu.

„Mi imamo naše vremenske sisteme, a vreme je veoma uspešno u stvaranju erozivnih sila", kaže Hedli.

„Praktično činjenica da imamo vodu, bilo u obliku snega ili leda, ili samo kišu, nešto je što zaista može da ograniči rast planine."

Mont Everest za sada nastavlja da se izdiže u nebo, delić po delić, dok se druge sile trude da ga spuste.

Elmorin tim je 2019. otkrio da je globalno zagrevanje samo još jedna od njih, dovodeći poslednjih decenija do značajnog istanjivanja snega i leda na gornjim delovima planine i izlažući gole stene još više erozivnom uticaju vremenskih uslova.

Olimp, vulkan na Marsu, izdiže se 21 kilometar u nebo, a širok je 624 kilometra

Mont Everest je takođe daleko od planine koja najbrže raste na našoj planeti.

Najbliži konkurent za tu titulu je možda Nanga Parbat, Mont Everestov sused u pakistanskom himalajskom vencu, koji je visok 8.126 metara a raste brzinom od sedam milimetara godišnje.

Za 241.000 godina, mogao bi da prestigne Mont Everest i postane najviša planina na Zemlji, pod uslovom da se stopa njegove erozije ne promeni.

Druge, kao što su Švajcarski Alpi, takođe rastu velikom brzinom zahvaljujući neravnoteži u količini erozije kojoj su izloženi.

Naučnici su otkrili da je tu rast više nego 50 puta brži od negativnih efekata erozije.

Ali Švajcarski Alpi su mnogo niži od Mont Everesta, a većina studija sugeriše da tamošnje planine trenutno rastu brzinom od 2 do 2,5 milimetara godišnje.

Za to vreme, Everest i dalje zadržava privlačnost planine koja sadrži ekstreme u onome što može da se nađe i izdrži ovde na Zemlji.

Njegova reputacija najvišeg vrha na našoj planeti nastavlja da privlači planinare iz svih krajeva sveta, čak i dok mu se visina menja.

Preko video poziva pitam Bili Birling, novinarsku za planinarenje koja se i sama popela na Everest 2009. godine, da li dodatni milimetar, metar ili kilometar znači nešto ljudima kao što je ona.

Ona sedi opušteno na sofi u kući svoje majke u Nemačkoj, spremajući se da se u martu vrati u Nepal za letnju sezonu.

„Tačna merenja nisu važna", kaže ona, smejući se srdačno na moje pitanje.

„Važna je najviša tačka i da li možete da stignete do nje.

„Ako imate loš dan, ili neko nije dobar prema vama, ili vas sekira, možete u sebi da pomislite, znate šta? Ja sam se popela na Mont Everest."

Za većinu koji su uspeli da se popnu na vrh, računa se to što si bio tamo.


Pogledajte video: Himalajska vijagra vrednija od zlata


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk