JEDNA PRIČA O ZDRAVLJU

Kako smo se upoznale i zauvijek rastale moja štitasta žlezda i ja

Bio je ponedjeljak, 27. jul 2020. godine

4378 pregleda 2 komentar(a)
Foto: BBC/Jakov Ponjavić
Foto: BBC/Jakov Ponjavić

Da se tog jutra nisam uspavala, dan bi možda uobičajeno počeo, ali bi mu tok i kraj bili podjednako grozni.

Bio je ponedeljak, 27. jul 2020. godine.

Stan koji sam tada iznajmljivala na Novom Beogradu, često je te godine bio i moja redakcija, jer nas je pandemija virusa korona naterala da radimo od kuće.

Rad od kuće ne volim, niti sam ga ikada volela, ali mi je drago da baš tog ponedeljka nisam otišla na posao.

Oko podneva mi je zazvonio telefon. Na ekranu je pisalo ime hirurga koji je mesec i po dana ranije napravio mali, lepi ožiljak na mom vratu.

Sredinom juna, zbog dugogodišnje hipertireoze - ubrzanog rada tiroidne žlezde i Grejvs-Bazedovljeve bolesti - kroz prorez iza tog ožiljka uklonio mi je štitastu žlezdu.

Mislila sam da je tom operacijom petogodišnja toksična veza mene i moje štitanjače zauvek prekinuta.

Telefonski poziv je značio da se ipak nismo zauvek rastale.

Iako sam tri nedelje ranije na prvoj kontroli posle operacije saznala da je histopatološki nalaz uredan, glas sa druge strane telefona doneo je drugačije vesti.

Radili smo dodatna ispitivanja i, znate, imali ste tri maligna tumora na žlezdi.

To su mali, papilarni karcinomi, idite da uradite dodatne analize, a u toku dana će vas zvati sestra da zakaže konzilijum za dalje lečenje. Verovatno ćete dobiti radioaktivni jod."

Ove reči su promenile taj ponedeljak, i moj život.

Skoro dve godine kasnije, mogu da kažem da su ga promenile nabolje.


Dijagnozu karcinoma štitaste žlezde 2020. godine u svetu dobilo je skoro 600 hiljada ljudi, podaci su Međunarodne agencije za istraživanje raka.

U Srbiji je te godine nas 531 saznalo da ima rak tiroidne žlezde.


Karcinom štitaste žlezde je najčešći karcinom endokrinog sistema i čini oko dva odsto svih malignih oboljenja kod ljudi.

Stope pojave raka štitne žlezde su porasle u mnogim zemljama, navodi Međunarodna agencija za istraživanje raka.

Ovaj epidemiološki obrazac se u velikoj meri pripisuje poboljšanoj dijagnostici.

Sada se lakše otkrivaju i mikro karcinomi - maligniteti manji od 10 milimetara, takođe zahvaljujući boljoj dijagnostici.

Učestalost ovog karcinoma pojavila se sredinom 1990-ih, doktor Miloš Žarković, predsednik Srpskog tiroidnog društva, kaže za BBC na srpskom.

„Jedan od razloga jeste poboljšana dijagnostika, ali nije i jedini za povećanu učestalost raka štitaste žlezde", kaže dr Žarković.

Dodaje da su, osim bolje dijagnostike kojom se otkrivaju i minimalne tumorske promene, krivci za sve više dijagnoza, uticaji iz spoljašnje sredine i epidemija gojaznosti.

„Kada govorimo o spoljnim uticajima, radijacija nije najznačajniji faktor za povećan broj dijagnoza", objašnjava dr Žarković.

Ljudi koji su zbog posla stalno izloženi zračenju bi trebalo da nose zaštitu na vratu.

„S druge strane, kako raste gojaznost, tako raste i učestalost tiroidnih karcinoma", kaže dr Žarković.

Karcinom štitaste žlezde ima dobru prognozu, dodaje.

„Metastaze nisu toliko česte, ali mogu da naprave problem", priča endokrinolog Žarković.

Science Photo Library

Prema podacima Agencije za rak SZO, dok se uočava povećan broj dijagnoza ovog karcinoma, stope mortaliteta su niske.

Od posledica karcinoma štitaste žlezde u svetu je tokom 2020. preminulo 43.646 ljudi.

U Srbiji je 2020. od nekog tipa raka preminulo više od 28.000 ljudi, a rak štitaste žlezde odneo je 81 život.


Nekoliko je tipova karcinoma štitaste žlezde, a najčešće se dele prema stepenu agresivnosti.

Lečenje raka štitaste žlezde zavisi od proširenosti - stadijuma bolesti i faktora rizika koji se procenjuju tokom dijagnostičkih pregleda.

Metodi za lečenje su hirurgija, terapija hormonima štitaste žlezde, terapija radioaktivnim jodom, spoljašnje zračenje, hemioterapija, a u nekim slučajevima koriste se i posebni lekovi.

Najbolji pristup je da se primeni dve ili više ovih metoda, navodi se u priručniku Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije.

Lečenje karcinoma štitaste žlezde prilično je elegantno i uspešno, objašnjava dr Žarković.

U mom slučaju, operaciju je pratila terapija radioaktivnim jodom.


Kako smo se upoznale moja štitasta žlezda i ja

Naša priča počela je u jesen 2015.

Obe smo tada imale 24 godine i nekoliko meseci i sve do tada smo vodile normalan život.

Ja nju nisam ni primećivala, ali je ona dobro znala svaki moj korak.

Te jeseni, odlučila da mi pomrsi konce.

Prvo mi je ubrzala rad srca, a 120 otkucaja u minutu postao je za mene normalan puls. Neko vreme sam zaboravila da otkucaji srca ne treba da se osećaju.

Nije mi dozvoljavala ni da spavam normalno.

Od sedam noći, jedne bih sastavila šest sati sna, ostalih dana - upola kraće.

Kosa i koža su odjednom postale suve, dlanovi su se sve češće tresli, bila sam nervozna, preživljavala emotivne lomove, bivala rastrojena.

Menstrualni ciklus mi je izostao nekoliko meseci.

Science Photo Library

Tako sam provela jesen 2015, praveći se da je sve to normalno i da je samo posledica stresa.

Nisam odlazila lekaru, jer sam mislila da sa 24 godine ne mogu da budem bolesna i da je to neka prolazna faza.

Živela sam sama i izgledala zdravo, a o primenama nikom nisam govorila, pa tako niko nije mogao da primeti bilo šta.

U januaru 2016, uživala sam u roditeljskom domu i radosti praznika, ali se od majke ništa ne može sakriti, a svakako ne ovi moji simptomi.

Otišle smo u laboratoriju da proverim hormone štitaste žlezde.

Posle dva dana, lekarka mi je dijagnostikovala hipertireozu i Grejvs-Bazedovljevu bolest.


Hipertireoza i hipotireoza su dva poremećaja funkcije štitaste žlezde.

Kod hipertireoze, štitasta žlezda luči previše hormona, dok ih u slučaju hipotireoze luči nedovoljno.

Tiroidni hormoni imaju brojne efekte, ključni su za regulaciju metabolizma, utiču na rast i razvoj i adekvatnu funkciju mozga, objašnjava dr Žarković.

„Hipertireoza se relativno lako prepozna - gubitak na težini, nervoza, drhtanje ruku, preznojavanje, lupanje srca.

„Sve to ukazuje na hipertireozu i sve su to znaci koje nije teško prepoznati", objašnjava dr Žarković.

Prepoznavanje hipotireoze je vrlo nezgodno i teško, dodaje.

„Mali poremećaj pamćenja - ne znate gde ste ostavili ključeve, ne možete da se setite neke reči. Pad koncentracije. Promena raspoloženja.

„Sve su to minimalni znaci, koju većina ne prepoznaje kao znak neke bolesti", objašnjava dr Žarković.

Bolest se sporo razvija, pa je ni pacijent, ni okolina ne prepoznaju, dodaje.

Kada bolest dobije teži oblik, javlja se žuta boja kože, podnadulost, usporen i produbljen govor.

Hipotireozu često prati Hašimoto tireoiditis.


Uz hipertireozu, ja sam imala i Grejvs-Bazedovljevu bolest.

Karakteriše je, između ostalog, oticanje žlezde i pojava strume - vidljivo uvećanje žlezde u korenu vrata, kao i problemi sa očima - orbitopatija.

Oči su mi postale još krupnije, bivale su suve, crvenele su, često su me bolele, a kapci oticali.

Kod nekih pacijenata se javlja i tiroidna dermopatija - zadebljanje kože na potkolenicama, a hipertireoza utiče loše i na sve mišiće, objašnjava dr Žarković.

„Mišići koji su bliži trupu - nadlaktice i natkolenice slabe, a tim pacijentima su stepenice veliki problem."

Na mišiće loše utiče i hipotireoza, a dr Žarković kaže da u kom god smeru da tiroidni hormoni odu, stvari ne funkcionišu.


Četiri i po godine, lekovi su bili moje oružje protiv hipertireoze i Grejvs-Bazedovljeve bolesti.

Redovno sam pila tabletu za smanjenje hormona i betablokator, koji je stabilizovao rad srca.

Pod dejstvom lekova, povremeno su se hormoni stabilizovali, bolest bi ulazila u remisiju, terapija bi mi bila smanjivana, ali bi ubrzo opet podivljali.

Počela sam da trčim, jer sam oduvek želela da se oprobam na stazi. A onda bi mi lekar zabranio, jer u slučaju hipertireoze, veliki napori nisu poželjni.

Profesor Žarković kaže da hipertireoza mora da se izleči ili da se drži pod kontrolom lekovima.

Kada ova terapija ne uspeva, sledi operacija.

BBC

Ako je u pitanju Grejvs-Bazedovljeva bolest, polovina pacijenata može da se zaleči lekovima, a ukoliko to nije dovoljno, terapija izbora je operacija ili radioaktivni jod.

U mom slučaju, izbor je sveden na operaciju.

Od prve dijagnoze, pojavilo se i nekoliko nodusa - čvorova - na oba režnja žlezde, a struma je bila velika, pa radioaktivni jod tada nije mogao da je pobedi.

U igru se, neplanirano, uključio kasnije.


Uput za operaciju na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije dobila sam u u januaru 2020, slučajno i srećom.

Nisam bila prioritet za operaciju, jer se nije sumnjalo na malignitet, pa sam dospela na listu čekanja bez naznake da sam hitan slučaj.

Liste su redovno ažurirane, a ja sam svakodnevno pregledavala sajt bolnice da proverim da nisam dobila termin operacije.

Više od 200 pacijenata je čekalo na operaciju.

Iako se činilo da nema razloga za žurbu, želela sam da što pre raskinem sa žlezdom.

A onda je svet i Srbiju zarobila pandemija korona virusa.

Na sistematskom pregledu u maju videla sam da se stanje pogoršalo, a najveći čvor na prednjem delu žlezde postao je vidljiv golim okom.

Moj prijem u bolnicu je sada ušao u petu brzinu.


Iako na pomen Instituta za onkologiju i radiologiju, većina ljudi ima loše asocijacije, bila sam srećna što ću biti operisana baš tamo.

Saznala sam da tamo rade neki od najboljih endokrinih hirurga, rezovi su minimalni, a ožiljak posle nekog vremena gotovo da je nevidljiv.

Sigurno najbolje mesto gde mogu da ostavim žlezdu zauvek, uveravala sam sebe. Ali nisam ni pomišljala da ću se u mesecima koji su usledili vraćati na tu adresu.

Na prijem sam otišla sama, jer zbog pandemije pratnja nije bila dozvoljena.

Nije bilo ni poseta.

U sobi nas je bilo desetak, a ja sam bila najmlađa.

Operacija je trajala tri i po sata, i kažu da sam se iz anestezije probudila nasmejana.

Nasmejanu su me odveli i nazad u sobu.

Bila sam ošamućena, ali srećna što je i to prošlo.

Iz bolnice su me pustili posle dva dana.

Bez štitaste žlezde posle 29 godina. Sada sam bila hipotiroidna.


„Pacijenti kojima je uklonjena štitasta žlezda, posle operacije postaju hipotirodini, odnosno, imaju manjak hormona.

„Nadoknađuju ih jednom tabletom levotiroksina - hormona štitaste žlezde", objašnjava dr Žarković.

Uz tabletu koju uzimaju doživotno, potpuno su zdravi i mogu normalno da žive.


Tri dana po izlasku iz bolnice, skinuti su mi konci. Govorili su mi da je trenutak istine suočavanje sa ožiljkom.

A meni je bio lep i nekako drag.

Manje mi je bio drag izgled ostalih delova tela - natečene oči, naduto lice, umor.

Želela sam samo da budem obična.

Iako sam prvog dana po operaciji počela s nadoknadom hormona, trebalo je vremena da se stanje stabilizuje.

Jedini pravi strah rađala je opasnost da se zarazim korona virusom.

BBC

Posle tri nedelje sam na kontroli dobila uredan histopatološki nalaz - u prevodu, nije bilo tragova kancerogenih ćelija.

Iz ordinacije sam u pun hodnik ljudi koji su čekali dijagnoze izašla skakućući.

Prekinula sam bolovanje i ubrzo počela da radim, žudeći da se vratim rutini i normalnom životu.

Bilo je leto, činilo se da je pandemija prošla, imala sam 29 godina i želela baš takve dane.

A onda ponovo telefonski poziv.

I ponovo 27. jul.

I ponovo šok i neverica.

Neki od nodusa na mojoj žlezdi bili su maligni.


Poremećaj strukture štitaste žlezde, odnosno pojava čvorova, najčeće je oboljenje ovog organa, objašnjava dr Žarković.

Svaki drugi čovek ima bar jedan čvor na štitastoj žlezdi, objašnjava doktor Žarković.

„To ne znači da je bolestan, ali moramo da ispitamo o čemu se radi.

„Nije svaki čvor bezopasan, ali kada imate 50 odsto stanovništva sa čvorom, važno je naglasiti da nije svaka promena opasna i ne praviti zdrave ljude bolesnim".

Čvorovi mogu da se uoče na ultrazvučnom pregledu.

Potom se rade laboratorijski nalazi kojima se potvrđuje prisustvo poremećaja rada štitaste žlezde.

Ukoliko čvor nije bezazlen, pristupa se daljem lečenju.

Čvorovi su najčešći kod starijih, a kod mlađih od 30 godina se retko pojavljuju.

Kada se otkriju kod mlađih ljudi, to može da bude znak za uzbunu, dodaje doktor Žarković.


Prve čvorove sam primetila sa 27 godina, ali su analize krvi i ultrazvuk pokazivali da nema razloga za brigu.

Dve godine kasnije, opasnost u mom vratu vrebala je iz tri mikro nodusa, vidljivih tek po detaljnoj analizi tkiva posle operacije.

I tako se u borbu vratio radioaktivni jod.


Terapija radioaktivnim jodom primenjuje se u nekim slučajevima hipertireoze, kao i kod nekih tipova raka.

Kod hipertireoze, pacijent dobija malu količinu radioaktivnog joda koja uništava oboleli deo i pacijent posle terapije izlazi iz bolnice.

Kada se radi o karcinomu, pacijent dobija količinu koja nije bezbedna za okolinu.

Zbog toga po uzimanju kapsule provodi nekoliko dana u olovnoj sobi.

„Kada je lečenja karcinoma, taj radioaktnivni jod vam se mota po čitavom organizmu, što jeste i ideja - da on uništi svaku trunčicu karcinoma koji se tu nalazi."


Četiri dana je prošlo od saznanja da sam imala maligne tumore do konzilijuma na kome se odlučivalo o daljem toku lečenja.

Kroz šta sam prolazila tih dana, znao je moj brat.

Zivkao me je tih dana više puta, samo da zna da sam dobro.

Vesti sam zbog posla podelila i sa urednicima, a znalo je i nekoliko bliskih prijatelja.

Sve je znala i sveska na koju sam slučajno naletela u prodavnici.

Bio je to godišnji kalendar od avgusta 2020. do septembra 2021, zelenih korica koje su mi zapale za oči na rafu u radnji.

Kada sam je otvorila, videla sam da je prvi datum 27. jul - dan kada me je lekar pozvao i javio vesti.

Bio je to znak da je sveska namenjena baš meni.

U nju sam zapisivala kada sam i kako kome saopštavala vesti i kakve su bile reakcije.

Pisala sam i kako sam se iz dana u dan osećala, šta sam radila, od čega sam strepela.

Lekari su 31. jula odlučili da se lečenje nastavlja radioaktivnim jodom.

Stajala sam ispred bolnice, jer je epidemija još upravljala našim životima.

Mogla sam da uđem tek pošto mi je sestra uručila odluku, kako bi mi lekari na odeljenju nuklearne medicine objasnili šta dalje.

Lekarka, tek nekoliko godina starija od mene, gutajući knedle koje sam primećivala, pažljivo mi je objasnila šta me čeka.

Ako ste već nešto morali da dobijete, ovo je najbolje moguće - te reči su mi bile dovoljne da znam da će sve biti u redu.

Kako ne bih nešto zaboravila, zloupotrebila sam džep na suknji koju sam nosila tog dana i u njega ubacila telefon kojim sam snimala razgovor sa lekarkom.

Čekalo me je sada mesec dana skidanja sa hormona i isto toliko vremena do radioaktivnog joda.

Najteže za tih mesec dana bilo je saopštiti roditeljima.

Odlučila sam da dve nedelje ne govorim ništa, već da polako pripremam teren.

Davala sam im informacije na kašičicu, a snimak razgovora i objašnjenja koje mi je lekarka dala, pomogli su mi da ih umirim.

Posle toga je sve bilo lakše.

Nedelju dana pred odlazak u bolnicu, razgovarala sam sa arhitektom Sava centra koji živi u Americi, pokazuju beleške iz moje sveske.

Bio je to poslednji tekst koji sam napisala pred novo bolovanje.


Posle četiri nedelje bez lekova i na posebnom režimu ishrane koji je u potpunosti isključivao jod, sa negativnim testom na kovid otišla sam u bolnicu.

Bio je poslednji avgustovski dan.

Napolju je bilo više od 35 stepeni, a pod dejstvom vrućine, a i treme koju sam osećala, i moja temperatura je porasla.

Tek posle dvadesetak minuta ispred ulaza, trećeg uperivanja toplomera u čelo i uz verovatno očajni izraz lica koji je govorio da moram unutra, pustili su me da uđem u bolnicu.

Sišla sam u terapijski blok u podrumu bolnice.

Tamo me je čekala pripremljena olovna soba.

Pacijenti koji dobiju radioaktivni jod zbog karcinoma, u njoj ostaju dva ili tri dana, izolovani od okoline.

Bolnički apartman u podrumu je bio nov, kupatilo čisto i uredno, nov krevet, televiziju i internet.

Na zidu je visila i slika galebova na moru.

Privatnosti i nema, bez obzira što sam bila sama u apartmanu jer je u jednom uglu plafona postavljena kamera kojom lekari prate moje stanje.

Niko nije smeo da mi prilazi - sa lekarima sam bila na vezi preko telefona, a hranu su mi donosili do vrata koja sam mogla da otvorim tek kada bi servirka otišla.

U apartman ne dopire mnogo dnevne svetlosti, ali pacijenti smeju da unesu kompjuter, telefon, knjige.

Na stolu su me sačekale i ukrštene reči, uz optimističnu poruku medicinske sestre.

Ubrzo su me uputili kako da pažljivo otvorim olovno pakovanje u kojem je bila moja čudotvorna kapsula koju moram da popijem uz dosta vode.

BBC

Nisam mogla da se suzdržim, morala sam da je stavim na dlan, da vidim kako to čudo izgleda.

Lekari koji su me pratili preko video nadzora nisu bili nimalo oduševljeni mojom radoznalošću, jer je kapsula kontaminirana.

Mislila sam, svakako ću je imati u sebi, pa malo ozračivanje dlana ne može da bude toliko strašno.

Mala žuta kapsula nije izgledala nimalo drugačije od bilo kog drugog leka u tom obliku.

Popila sam je i - nisam počela da svetlim.

Ali ona jeste počela da radi svoj posao.

BBC

Bio je ponedeljak, a naredna tri dana provela sam u toj sobi.

Nisam imala nikakvih problema, poput mučnine i povraćanja, što ova kapsula može da izazove.

Jedini problem bio je dosada i činjenica da ne mogu napolje.

Četvrtog dana, pošto je Gajgerov brojač koji mi je bio iznad kreveta pokazao da sam bezbedna po okolinu, smela sam da izađem iz mog privremenog doma u podrumu.

BBC

Urađena mi je scintigrafija, snimanje celog tela, koja je pokazala gde se jod najviše zadržao.

Nije bilo metastaza, ali je u vratu ostalo nešto tiroidnog tkiva.

I njega će u narednom periodu uništiti jod i nema razloga za brigu, rekli su mi lekari.

Vratila sam se tabletama hormona, koje su od tada moja doživotna terapija.

Ipak, još nekoliko dana nije bilo bezbedno družiti se sa mnom.

Osam meseci kasnije, išla sam na drugu scintigrafiju: jod je uradio posao, a ja sam od tada i zvanično zdrava.


Od zvaničnog rastanka moje žlezde i mene njenim totalnim uništavanjem radioaktivnim jodom, prošlo je skoro 19 meseci.

Redovna terapija i kontrole na nekoliko meseci postali su deo mog života, a ožiljak gotovo da je postao nevidljiv.

Na kontrole uvek odlazim skockana - ako bude nekih loših vesti, makar da se osećam lepo i normalno.

Nedavno sam, kako volim da kažem, istrčala treći polumaraton na tiroksinu.

Maraton je naredni cilj.


Svetski dan štitne žlezde obeležava se 25. maja svake godine.

Cilj mu je širenje znanja o bolestima štitne žlezde, odnosno važnosti njihove pravovremene dijagnoze, lečenja i prevencije, navodi Međunarodna asocijacija endokrinologa.



Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk