Kao dete, Džefri Krejg je stalno sanjao da ima jednojajčanog blizanca.
„Snovi su bili česti i uvek isti. Postojala je još jedna verzija mene kako leži u krevetu pored mene. Nije to bio stranac: znao sam da sam to drugi ja. Bilo je pomalo iznenađujuće, ali nisam se uplašio - bilo je zapravo umirujuće."
Tokom istraživanja kao vanredni profesor na Mardok dečjem istraživačkom institutu u Australiji, Krejg je saznao za „sindrom nestajanja blizanaca", pri čemu jedan blizanac umire rano u trudnoći.
Ostaci tog blizanca mogu ostati u materici ili se tkivo može raspasti, a ćelije apsorbuju drugi blizanac ili placenta.
Čitajući o ovome, Krejg je počeo da se pita da li san ima veći značaj.
„Počeo sam da se pitam da li imam daleko sećanje da delim matericu sa blizancem", kaže Krejg, koji je sada predavač epigenetike i ćelijske biologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta Deakin i zamenik direktora Twins Research Australia.
- Tajna roditeljstva za preživljavanje na Arktiku
- Vaš tinejdžer je sarkastičan - ne brinite, to je znak inteligencije
- „Izabrala sam da budem samohrana majka"
Nedavno istraživanje o nestalim blizancima, u koje Krejg nije bio uključen, ali koje je recenzirao, može pomoći u rešavanju njegove misterije.
Globalni tim istraživača blizanaca otkrio je način da sazna da li je neko nekada bio jednojajčani blizanac - bez obzira da li je njihov drugi blizanac još živ ili je izgubljen pre nego što se rodio.
Tačnost metode je oko 60 do 80 odsto. Krejg smatra da je to veliki napredak u ovoj oblasti, a takođe je duboko radoznao na ličnom nivou.
Ako istraživači uspeju da razviju pouzdan test za identifikaciju ljudi koji su izgubili blizanca u materici, „mogao bih da testiram hipotezu da je san koji sam imao, i u kome je još jedan ja spavao pored mene, nastao zato što sam započeo život kao blizanac", piše on u imejlu.
Šanse da ste nekada bili blizanac su veće nego što mnogi misle.
Stopa blizanaca među živorođenim je samo oko 1,3 odsto.
Ali čak 12 odsto svih prirodno začetih trudnoća mogu početi kao blizanačke trudnoće, prema jednoj studiji.
U otprilike jednoj od osam takvih trudnoća, jedan od blizanaca nestane, što rezultira jednim rođenjem, sugeriše studija.
Kod onih koji su levoruki, mogućnost je još veća jer je veća i verovatnoća da će blizanci biti levoruki.
Dok je devet odsto opšte populacije levoruko, 15 odsto jednojajčanih blizanaca i 12 odsto nejednojajčanih blizanaca su levoruki.
Pomaganje ljudima da otkriju da li su započeli život kao blizanci može imati važne implikacije na njihovo zdravlje, kažu neki stručnjaci.
Takođe, može doprineti boljem razumevanju jednojajčanih blizanaca i njihovog ranog razvoja - čiji su mnogi aspekti još obavijeni velom misterije.
Misteriozni blizanci
Naučnici prvobitno nisu nameravali da razviju test kako bi otkrili da li su ljudi imali nestale blizance.
Umesto toga, njihov početni cilj je bio mnogo temeljniji: da traže razlike u epigenomu - što znači, hemijske oznake koje obeležavaju ljudski genom i govore mu šta da radi - što bi moglo da dovede do boljeg razumevanja kako i zašto se prvo formiraju jednojajčani blizanci.
Jednojajčani blizanci, takođe poznati kao monozigotni blizanci, nastaju kada se jedno jaje, oplođeno jednim spermatozoidom, rano podeli.
Pronalaženje objašnjenja zašto se jaje razdvaja pokazalo se neuhvatljivim.
Vodeća hipoteza je da se pojava javlja nasumično. Jednojajčani blizanci se javljaju kod nekoliko vrsta: ljudi, pasa, goveda, konja i svinja.
Iz evolucione perspektive, njihovo postojanje nema mnogo smisla, pošto proizvodnja potomstva sa genetskom raznovrsnošću pruža veće šanse za opstanak.
„Znamo toliko o ljudskom telu, ali uprkos dugogodišnjim istraživanjima, još nemamo ideju odakle potiču jednojajčani blizanci.
„To je jedna od preostalih misterija u ljudskoj biologiji", kaže Dženi van Dongen, stručnjakinja za istraživanje blizanaca i epigenetike na Frije univerzitetu u Amsterdamu, koji je vodio studiju.
- Zašto mame i tate koriste aplikacije da špijuniraju decu
- „Pronašli smo bebu u podzemnoj železnici - sada je naš sin“
- Treba li mame da uzimaju marihuanu da lakše prebrode roditeljstvo
Istraživači su prvobitno želeli da istraže ulogu takozvanih epigenetskih procesa - to jest, hemijskih markera koji se nalaze na vrhu gena i mogu ih uključiti ili isključiti - u formiranju blizanaca.
Takve epigenetske markere ljudsko telo može dodati genima ili ukloniti iz njih kao odgovor na promene u čovekovom okruženju ili načinu života.
Uloga epigenetskih procesa proučavana je u različitim oblastima, kao što su istraživanje traume i prevencija raka.
Takođe je utvrđeno da su epigenetske promene bitne za rani ljudski razvoj kada se embrion prvi put formira.
Konkretno, metilacija DNK - proces kojim se DNK dodaje mala hemijska oznaka poznata kao „metil grupa" - pomaže u regulisanju načina na koji embrionalni geni funkcionišu, čime se omogućava zdrav razvoj.
Da bi saznali da li su različiti nivoi metilacije DNK takođe igrali ulogu u formiranju blizanaca, tim je analizirao nivoe metilacije DNK u 3.046 postojećih uzoraka DNK od jednojajčanih blizanaca u Velikoj Britaniji, Australiji, Holandiji i Finskoj.
Oni su uporedili ovaj obrazac sa kontrolnom grupom od 3.396 nejednojajčanih blizanaca.
Ovo je obezbedilo da dve grupe budu što je moguće sličnije, jer su obe delile matericu sa blizancem, a razlika je samo u tome što su jednojajčane nastale kao rezultat podeljenog jajeta.
Istraživači su pronašli karakterističan obrazac metilacije u uzorcima jednojajčanih blizanaca, poznat i kao molekularni potpis ili epigenetski potpis.
Kada su analizirali uzorke istih ljudi uzetih u različitim periodima tokom vremena, otkrili su da je ovaj obrazac ostao stabilan.
Precizna uloga ovog hemijskog potpisa u formiranju jednojajčanih blizanaca nije sasvim jasna.
To može biti neka vrsta hemijskog ožiljka koji je ostavio proces razdvajanja jajeta ili može biti ono što je uopšte dovelo do razdvajanja.
Ali, kako se navodi u radu, otkriće ovog karakterističnog, stabilnog potpisa rezultiralo je neočekivanim sporednim ishodom.
Pošto jednojajčani blizanci zadržavaju epigenetski potpis celog života, on se može koristiti da se otkrije da li je neko prvobitno bio jednojajčani blizanac, čak i ako se njihov drugi blizanac nikada nije rodio.
Koristeći ovo otkriće, istraživači su razvili algoritam za predviđanje da li je neko jednojajčani blizanac i primenili ga na sveže skupove podataka.
Kada su testirani na ovim skupovima podataka, predviđanja algoritma su imala stopu tačnosti od 60-80 odsto.
To znači da čak i decenijama nakon rođenja, preživeli jednojajčani blizanac može saznati o postojanju svog izgubljenog blizanca putem jednostavnog brisa obraza.
„Ne znamo da li će test ikada biti 100 odsto tačan, ali postoje stvari koje možemo da pokušamo, kao što je komplikovaniji matematički algoritam", kaže van Dongen.
Test se odnosi samo na jednojajčane blizance.
Nejednojajčani ili bratski blizanci nastaju na potpuno drugačiji način, naime, kada žena proizvede dve jajne ćelije i svaka je oplođena različitim spermatozoidima.
Genetski, ovo ih čini sličnim kao braća i sestre. Faktori koji utiču na mogućnost rađanja nejednojajčanih blizanaca se mnogo bolje razumeju od jednojajčanih blizanaca.
Veća je verovatnoća da će ih, na primer, imati starije majke i majke iz porodica u kojima su nejednojajčani blizanci uobičajeni.
Etnička pripadnost takođe može biti faktor.
Šanse da budete nejednojajčani blizanci najveće su među Nigerijcima, sa stopom od 40,2 na 1.000 rođenih, a najmanje među Japancima, 10,45 na 1.000 rođenih.
- Od ove mame sigurno gubite u Fortnajtu
- „Kako sam otkrila da je moj otac bio pisac bestselera o seksu“
Izgubljeni blizanci?
Test bi mogao da dovede do novih saznanja u nizu naučnih pitanja vezanih za blizance, prvo jednostavnim utvrđivanjem ko je blizanac.
Na individualnom nivou, to bi moglo pomoći ljudima koji se bore sa bolnom neizvesnošću oko svog identiteta i mogućnošću da imaju izgubljenog blizanca.
„To je veliki napredak iz nekoliko razloga", kaže Nensi L. Sigal, profesorka psihologije specijalizovana za studije blizanaca na Državnom univerzitetu u Kaliforniji, Fulerton, i autorka nove knjige o razdvojenim blizancima Namerno podeljeni.
„Ona nudi nove uvide u biološke procese koji leže u osnovi jednojajčanih blizanaca.
Pomaže u identifikaciji slučajeva preživelih jednojajčanih blizanaca čiji su blizanci umrli pri rođenju.
Takođe omogućava potvrdu sumnjivih slučajeva jednojajčanih blizanaca koji su zamenjeni pri rođenju kada DNK testiranje možda nije odmah izvodljivo."
Sigalova redovno prima imejlove od ljudi koji traže svog izgubljenog blizanca.
„Neki mi kažu da su bili na terapiji i shvataju da je koren njihovih problema to što je njihov identičan blizanac umro pri rođenju", kaže Sigal.
„Kažu da se osećaju izgubljeno. Zaista su vezani za to."
Dženi van Dongen, istraživačica koja je učestvovala u razvijanju testa, primila je oko 30 mejlova od ljudi koji su želeli da ga započnu.
U nekim slučajevima, njihove majke su rekle da postoje znaci pobačaja tokom trudnoće.
Drugi jednostavno imaju predosećaj.
Džudit Hol, emeritus profesorka na Univerzitetu Britanske Kolumbije, već 50 godina proučava blizance i smatra se svetskim autoritetom u genetici i pedijatriji.
Njena ćerka veruje da je jednojajčana bliznakinja, iako sama Hol u to vreme nije imala nikakvih indikacija.
„Ona zna da je imala blizanca. Ona sanja o tome", jednostavno kaže Hol.
Međutim, Sigal je skeptična u pogledu prenatalnih uspomena na izgubljenog blizanca.
„To je romantična ideja", kaže ona. „Kao naučnica, ostajem otvorena za dokaze da bi moglo biti moguće, ali do sada to nisam videla.
„Kod svih blizanaca koje sam proučavala i koji su odgajani (nakon što su razdvojeni pri rođenju) nijedan od njih nije mislio da su blizanci. Bili su iznenađeni kao i mi."
- Pioniri modernih porodica - generacija koja je promenila roditeljstvo
- Zašto za jedince i dalje važe stereotipi da su sebični i razmaženi
Kada dvoje postane jedno
Postoje različite hipoteze zašto blizanac nestaje.
„Može biti da nešto nije u redu sa jednim fetusom ili možda majka nema dovoljno mesta", kaže Sigal.
„Materica je dizajnirana za jednu bebu, a ne za dve. To bi jednostavno mogla biti korekcija kako bi se osiguralo zdravlje blizanca koji preživi."
Ako blizanac nestane pre 12. nedelje, malo je verovatno da bi majka znala jer se ultrazvuk retko radi tako rano.
„U medicinskom smislu, to se zove 'sindrom nestajanja blizanaca' jer na ranom ultrazvuku postoje dva otkucaja srca, ali kasnije jedan od njih izgleda nestaje", kaže van Dongen.
„Međutim, oni koji su izgubili trudnoću blizanaca radije to nazivaju mrtvorođenom trudnoćom."
Ponekad su vidljivi ostaci drugog blizanca.
Redak fenomen poznat kao fetus papyraceus ili „fetus papirne lutke" opisuje mumificirani fetus koji je umro pre 10. nedelje.
Spljošten je između membrana živog blizanca i zida materice. Javlja se u jednoj od 12.000 trudnoća.
„To je kao mali komad pergamenta koji izgleda kao mala beba", kaže Krejg, istraživač blizanaca.
Još ređa pojava se naziva fetus-in-fetu ili „parazitski blizanac" kada se jedan blizanac apsorbuje u drugi, a delovi tog blizanca ostaju u drugom.
„Prilično često postoji struktura koja podseća na kičmu. A može biti i dlaka i delova udova", kaže van Dongenova.
Fetus-in-fetu je izuzetna retkost. Javlja se kod jednog od 500.000 živorođenih, a zabeleženo je samo 200 slučajeva širom sveta.
„Osoba negde može imati kvržicu koju proverava tek kao odrasla osoba. Možete zamisliti koliko bi bilo iznenađujuće kada bi rendgenski snimak otkrio da je njihov blizanac ušuškan u trbušnoj duplji", kaže Krejg.
U slučaju nejednojajčanih blizanaca, neki od delova genetskog materijala preminulog blizanca može pronaći put do preživelog blizanca.
U posebnom slučaju 2015, muškarac je prošao tretmane za plodnost i pokazalo se da je DNK u njegovoj spermi 90 odsto njegova i 10 odsto nerođenog bratskog blizanca.
Dok su on i blizanac delili matericu, on je apsorbovao neke od ćelija blizanca, čime je zapravo postao mešavina njega i brata.
Prelazak ćelija između blizanaca ili trojki tokom ranog razvoja nekada se smatrao retkim, ali u stvari nije tako neuobičajen.
Oko osam odsto nejednojajčanih blizanaca i 21 odsto trojki imaju dve krvne grupe: to ih čini himerom - spojem dvaju tela.
Jednojajčani blizanci - ili ne?
Čak ni razlika između jednojajčanih i nejednojajčanih blizanaca možda nije tako jasna kao što se nekada mislilo.
Na primer, nekada se verovalo da jednojajčani blizanci uvek dele jednu placentu, dok nejednojajčani blizanci imaju svoju placentu.
Kada je digitalna marketarka iz Sidneja Kler Čau imala ultrazvuk u 10. nedelji, rečeno joj je da postoje dve amnionske kese i dve posteljice i da stoga ima bratske ili nejednojajčane blizance.
Ali kada su joj se rodile ćerke Medlin (Medi) i Mia, primetila je da su izgledale potpuno slično.
Medi je imala okruglo lice, a Mia je imala mali trag na nosu - to su bile jedine razlike. Kako su devojčice rasle, stranci su stalno komentarisali koliko su „identične".
U dobi od četiri godine, bliznakinje su DNK testirane. One su 99,99 odsto jednojajčane.
„Devojčice imaju pegicu na potpuno istom mestu na suprotnoj strani lica. Imaju suprotne žmirkaste oči. Obe su desnoruke, ali Medi je koristila levu ruku kada je bila mlađa", kaže Čau.
Takve karakteristike ogledala se javljaju kod 25 odsto jednojajčanih blizanaca, poznatih kao ogledalni blizanci.
Ogledalni blizanci imaju belege, organe i dominantne ruke na suprotnim stranama tela, a jedan može biti levoruk, dok je drugi desnoruk.
Jednojajčani blizanci takođe imaju jednu potencijalno spasonosnu karakteristiku: mogu imati transplantaciju jedno od drugog bez potrebe da veštački potiskuju vlastiti imuni sistem.
Njihova tela uglavnom lako prihvataju delove drugog.
Testiranje pri rođenju?
S obzirom na tako važne aspekte jednojajčanog blizanca, Krejg i Sigalova zagovaraju DNK testiranje za sve blizance po rođenju kako bi se proverilo da li su jednojajčani ili bratski.
„Neki ljudi misle da DNK testiranje blizanaca nije važno, ali ja mislim da su u zabludi. To je veoma duboka informacija o vašem identitetu", kaže Sigal.
Za one koji su rođeni kao prividni samci, šansa da budu testirani tokom života i otkriju imaju li skrivene blizance može transformisati čitava područja istraživanja i zdravstvene zaštite.
Džudit Hol trenutno pokušava da obezbedi finansijska sredstva za korišćenje novog testa na samcima sa urođenim anomalijama kao što su defekti neuralne cevi i artrogripoza, grupa stanja koja utiču na zglobove.
Jednojajčani blizanci češće pate od ovih stanja, kao i od cerebralne paralize.
Može se ispostaviti da su samci sa ovim stanjima započeli život kao jednojajčani blizanci.
„Ne razumemo u potpunosti uzrok cerebralne paralize", kaže Van Dongen.
„Ako možemo da utvrdimo da je značajan broj pacijenata sa cerebralnom paralizom imao monozigotnog blizanca, onda bismo mogli pronaći bolje ciljeve lečenja."
Njen tim je objavio algoritam kako bi drugi mogli da ga koriste.
Krejg, koji je nekada sanjao o izgubljenom blizancu, planira da uradi test kada se stopa tačnosti poboljša.
„Mislim da bih voleo da imam blizanca", kaže on. „Bio sam najstarije dete u porodici i nisam bio po prirodi društvena osoba.
„Sećam se da sam se krio iza kućice dok sam bio u vrtiću. Možda bih bio društveniji da sam imao blizanca jer imati blizanca uči društvenosti."
Međutim, on se i dalje oseća ambivalentno u vezi sa idejom da konačno dobije odgovor:
„Pitanje je šta bi to značilo za mene? I za moje roditelje? Da li bi to izazvalo tugu? Moram stvarno da razmislim da li želim ove informacije. Ali možda bi to obezbedilo neku vrstu zatvaranja".
Pogledajte video: Braća ponovo zajedno posle 75 godina
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
